Arben* već godinama ne može da planira svoje vreme posle posla jer nikada ne zna kada će početi da radi narednog dana. Za ovog dvadesetsedmogodišnjeg Mitrovčanina, ovakva situacija traje već sedam godina — otkako je počeo da radi kao konobar.

Nijedan od kafića u kojima je radio nema nedeljni raspored, već zaposlenima određuju smene za naredni dan tek kasno uveče. “Dobijete poruku, oko 1 ujutru ili oko 2, gde vam kažu u koje vreme treba sutra da dođete na posao”, pojašnjava.

Arben objašnjava da se konobarima plaća da rade osam sati dnevno, obično podeljeno na dve smene: od osam ujutru do četiri popodne i od četiri popodne do ponoći. Ipak, završetak posla u ponoć se desi samo ako konobari imaju sreću i mušterije ne produže njihovo radno vreme. Retko kada su te sreće, jer se rad često produži do jedan ili dva u ponoć, a ponekad još kasnije. U proteklih sedam godina, Arben nikada nije bio plaćen za prekovremeni rad.

Međutim, Arben nije mnogo zabrinut zbog neplaćenog rada. Njegova glavna briga je da li će dobiti platu za rad od osam sati tokom celog meseca. On i njegove kolege su često žrtve kašnjenja isplate od dve ili više sedmica, dok čekaju da prime svoje mesečne zarade koje, u najboljem slučaju, dostižu 250 evra. Opravdanje koje daje poslodavac je jednostavno: “Nemamo novca, jer nismo imali mušterije.”

Prema mišljenju Škeljzena* (Shkelzen) iz Peći, radni uslovi konobara se nisu promenili u proteklih 15 godina. Počeo je raditi kao konobar služeći kafu u kladionici još 2003. Imao je 15 godina i još je bio učenik srednje škole “Bedri Pejani”. Danas, kao tridesetogodišnjak, se priseća da je, nakon što mu je otac preminuo, ekonomska situacija primorala njega i njegovog brata da rade.

Fotografija: Creative Commons

Nastavio je da radi tamo tokom prve dve godine srednje škole. Njegov dan je bio podeljen na dva dela, pola u školi i pola na poslu. Vikendom nije imao časove u školi, već je kao konobar radio sedam dana nedeljno. Škola je bila i darežljivija prema njegovom godišnjem raspustu, dajući mu tromesečni odmor, dok mu je kladionica nudila nula slobodnih dana u celoj godini. “Jedino kada sam imao slobodne dane bilo je kada sam bio nezaposlen”, rekao je.

Po završetku škole, ogorčen uslovima u kojima je radio, Škeljzen je odlučio da odustane od posla konobarisanja i da na drugim mestima potraži zaposlenje. Posle nekoliko meseci, počeo je da radi u fabrici za dušeke u Peći. Drugog dana posla povredio je levo oko, gubeći 70 odsto vida.

Nakon dvostrukog podvrgavanja operacijama, trajnog oštećenja oka i osećaja da ga je industrijski sektor izneverio, Škeljzen, kome je posao bio potreban, odlučio je da se vrati konobarskom radu. I dan-danas radi ovaj posao.

Prema Škeljzenovim rečima, stalno je žrtva eksploatisanja i njegova prava su bila kršena sve vreme u toku ovih 15 godina. Smatra da je jedina zaštita od eksploatacije upravo promena radnog mesta kada god se suočio sa nepravdom. Za ovih 15 godina, promenio je više od 20 poslodavaca. Škeljzen misli da je isto tretiran u svim kafićima u kojima je radio. “Iscrpeli su me”, priseća se, vidno kivan.

Škeljzen nikada nije imao radni ugovor, dok Arben kaže da je rad bez ugovora učestao među konobarima, dodajući da je za sedam godina, koliko radi kao konobar, imao ugovor samo za tri meseca. Od svih konobara sa kojima je K2.0 razgovarao za svrhe ove priče, Arben je bio jedina osoba koja je imala bilo kakav ugovor.

Zakon koji nije na snazi

Zakon o radu je usvojen 2010. i on reguliše prava, obaveze i odgovornosti na relaciji poslodavac-zaposleni. Zakon navodi da je svaki poslodavac obavezan da obezbedi ugovor ili će biti kažnjen sa 7.000 evra. Radnicima se, istovremeno, omogućuje da rade samo osam sati prekovremeno u nedelji, dok moraju da dobiju kompenzaciju za taj rad.

Slobodno vreme se, takođe, reguliše zakonom, sa četiri sedmice godišnjeg odmora koji se jemči zaposlenima i pauze za one koji imaju osmočasovno radno vreme. Oni koji prekrše ove odredbe podložni su kaznama od po nekoliko hiljada evra.

Telo odgovorno za sprovođenje ovog zakona i izdavanje ovih kazni je Inspektorat za rad (IR), agencija koja funkcioniše u Ministarstvu za rad i socijalno staranje. Njen glavni inspektor, Basri Ibrahimi, kaže da se “krše odredbe Zakona o radu, neke više, a neke manje, ali generalno gledano, sve se krše na različitim stepenima”.

