Abdulah (Abdullah) Bozkurt je bio šef uredništva lista “Zaman danas” iz Ankare, najprodavanije novine u Turskoj sa tiražom od 1,2 miliona primeraka.

Ipak, 4. marta 2016. život ovog urednika se potpuno promenio, a uticao je i na novine i slobodu štampe u Turskoj. Dok se pripremao da napiše naslov za naslovnicu izdanja novina za sledeći dan, Bozkurt je istovremeno gledao uživo televizijski prenos događaja u kom turske specijalne policijske jedinice koriste suzavac i šmrk protiv demonstranata, mašine za sečenje gvožđa da bi upali u sedište Zamana u Istanbulu, 350 kilometara daleko od njegovih kancelarija u Ankari. Iako to nije tada znao, Bozkurt će kasnije morati da pobegne iz zemlje, bojeći se za svoju profesiju i goli život, i to samo nekoliko dana kasnije.

Racija i zatvaranje Zamana bili su prekretnica u ratu Erdoganove administracije protiv kritičkih medija u Turskoj, protiv onih koji su preispitivali vladinu političku i ideološku crtu.

Tada, oko četiri meseca nakon racije, Turska se našla u jednoj od najdramatičnijih i najbitnijih noći u poslednjim decenijama, kada je deo državne vojske pokušao državni udar protiv Erdoganove vlade, udar koji je ugušen u toku te noći, ali su usledile porazne posledice za demokratiju u ovoj zemlji, jer je represija nad medijima pojačana.

Od 15. jula 2016, Erdoganova vlada je zadržala ili uhapsila više od 300.000 ljudi koji su navodno povezani sa državnim udarom, otpustila više od 150.000 državnih službenika, zatvorila 189 medija i uhapsila 310 novinara. Njih dvesta trideset devet i dalje je u pritvoru.

Skoro dve godine kasnije, Bozkurt se nije vratio u Tursku i borba za slobodu štampe je nastavljena. Poslednji naslov koji je napisao za naslovnicu svog dnevnog lista bio je: “Sramotan dan za slobodu štampe u Turskoj.”

K2.0 je razgovarao sa ovim novinarom o deportaciji šestoro turskih građana sa Kosova, Erdoganovim rastućim autoritarnim tendencijama i o tome što je primoran da živi u progonstvu.

K2.0: Počnimo od vaše priče. Napustili ste Tursku dan pre nego što je policija sprovela raciju u vašoj kancelariji u Ankari i oko 10 dana nakon neuspešnog državnog udara. Vlasti su već sprovele raciju u sedištu vašeg lista u Istanbulu tokom masovne represije nakon državnog udara. Šta ste mislili, u tim teškim trenucima, o stanju demokratije u Turskoj?

Abdulah Bozkurt: Represija nad slobodnim, nezavisnim, kritičkim medijima počela je mnogo pre neuspešnog državnog udara jula 2016. Mislim da smo videli dramatičan povratak u decembar 2013, kada su tadašnji premijer, sadašnji predsednik [Redžep Tajip (Recep Tayyip)] Erdogan, i njegovi saradnici, kako u politici, tako i u biznisu, inkriminisani u krupnim korupcionaškim skandalima.

Tada smo videli da je vlada grubo postupila prema kritički nastrojenim medijima u Turskoj, koristeći različite taktike i sredstva da bi ugušila izveštavanje o korupciji, jer su postojali ubedljivi dokazi o saučešću visokih vladinih zvaničnika u dvema različitim korupcionaškim istragama koje su obznanjene u javnosti.

Novine, uključujući i moje u to vreme, koje su objavljivale detalje o tim krivičnim istragama našle su se pod pritiskom vlade. Sećam se tadašnjeg premijera, sadašnjeg predsednika Erdogana, kako je na javnim skupovima zahtevao od ljudi da ne kupuju moje novine. Dakle, to je, mislim, bio jedan jezivi trenutak. Druga taktika koju su svakako upotrebili jeste zastrašivanje oglašivača, kompanija koje su stavljale reklame u novine. Isto to smo videli kod elektronskih medija, čak i kod onlajn medija tada.

