Previše Albanki živi u nepromenljivom stanju straha. Neke odrastaju plašeći se svojih očeva, onda se boje supruga i, na kraju, svojih sinova. U albanskom društvu, bez obzira na broj godina i porodične uloge, muška figura uvek ima veću moć i snagu od ženske.

Brojne su negativne posledice koje nastaju usled ovakve neravnoteže moći. U njih se ubraja femicid, kao što je najnoviji primer jadne Marigone. Ako je ubistvo ove osamnaestogodišnjakinje — tako nasilno da su je rođaci jedva prepoznali — zaista najbrutalnija i najevidentnija posledica, onda ima i drugih koje se materijalizuju u svakodnevici i koje se sada smatraju normalnima.

Smatra se normalnim da devojka provede ceo život tako što je, prvo, u vlasništvu svoga oca, a zatim postaje imovina svoga supruga.

Normalno je da rađanje devojčice donosi manje sreće u porodici od rađanja dečaka.

Normalno je da postoji neljudska praksa poput selektivnih abortusa.

Normalno je da devojčica odrasta u uverenju da treba da obavlja kućne poslove da bi sutra bila spremna da ode kod supruga.

Živimo u društvu koje veruje da su žene puki predmeti, i ništa više od toga.

Arrita Katona / K2.0.

Ponajviše smo krivi mi muškarci. Nismo dobri sinovi, braća, momci, supruzi i dede. Ako je ovo stanje stvari u 2021, onda je to zato što mi dozvoljavamo da se to dešava i, što je još gore, mi to prihvatamo i nismo zainteresovani da se to promeni.

Što se tiče prosečnog Albanca, prevlast nad ženom prvi je dokaz da je on burrë (izgovara se: bur), to jest, muškarac. Burrë je reč koja treba da bude odraz prave muške figure, ali suštinski nema nikakvo značenje. Po mišljenju prosečnog Albanca, ova reč opisuje ideal kojem se teži i koji sam po sebi ima značenje, ali prosečni Albanac na taj način samo skriva svoje slabosti.

Muškarac koji oseća potrebu da ubije ženu – je slabić. Muškarac koji očajnički oseća potrebu da pokaže prevlast nad ženom – je slabić. Muškarac koji ne ume da obavlja kućne poslove – je slabić. Muškarac kome je u kući stalno potrebna majka ili žena – je slabić.

To je zato što se snaga ne dokazuje obavljanjem manuelnih poslova, nasilnim ponašanjem, vožnjom besnih kola ili ispoljavanjem diktature prema ženskim članovima porodice. Dobro nam je poznato kako to izgleda kada domaćinstvo ostane bez žene, a ne muškarca. Kuća sa ženom nastaviće normalno da funkcioniše. A kuća sa muškarcem, recimo samo: srećno s time!

Arrita Katona / K2.0.

Kada pričamo o tome i diskutujemo o rešenju problema, čini se da su žene jedine koje mogu nešto da preduzmu i koje to treba da učine. Mi, muškarci zaboravljamo da smo mi ubice, silovatelji i da mi ograničavamo ženske slobode.

Vrlo je lako odgovornost za aktuelnu situaciju pripisati ženama. Suviše je lako poručiti im da izađu na ulice i protestuju, da raskinu sa momcima koji ih tuku, da ne prihvate očeva naređenja. Na taj način ponovo pokazujemo svoju slabost i neodgovornost.

Međutim, isto je tako tačno da žene jednim delom održavaju ovakvo stanje stvari, žene koje muškarcima daju moć — žene iz generacije moje majke i bake koje odgajaju svoje sinove kao da su bogovi, koje se različito ophode prema unuci i unuku, žene koje odgajaju svoje ćerke da budu spremne za promenu vlasnika.

Na svu sreću, protivteža ovoj generaciji jesu devojke i žene koje izlaze na ulice da protestuju, koje studiraju i uče, postižu blistave rezultate i sposobne su da same funkcionišu u svakodnevici — žene koje na Kosovo donose olimpijske medalje i kojima se ponosimo.

Arrita Katona / K2.0.

Ako su ove devojke uspele da izgrade sopstvenu budućnost, a ne onu koju im nameće društvo, onda su, očigledno, jedino one za to zaslužne, ali to podrazumeva i drugačije vaspitanje. Ponekad pomislim da je očinska figura u tim porodicama atipična.

Dakle, nema šta više da tražimo od žena. Mi, muškarci, moramo da se menjamo. Jer, na uličnim protestima slušamo i čitamo parole tipa “nijedna više”, a posle nekoliko meseci se ponovo vraćamo na isto: još jedna ubijena ili napadnuta.

Protesti su korisni, novi zakoni neophodni, ali promene moraju da poteknu iz naše svakodnevice. Potreba da osećamo moć nad ženama čini nas slabićima, jer tako dokazujemo da smo niko i ništa — ništavilo koje se krije iza reči burrë.

Možda nikada više nećemo postati pristojni muškarci, ali je došlo vreme da se pristojno odnosimo prema ženama. Jer, bez njih, mi smo niko i ništa, i nikada nećemo postati neko i nešto.

Naslovna: Arita (Arrita) Katona / K2.0.