Svako jutro, pre nego što se probudi, pažljivo mu otvaram vrata sobe, da mu ne pokvarim san. Ima nešto magično u njegovom licu dok spava, možda me podseća na vreme kada je bio mali. Onda pažljivo slušam kako se pomera — ima tačan ritam koraka kad izlazi iz sobe i zatvara vrata, kad pere zube, umiva se, češlja kosu. Taj ritam poznajem bolje nego sopstveni dah. Ipak, svakog dana imam dileme. Nekad mi se čini da sam previše blaga kao roditelj. Dozvoljavam mu da pliva svuda — po mrežama, u razgovorima koje ne razumem, u svetu koji me više ne traži, ni kao roditelja ni kao slušaoca. Nekad me uhvati anksioznost. Proveravam mu ranac, plakare, odeću — analiziram sve, pa čak i način na koji mi kaže “dobro jutro”.

Ne znam više šta je normalno za jednog sedamnaestogodišnjaka, niti za roditelja jednog sedamnaestogodišnjaka. Vreme briše sve granice za koje smo nekada verovali da su jasne. Nisam sigurna da li je ostala neka crta koja razdvaja brigu od straha i anksioznosti. “To je faza”, kažu mi prijateljice koje imaju stariju decu, “takva je adolescencija”. Ali ja često osećam da nije stvar ni faze, ni godina — već jezika koji bledi, pogleda koji se menja, misli koje se više ne izgovaraju. To su kratki odgovori “dobro”, “ništa”, “evo”, koji te nateraju da se osetiš kao posmatrač koji se samo moli, i moli, i moli da se ne desi ništa loše.

Znam da nisam sama na ovom putu. Osećam kako svi zajedno tonemo u svetu koji se raspada i otuđuje pred našim očima, a ne ostavlja nam ni trenutak da shvatimo kako da zaštitimo sebe, a kako svoju decu. I taj osećaj zbunjenosti deli svaki roditelj tinejdžera. Postaje normalno da deca ne razgovaraju s nama, da odrastaju s drugim licima, sa nevidljivim autoritetima koje ne vidimo, ali čiji uticaj osećamo u svakom odgovoru koji izostane i svakom pogledu koji se skrene.

Gledala sam seriju “Adolescence” u režiji Philipa Barantinija, koju su napisali Stephen Graham i Jack Thorne. Gledala sam je u dahu — možda ne zbog same priče, već zbog načina na koji prikazuje strah koji još nismo imenovali. Strah da možda gubimo vezu sa sopstvenom decom. Serija počinje hapšenjem Jamieja Millera, trinaestogodišnjeg dečaka kojeg tumači Owen Cooper, zbog ubistva školske drugarice, Katie. Ali nije pitanje “ko je to uradio” ono što nas šokira, već “zašto se to dogodilo”. A odgovor je toliko blizu — Jamie je radikalizovan na internetu, u tišini, kroz sadržaje koji šire mržnju prema ženama i promovišu toksičnu muškost, dok njegovi roditelji nemaju pojma šta se dešava.

Kroz četiri teške epizode shvatiš da soba više nije utočište, već prostor u kojem se gradi mržnja. Tvoje dete se hrani mizoginijom, nasiljem i podsticajima na agresiju koji dolaze s foruma i videa koje ne znaš, iz komentara koje ne razumeš i iz emodžija koji izgledaju potpuno nevino. To je priča o ocu koji ne zna gde je pogrešio. O majci koja se neprestano pita: “Da li sam dobra majka?” O porodici koja pokušava da razume nepoznat svet. Iako serija ne daje odgovore, tera te da postaviš pitanja koja nikada nisi smela da postaviš; vraća ti se kao nemilosrdno, ali neophodno ogledalo.

Nakon emitovanja, najprestižniji britanski mediji poput novina The Guardian, The Times, kao i britanski javni servis BBC, obradili su seriju kroz detaljne analize, nazivajući je jednim od najtačnijih prikaza krize kroz koju danas prolaze dečaci. Na društvenim mrežama, mnogi roditelji i nastavnici počeli su da dele sopstvene priče, svedočeći da Jamiejeva priča nije samo priča izmišljenog lika, već surova stvarnost koja kuca i na naša vrata.