Abdullah Bozkurt objavio je ovu fotografiju na Twitteru 4. marta 2016. godine kada su turske specijalne policijske snage iskoristile metalne rezače da uđu u redakciju Zemana u Ankari.

Od tada je situacija eskalirala. Mislim da odmah posle leta 2015, kada je Erdogan izgubio većinu u parlamentu prvi put u 13 godina vladavine, nisu mogli da formiraju vladu sami, pa im je trebala koaliciona vlada i napravili su dogovor sa drugom političkom partijom. Umesto toga, Erdogan je odlučio da ide na vanredne izbore i time je sabotirao razgovore o koaliciji. Malo pre vanrednih izbora, 1. novembra 2015, videli smo kako je vlada zauzela treću po veličini medijsku grupu u Turskoj.

Oni [medijska grupa Akin-Ipek] su imali dve [stanice] za emitovanje, dva štampana medija i radio-kanal, a bili su vrlo popularna mreža za emitovanje, dvadesetčetvoročasovni ciklus vesti koji je bio neka vrsta razglasa za opozicione partije u Turskoj. Erdogan je napravio vrlo proračunati potez kada je utišao kritičke medije i ugušio pristup opozicionim političkim partijama i kritičke stavove u tim medijima. Kada su zauzeli ovaj medij malo pre izbora od 1. novembra 2015, umnogome su ograničili izveštavanje i pristup opozicionim partijama.

Posle toga, marta 2016, odlučili su da zauzmu moje novine, a koje su bile najveće dnevne novine koje su cirkulisale u to vreme. Prodavali smo 1,2 miliona primeraka dnevno i pružali platformu za kritičke glasove iz toga vremena. Nakon neuspešnog državnog udara, oni su to iskoristili kao izgovor da sravne sa zemljom ono što je ostalo od kritičkih medija u Turskoj.

Stotinu osam medija je zatvoreno tokom samo jednog dana, jednim prostim vladinim dekretom. To nije imalo nikakve veze sa neuspešnim državnim udarom, u stvari, većina ovih medija se protivila državnom udaru i oni su objavljivali priče kojima se protive tom pokušaju tada. Dakle, to je bio deo jednog obrasca koji smo počeli da uviđamo od 2013. naovamo, a sada je eskaliralo.

Sada, nažalost, nemamo kritičke medije u Turskoj, možda nekoliko štampanih koji imaju vrlo ograničeni pristup publici u Turskoj. Kada je reč o emitovanju, mislim da nemamo više medija na državnom nivou, što znači da Erdogan, manje-više, kontroliše sve medije u ovom trenutku.

Pročitao sam da je trebalo da vas uhvate baš pre nego što ste krenuli za Nemačku, a onda za Švedsku. Da li je neko od vaših kolega iz Zamana u Istanbulu ili Ankari uhapšen?

Da, bili su. To je, u stvari, bila prekretnica za mene, jer ni nakon neuspešnog državnog udara, ja nisam planirao da se vratim nazad. Nakon što su zauzeli moje novine, uspostavio sam svoju firmu. To je bio mali medij u Ankari, ali nam je dobro išlo. Uspevali smo da platimo plate izveštačima, ja sam vodio biznis, a izveštavali smo i o neuspešnom državnom udaru. Ipak, tada je vlada odlučila da uhapsi 42 novinara u toku samo jednog dana u julu 2015.

Mnogi od njih su moji bliski prijatelji, dok neke znam samo iz priče. To nije bilo samo u Istanbulu, već se desilo i u Ankari. Neki reporteri su bili na odmoru tada i provodili su vreme sa članovima svojih porodica u svojim rodnim mestima. Neki su se sami predali lokalnim policijskim stanicama, ne samo u Istanbulu i Ankari.

