Jedan na jedan | Sport

Aljbin Tahiri: Manje sam nervozan kada sam u nečemu prvi, nego kada sam jedini

Piše - 09.02.2018

Prvi kosovski učesnik na Zimskim olimpijskim igrama priča o visokim očekivanjima, solo borbi za kvalifikacije i ulozi sporta u borbi Kosova za priznanje.

Prva stvar koju primetite kod dvadesetosmogodišnjeg Albina (Aljbina) Tahirija jeste njegov atletski stas. Reč je o momku koji mnogo češće nego redovno vežba. Kratko podšišana kosa, mišićave butine se ocrtavaju na njegovim sivim farmerkama i njegovo telesno držanje, uspravno i zavijeno u fluorescentnu sportsku jaknu sa kosovskom plavo-žutom zastavom i grbom Skijaške federacije Kosova.

Foto: Jorgen Samso.

Sledeće što primetite je to da on ne govori albanski. Ili ga, makar, govori slabo.

“Da, da. Hvala vam, hvala vam”, kazao je osoblju na albanskom u predvorju prištinskog Hotela Sirijus, gde je K2.0 razgovarao s njim u četiri oka samo nekoliko dana pre nego što se uputio u Južnu Koreju da bi se takmičio za Kosovo na prvim Zimskim olimpijskim igrama za ovu zemlju, 2018. godine, u Pjongčangu.

“Poznajem osnove jezika i pokušavam da naučim”, rekao je dok nas je lift uzdizao do najvišeg sprata, objašnjavajući da razume mnogo više nego što ume da govori.

“Teško mi je da govorim, da izgovorim reči i da odgovorim, ali mislim da smo se nekako saglasili na kraju. Osećam se prihvaćeno kao građanin Kosova. Jedini problem je u tome što albanski ne govorim tečno. Ali sam rođen i odrastao u drugačijoj kulturi.”

Tahiri je sin prave jugoslovenske romanse. Njegov otac, kosovski Albanac, 1973. je upoznao njegovu majku u Sloveniji i odlučio da tamo ostane. Sada, 45 godina kasnije, Aljbin Tahiri — Slovenac koji je postao građanin Kosova — se vraća svojim korenima i postao je prvi kosovski učesnik na Zimskim olimpijskim igrama (ZOI). On će, takođe, biti jedini kosovski sportista koji će učestvovati na 23. Zimskoj olimpijadi.

Foto: Michael Kappeler.

“Osećam se pomalo nervoznije, jer sam jedini. To mi je najveći izazov, ne to da sam prvi, nego što sam jedini. Jer, ako ja nešto zabrljam, ko će se onda takmičiti?” rekao je.

Težina istorijski važnog olimpijskog trenutka biće pojačana činjenicom što će tronedeljne Zimske olimpijske igre biti održane u isto vreme kada Kosovo proslavlja svoju prvu deceniju nezavisnosti. Povrh toga, na ličnom nivou, Aljbin Tahiri će proslaviti rođendan tokom takmičenja u Koreji, kada će napuniti 29 godina.

Ovaj kosovski skijaš, koji je i kvalifikovani zubar, takmičiće se u svih pet olimpijskih planinarskih disciplina: nizbrdo, super-G, kombinovno planinarski, slalom i veleslalom. Kako je završio dva zvanična zagrejavanja na korejskim planinama ove nedelje, njegov prvi spust sa kapije desiće se 11. februara u njegovoj omiljenoj disciplini — spust.  

Kada je Tahiri izašao sa kosovskom zastavom ispred 35.000 gledalaca na Olimpijskom stadionu u Pjongčangu, kada su i milioni drugih sa celog sveta gledali ova dešavanja u petak popodne, on je krenuo stopama Majlinde Kelmendi (Majljinde Keljmendi); ova džudoka iz Peći je prvi put nosila kosovsku zastavu na Olimpijadi u Riju 2016, a nakon priznanja ove države od Međunarodnog olimpijskog komiteta u decembru 2014.

Ipak, iako je Keljmendi osvojila prvu zlatnu olimpijsku medalju za Kosovo, što je bio vrlo emotivni trenutak, Tahirijeva očekivanja su bila prigušenija. Uz ograničenu podršku u poređenju sa samim vrhom inostranih skijaša — on mora da pripremi svoje skije i da se svojim automobilom vozi na takmičenja — Tahiri je ponosan na to što se automatski kvalifikovao za ‘Najveći šou na Zemlji’ i što predstavlja Kosovo na svetskoj sceni.

