Časopis | Migracija

Jezik sećanja

Piše - 26.09.2014

Potomci Albanskih migranata is Zergentine nius zaboravili domovinu.

Mada nisu brojni i o njima se malo zna, na stotine Arbreša (Arbëreshë) stigli su u Argentinu između Prvog i Drugog svetskog rata. Otišla sam u potragu za njima i ovo je njihova priča.

“Uvek kažem da sam Albanka, Italijanka-Argentinka ili Latino-Amerikanka, ali najvažnija stvar za mene je moja albanska krv”,  kaže Marija Kolasino (María Kolasino). U srcu Palerma, jednog od najomiljenih komšiluka Buenos Ajresa, nalazim udruženje Frascineto, koji su Arbreše osnovali 1955. godine. Tu me čeka Marija, zajedno sa sa ostalim osnivačima, da mi ispričaju beskrajni egzodus. Svi članovi udruženja su iz Frašineta, malog sela koje se nalazi u regionu Kalabrija, na jugu Italije.

“Moja sestra i ja smo rođeni u Frašinetu i kada sam imao samo pet godina došli smo u Argentinu”, objašnjava Ludoviko (Ludovico), Marijin brat, dodajući: “Marija i ja još uvek govorimo jezik Arbreša”. Ludoviko tvrdi da su prve reči koje je izgovorio bile na arbreškom jeziku, arhaičanom obliku albanskog. Već je bio u Argentini kada je po prvi put stupio u kontakt sa italijanskim jezikom. Šezdeset godina kasnije, još uvek odbija da zaboravi svoje pretke.

Nakon smrti albanskog narodnog heroja, Đerđa Kastrioti Skenderbega (koji je svoju slavu stekao u 15. veku zbog sposobnosti da ujedini Albance i porazi Otomane), 17. januara 1468. godine, mnoge porodice bile su prisiljene da emigriraju u Italiju kako bi izbegli osmansku dominaciju. Oni su stigli u Italiju između 1470. i 1478. godine, seleći se od mesta do mesta do 1490. godine, kada im je grčki manastir San Pietro dodelio zemlju. Nastanili su se u mestu koje je danas poznato kao Frašineto. Iako su se nastanili širom južne Italije, zone najveće koncetrancije bile su Ejanina (Eianina) i Frašineto, gde su ostali tokom više od četiri veka, do trenutka kada su ratovi uništili Evropu. Italija je bila razorena a ekonomska kriza beskrajna.

“Moji roditelji su mi govorili da nisu imali dovoljno hrane”,  Dominga Đordano (Dominga Giordano) kaže nostalgično. Dok se Evropa suočavala sa krizom bez presedana, Argentina je bila poznata kao “žitnica sveta”, zemlja sa ogromnom teritorijom ali sa malom populacijom, zemlja mogućnosti za veliki broj emigranata.

“Arbreše nisu migrirali u različite zemlje. Oni su uglavnom izabrali Argentinu”, kaže Dedier Norberto Markiegi (Dedier Norberto Marquiegui), istraživač Univerziteta Lujan, “specifičnije, Buenos Ajres i okruženje. Oni su uspostavili svoja naselja, kao što je Santa Elena u gradu Lujan”. Markegi je naglasio kako su obično prvo putovale glave porodica i, kada bi se oni smestili, poslali bi po ostatak porodice. Drugi talas migracije je možda bio više planiran i organizovan, ali se držao istog modela kao prvi: odabir zajedničke destinacije.

“Moja veza sa albanskim narodom postaje jača kada ih kritikuju. To boli jer su oni patili ali su izdržali i ostali hrabri”, keže Marija Kolačino.

Ipak, mogli bi se zapitati kako su ovi emigranti uspeli da očuvaju svoj identitet, običaje i religijske obrede. Za Ludovika Kolačina, ključnu ulogu u ovoj priči je imao jezik, koje se prenosio sa generacije na generaciju da bi se čuvalo sećanje na staru naciju.

