Refik Sylejmani tačno zna broj stepenica Glavnog centra porodične medicine (QKMF) u Prištini i koliko koraka treba da napravi od ulaza do šaltera gde se izdaje insulin. Sa kapom na glavi i naočarima koje su mu sada neophodne zbog oslabljenog vida kao posledice dijabetesa, Refik svakog meseca odlazi u QKMF i čeka da dobije potvrdu od lekara da boluje od dijabetesa, kako bi preuzeo svoju mesečnu dozu insulina. Knjižica koju nosi u džepu potvrđuje da mu je dijabetes dijagnostikovan već više od 10 godina.

“Prvo popijem kafu sa drugovima koje svakog dana srećem ovde u centru, pa onda idem u QKMF”, priča 67-godišnjak dok govori o vremenu koje provodi sa ostalim penzionerima u Kulturno-socijalnom centru za stare u naselju “Tophane”, jednom od najstarijih delova prestonice, gde i živi. Pre poslednjeg rata na Kosovu, Refik je radio kao trgovac u Palati omladine i sportova. Posle 2000. godine, kaže da je radio kao obezbeđenje na Bazenu Grmija. Međutim, pre više od 10 godina njegovo zdravstveno stanje počelo je da se pogoršava zbog dijabetesa.

Dijabetes je hronična i neizlečiva bolest koja se javlja kada pankreas ne proizvodi dovoljno insulina ili kada telo ne koristi pravilno insulin koji proizvodi. Kao posledica toga, pacijenti sa dijabetesom imaju potrebu za stalnom negom i kontinuiranim lečenjem tokom celog života. Ipak, desetogodišnja dijagnoza ne smatra se dovoljnim dokazom da Refik dobije neophodni insulin bez prolaska kroz iste procedure svakog meseca.

Rina Tafarshiku, endokrinološkinja u Kliničko-univerzitetskom centru Kosova (QKUK) i asistentkinja na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini (UP), kaže da se dijabetes ne leči, već se kontroliše kroz trajni tretman. Ona objašnjava da su redovne kontrole kod endokrinologa neophodne, jer je upravljanje bolešću složeno i uključuje ne samo prepisivanje odgovarajuće terapije, već i savetovanje o ishrani i značaju fizičke aktivnosti. Međutim, prema njenim rečima, čak i kada je bolest pod kontrolom, pacijenti sa dijabetesom treba da se kontrolišu svakih 3–6 meseci, a ponekad jednom godišnje.

Prema Tafarshiku, mesečne birokratske kontrole, neophodne zbog snabdevanja insulinom, za većinu pacijenata postaju velika prepreka.

“Pozne godine i loše zdravstveno stanje mnogim pacijentima onemogućavaju da dođu bez pomoći porodice. U takvim slučajevima, lekari treba da izračunaju i izdaju količinu insulina koja bi pacijentima potrajala nekoliko meseci”, rekla je ona.

I Refik se slično izražava.

“Umesto brige, suočavamo se sa sistemom koji kao da je zaboravio da je vreme za nas zapravo sam lek”, rekao je on.

U uskom, belom hodniku zgrade QKMF-a, on gotovo uvek sreće iste ljude, najčešće iscrpljene — više bolešću, ali još više čekanjem u istim redovima svakog meseca. U redu se ne govori; stoje samo umorna, pospana lica koja dele isto iskustvo: život sa bolešću koja zahteva gvozdenu disciplinu pred sistemom izgubljenim u papirima i potpisima.

Da bi preuzeo lekove sa esencijalne liste lekova, Refik — kao i hiljade drugih pacijenata sa hroničnim bolestima — najpre se javlja na šalteru, gde prijavljuje dolazak i biva upisan u protokol. Odatle se njegovi podaci unose u digitalni sistem koji, prema rečima lekara, vrlo često ne radi, pa se pacijent šalje na pregled kod lekara. Kada završi pregled, mora ponovo da ode na šalter. Ako štampač radi, tamo ga čeka odštampani izveštaj o pregledu. Sa tim papirom u ruci vraća se lekaru. Ali lekar je retko kada slobodan — u ordinaciji gotovo uvek već sedi neki drugi pacijent. Da bi dobio pečat ili potpis, Refik je primoran da uđe, prekine pregled i, nehotice, naruši nečiju privatnost.