K2.0: Postaćete prva osoba koja se takmiči za Kosovo na Zimskim olimpijskim igrama. Da li na sebi osećate teret očekivanja?

Aljbin Tahiri: Da, moram da kažem, nisam siguran kako to da objasnim, ali se osećam malo nervoznije jer sam jedini, to mi je najveći izazov, ne to što sam prvi, već što sam jedini. Jer, ako ja zabrljam, ko će se onda takmičiti?

Trudim se da zaboravim da, kada stanem na padinu, kada sam na startu, moram da se usredsredim na svoju trku. Mislim da je naš najveći cilj bio da učestvujemo u tom takmičenju, bez obzira na sve, samo da budemo deo toga i da se takmičimo, a to smo postigli. Dakle, moj cilj i moja očekivanja su sasvim ispunjeni. Dakle, bez obzira na rezultate, mi smo uspešni.

Mislim da je to velika čast za Kosovo, koje nema nijedan drugi sport sem planinskog skijanja na ZOI, da makar ima jednog sportistu tamo, na prvoj [Zimskoj] olimpijadi.

Foto: GEPA pictures/ Harald Steiner.

Šta mislite o svom unošenju zastave na ceremoniji otvaranja?

Mnogi su mi postavili to pitanje. Trenutno nisam nervozan, samo sam uzbuđen zbog toga i naravno da ću biti počastvovan i ponosan da unesem i nosim zastavu. Ipak, mislim da će mi živci biti najosetljiviji nekoliko minuta pre ulaska na stadion.

Kako ste rođeni u Sloveniji i tamo odrasli, kada ste odlučili da se takmičite za Kosovo?

Bilo je to odmah, 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ideja o učešću u ime Kosova pojavila se pre 2008; razgovarao sam o tome sa svojim ocem. Prvo je to bila jedna šala i nismo mislili da će se ozbiljno dogoditi jednog dana, ali kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, rekli smo, ‘Zašto da ne?’, Takođe, sa mnom je u kontakt stupila Skijaška federacija Kosova i pomislio sam, zašto ne bih probao? Nisam imao šta da izgubim.

Prvi razlog je bio povezan sa nezavisnošću. Drugi razlog je bio taj da smo ostali bez novca i nismo mogli da isplatimo sve troškove koji su došli od profesionalnog skijanja, jer je reč o skupom sportu. U Sloveniji je zaista teško uspeti u tome jer ima dosta dobrih skijaša i, ako nemate podršku, onda ne možete da učestvujete ili da se takmičite. Kosovo mi je ponudilo podršku i poželeo sam da postanem deo Olimpijskog tima Kosova.

"Imamo dosta uspešnih sportista i sportistkinja, zvezda, u inostranstvu, pa tako mislim da ljudi sa Kosova cene svakoga ko se vratio i pomogao na razne načine."

Kako ste ovde primljeni, jer je poznato da se takmičite za Kosovo? Da li se osećate prihvaćeno kao građanin Kosova?

Prema meni se zaista pristojno ophode, kada sam došao na aerodrom, novinari su me čekali, ručao sam sa premijerom i danas popio kafu s njim. Imao sam prijem kod predsednika Hashima Thacija (Hašima Tačija), kada mi je uručio zastavu [za otvaranje ceremonije]. Ljudi su, zaista, dragi, ali oni su dragi i ljubazni oduvek. Zaista je lepo što sam ovde i vrlo sam lepo primljen.

Sreo sam neke ljude na ulicama koji su od mene tražili savete za skijanje i poželeli mi sreću. Osećam se prihvaćeno kao građanin Kosova. Jedini problem je taj što ne govorim tečno albanski, što neki ljudi ne razumeju — kako i zašto. Ali, ja sam rođen i odrastao u drugoj kulturi. To je moj problem, ali pokušavam da naučim jezik.

Sem toga, oni su, svakako, ponosni jer ja nisam jedini sportista koji je otišao u inostranstvo i čiji su rođaci sa Kosova ili iz Albanije. Imamo dosta uspešnih sportista i sportistkinja, zvezda, u inostranstvu, pa tako mislim da ljudi sa Kosova cene svakoga ko se vratio i pomogao na razne načine.