Toga dana sam odlučio da više za mene tu nije bezbedno, inače bih ostao u Turskoj jer sam sebi govorio, “Ništa nismo skrivili”, pa čak i da me optuže za nešto, lako bih mogao da se odbranim pred sudom i budem oslobođen. Ipak, kada su izdali naloge za hapšenje tako brojnih novinara u samo jednom danu, pomislio sam da to nema nikakve veze sa udarom, sa tužilaštvom ili vladavinom zakona. Ovo je samo bio deo obrasca koji se postepeno razvijao pre državnog udara, ali je dobio na zamahu posle toga.

Vlada želi da preobrati celi medijski pejzaž u Turskoj, pa tako za mene nije bilo bezbedno tamo i ja sam odlučio da odem, a to je bila ispravna odluka. Nisam znao da će policija sprovesti raciju u mojoj kancelariji na dan nakon što sam otišao. To se desilo baš u preciznom trenutku, imao sam sreću.

Da li imate bilo kakve informacije o tome kako su vaše kolege tretirane; da li su trenutno u pritvoru? Kako stoje sudski postupci protiv njih?

Pa, kada pogledate optužnice, nema dokaza za bilo kakvu vrstu krivičnog dela. Vlada ih optužuje na osnovu zloupotrebe zakona o borbu protiv terorizma i ponekad optužbi za državni udar, ali kada pročitate optužnice, onda za to ne vidite nikakve dokaze, sem objavljenih članaka, rubrika koje su radili za televizijske programe, a u nekim slučajevima poruke koje su objavljivali na društvenim mrežama, posebno na Tviteru. Dakle, oni su, u suštini, optuženi za to što su se bavili novinarstvom. To nema nikakve veze sa krivičnim gonjenjem, to je samo deo kampanje zastrašivanja koju sprovodi vlada koja zloupotrebljava pravosuđe.

Kada je reč o ophođenju prema njima, neki od njih su bili podvrgnuti mučenju tokom pritvora pred suđenje. U zatvoru obično nemaju pristup [neophodnoj] zdravstvenoj nezi, kompjuterima ili knjigama koje žele da pročitaju. U nekim slučajevima, oni nemaju pristup advokatima koji bi ih pripremili za odbranu. Nalaze se u vrlo, vrlo teškim uslovima.

Da li mislite da je ova kampanja posebno podstaknuta sukobom između Erdogana i prognanog imama Fetulaha Gulena (Fethullah Gülen, koga Erdogan optužuje da stoji iza pokušaja državnog udara)?

Ne nužno. Ako pogledate profile novinara — danas imate 239 novinara u zatvoru u Turskoj — mnogi od njih su nekada radili u medijima koji su povezivani sa Gulenovim pokretom, ali mnogo njih nema nikakve veze sa tim pokretom, neki su iz kurdskog političkog pokreta, neki su iz liberalnih medija, a neki iz levog centra.

Glavni motiv vlade nije da proganja Gulenov pokret; već da proganja kritičke novinare koji su pisali o dvema temama posebno. Jedna je korupcija, kao što sam ranije spomenuo. Druga grupa novinara koju vlada proganja jesu oni koji su pisali o spregama [između] turske vlade i džihadističkih grupa, posebno onih u Siriji.

Svi mi pratimo detalje priča u medijima o Džamalu Kasogiju, novinaru koji je ubijen u konzulatu Saudijske Arabije u Istanbulu. Šta mislite, šta ovaj slučaj pokazuje, kako u pogledu napada na jednog istaknutog novinara, tako u pogledu odgovora, prilikom čega su na površinu isplivale jezive pojedinosti?

To je bolno, svakako. Poznavao sam ga lično. U stvari, pridružio sam mu se na jednoj panel-diskusiji kada se vratio u Abu Dabi 2014, pa smo tamo pričali o tome kuda se Turska kreće. Bili smo na različitim stranama — on je uveliko branio Erdoganovu vladu u Turskoj, bio je tip koji je za Erdogana, dok sam ja, s druge strane, kritikovao tu vladu. Ipak, on je bio apsolutno fantastičan lik i nije zaslužio da bude tako užasno ubijen, nezamislivo je da je saudijska vlada otišla u toliku krajnost. Oni moraju da odgovaraju za to, ne samo pred sudom, već i polaganjem političke odgovornosti.