Tek kada je izveštaj potpisan ili overen, može da ode u apoteku, koja se nalazi nekoliko metara od ulaza, u dvorištu QKMF-a. To je jedina apoteka u gradu u kojoj građani mogu da preuzmu lekove sa esencijalne liste, jer se oni ne prodaju u privatnim apotekama — budući da ne postoji jedinstvena baza podataka apoteka u zemlji kojom bi Ministarstvo zdravlja (MSH) moglo da upravlja. I ovde Refik čeka red.

U skučenom prostoru od svega 70 kvadrata, dve farmaceutkinje opslužuju brojne pacijente koji čekaju ispred njih.

Refik zastane ispred aparata postavljenog u uskom hodniku, pored vrata apoteke. Dodirne ekran uređaja na kojem treba da izabere koji su mu lekovi potrebni. Aparat izbacuje isečak papira — broj koji pokazuje koji je po redu. Zatim, sa brojem u ruci, on čeka. Nema gde da sedne, jer tu postoji samo jedna klupa za dve osobe. Ostali koji čekaju, kao i on, stoje ili sede po stepenicama, čekajući da njihov broj bude prozvan. Lica koja viđa tu gotovo su uvek ista: stariji ljudi sa najlon-kesama punim recepata u rukama i mlađi koji često čekaju za svoje roditelje — ili za sebe.

Oko 2.800 pacijenata svakog meseca suočava se sa zidom birokratije koji otežava pristup zdravstvenoj zaštiti, praćen gomilom papira, recepata, protokola, pečata, dugim čekanjima i apsurdnom potrebom da iznova dokazuju da su bolesni.

Ali ni ta gomila dokumenata ne pruža potpunu medicinsku istoriju Refika.

Ako bi Refik zatražio izveštaj sa svim kontrolama iz poslednjih deset godina, zdravstvenom osoblju bi trebalo da siđe u podrumske prostorije gde se čuvaju papirni medicinski kartoni, kako bi pronašli kopije izveštaja — jer digitalizacija kaska. Najčešće, sami pacijenti čuvaju medicinske izveštaje i primorani su da odlaze na preglede sa gomilom dokumentacije u rukama. Ako bi Refik poželeo pregled kod drugog specijaliste zbog nekog dodatnog zdravstvenog problema, bilo u državnoj ili privatnoj ustanovi, lekar ne bi imao nikakav uvid u to da boluje od dijabetesa — osim ako mu to Refik lično ne kaže.

U većini zdravstvenih sistema u regionu i Evropi dovoljan je jedan klik da se vidi celokupan istorijat pacijenta, jer se primenjuje osnovni princip “jedan pacijent, jedan karton”. Na Kosovu, međutim, takav digitalni i centralizovani sistem ne postoji, pa samim tim nije dostupan svim nivoima zdravstvene zaštite. Zato svaki put kada pacijenta pregleda neki novi lekar, proces počinje iz početka: prikupljanje anamneze i porodičnog istorijata ponavlja se u svakoj poseti — za svakog pacijenta.

Jedan pacijent, jedan karton

Dok se zdravstveni sistem i dalje bori sa papirima i protokolima, Kosovo već više od jedne decenije pokušava da uspostavi zdravstveni informacioni sistem, poznat pod skraćenicom SISH — reformu koja bi odavno rešila ove probleme. Da je SISH funkcionalan, pacijenti sa dijabetesom ili drugim hroničnim bolestima imali bi jedinstveni medicinski karton, odnosno digitalni medicinski karton, u kojem bi bio sažet njihov celokupan zdravstveni istorijat: krvna grupa, dijagnoze, terapije, intervencije i porodični istorijat.

Na svakom nivou zdravstvenog sistema, svaki zdravstveni radnik — bilo u javnom ili privatnom sektoru — imao bi pristup istom kartonu pacijenta, koji bi bio čuvan u centralizovanom elektronskom zdravstvenom registru na nacionalnom nivou i umrežen među javnim i privatnim zdravstvenim ustanovama. Ovaj registar predstavlja nacionalnu bazu podataka u kojoj se bezbedno čuvaju svi medicinski podaci građana u digitalnom obliku, što omogućava da lekar u Prištini odmah ima uvid u rezultate analiza pacijenta iz Prizrena, bez potrebe za fizičkom dokumentacijom.