Soba — ognjište tihog besa

Ova serija me je podsetila na slučajeve koje imamo ovde, pred našim očima. Jamie ne živi na Kosovu, ali bi mogao biti onaj devetnaestogodišnji momak iz Vučitrna, za kog se sumnja da je pre samo nekoliko dana ubio svog vršnjaka i druga. Prijavljeno je da je žrtva pozvala napadača na razgovor kako bi razjasnili stvari, ali se susret pretvorio u tragediju. Ili onaj drugi mladić, takođe devetnaestogodišnjak iz Kline, koji se sumnjiči da je u martu 2025. ubio još dvojicu mladića.

Počeli smo da konzumiramo nasilje kao sastavni deo vesti, ali niko ne postavlja pitanje: šta se dešava s našim sinovima? Šta ih tera da veruju da ih samo nasilje čini važnim? Njihovo ponašanje kao “mirni”, “zatvoreni u svoje sobe”, izgleda da uopšte nije takvo. Jer soba je postala prozor u svet koji mi ne poznajemo. Virtualni svet, u kojem su izloženi uticajima koji pojačavaju narative nasilja i dominacije — svet kroz koji ulaze ljudi poput Andrewa Tatea, bivšeg šampiona u kik-boksu, između ostalog optuženog za silovanje, trgovinu ljudima i stvaranje organizovane kriminalne grupe radi eksploatacije žena.

Tate meša imidž “self-made” milionera (onog koji je sam postigao uspeh) sa mizoginom propagandom, postajući toksični idol za mladiće koji traže identitet kroz nasilje i prezir prema ženama. Možda mislimo da je Tate dalek fenomen, ograničen na ekrane TikToka i YouTube-a, ali stvarnost je sasvim drugačija.

Jedan članak Radija Slobodna Evropa (RSE) otkriva da je njegov uticaj duboko prodrmao i Kosovo. Kada su iz RSE-a postavili pitanje u jednom razredu gimnazije “Sami Frashëri” u Prištini, koliko učenika poznaje Tatea, 21 učenik je podigao ruku — što čini oko 60% razreda. Neki mladići, prema RSE-u, vide ga kao model muške moći, nazivajući ga “ćale” ili “Top G”, dok ga devojke vide sasvim drugačije — kao “primitivca”.

Ova podela ilustruje duboku polarizaciju koju izaziva među mladima i otvara ozbiljna pitanja o ulozi influensera sa mizoginim porukama u oblikovanju identiteta i stavova nove generacije.

Algoritmi ne nagrađuju osećajnost, već ekstremne stavove. Na taj način se gradi ljutnja, ne kao iznenadni ispad, već kao tiha, svakodnevna, nemilosrdna edukacija. Sve ove tendencije postaju još opasnije zbog našeg društvenog i kulturnog konteksta. Naše društvo je i dalje patrijarhalno, sa strogim rodnim normama, gde biti muškarac znači biti patrijarhalan, dominantan, snažan i glava porodice. Osećanja nisu tema za razgovor. Međutim, kada se osećanja potiskuju, ona ne nestaju. Fermentiraju. I eksplodiraju. A u ovom patrijarhalnom sistemu, iako su uglavnom žene i devojke bile i ostale žrtve, to ne znači da današnji dečaci i muškarci prolaze bez posledica.

Patrijarhat šteti svima, svakome na svoj način. Ovaj lanac nasilja i emocionalnog potiskivanja na našem podneblju nalazi plodno tlo. Statistike na Kosovu jasno govore. Nakon 2020. godine, institucije i organizacije su primetile porast slučajeva nasilja i agresije među mladima na Kosovu.

U školama i u njihovoj blizini, Policija Kosova (PK) je tokom 2024. godine evidentirala 577 nasilnih incidenata, u poređenju sa 564 u prethodnoj godini. Dakle, čak i unutar škola, gde se pretpostavlja da su deca sigurna.