Kada pogledam manipulacije turske vlade u slučaju i pokušaj da se taj slučaj eksploatiše u političke svrhe, muka mi je od toga. Puko je licemerje kada zatvorite 239 novinara, od kojih se neki nalaze u vrlo različitim uslovima, a vi kažete da su svi oni teroristi, ali branite lika koji vam je ideološki blizak i pokušavate da pridobijete neku političku korist, da dobijete neku moć po ovom pitanju tako što ćete upotrebiti [Kasogijev] slučaj.

Usput, danas nije samo 239 novinara iza rešetaka; imamo i 148 novinara poput mene za koje je vlada izdala naloge za hapšenje, ali je nemoguće da se stave u pritvor jer su pobegli ili su u bekstvu po Turskoj. Slučaj Džamala Kasogija razotkriva Erdoganovo licemerje po pitanju slobode štampe i slobode izražavanja, i to treba reći glasno i jasno.

Kasogijevo i ubistvo drugih visokoprofilisanih novinara u Evropi u poslednje vreme posebno zabrinjavaju, jer izgleda da su neka od tih ubistava podstaknuta od države. Da li smatrate da je to deo rasprostranjenijeg trenda u okviru kog vlade sve više pribegavaju ekstremnim merama kako bi ugušile slobodu govora i medijske slobode?

Da, od Bugarske do Malte. U stvari, trenutno se u Danskoj vodi slučaj [sa turskim novinarom] koji je tamo živeo 25 godina. On je bio na meti da bude ubijen, a danska obaveštajna služba je pronašla vezu sa grupom koja sarađuje sa turskom vladom. Da li možete da zamislite da Erdogan pravi toliku frku oko ubistva saudijskog novinara u političke svrhe, ali s druge strane, pokušava da maltretira, preti i čak ubije turskog novinara koji živi u progonstvu?

Početkom ove godine, [danske vlasti] su morale da ga premeste u sigurnu kuću nakon pretnji smrću koje je dobio od grupa povezanih sa turskom vladom.

U jednoj objavi na društvenim mrežama, sugerisali ste da je Erdoganova vlada pospešila napade ISIS-a na turske civile 10. oktobra 2015, što je bio najsmrtonosniji teroristički napad u istoriji Turske? Spominjete da su punktovi oko Ankare uklonjeni pre napada, dozvoljavajući tako teroristima ISIS-a da nesmetano izvedu samoubilački napad automobilom. Koja je osnova za ovu tvrdnju?

To je bio najsmrtonosniji teroristički napad, baš pred prevremene izbore, koji su zapravo pomogli Erdoganovoj vladi da povrati većinu u parlamentu, a koji je izgubio na leto 2015. Tokom sudskog postupka mnogi dokazi su izašli na videlo. Kada pogledate dokaze i pročitate sve sudske papire, lako možete da vidite da su svi osumnjičeni bili pod nadzorom. Vlada je prisluškivala njihove telefone i znala je o čemu su razgovarali i šta su planirali.

Sprovedena je interna istraga u policijskoj stanici od strane Ministarstva unutrašnjih poslova nakon ovog incidenta kako bi saznali [šta se i kako dogodilo]. Vlada je, sama po sebi, saznala da su svi punktovi oko Ankare uklonjeni veče pre terorističkog napada.

To je bilo poprilično neobično, jer sam ja živeo u Ankari dugi niz godina, putovao sam u svoj rodni grad u zapadnim delovima zemlje i uvek sam viđao te punktove. Ne postoji način da ih zaobiđete, posebno nakon napada u Turskoj koje je podržao ISIL — mislim da su se tri takva napada desila pre najsmrtonosnijeg u Ankari — pa su svi bili na oprezu. Nema nikakvog smisla ukloniti punktove.