U ovaj sistem bili bi uključeni ne samo domovi zdravlja, već i laboratorije, apoteke i dijagnostičke klinike, što bi omogućilo da se svaki pregled, analiza ili terapija automatski evidentira u jedinstvenom kartonu pacijenta. Takav registar omogućio bi i da informacije o pacijentu lako prelaze sa osnovnog nivoa zdravstvene zaštite — dakle iz QKMF u svakom gradu — na regionalne centre sekundarnog nivoa, a zatim do QKUK, koji predstavlja tercijarni nivo zdravstvene zaštite.

Time bi se u velikoj meri uklonilo opterećenje pacijenata obimnom medicinskom dokumentacijom i značajno povećala transparentnost, jer bi se jasno videlo ko je pacijenta lečio i koje su intervencije izvršili pojedinačni zdravstveni radnici.

Da bi SISH bio funkcionalan, najpre bi morao da proradi sistem elektronskih recepata (na engleskom: “e-prescription”). Njime bi Refikovo svakomesečno čekanje u redu da preuzme insulin postalo stvar prošlosti. Elektronski recept zamišljen je kao digitalni sistem putem kojeg bi lekar izdavao recept direktno na nacionalnoj zdravstvenoj platformi, umesto na fizičkom papiru koji mora da se potpiše i overi. Na taj način bi apoteke, bilo javne ili privatne, imale trenutni pristup podacima o pacijentu i mogle bi da izdaju terapiju bez kašnjenja i bez birokratije.

Da bi se omogućilo funkcionisanje elektronskih recepata, sledeći korak bio bi uspostavljanje digitalne baze podataka koja obuhvata sve apoteke u zemlji. Takva baza, koja povezuje javne i privatne apoteke sa elektronskim sistemom recepata, omogućila bi da pacijenti poput Refika ne zavise isključivo od jedne javne apoteke da bi dobili insulin besplatno. Esencijalni lekovi koje finansira država bili bi dostupni i u privatnim apotekama, čime bi se smanjile gužve i značajno olakšao pristup za hronične pacijente.

Međutim, za dostizanje ovog nivoa, zdravstveni sistem na Kosovu je još uvek daleko. Bez funkcionalnog SISH-a, zdravstveni sistem na Kosovu funkcioniše kao rascepkan i nekoordinisan mrežni sklop, u kojem svaka karika deluje odvojeno od ostalih. Javni i privatni sektor rade razdvojeno, bez zajedničke baze podataka za razmenu medicinskih informacija.

Čak ni unutar samog javnog sektora, podaci ne cirkulišu ni horizontalno — između odeljenja iste ustanove — niti vertikalno, između različitih nivoa zdravstvene zaštite (primarnog, sekundarnog i tercijarnog). Tako lekar u QKMF-u ne može da vidi laboratorijske analize ili kontrole koje je pacijent obavio u regionalnoj bolnici, dok bolnica nema pristup istoriji tretmana sprovedenih u centrima primarne zdravstvene zaštite.

Ista strukturna podela važi i za apoteke, laboratorije i dijagnostičke klinike, koje funkcionišu odvojeno jedna od druge i od javnog zdravstvenog sistema.

U takvoj stvarnosti, pacijenti su jedini nosioci svoje medicinske dokumentacije, jer sami čuvaju i prenose izveštaje, recepte i analize iz jedne ustanove u drugu. Ova neorganizovana situacija čini zdravstveni sistem sporim, birokratskim i nesposobnim da obezbedi kontinuitet nege, izbegavanje ponavljanja analiza, kao i izgradnju nacionalnog zdravstvenog profila.

Zdravstveni sistem nastavlja da funkcioniše rascepano i nekoordinisano i nakon jedne decenije pokušaja da se SISH stavi u punu upotrebu.

