“Nije mi stalo do toga da me neko voli. Želim da me cene”, kaže Alan Grinberg, svetski lider u tehnologiji obrazovanja i inovaciji, dok objašnjava ono što naziva ‘grinberškom tehnikom’ u razgovoru sa K2.0. Mladi developeri i startapovi bi trebalo da mogu da objasne svoj proizvod u 30 sekundi kako bi dobili njegovu pažnju, jer on, inače, nastavlja dalje. “Ako nisu u mogućnosti da objasne u 30 sekundi ono što rade i šta će se tim njihovim radom promeniti, onda će to nešto doživeti neuspeh.”

Grinberg je demonstrirao svoju tehniku na učesnicima Sajma startapova na petom izdanju Festivala tehnologije KOSICT koji je prošle nedelje održan u Prištini. Konferenciju je organizovalo Kosovsko udruženje informatičkih i komunikacionih tehnologija (STIKK) uz podršku Inovativnog centra Kosova (ICK) i Univerzitetskog koledža Univerzum. Na konferenciji se govorilo o brojnim temama koje su u trendu u svetu IT-a; od digitalnog marketinga do obrazovnih tehnologija i e-sportova.

Grinberg, koji je vodio Eplov biznis visokog obrazovanja u Evropi i Aziji između 2004. i 2009, bio je jedan od najistaknutijih govornika na KOSICT-u tokom ove dvodnevne konferencije koja je okupila govornike iz celog sveta tehnologije. On je sada ulagač, konsultant i, ponekad, mentor brojnim tehnološkim kompanijama širom sveta. Njegova radna biografija obuhvata kompanije od Njujorka, preko Londona, do Pekinga.

Njegov fokus je već jednu deceniju bio na obrazovnim tehnologijama. Njegova prezentacija na KOSICT-u je obuhvatila uvod u aplikacije iz oblasti obrazovne tehnologije koje su već našle svoje mesto u učionici i nove aplikacije koje se razvijaju s ciljem da dodatno revolucionizuju digitalno učenje. K2.0 se sastalo sa njim posle njegove prezentacije kako bi zapodenulo razgovor o tome kako tehnologija može da unapredi obrazovanje, kako Vlada Kosova može da pomogne kompanijama koje se bave tehnologijom, a bilo je govora i o razvoju tehnologije s ciljem pružanja pomoći autističnoj deci.

K2.0: Kako tehnologija preobražava obrazovanje?

Alan Grinberg: Koliko vremena imate slobodno? To je opširna tema. Pokušaću da pojednostavim. Uzmite, na primer, Tajnibop (Tinybop). To je američki studio koji proizvod 11 aplikacija vrste B2C [Business to Customer, biznis dolazi kod mušterije] za standardno obrazovanje na 65 jezika i dostupne su u 135 zemalja. To je ogroman uspeh.

Problem sa aplikacijama je taj što su one, generalno govoreći, proizvod vrste B2C, nešto što studenti i učenici koriste. U ovom trenutku ne postoji napredak — teško je uvesti to u škole. Kako uvesti to, kako uklopiti?

Zahvaljujući prikupljanju sredstava koje smo nedavno završili, Tajnibop je napravio jedno središte za škole. Podaci iz svih 11 aplikacija odlaze u to središte, dok postoji mogućnost izmeštanja podataka iz jedne aplikacije u drugu. Dakle, ako se mučite sa jednim predmetom, nastavnik može da dobije uvid u vaše učenje, kao što to može dobiti i roditelj. Proizvod vrste B2C odjednom dospeva u institucije, što će pomoći školama da bolje podučavaju u datim predmetima.

Zašto je sve to važno… ako uzmete sledeći primer, u UK imamo organizaciju koja se zove Ofsted. Ofsted procenjuje nastavni kvalitet u školama i to nije objektivno. Kvalifikovani nastavnik će otići u školu i baviće se time da li ta škola dobro radi ili ne. Ali ne postoji prava doslednost kod svih pojedinaca, već je to više subjektivno. Ako smo imali tog dana glavobolju, da li da o toj školi napišemo dobar ili loš izveštaj? Nema kvalitativnih i kvantitativnih podataka.

Tamo gde tehnologija može dosta da znači je procesuiranje podataka iz aplikacija poput Tajnibopa kako bi se bolje razumeo proces učenja; učinak nastavnika, učinak studenata/učenika, kako bi se zaista razumeli kvalitativni i kvantitativni podaci. To je revolucionarno.