Druga stvar koju možete da vidite u izveštaju o internoj istrazi Ministarstva unutrašnjih poslova jeste ta da je policijska stanica u Ankari primila vrlo specifične obaveštajne podatke, ali ih nisu podelili sa ograncima koji je trebalo da osiguraju bezbedno okruženje za skup koji je trebalo da se održi na dan napada.

To je bila još jedna uzbuna, kao i činjenica da su svi počinioci bili poznati vladi već duži niz godina; oni su pratili te tipove od 2013. i 2014, pa se čak i u izveštaju obaveštajne službe Evropske unije, koji je procureo, navodi ista stvar, oni optužuju tursku vladu da je unajmila ISIL da sprovede ovaj napad, kako bi mogli da zadobiju politički momentum i steknu moć iz tog napada, a što su učinili; to je zaprepašćujuće.

Neposredno posle napada, premijer Ahmet Davutoglu pojavio se na državnoj televiziji i izjavio da su poznavali napadače, ali nisu mogli da ih uhapse sve dok ne deluju. Da li možete da zamislite takav bizaran pristup: poznajete napadače samoubice, ali ih ne hapsite dok nešto ne urade? Ima previše naznaka koje sugerišu da je turska vlada imala veze sa ovim napadom.

U vreme kada je takozvanoj Islamskoj državi išlo dobro, stotine građana Kosova pridružile su se terorističkoj organizaciji u Siriji i Iraku, koristeći Tursku kao tranzitnu državu da bi došli do takozvanih teritorija kalifata? Da li mislite da je Turska mogla da učini više da ovo spreči?

Svakako. Ja sam radio na detaljnom izveštaju koji će uskoro izaći u javnost. Uspeo sam da pribavim poverljiva dokumenta, izveštaje o nadzoru granice između Turske i Sirije. Kada pročitate te prisluškivane razgovore, kada je država prisluškivala trafikante ISIL-a na obema stranama granice, oni su znali njihov svaki pokret, znali su koga će pokupiti na autobuskim stanicama ili aerodromima, znali su koliko ljudi je prelazilo granične provincije Gaziantepu i Kilis, ali ništa nisu preduzeli. Ljudi iz celoga sveta sletali su na aerodromima u Istanbulu i odatle su odlazili u autobuse da bi se zaputili u granične provincije, a vlada je sve to znala. To je zapravo zaprepašćujuće, kada pročitate svu tu komunikaciju između trafikanata ISIL-a i ljudi koji su došli iz inostranstva.

Ima previše stvari koje je vlada mogla da uradi, a oni to prosto nisu učinili. U jednom prisluškivanom razgovoru, na primer, oni su diskutovali o broju ljudi kojima su trgovali širom granice, jer su ovi trafikanti ISIL-a na granicama bili plaćeni iz svog sedišta u Siriji, u Alepu, na osnovu broja ljudi koje su uspeli da prebace preko granice.

Dakle, postojala je zarada za svaku osobu koju su uspeli da premeste iz Turske u Siriju?

Svakako, mi vidimo dokaze i vlada je to znala 2013. U mnogim slučajevima, ljudi koji su bili prevezeni širom granice ilegalno bili su borci i, u nekim slučajevima, oni su doveli članove svoje porodice zajedno sa sobom, čak i decu, jer su planirali da žive u takozvanoj Islamskoj državi u Siriji.

Želim da porazgovaramo o Erdoganovom uticaju na Balkanu, što je tema o kojoj ste nedavno pisali. Pisali ste o tome da se Fondacija Marif (Maarif), koja takođe deluje na Kosovu, pozicionirala tako da odgaja novu generaciju političkih islamista u srcu Evrope koristeći tursku moć i turski uticaj u balkanskim državama Jugoistočne Evrope. Na Kosovu postoji TIKA, organizacija koju direktno finansira turska vlada. Šta mislite da Erdoganova vlada pokušava da postigne sprovođenjem ovakvih aktivnosti?