Godine 2011, MSH je započelo sprovođenje implementacije SISH-a u tri faze. Prve dve faze planirane su da obuhvate pilotiranje i uvođenje sistema na 30% teritorije zemlje, kao i procenu pilotiranja krajem 2014. godine. Treća faza podrazumevala je implementaciju sistema na celoj teritoriji zemlje, cilj koji je trebalo dostići do 2020.

Međutim, više od jedne decenije kasnije, SISH je integrisan samo delimično, i to na primarnom nivou zdravstvene zaštite. Trenutno funkcioniše jedino Osnovni sistem zdravstvenih informacija (BHIS) u nekim QKMF-ovima, koji se koristi kao najjednostavniji i najograničeniji oblik SISH-a. Tako najveći deo zdravstvenog sistema, naročito sekundarni i tercijarni nivo, i dalje radi manuelno, bez ikakve integrisane digitalne povezanosti.

Međutim, osim činjenice da se BHIS primenjuje samo delimično, sistem često prestaje da radi, primoravajući lekare da se vrate starim metodama, poput pisanih obrazaca.

Specijalista porodične medicine u QKMF-u u Prištini, Rashit Ismajli, radi u ovoj ustanovi više od sedam godina. Ismajli kaže da su on i njegove kolege pozdravili integraciju SISH-a nakon pandemije koronavirusa 2020. godine. Ipak, sistem od kojeg se očekivalo da im olakša posao, često im zapravo otežava pregled pacijenata.

“Neispravnost SISH-a značajno otežava svakodnevni rad lekara u QKMF-u. Kada sistem ne funkcioniše, primorani smo da radimo ručno, što oduzima mnogo vremena i povećava rizik od grešaka ili ponavljanja nepotrebnih pregleda”, kaže Ismajli. Prema njegovim rečima, to dovodi do gubitka kontinuiteta nege, dok se administrativno opterećenje osoblja znatno povećava.

“Kada sistem nije funkcionalan, za svakog pacijenta moramo da uzmemo anamnezu i istoriju bolesti iz početka, često se oslanjajući samo na pacijentovo sećanje ili papire donete u fizičkom obliku. To je naporno za lekara i stresno za pacijenta, jer usporava proces konsultacije i može uticati na preciznost kliničke procene”, rekao je Ismajli.

U hroničnim slučajevima kao što su hipertenzija, dijabetes ili hipotireoidizam, prema Ismajliju, nedostatak istorijskog pregleda rezultata znatno otežava praćenje poboljšanja zdravstvenog stanja pacijenta i prilagođavanje terapije.

Saranda Ramaj, novinarka koja godinama prati sektor zdravstva za list “Koha Ditore”, navodi primere dijabetičara koji svakog meseca moraju da podnesu nove medicinske izveštaje kako bi dobili insulin.

“Absurdno je da osoba sa dijabetesom mora svakog meseca da ‘dokazuje’ da i dalje ima dijabetes, samo zato što sistem ne vodi elektronski trag kliničkih podataka”, rekla je ona, ukazujući da se slična situacija dešava i sa kardiovaskularnim pacijentima i obolelima od karcinoma.

Besim Kodra, predsednik Udruženja za zaštitu prava pacijenata na Kosovu (PRAK), kaže da nepostojanje SISH-a stvara birokratski lanac u kojem pacijent često mora da obilazi više kancelarija i svaki put prilaže istu dokumentaciju.

“Najpogođeniji su hronični pacijenti poput dijabetičara, onih sa kardiovaskularnim bolestima, astmom, onkološkim oboljenjima, kao i oni kojima je potrebna kontinuirana terapija”, rekao je Kodra, dodajući da posledice nedostatka digitalizacije posebno trpe pacijenti sa invaliditetom i oni u ruralnim sredinama, gde je pristup zdravstvenim uslugama otežan.

Slična situacija postojala je i u Albaniji, ali je ta zemlja uspela da reši problem modernizacijom sistema medicinskih recepata. Nakon više od jedne decenije korišćenja elektronskog recepta, 1. avgusta 2025. godine model je ujednačen u celom javnom i privatnom sistemu. Novi jedinstveni recept standardizuje prepisivanje i izdavanje lekova, olakšava rad farmaceutima i povećava bezbednost pacijenata, jer sadrži dijagnozu, generički naziv leka i podatke o terapiji.