U svojoj prezentaciji ste pomenuli da su ovi podaci važni jer pomažu nastavnicima da se ne usredsređuju samo na dobre učenike…

Nastavnik u učionici podučava 30 učenika, a najbolje čemu mogu da se nadaju da sve dovedu na neki osrednji nivo znanja. Jer, ne možete imati pristup jedan-na-jedan sa svima u učionici. To nije ni fizički ni mentalno moguće. Dakle, ono što je potrebno jeste dozvoliti nastavniku da ispuni potencijal onih prosečnih, ali i da prepozna onih petoro na dnu, petoro na vrhu i da napravi jedno putovanje kroz učenje za sve njih. Podaci pomažu u tome da se razume ko uspeva, ko ne uspeva i ko je prosečan

Tu postoji i drugi argument, a koji se bavi mestom na kom se dešava učenje. Nisam siguran da se u učionicama uči. U učionicama se predaje. Kada napustite učionicu i uradite domaći zadatak, vežbe, ili ono čime se bavite, upravo se tu dešava učenje.

Dakle, ako se učenje dešava van učionice, morate imati metodologiju i strukturu kako biste te informacije vratili natrag unutra. Kada idete u školu, radite svoj domaći zadatak i date ga svom nastavniku. Kada dobijete peticu, ili četvorku, ili trojku, ili dvojku, ili čak možda jedinicu, to nisu objektivni podaci.

Neka deca će biti sjajna u nekim područjima, a druga u drugim. Razumevanje toga na kvantifikovan i kvalifikovan način čini da ovaj metod postane revolucionaran. To je ono što same mašine i podaci mogu da postignu svakodnevno. To nije budućnost, to je sadašnjost. To je današnjica. Sve kompanije sa kojima radim rade na tome.

To će napraviti razliku, jer to nisu samo podaci tih 30 dece, već te podatke možete meriti sa podacima dece iz drugih škola, dece iz drugih zemalja, i dobićete sliku o tome koja škola je demokratičnija i daleko zanimljivija u smislu razumevanja ishoda učenja.

Da li su obrazovne tehnologije uspešne?

Ima dosta tehnologija. Eplova prodavnica aplikacija ima, baš i ne znam, mislim negde oko 40.000 novih aplikacija svake godine. U prodavnici aplikacija se nalazi oko 500-600 hiljada obrazovnih aplikacija. Kako ćete znati koje od njih rade a koje ne? Za tako nešto ne postoji proces. Mora da se napravi novi ekosistem u kom će nastavnici i škole uvideti šta je zaista korisno.

Ono što je revolucionarno jeste pristup stvarnim podacima. A ne samo da vam Alan kaže da je ovo dobra aplikacija, da je neka druga besmislena, već da imate prave podatke koji pokazuju uticaj na predavanje i učenje. Akademici će odlučivati šta je korisno, šta se mora učiniti, to ostaje za akademsku zajednicu.

Sve na čemu ja radim, svi mi proveravamo. Proveravamo sa nastavnicima, proveravamo sa školama. Imamo vrlo visok kriterijum za ono što radimo i kako to radimo. Ne mogu da radim sa kompanijom koja nije najbolja u onome čime se bavi.

Da li to znači da kompanija mora da pokaže da je uspešna kako biste bili zainteresovani za nju?

Ako pogledate moju radnu biografiju, ima tu značajnih kompanija, neke druge su vrlo male kompanije. Sve se vrti oko ljudi. Upoznajete ljude i uviđate njihov potencijal, pa možda mogu da im pomognem da ispune svoj potencijal. Kod mene se sve vrti oko razumevanja. Mogu da popravim tehnologiju, jer je lako popraviti je, ali ljude ne mogu da popravim. Dakle, šta je ono što ja tražim? Ja tražim nekoga ko može da inspiriše, nekoga sa vizijom, ko je ambiciozan, ko želi da napreduje, a da ja mogu da ih uzmem i sa njima da radim.

Dakle, ljudi koji vas nadahnjuju su isti ljudi koji su usredsređeni na poboljšanje obrazovanja širom sveta?

To je vrlo dobro pitanje, ali je teško na njega odgovoriti. U UK imamo 26.000 škola. Ako pravite tehnologiju za 26.000 škola: onda neka vam je sa srećom. To meni nije zanimljivo. Ali ako tehnologiju napravite u UK i onda je učinite pristupačnom celom svetu, onda to postaje zanimljivo. Dakle, ja tražim kompanije koje su ambiciozne, koje razumeju sve izazove. Ja im pomažem da im posao procveta, ne samo u UK, već u celom svetu.

Povezan sam sa jednom kompanijom u Kini koja se zove “Domaći zadatak zajedno”. Oni rade sa 13,2 miliona učenika, 3,2 miliona roditelja, 50.000 škola, 576.000 nastavnika. Imamo i platformu za tutore, pa smo ovu bazu podataka odneli u ovu kompaniju za podučavanje i mi vozimo tutore da predaju kineskim učenicima onlajn. Sjajna prilika. Kompanija koja radi podučavanje sastoji se od dvojice likova, vrlo siromašnih, nemaju novca, nemaju ulaganja, ali imaju veliki ugovor u Kini koji će biti vredan milion dolara mesečno u sledećih 6 ili 8 meseci. Super!