Mislim da je Erdogan uspeo da preobrazi skoro svaku instituciju u Turskoj u neku vrstu političkog i partijskog oruđa koje može da iskoristi da bi [postigao] političke ciljeve. Marif, TIKA i mnoge druge, nažalost, pretvoreni su u alatke u njegovim rukama koje će [upotrebiti] da bi projektovao svoju političku islamističku ideologiju u inostranstvu.

Balkan je, svakako, vrlo plodno tle za Erdoganovu partiju, a oni koriste Marif i TIKA da bi finansirali ne samo obrazovne aktivnosti, već i druge društvene aktivnosti, da bi indoktrinisali mlade generacije, posebno muslimane, kako bi oni bili usklađeni sa tom ideologijom. To se vidi u mnogim slučajevima u, na primer, Africi. Turska vlada je [takođe] napravila upad u Afrin, Sirija, i tamo su neke škole objavljivale video-poruke u kojima deca hvale tursku vojsku i govore da će podržati ovaj globalni džihad i tako to.

Turski imam Nurettin Yildiz, na slici sa Hassanom Abboudom, bivši lider organizacije Ahrar al-Sham, jedan je od organizatora borbe protiv režima predsednika Bashara al-Assada u Siriji.

To je ona vrsta globalne ideologije Erdoganove vlade koja pokušava da projektuje ovaj islamistički narativ na različite populacije širom sveta. Usput, tu nisu samo Marif i TIKA, već i brojne nevladine organizacije koje idu ruku podruku sa Erdoganovom vladom, a rade i na Balkanu, poput Nuretina Jildiza (Nurettin Yildiz), istaknutog džihadističkog sveštenika koji je dolazio u Makedoniju — to znam zasigurno — i u druge balkanske države, pokušavajući da dovede i odgaja jednu islamističku grupu. To je, u mnogim slučajevima, vrlo nasilna islamistička ideologija.

Nuretin Jildiz je lik koji je radikalizovao policijskog službenika [Mevluta Merta Altintaša, Mevlüt Mert Altıntaş] koji je ubio ruskog ambasadora 2016. Taj tip je prisustvovao na predavanjima mnogo puta i bio je radikalizovan u vrlo kratkom periodu, a zatim je ubio ruskog ambasadora, jer su ruske snage pojačale svoju vojnu kampanju u Siriji protiv džihadističkih grupa. Kada pogledate izvršni odbor Fondacije Marif, neke ličnosti koje vode organizaciju povezivane su ranije sa islamističkim grupama.

Poput Osmana Nurija Kabaktepea, potpredsednika Fondacije Marif…

Da, taj lik vodi omladinske ogranke verske stranke u Turskoj već duži niz godina, a sada zasigurno rukovodi organizacijom u mnogim delovima sveta. Mislim da Erdogan sanja da bude ‘kalif’, neka vrsta lidera islamskog sveta. On koristi sve resurse na raspolaganju, uključujući škole koje rade u okviru Fondacije Marif.

Odvija se niz radnji u organizaciji turske obaveštajne službe kojima se brojni ljudi povezani sa Gulenovim pokretom iz više zemalja vraćaju nazad u Tursku. To se desilo na Kosovu, kada je šest turskih nastavnika deportovano pod sumnjivim okolnostima u Tursku, ali se ova kampanja nastavlja u drugim delovima sveta. Šta nam ovaj slučaj govori o odnosima između Kosova i Turske?

To je prvi incident koji se dogodio u središtvu Evrope, a to je vrlo zabrinjavajuće. Isto su pokušali da urade u Švajcarskoj, gde je biznismen koji je povezan sa Gulenovim pokretom, ali je živeo tamo dugi niz godina — jedan turski obaveštajni službenik koji je radio kao diplomata u turskoj ambasadi i drugi tip napravili su zaveru da kidnapuju ovog poslovnog čoveka.

Švajcarski tužioci su ozbiljno razmotrili ovaj slučaj i podigli su optužnice protiv ove dvojice zvaničnika ambasade koji su, u stvari, bili obaveštajci i izdali su naloge za njihovo hapšenje. Dakle, nisu uspeli u Švajcarskoj. Znam da su u Holandiji pokušali da urade isto sa drugačijom taktikom, ali nisu uspeli, premda su na Kosovu uspeli da to učine uz pomoć nekih elemenata kosovske vlade, mislim, a to postavlja vrlo loš presedan.