Sa novim modelom, lekari mogu da izdaju recepte koji važe do šest meseci za pacijente sa stabilnom terapijom, poput onih na insulinu. To pacijentima štedi mesečne posete lekaru i omogućava im da lek preuzmu u bilo kojoj licenciranoj apoteci, javnoj ili privatnoj.

Gde je implementacija SISH-a zapela?

Analiza brojnih izveštaja tokom godina, uključujući studije izvodljivosti, pokazuje da SISH nije sproveden prema planu zbog niza faktora: nedostatka adekvatne infrastrukture, lošeg upravljanja ljudskim resursima, nejasnoća u vezi sa bezbednošću zdravstvenih podataka, nedovoljnog finansiranja i slabe koordinacije. Svaki pokušaj implementacije zaglavio je u ograničenim pilot fazama, bez ikakvog širenja na nacionalni nivo.

Prema izveštaju Državne revizorske institucije i studiji izvodljivosti SISH-a koja je za Svetsku banku izrađena 2023. godine, infrastrukturni problemi predstavljali su jednu od najvećih prepreka. Mnoge zdravstvene ustanove nemaju računare i tehnološku opremu potrebnu za funkcionisanje takvog sistema. Čak i tamo gde je oprema postavljena, internet je često slab, nestabilan i nepouzdan za sveobuhvatan digitalni sistem.

Uz to, tamo gde je sistem delimično instaliran, nedostatak obučenog kadra doveo je do toga da se u praksi ne koristi. Obuke koje su ranije sprovođene bile su uglavnom površne, trajale su svega nekoliko dana, pa zdravstveni radnici nisu uspeli da savladaju ključne funkcionalnosti sistema. Rezultat je da osoblje, i pored toga što je formalno prošlo obuku, nije imalo osnovna znanja za korišćenje programa.

Još jedan veliki problem bilo je nepostojanje jasnog okvira za zaštitu zdravstvenih podataka. Izveštaj Državne revizorske institucije pokazao je da sistem, u fazama kada je bio u pilot procesu, nije imao stabilne sigurnosne mehanizme i da je omogućavao neovlašćen pristup podacima pacijenata. To je stvorilo nesigurnost kako u pravnom, tako i u etičkom smislu, direktno utičući na nepoverenje građana i zdravstvenih radnika.

U praksi, mnoge institucije vodile su dupli sistem, čuvajući podatke i u fizičkom i u digitalnom obliku. Međutim, te dve forme često se nisu poklapale, stvarajući zabunu i nejasnoće u upravljanju zdravstvenim informacijama.

Pored infrastrukturnih prepreka i nedostatka ljudskih resursa, studija izvodljivosti Svetske banke naglašava da je sprovođenje SISH-a najviše ometao nedostatak jasnog institucionalnog upravljanja i zakonskog okvira za digitalizaciju zdravstva. Izveštaj ističe da Kosovo još nema centralizovan autoritet za “e-Health”, koji bi vodio, nadgledao i standardizovao primenu sistema zdravstvenih informacija. Kao posledica, projekti su se razvijali fragmentisano kroz različite agencije, često bez koordinacije između MSH, Agencije za informaciono društvo (ASHI) i zdravstvenih ustanova. To je stvorilo institucionalni vakuum u kojem nijedan organ nema potpunu odgovornost za implementaciju i održavanje sistema.

U međuvremenu, izveštaj fondacije Konrad Adenauer Stiftung (KAS) o SISH-u ističe i ograničeno i nestabilno finansiranje kao još jedan ključni razlog zbog kojeg SISH nije realizovan. Zdravstveni sistem na Kosovu, koji funkcioniše s budžetom znatno nižim od onog u zemljama regiona i Evropske unije (EU), nije imao mogućnosti da sprovede značajnija ulaganja u digitalnu tehnologiju i infrastrukturu. Zbog toga su projekti za digitalizaciju zdravstva često zavisili od međunarodnih donatora ili kredita.