“Jezik je očuvan, ali takođe i kuhinja. Za svaki narodni praznik mi jedemo albanske slatkiše kao što je kurskull i petula“, dodao je Ludoviko.

Prema Robertu Blasonu (Robert Blasón), Arbreše su veoma zaštitnički nastrojeni kada su u pitanju porodice i to je održalo u život njihovu tradiciju. Roberto je Italijan ali se upoznao sa Arbrešima kada se sreo sa Domingom Đordanovom, sa kojom se kasnije venčao.

“Nisam imao izbora sem da naučim jezik jer su Đordanovi govorili na arbreškom jeziku”, kaže Blason. Blason je jedan od osnivača udruženja Frascineto.

Poput njega, sekretarka udruženja, Marija Elena Vitale (Maria Elena Vitale), je takođe Italijanka. Nakon što se udala za jednog Arbrešu, toliko je bila fascinirana kulturom da je odlučila da je prisvoji. “Osnovali smo udruženje kako bismo ostali u kontaktu. Ovde se sastajemo da damo počast našim precima”, kaže ona.

Grupa je govorila o njihovim planovima za budućnost, koji uključuju predavanje albanskog jezika, motivisanje potomaka da slede njihove korake i marširanje tokom Procesije Device u narodnim nošnjama. “Još uvek imam haljinu moje bake. U dobrom je stanju kao da je nova”, kaže Karmela Gropa (Carmela Groppa), članica udruženja.

Uprkos entuzijazmu, zabrinuti su za budućnost udruženja. Samo bliži rođaci i oni koji su venčani pripadnikom/com Arbreša zajednice mogu postati aktivni članovi. To, posebno za Blasona i Mariju Vitale, može značiti početak kraja ako ne uspeju da uključe svoju decu i unuke u priču o Arbrešama. Arbrešama je jasno da je najbolje oružje protiv vremena naglasak na usmeno prenošenje; izazov je da se baština prenese njihovim potomcima. Mada svi priznaju da je njihova “italijanizacija” i “argentinizacija” bila neizbežna, patriotizam je bio od ključnog značaja za očuvanje zajednice i običaja Arbreša.

Nemoguće je a da se ne zapitamo šta ih ustvari povezuje sa Albanijom i kako mogu biti nostalgični u vezi sa nečim što nikad nisu videli. “Moja veza sa albanskim narodom postaje jača kada ih kritikuju. To boli jer su oni patili ali su izdržali i ostali hrabri”, keže Marija Kolačino.

Ideja patnje i hrabrosti izgrađena je po uzoru na narodnog heroja Skenderbega. Život narodnog heroja podseća ih na njihovu stalnu dijasporu i bio je od ključne važnosti za uspostavljanje arbreškog identiteta — u tolikoj meri da nije dao mira ni jednom od najpoznatijih imena argentinske književnosti. Veza pisca Ernesta Sabata sa majkom Huanom Ferari (Juana Ferrari), koja je poreklom Arbreša, inspirisao je njegovo veliko interesovanje za Arbreše. U knjizi “Anđeo mraka”, Sabato potvrđuje Skenderbegovu hrabrost kao razlog za dominaciju “Mletačke Republike a možda i celog Zapada”. Sabatov san je ostvaren 1998. godine, kada je posetio Albaniju i dobio nagradu Kadare, navodeći da je to učinio “da se ta sirote, herojske zemlje ne bi ponovo negirala”.

Priča Arbreša je borba protiv doba, ali takođe i protiv moderne ere koja lako može prekinuti vezu s prošlošću. Arbreše nikad nisu osporili svoju istoriju i napravili su sopstveni narativ. Oni mogu poslužiti kao inspiracija za veliki broj Albanaca, za decu dijaspore, koja su rasejana i puštaju korenje u novim zemljama ne zaboravljajući nikad ko su i odakle su došli.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.