Prema Ibrahimijevim rečima, ovo se dešava zbog manjka ljudskih kapaciteta, zbog čega je agenciji nemoguće da obavlja svoj posao. IR ima samo 41 inspektora koji rade inspekciju svih regiona u ovoj zemlji, dok su u prvih šest meseci ove godine sproveli 5.000 inspekcija. Zabeležili su da je bilo 435 slučajeva u kojima su radnici radili bez ugovora.

Glavni inspektor je za K2.0 izjavio da nema podatke o tome u kojim sektorima su ove inspekcije obavljene ili koliko je njih obavljeno u ugostiteljskom i turističkom sektoru (što obuhvata radna mesta većine konobara), kako IR nema bazu podataka koja dokumentuje ove operacije. Jedina specifična dostupna informacija postoji za građevinski sektor, “zbog velikog interesovanja javnosti i visokog stepena povreda i smrtnosti u ovom sektoru”.

Prema mišljenju glavnog inspektora, građevinski sektor je prioritetan, jer on smatra da je sprovođenje Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, koji garantuje bezbedno radno okruženje, “bitnije od sprovođenja Zakona o radu”. “Ako nemate ugovor, to će se pre ili kasnije razrešiti, jer niko ne radi bez plate. Ali ako ne ispunite bezbednosne uslove, možete da uzrokujete invaliditet ili smrt”, kaže Ibrahimi, ali dodaje da je čak i Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu “ponegde” prekršen.

Jusuf Azemi, predsednik Nezavisnog sindikata privatnog sektora Kosova, smatra da institucije nisu sprovele zakon, pa tako nisu uspele da zaštite zaposlene. On kaže da ni 10 odsto Zakona o radu nije sprovedeno u praksi i tvrdi da je ovo primetno zbog manjka ugovora o radu i toga koliko je lako pronaći ljude koji rade bez njih.

Predsednik sindikata kaže da su “konobari eksploatisani na najsvirepiji način”. On optužuje Inspektorat za rad da ne radi svoj posao, rekavši da manjak resursa nije jedini razlog. “Mnogo puta sam rekao da strah čuva šumu, a ne šumar”, rekao je.

On tvrdi da inspektorat nije bio uzoran, time što bi pisao visoke kazne biznisima koji krše radnička prava. Azemi smatra da su radnici primetili ovo i da sada nisu opterećeni time koja prava krše. Prema njegovom mišljenju, poslodavcima je ugodnije da krše zakon, umesto da ga poštuju, dodajući da su biznisi koji poštuju zakon u nepovoljnijem položaju u poređenju sa biznisima koji to ne čine. On nastavlja dalje, optužujući inspektore “da se zadovoljavaju ručkom” u zamenu za to da ne obave svoj zakonom predviđeni rad.

Prema izveštaju Inspektorata za rad za period od januara do juna ove godine, od oko 5.000 inspekcija, 128 kazni je izdato, a samo šest izvršeno. Glavni inspektor Ibrahimi objašnjava da ova agencija nije sklona kažnjavanju biznisa i da “obično maksimalne kazne ne izdaju [u slučajevima u kojima se krše odredbe zakona]”.

Iako inspektorat nema zakonske nadležnosti ili odgovornosti da se bavi ekonomskim razvojem u zemlji, njegov glavni inspektor deluje zabrinuto za isti. Kako kaže, “ako biznis [kafić] dobije kaznu od 10.000 evra, većina kafića će biti zatvorena, jer hodaju tankom linijom”. Prema Ibrahimijevom mišljenju, radnici ne bi imali koristi od izdavanja kazni jer “taj novac odlazi u [državni] budžet Kosova i radnici od toga nemaju materijalnu korist”, dodajući da bi, u takvoj situaciji, radnici ostali bez radnog mesta.

Međutim, Ibrahimi je svestan toga da su ugovori neophodni, jer su oni “osnova za radne odnose” i da oni sprovode inspekcije na tim osnovama. Upitan o tome da li kafići koji se nalaze pored prostorija inspektorata krše radnička prava, Ibrahimi kaže da je to moguće. “Odlazimo tamo na ručak”, ističe on. “Rekli smo im da dođu kod nas ako imaju probleme.”

Bez popravka

Eliona je počela da radi kao konobarica pre oko godinu dana i nikada nije videla inspektora na svom radnom mestu. Ova devetnaestogodišnjakinja iz Prištine je studentkinja ekonomije koja radi u kafiću u blizini studentske kantine, a kako bi mogla da pokrije troškove. Otpočetka radi bez ugovora. Za ovo vreme nije dobila nijedan cent doprinosa za penziju — što je zakonski uslov koji poslodavci moraju da ispune.

Za razliku od nje, Besart iz Uroševca je počeo da prima uplate za doprinose pre godinu dana, ali za ostalih devet godina dok je radio nigde nije bio prijavljen. Iako radi u gradskom centru, nijedna institucija nije primorala poslodavce da ispune zakonske obaveze koje imaju prema njemu.