Na osnovu studije izvodljivosti, MSH je izradilo strateški plan za SISH do 2030. godine. Istovremeno, prema Sektorskoj strategiji zdravstva 2024–2030, SISH se smatra ključnom reformom koja bi trebalo da obezbedi modernizaciju javnog zdravstvenog sektora. Dokument predviđa ukupne troškove od 54 miliona evra, raspoređene tokom više godina i podržane sredstvima državnog budžeta i kreditima Svetske banke, dok je za prvu fazu već obezbeđeno 12 miliona evra. Vlada je postavila niz ciljeva i pokazatelja, uz obećanje da će do 2030. godine sistem biti integrisan i funkcionalan na svim nivoima zdravstvene zaštite.

Međutim, sadašnje stanje veoma je daleko od ovih ciljeva. Sama strategija priznaje da je nivo razvijenosti osnovnih medicinskih sistema svega 20%. To znači da je sistem još uvek u početnoj fazi, iako se više od jedne decenije vodi kao strateški cilj. Ambicije strategije su da ovaj nivo dostigne 60% do 2027. godine i 95% do 2030. godine. Dok je za digitalnu strukturu u zdravstvu, koja je prema strategiji funkcionalna 60%, predviđena potpuna integracija do 2030. godine. I ovde, nedostatak stabilne finansijske i tehničke osnove, kao i nedovoljni menadžerski kapaciteti, čine put ka ovom cilju izuzetno neizvesnim.

Slična je situacija i sa pomoćnim sistemima, koji su razvijeni samo 20%. Strategija predviđa dostizanje 70% do 2027. godine i 100% do 2030. godine.

U suštini, strategija predstavlja ambiciozan plan, ali koji je u raskoraku s tmurnom realnošću: nedostatkom infrastrukture, nedovoljnim obukama osoblja, ozbiljnim manjkavostima u bezbednosti i upravljanju podacima i dugom istorijom ponavljanih neuspeha u sprovođenju prethodnih strategija. Dok dokumenti najavljuju potpunu digitalizaciju do 2030. godine, činjenica da je danas razvijeno samo 20% osnovnih sistema pokazuje da je SISH još uvek veoma daleko od toga da postane stvarnost, zbog čega njegovo nepostojanje postaje teret za pacijente, koji svoje dosijee nose od vrata do vrata.

Nedostatak zdravstvenog profila na nacionalnom nivou

Nedostatak SISH-a ne samo da otežava položaj pacijenata, već znatno komplikuje i rad lekara i gotovo onemogućava strateško planiranje zasnovano na dokazima na nacionalnom nivou.

Ovakva situacija ne samo da usporava proces medicinske nege, već i onemogućava stvaranje potpune slike o zdravstvenom stanju stanovništva, ostavljajući zdravstveni sistem bez preciznih podataka o bolestima, terapijskim potrebama i ljudskim resursima.

Prema rečima Bujara Vitije, novinara iz zdravstvenog sektora i osnivača portala “Shneta”, bez SISH-a nije moguće imati tačne podatke o bolestima, što koči svaki napor ka boljem lečenju, planiranju usluga i zaštiti javnog zdravlja.

“Nema tačnih podataka o tome koliko pacijenata boluje od određenih bolesti, koliko ih se leči i koliko umire”, rekao je on, dodajući da je čitav zdravstveni sistem pogođen nedostatkom SISH-a.

Prema izveštaju Institucije ombudsmana iz 2022. godine, koji se bavi prikupljanjem i izveštavanjem o zdravstvenim podacima na Kosovu, Agencija za statistiku Kosova (ASK) ocenila je da su podaci iz zdravstvenog sektora delimični, netačni ili dostavljeni sa zakašnjenjem. Takođe, izostanak izveštavanja iz privatnog sektora dodatno produbljuje statističke praznine, čineći nemogućim da ASK pruži potpunu sliku zdravstvenih pokazatelja u zemlji. Ovakvo stanje pokazuje da, sve dok SISH ne bude funkcionalizovan na svim nivoima zdravstvenog sistema, Kosovo će nastaviti da se oslanja na fragmentirane i neformalne podatke, što sprečava izgradnju stvarnog i pouzdanog profila javnog zdravlja.