Ovo je deo kampanje zastrašivanja Erdoganove vlade i on šalje sledeću poruku: Možda se nalazite van Turske, ali se nećete osećati bezbedno. Tražićemo vas, da vas vratimo u Tursku, da vas mučimo i zatvorimo, pa bi bilo bolje da ćutite. To važi za novinare, između ostalog. Ja dobijam te pretnje sve vreme i znam kakva motivacija stoji iza toga; oni žele da budete ućutkani, da ne progovorite javno i da ne govorite protiv turske vlade, jer oni ne mogu da otmu sve kritičare širom sveta, oni to znaju.

U većini slučajeva, kada pogledate profil ljudi koji su oteti, ti likovi su nastavnici, za ime boga, oni nisu visokoprofilisani ljudi, a to smo i videli na Kosovu. Oni su imali šestoro ljudi, ali je identitet jednog od njih pogrešan, to su shvatili nakon što su ih doveli u ambasadu, ali su ga ipak poveli sa sobom i vratili ga u Tursku! To je smešan i poprilično zabrinjavajući obrazac. Protivan međunarodnim normama i zakonima.

Krivični slučajevi protiv kritičara vrlo su nepotkrepljeni, oni nemaju dokaze da optuže te ljude. Da imaju, oni bi, na primer, pozvali kosovsku vladu, a ako bi dokazi držali vodu, svaka vlada bi bila voljna da preda teroriste. Ipak, oni znaju da su te optužbe smešne i apsurdne, i znaju da tu nema dokaza, pa koriste mafijaške taktike da bi kidnapovali ljude iz inostranstva.

U ovom slučaju postoje naznake da su neki elementi kosovske vlade odigrali ulogu u otmicama.

Turska državna novinska agencija Anadolu objavila je ovaj poster u stilu “divljeg Zapada” prikazujući Abdullaha Bozkurta kao osobu sa tjeralice jer je “dezeter” i “terorista”.

Rumunske vlasti su zadržale turskog novinara Kamila Demirkaja (Demirkaya) u sredu [5. decembra]. On se suočio sa izručenjem Turskoj na osnovu naloga koje su izdale vlasti u Ankari. To je, takođe, povezano sa vašim slučajem. Da li ste zabrinuti da ćete možda morati da se suočite sa sličnom situacijom jednoga dana?

U slučaju Rumunije, sudija je odlučio da odbaci slučaj i on je oslobođen, ali je, svakako, taj lik morao da se podvrgne svim tim procedurama, na jedan ili dva dana. To je glavobolja, svakako.

Čovek se uvek brine o tome, jer ovi mehanizmi, posebno preko Interpola, oni su napravljeni tako da proganjaju prave kriminalce, ali turska vlada zloupotrebljava Interpolov sistem ili druge međuvladine bilateralne sporazume za bezbednosnu saradnju da bi podigla optužnicu i da pokuša da vrati neke ljude nazad u Tursku. Oni znaju da će, u brojnim slučajevima, da budu neuspešni ukoliko država o kojoj pričamo odlučuje u skladu sa vladavinom prava i zakona. Tako se stvaraju problemi mnogim ljudima.

Prošle godine, na primer, bio je slučaj jednog švedskog novinara turskog porekla koji je živeo u Švedskoj poslednjih 30 godina i turska vlada ga je proganjala i koristila Interpol da izda nalog za njegovo hapšenje dok je bio na odmoru u Španiji. Proveo je nekih 30 dana u španskom zatvoru dok se situacija nije sredila. Na kraju je oslobođen, vratio se u Švedsku.

Drugi je slučaj jednog nemačkog državljanina sa turskim korenima koji je, takođe, morao da prođe kroz iste procedure u Španiji, jer je turska vlada zloupotrebljavala Interpolov sistem. Dakle, tako je, to uvek morate imati na umu, da ćete jednog dana možda morati da se suočite sa sličnim maltretiranjem i to otežava vaš život. Ne planiram da idem u Španiju u doglednoj budućnosti.