Vratimo se na to kako je vaš olimpijski put počeo. Kako ste uopšte počeli da skijate?

Imamo mnogo skijaša tamo gde živim, u Sloveniji, reč je o malom gradu i planine se nalaze svuda unaokolo i Austrija — što je najveća nacija u alpskom skijanju — se nalazi na 50 minuta udaljeno. Dakle, nije bilo teško doneti tu odluku, jer u našem regionu sva školska deca skijaju, pa se postavlja pitanje da li ćete nastaviti da se bavite sportom ili ne.

Istog trenutka sam imao dobre rezultate dok sam bio mlađi, pa mi je otac rekao: “Pa dobro, skijaćemo”. I ja sam se saglasio.

Foto: GEPA pictures/ Mario Kneisl.

Dakle, postojao je trenutak u kom si odlučio da kreneš tim putem?

Da, mislim da se desilo kada sam imao sedam godina. Od četvrte do šeste godine sam pohađao predavanja o tome kako se skija, ali kada sam napunio sedam, učlanio sam se u lokalni klub u kom sam počeo obuku. Dakle, mogu da kažem da sam zaista počeo profesionalno da treniram od svojih sedam godina.

Čini se da je vaš otac — koji je bio i sportista — igrao veliku ulogu u tome da vas ohrabri da se takmičite.

Bio je sportista, maratonac i fasciniran sportom, pa se tako i rodila ideja o tome da postanem sportista.

On je najbitniji faktor i razlog zbog kog sam počeo da učestvujem na takmičenjima, jer i sam posedujem takmičarski duh. Da nije bilo njega, ne bih bio sada ovde, na putu za ZOI.

"Kada ste sami u tome, onda je zaista teško. Putovao sam svojim automobilom, pripremao svoje skije i radio sam posao dvoje ili troje ljudi."

Da li se sećate kada ste prvi put stali na skije?

Skijam onoliko dugo koliko mi pamćenje seže. To je moj život. Ne znam šta bih drugo radio kada ne bih skijao. Ovo celo putovanje mi je bilo posebno. Mislim da će najposebniji trenutak biti sada, kada nosim zastavu na svečanosti otvaranja.

Da li nekada skijate na Kosovu?

Da, bio sam na Brezovici da treniram, video sam Dragaš i uslovi nisu bili dobri. Od onoga što sam čuo, što je bilo ranije, u vreme Jugoslavije, Brezovica je imala najbolju padinu. Na Kosovu zaista postoje vrlo dobre padine, ali infrastruktura mora da bude popravljena.

Trudim se da treniram u mestu u kom živim; trenutno živim u Ljubljani i potrebna je tridesetominutna vožnja automobilom da bi se stiglo u najbolje skijaške centre u Evropi. Dolazim na Kosovo onda kada je neophodno da budem član tima i da razmenjujem iskustva, jer sam inače stalno u Evropi.

Kako izgleda vaš normalni režim treninga?

Kada je sezona, treniram na padinama. Ustajem rano, oko pet ujutru, doručkujem i odvezem se do padine, pa tamo treniram do podneva.

Kada stignem kući, moram da se pripremam za sledeće dane i ponekad obavljam fizički zahtevne treninge uveče. Kada je sezona, sve se svodi na održavanje čvstine mišića.

Morate da obavite sve ove fizičke pripreme tokom letnje sezone. Obično imamo pripreme na moru i u fitnes-centrima, ali u sezoni samo skijate, a skijanje vam oduzima svu snagu.

Foto: GEPA pictures/ Mario Kneisl.

Da biste se kvalifikovali za Olimpijadu, bili ste stalno zauzeti — kako vam se činio ovaj proces?

Da, bio sam vrlo zauzet u periodu za kvalifikacije, koji se proteže od poslednje sezone do 28. januara. Hteo sam da ispunim svoju olimpijsku normu prošle godine da bih onda ove sezone mogao da se usredsredim na trening i da ne jurim za normom.

Zato sam se svaki dan takmičio na raznim trkama u različitim disciplinama. Morate da prođete brojne trke da biste skupili poene, a to je bilo vrlo stresno. Na kraju sezone bio sam sasvim iscrpljen.