Besart radi posle ponoći i nikada nije plaćen za rad noću. Prema Zakonu o radu, svaki sat posle 10 uveče smatra se noćnim poslom i plaća se dodatno. Besart radi i dvanaestočasovne smene dve nedelje mesečno i ima dve nedelje slobodno. Nikada nije pomišljao na podnošenje žalbe zbog toga, jer ne veruje institucijama. “Ne bavim se njima, ne verujem im”, izjavio je on za K2.0.

Uprkos tome što je Uroševac posvetio jedan mural konobarima ovoga grada, oni koje je K2.0 intervjuisalo smatraju da ih je država izneverila. Fotografija: Creative Commons.

Petrit iz Vučitrna se isto oseća. Ovaj tridesettrogodišnjak radi kao konobar već 16 godina. On je optužio inspektorat i druge nadležne institucije, rekavši da je vrlo lako saznati koji kafići imaju zaposlene bez ugovora.

“Oni moraju da imaju minimum četiri radnih ugovora [za radnike]: dva za jutarnju smenu i dva za popodnevnu smenu”, rekao je, navodeći da je ovo slučaj kod manjih kafića, jer veći, sa više mušterija, imaju više zaposlenih.

On kaže da zaposleni dobiju obaveštenje pre dolaska inspektora iz raznih agencija. Petrit i njegove kolege dobiju naređenje od svojih poslodavaca da se sakriju kada inspektori dođu. On pominje da se inspektorima obezbede ručak i večera tokom inspekcije.

Otac dvoje dece, koji je završio pravni fakultet, kaže da bi teško mogao da nađe drugi posao, ako bi podneo žalbu ili optužnicu, što je primoralo njega i njegove kolege da “istrpe pritisak”.

Drugi razlog zbog kog nije podneo žalbe jeste taj da veruje da neki poslodavci “imaju veze”, dodajući sarkastično da “poslodavci nisu krivi [za kršenje zakona koje počine], jer im država to dopušta”.

Glavni inspektor Ibrahimi veruje da se žalbe moraju obraditi ili će, u suprotnom, postati prazne reči na papiru. U pogledu optužbi na račun toga da inspektori zloupotrebljavaju svoj položaj, K2.0 je upitalo glavnog inspektora o tome da li inspektorat ima mehanizam za nadgledanje rada inspektora. Ibrahimi kaže sledeće: “Imam zamenike koji izlaze na teren i nadgledaju inspektore”, dodajući da žalbe koje inspektorat primi mogu takođe da pomognu u ovom procesu.

Odgovornost države

Bejtuš (Bejtush) Isufi je advokat i sudski zastupnik brojnih klijenata u optužnicama za kršenje radničkih prava. Na osnovu svog iskustva, Isufi kaže da sud odgađa optužnice u kojima su kršena radnička prava.

Isufi je pre godinu dana pripremio optužnicu protiv Ministarstva unutrašnjih poslova i Opštine Priština, u ime vatrogasne brigade. Vatrogasna brigada je zatražila pojašnjenje od suda o tome kako bi trebalo plaćati treću smenu, ali dosad nije održano nijedno ročište.

U drugim slučajevima kojima se bavio bilo je odgađanja od po dve ili tri godine. Kako bi se ovo rešilo, on ima jedan predlog: da se ustanovi Radni sud, kao što je praksa u državama EU. Ovaj advokat navodi da je Kosovo nekada imalo takav sud koji se bavio radničkim sporovima, rekavši da ovo možemo da smatramo nazadovanjem u pogledu radničkih prava.

Fotografija: Creative Commons.

Prema mišljenju Artana Mustafe, istraživača i predavača u oblasti državne socijalne politike, uspešnost kosovskih institucija bi trebalo meriti po tome koliko smanjuju društvenu nejednakost. On smatra da se država nije mnogo brinula o radničkim pravima, jer porezi radnika čine samo mali iznos u budžetu. “Čim državi zatrebaju drugi izvori da popuni budžet, ona će se više boriti protiv neformalnog sektora [u privredi]”, rekao je.

Mustafa ističe da postoji manjak ravnopravnosti i demokratije na radnome mestu, što stvara sumornu situaciju za ljude na ovom položaju. “Zbog toga ljudi napuštaju posao i državu”, rekao je on.

Ovakav pesimistički pogled na stvari ima i Petrit iz Vučitrna koji, takođe, govori o tome da će napustiti zemlju. Prema Petritovim rečima, društveni sloj koji će pokušati da napusti državu posle vizne liberalizacije jesu konobari, od kojih mnogi sada skupljaju novac za odlazak. On predviđa da će uskoro ponestati konobara u ovoj državi.K

“Ljudi više neće trpeti pritisak”, rekao je Petrit za K2.0. “Niko više neće da radi za 200 evra.” On smatra da će stvaranje prilika da ljudi pobegnu učiniti da se poboljšaju uslovi, makar u nečemu, za konobare koji budu dalje radili na Kosovu.

*Na zahtev intervjuisanih ljudi, imena konobara su promenjena.

Fotografije: Creative Commons.