Rekli ste u svojoj prezentaciji da “ono što gradite u svojoj zemlji treba uzeti u obzir na globalnom nivou, a ne na lokalnom”…

Neka nastane na lokalu, ali neka naraste na globalnom nivou. I to se ne dešava prvoga dana. Vi nešto napravite, testirate ga, probate da li radi, promenite ono što ne radi, ali imate ambiciju da od toga napravite globalni biznis.

Da li ste u ova dva dana na Kosovu imali priliku da se sastanete sa entuzijastima iz oblasti obrazovanja tehnologijom?

Bio sam te sreće. Ovo je moja prva poseta Kosovu i u proteklih 36 sati sam upoznao neke neverovatne ljude; nastavnike, profesore, tehnologe. Kada ste strastveni prema onome što radite, ako imate interesovanje, ili samo ambiciju koju vidim ovde na ovoj konferenciji i kod ljudi koje sam upoznao, onda je lako biti uspešan.

To nema nikakve veze sa mnom, ali ima sve veze sa ljudima, njima samo treba usmeravanje, treba im podrška, treba im ohrabrenje, moraju da budu ambiciozni.

Na osnovu razgovora sa ljudima, da li ste mogli da kreirate percepciju o onome koje su to praznine u odnosu na razvoj tehnologije na Kosovu?

Reći ću vam koji je najveći problem: ako sedite u Londonu, Njujorku, ili Silikonskoj dolini, i želite da radite sa timom developera sa Kosova, kako možete da znate da im možete verovati? Kako izgraditi taj odnos? Ako mi neko pošalje vezu preko LinkedIna, ili mi neko pošalje imejl jer su negde pronašli moju adresu. Kako da znam ko je taj tip? Kako mogu da mu verujem? On je 4.000 milja udaljen od mene.

Pričao sam o tome sa nekoliko ljudi, uključujući gradonačelnika s kim sam se juče sastao. Ono što vlada može da uradi je da upravlja nekom strukturom; da odobri ili postavi neke standarde za tehnološke kompanije. Ako neko ima odobrenje od vlade, onda tehnološka kompanija iz inostranstva može doći na Kosovo i kazati “Dobro, mogu da radim s ovim ljudima”, jer su oni ispunili standarde kosovske vlade.

Mislim da, ako vaša vlada ili vaš gradonačelnik, koji deluje vrlo pametno, želi da pomogne, onda su to moje preporuke vama: da uradite nešto tako, i ako on želi moju pomoć, onda ću biti srećan što mogu da mu pomognem u tome.

U prezentaciji ste naveli razvoj aplikacije za autističnu decu. Da li možete da nam pojasnite to?

Sastao sam se sa profesorom Simonom Baron-Kohenom sa Univerziteta u Kembridžu. On je jedan od vodećih svetskih stručnjaka za autizam i postali smo dobri prijatelji. Pre deset godina je prikupio neki novac, više od milion funti, pa je razvio serijale video-snimaka kao što je Tomas i drugari (Thomas the Tank Engine). Onda je gledao malu autističnu decu kako saobraćaju sa ovim videima. Oni su se prikazivali na televiziji i autistična deca su ih gledala, a neko bi gledao njihove reakcije.

On je saznao da ovaj crtani film gradi odnose; kognitivne interakcije, emotivne interakcije sa ličnostima, ali ne na način na koji mi to radimo. Možda bismo pratili glavnog junaka, ali bi oni skrenuli svoju pažnju. Odlazili bi negde drugde, jer ih pažnja vodi negde drugde. Ako znate za takvo putovanje, vrlo je lako razumeti njihovo ponašanje.

Kada smo o tome pričali, zainteresovao me je, jer sam znao za jednu tehnološku kompaniju FOVE, kojoj sam bio mentor kada su bili u Majkrosoft akseleratoru. Jedan od osnivača je, u stvari, i sam autističan i on gradi platformu na osnovu svog znanja o autizmu. Ova platforma ima sposobnost da prati pokret očiju preko slušalica. Dakle, vi napravite neki sadržaj, stavite slušalice i ove slušalice prepoznaju interakciju očiju sa sadržajem.

Podaci koje dobijete od autističnog deteta su revolucionarni. Nije to kao da neko samo sedi u sobi i subjektivno posmatra decu. Ovo je prava interakcija, a odatle se dobijaju pravi podaci. Ovi podaci će doći do Simonovog tima i biće dostupni svakoj akademskoj instituciji. Istraživanja će postepeno rasti. Simon danas, možda, može da nadgleda 20 ili 200 učenika. Uskoro ćemo nadgledati 2.000, 200.000, možda čak 2 miliona učenika na svetskom nivou. Ta istraživanja su vrlo moćna i korisna.K

Fotografije: Fikret Ahmeti / K2.0.