Ali nasilje tu ne staje. Od jula 2023. do juna 2024. godine, PK je izvestila o 2.856 slučajeva nasilja u porodici. Žrtve su uglavnom žene, ali i deca — oni koji često ostaju nevidljivi u statistikama, ali koji osećaju posledice u tišini.

Na ulicama i u naseljima, posledice postaju još vidljivije: samo tokom 2023. godine, registrovano je 1.992 slučajeva, gde su osumnjičeni za krivična dela bili maloletnici.

Nevidljivi, ali takođe i žrtve, pored škola, i unutar domova. Prema UNICEF-u, 70% dece na Kosovu doživljava neki oblik nasilja tokom disciplinovanja, uključujući psihološke i/ili fizičke kazne. Sedamdeset procenata. To nisu samo brojevi. To je moje dete. Tvoje. Komšijsko. Učiteljicino. I kada deca nauče nasilje kod kuće, nema discipline niti autoriteta u školi koji može da iskoreni ovaj fenomen.

Da li podižemo naraštaje dečaka koji se osećaju suvišnima i beskorisnima?

Podižemo generaciju dečaka koji se osećaju suvišnima. A to nije kriza samo njihova — to je kriza celog društva. Jer dečaci koji se osećaju bezvrednima sutra neće znati kako da izgrade zdrave odnose. Neće postati dobri roditelji. Neće graditi zdravo društvo.

Prema izveštaju “Understanding Young Men and Masculinities in the Balkans”, koji analizira kako odrastaju dečaci i kako se muškost percipira i izražava na Balkanu, a koji su 2014. objavili CARE International Balkans i Promundo-US, mladići u regionu suočavaju se s višeslojnom krizom koja ih vodi ka socijalnoj izolaciji, problemima mentalnog zdravlja i rizičnim ponašanjima.

Neki od ključnih faktora su nezaposlenost i nedostatak perspektive — problemi koji su i dalje prisutni. Kao posledica, mladići ne uspevaju da ispune tradicionalna očekivanja, i dalje duboko ukorenjena u društvu, poput uloge “glave kuće” i nosioca finansijske odgovornosti. To, prema izveštaju, direktno utiče na osećaj srama, depresiju, antisocijalna ponašanja, zloupotrebu supstanci i, u nekim slučajevima, vodi čak i ka razmišljanju o samoubistvu.

A kada ne vidiš smisao ni u radu ni u sebi, ni škola ti više ne predstavlja utočište. Na primer, u Velikoj Britaniji, prema Godišnjoj anketi o pismenosti, uživanje u čitanju beleži ozbiljan pad, naročito kod dečaka: samo 28,2% njih kaže da čita iz zadovoljstva, u poređenju sa 40,5% devojčica. A na Kosovu, prema oceni Međunarodnog programa za ocenjivanje učenika (PISA) za 2022. godinu, devojčice su nadmašile dečake za 25 poena.

Ali problem ide dublje od čitanja. Način na koji se dečaci socijalizuju — način na koji se uče da skrivaju osećanja i potiskuju emocije — vodi ih u izolaciju.

Pored serije “Adolescence”, u Britaniji je veliku pažnju privukao i izveštaj objavljen u martu 2025. godine, od strane Centra za socijalnu pravdu (CSJ), konzervativne organizacije fokusirane na istraživanja socijalne politike. Izveštaj pod nazivom “Lost Boys” (Izgubljeni dečaci) izazvao je buru ne samo zbog svog sadržaja, već i zato što dolazi iz institucije koja tradicionalno ima uticaj na državnu agendu. Odmah nakon objavljivanja, nalazi su našli put do medija i pokrenuli široku javnu debatu o dečacima koji — doslovno, ne metaforički — nestaju.

Taj izveštaj pokazuje da dečaci imaju dvostruko veću verovatnoću da budu isključeni iz škole. Situacija nije mnogo drugačija ni na Kosovu, gde se razlika između dečaka i devojčica u riziku od napuštanja srednjoškolskog obrazovanja povećava iz godine u godinu — u školskoj 2018/2019. čak 78,7% svih učenika koji su napustili školu bili su dečaci.