 

"Poznajući mene, oni znaju da skijamo ovde, jer inače ne bi znali ni da postojimo."

Pre Svetskog prvenstva sam u Sv. Moritzu (Moricu) [Austrija, decembra 2017] učestvovao u svih pet disciplina tokom celih 14 dana, ubrzo nakon toga sam se vratio kući, spakovao sve skije i otputovao na celih mesec dana.

Kada ste sami u tome, onda je to vrlo teško. Putovao sam svojim automobilom, pripremao svoje skije i radio sam posao dvoje ili troje ljudi. Na kraju je bilo zaista teško, ali sam bio nagrađen i osvojio dovoljno poena u svim disciplinama.

Čemu se nadate u Pjongčangu u pogledu medalja?

Ako osvojim medalju, biću vrlo srećan. Bio bih presrećan kada bih osvojio medalju, ali su šanse — moram da priznam — ne baš velike, jer drugi momci imaju veliku podršku; bolje su pripremljeni od mene. Ali, reći ću da je sve moguće, videćemo kako će ići, ali je moj realni cilj da uđem u prvih 30, pa ćemo videti — možda ću sa sobom vratiti poklon!

Odmaknimo se začas od svega što se dešava. Šta mislite, na koji način pomažete Kosovu svojim učešćem u sportu?

Mislim da mu dosta pomažem; kao prvo, predstavljam Kosovo, nosiću zastavu tamo, celi svet će saznati za nas. Radio sam i intervjue sa novinarima iz Japana i Južne Koreje, i to je velika čast.

Kao drugo, ovde [na Kosovu] sam im pomogao u razvoju sporta — ako me deca Kosova vide na Olimpijadi, navijaće za mene i ponosiće se mnome. Primio sam brojne poruke na Fejsbuku i Tviteru od obožavalaca koji mi kažu: ‘Sanjam da radim ono što ti radiš, to nam pričinjava veliku čast i nastavi tim putem — gledamo vas i navijamo za vas’.

Lepo je videti da neki ljudi zaista cene ovo i možda će neki od njih podsticati svoju decu da se kreću istim putem kojim se ja krećem. To je najbitnija poruka, pored toga što pokazujemo svetu ko smo, gde smo i tako dalje.

Foto: Michael Kappeler.

Kosovo će uskoro proslaviti 10. godišnjicu nezavisnosti. Šta vam kosovska nezavisnost znači?

U to vreme, baš tog datuma [2008. godine], kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, mi smo slavili kod kuće [u Ljubljani]. Ali tada to nisam razumeo i nisam znao šta će mi to doneti.

Ali, kako se ispostavilo, makar dosad, bila je to najbolja stvar koja mi se ikada desila, jer mi se inače ne bi pružila prilika da učestvujem kao predstavnik Kosova na Olimpijskim igrama. to mi mnogo znači, jer sam video porodicu i rođake koji su propatili u ratu.

Za mene [10 godina kasnije], na Kosovu vidim poboljšanu situaciju. Kada sam prvi put ovde došao, sve je bilo u neredu, a i dalje nismo znali šta će se desiti na kraju. Sada mislim da barem postoji neki napredak, postoji neki red — nije kao u Sloveniji, ali mislim da je pozitivan red u pitanju sve dok oni [politički lideri] rade ono što strane države preporučuju Kosovu.

Dakle, kako se bliži deseta godišnjica kosovske nezavisnosti, da li vidite neku svoju ulogu u toj nezavisnosti?

Da, mislim da ovde imam svoju ulogu. Ne znam da li sam od pomoći za samu državu, ali mislim da mogu da budem uzor nekim mladim sportistima — makar se nadam tome. Mislim da na Kosovo donosim nove stvari po pitanju zimskih sportova.

Mnogi su na Svetskom prvenstvu pitali: ‘Kako to da Kosovo ima alpskog skijaša?’ Poznajući mene, oni znaju da skijamo ovde, jer inače ne bi znali ni da postojimo.

Zimska olimpijada se održava u Pjongčangu, Južna Koreja, od 9. do 26. februara.

Intervju je urađen na engleskom jeziku, te je prilagođen u dužini i jasnoći. 

Naslovna fotografija: Jorgen Samso.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.