Biram zemlje oprezno na osnovu toga da li se ponašaju u skladu sa međunarodnim pravilima i propisima, kao i da li su bliske turskoj vladi ili ne.

Kako se ponašaju prema vašoj porodici u Turskoj?

Moji bliski članovi porodice nalaze se sa mnom. Uspeo sam da ih dovedem ovde, u Švedsku, sa sobom. Moja šira porodica nalazi se u Turskoj. Moja majka, koja ima 79 godina, zadržana je zbog mene, ali su je oslobodili.

Nažalost, turska vlada koristi rođake kao taktiku zlostavljanja svojih kritičara. Moja majka je zadržana neko vreme po mom povratku u Švedsku, kada sam otvorio nevladinu organizaciju u kojoj dokumentujemo kršenje prava u Turskoj. Mislim da su pokušavali da mi pošalju poruku preko moje majke, znate, ‘Bolje ti je da se lepo ponašaš, jer ćemo, u suprotnom, da progonimo članove tvoje porodice.’

Planirate li da se jednog dana vratite u Tursku?

Nadam se da ću se jednog dana vratiti u Tursku, kada se sve vrati u normalu i kada se obnovi vladavina zakona.

Šta predviđate kada je u pitanju budućnost turskog uticaja na Balkanu, posebno kada imamo u vidu da se čini da su SAD okrenute ka izolacionizmu, a EU se bori za kredibilitet ovde, na Kosovu, usled problema sa viznom liberalizacijom i razvlačenja procesa dijaloga sa Srbijom?

Teško je reći. Ne mislim da Turska ima veći prostor i veću moć, jer nema dobre odnose sa Evropskom unijom u ovom trenutku, ona ima primetne razlike u odnosima sa Sjedinjenim Državama po brojnim pitanjima, a isto to važi za Rusiju i Kinu, iako Rusi koriste tursku vladu kao neku vrstu aduta protiv NATO, pokušavajući da sarađuju sa Erdoganom. Ali, u strateškom smislu, oni ne veruju Erdoganu, jer znaju šta on smera.

S vremena na vreme, u stvari, Rusi su oni koji razotkrivaju vezu Erdoganove vlade sa ISIL-om i drugim džihadističkim grupama. Još je prošle nedelje glavnokomandujući ruske vojske rekao da ISIL i dalje prodaje naftu preko Turske. Dakle, sveukupna slika je ta da Turska ne igra vrlo konstruktivnu ulogu, da nije racionalni akter u međunarodnoj politici.

Upravo zato, u nekim slučajevima, turska vlada pribegava ‘talačkoj politici’, zadržavajući strane državljane iz Sjedinjenih Država, Evrope i drugih delova sveta i pokušavajući da ih iskoriste u pregovorima; zato što nemaju nijednu drugu kartu u svom arsenalu i to pokazuje koliko je turska vlada očajna.

Mislim da je vrlo izolovana. To možete videti i na Istočnom Mediteranu — Grčka, Kipar, Egipat, Izrael, svi se okupljaju da izgrade koaliciju protiv Turske u tom delu.

Takođe, mislim da Erdoganova vlada ima dosta poluga u balkanskim državama, ali one mogu to da pokvare, a to je deo koji najviše zabrinjava. Turska spoljna politika je zasnovana umnogome na ideologiji i ne predstavlja racionalno sastavljen model, ali oni mogu da ulažu u zastupničke grupe kao što su to uradili u Siriji i Iraku, oni mogu da predstavljaju pretnju i da destabilizuju balkanske države vrlo lako.

Morate da budete vrlo budni, jer ima mnogo grupa koje finansira turska vlada i koje predstavljaju političku i diplomatsku masku, i one mogu da stvore velike probleme.K

Ovaj razgovor je uređivan radi sažetosti i jasnoće. Intervju je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna fotografija: Abdulah Bozkurt.