Takođe, dolazi do zanimljivih pomaka na tržištu rada. U Velikoj Britaniji, prema izveštaju “Lost Boys”, 2022. godine bruto plata devojaka uzrasta od 16 do 24 godine koje su radile puno radno vreme bila je viša od plata mladića iz iste socioekonomske grupe. Ovaj podatak osvetljava napredak devojaka, ali istovremeno otkriva i produbljenje krize među mladićima. Dok se to dešava, sektori u kojima su mladići tradicionalno bili dominantni — kao što su građevina, poljoprivreda i industrija — u opadanju su. Drugim rečima: mladići počinju da gube svoj ekonomski identitet.

Ali nije u pitanju samo škola i posao. Pored svega toga, izveštaj “Lost Boys” ističe nedostatak adekvatnog očinskog uzora — najpre u porodici, a zatim i u obrazovnom sistemu. Taj nedostatak nas ne poziva da idealizujemo stari patrijarhalni poredak, već da shvatimo da su i dečacima potrebne figure koje ih uče osećajnosti, a ne dominaciji. Svi ovi faktori guraju dečake ka opasnim putevima: postaju izloženiji nasilju, vršnjačkom zlostavljanju i zavisnostima. Čak i kad nisu ni žrtve ni nasilnici, ostaju izgubljeni u ekranima svojih telefona, prateći modele “muškaraca” koji šire mržnju i prezir.

Na Kosovu, podaci o visokom obrazovanju otkrivaju duboku rodnu neravnotežu na štetu mladića. U periodu 2022–2023, od 4.519 diplomiranih na osnovnim studijama, samo 1.232 — odnosno 27% — bili su mladići, dok su ubedljivu većinu, 3.287 ili oko 73%, činile devojke. Ovi brojevi ukazuju na izražen nedostatak akademske postojanosti i posvećenosti među mladićima. A kad nema motivacije da se školovanje nastavi, ni podrške da se nešto gradi ovde, deo njih odlazi.

Ne odlaze uvek kao buntovnici, niti kao avanturisti, već često — kao nevidljivi. Prema statističkoj analizi GAP instituta o migracijama sa Kosova u Nemačku, objavljenoj 2023. godine, više od 177.000 muškaraca rođenih na Kosovu migriralo je između 2010. i 2022, u poređenju sa 153.000 žena. Rodna razlika od 8% možda deluje mala, ali postaje značajna kada se sagleda u kontekstu prosečne starosti migranata, koja se kreće između 20 i 22 godine. Mladići koji još nisu ni stigli da započnu život — već odlaze.

Iako su muškarci tradicionalno imali moć i privilegije u društvu, to ne bi smelo da nas navede da ignorišemo činjenicu da se mnogi današnji dečaci odgajaju nezaštićeni u svetu koji se suštinski promenio, bez alata da mu se prilagode. Pravila igre su se promenila, ali očekivanja koja stoje na ramenima mladića i dalje su tu — poput starih mapa koje vode putevima koji više ne postoje.

Ako se ovaj trend nastavi, i ako dečaci odrastaju bez osećaja vrednosti, izolovani i bez prostora da pronađu svoje mesto u društvu, sutra nećemo imati ni dobre muškarce, ni dobre roditelje, ni društvo koje ume da stoji na sopstvenim nogama. A taj prazni prostor, kao i uvek, biće popunjen — često nasiljem, prema drugima i prema sebi.

Ovu krizu ne pokazuju samo izveštaji i statistike — vidimo je svakodnevno: u školama, na ulici, u vestima. Osećamo je kad pored nas prolaze deca koja nas ne primećuju. Ja i dalje čujem korake svog sina svakog jutra. Još uvek se molim. Ali molitve nisu dovoljne. Ni ljubav nije dovoljna. Dečaci nam nestaju pred očima, dok mi živimo u iluziji da još imamo vremena.

Naslovna slika: Dina Hajrullahu/ K2.0