Centar za zdravstvenu statistiku, koji funkcioniše u okviru Nacionalnog instituta za javno zdravlje Kosova (IKSHPK), odgovoran je za prikupljanje podataka sa svih nivoa zdravstvene zaštite — primarnog, sekundarnog i tercijarnog — uključujući i privatni sektor. Prema studiji Svetske banke o izvodljivosti SISH-a, svi statistički procesi u zdravstvenom sistemu i dalje se obavljaju ručno.

Studija opisuje da se podaci prikupljaju u Excel dokumentima ili na papiru, zatim se ručno čiste i ponovo unose u Excel radi pripreme statističkih izveštaja. Ovaj proces je spor, zahteva mnogo vremena i ljudskih resursa, dok nedostatak osoblja dovodi do toga da se izveštaji ne završavaju u realnom vremenu. Kao rezultat, Kosovo ne uspeva da generiše ažurirane i tačne zdravstvene podatke.

Prema ovoj studiji, izrada nacionalnog zdravstvenog profila biće moguća samo ako se svi postojeći sistemi zdravstvenih podataka povežu u jedinstvenu nacionalnu platformu kao što je SISH.

Studija takođe ističe nedostatak zajedničkih standarda i interoperabilnosti među sistemima kao strukturne prepreke koje su ometale izgradnju jedinstvenog sistema. Iz tog razloga, zdravstveni podaci ne mogu da se razmenjuju automatski između bolnica, laboratorija, domova zdravlja i javnih apoteka. Studija preporučuje uspostavljanje nacionalnog mehanizma za razmenu podataka (na engleskom: “Health Information Exchange” – HIE) i usvajanje pravnog okvira za zaštitu, standardizaciju i bezbednu upotrebu zdravstvenih podataka, kao preduslov za održivu primenu SISH-a.

Kada se ovi sistemi povežu putem nacionalnog mehanizma za razmenu podataka, podaci o pacijentima će moći nesmetano da cirkulišu između zdravstvenih ustanova, što će omogućiti stvaranje sveobuhvatnog pregleda zdravstvenog stanja stanovništva na Kosovu.

Putem ovog sistema, MSH bi imalo pristup standardizovanim i ažuriranim podacima za sve javne i privatne institucije, što bi omogućilo izgradnju zdravstvenog profila zemlje. Ovaj profil bi u realnom vremenu prikazivao rasprostranjenost bolesti, stopu vakcinacije, upotrebu lekova, mortalitet i druge zdravstvene indikatore koji pomažu u kreiranju politika zasnovanih na dokazima.

Na taj način, SISH bi transformisao prikupljanje podataka iz fragmentiranog i manuelnog procesa u napredan, analitički i sveobuhvatan sistem.

Međutim, prema ovoj studiji, trenutno je na Kosovu funkcionalan samo BHIS, dok drugi ključni sistemi – HMIS, LIS i RIS/PACS – nisu uspostavljeni ili su još u fazi planiranja.

Iako i sama Sektorska strategija zdravstva predstavlja podatke o demografskim pokazateljima, zdravstvenom stanju stanovništva i funkcionisanju zdravstvenog sistema, ona ipak ne nudi potpun i tačan pregled zdravstvenog profila na Kosovu, upravo zato što SISH nije stavljen u funkciju. U izveštaju se navodi da ograničenja u prikupljanju i tačnosti podataka, zajedno s fragmentiranim izveštavanjem javnih institucija i izostankom izveštavanja dela privatnih institucija, onemogućavaju pružanje pouzdane slike, te da se predstavljeni podaci “moraju tumačiti s oprezom” jer ne odražavaju u potpunosti stvarnost.

To pokazuje da bez SISH-a čak ni najvažniji strateški dokument u sektoru zdravstva ne uspeva da ispuni jednu od svojih osnovnih funkcija: opisivanje i analiziranje stvarnog zdravstvenog stanja stanovništva. Drugim rečima, strategija teži da usmerava razvoj zdravstva, ali istovremeno priznaje da joj nedostaje ključni instrument za procenu stvarnosti na kojoj se takvo planiranje zasniva.

Odgovorna urednica: Gentiana Paçarizi

Naslovna: Taulant Qenaj / K2.0

Ovaj članak objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.