ALTERNATIVNI POŠTANSKI SISTEM NA BALKANU
Ili kako prebaciti misteriozni prašak preko granica.
Još je mračno dok se spuštam Petrakijinom ulicom ka Muzičkoj, bunovan i zbunjen realnošću ranog sarajevskog jutra. Sa zvonika Katedrale, odmah tu, iza ćoška, otkucava šest časova.
Istovremeno sa poslednjim udarcem crkvenog zvona, u pospani um mi prodire iritirajući zvuk Vajbera. Šta je sad? Podižem slušalicu.
– „Pa gde si ti?“
Zvuči ljutito.
Bacam pogled na telefonski sat: 06.02. Prokleta Katedrala. Da li je moguće da se jutros i Bog uspavao?
– „U čemu je problem? Kasnim samo dva minuta!“, ljutnem se i ja. „Nismo u Švajcarskoj!“
U tom trenutku ugledam je malo niže – odmah na uglu Štadlerove i Pehlivanuše, gde smo i dogovorili, kako nestrpljivo cupka ispred svog automobila. Ugleda i ona mene. Oboje spuštamo telefone: „Ajde, požuri!“, dobacuje mi.
Rada ne voli kad putnici kasne. Ne zbog toga što ona ne ume da čeka – kada posao to zahteva, čekaće, ako treba, i satima. Ali ne danas. Rada ima veoma precizan raspored. U 06.05, malo iznad Parkuše kupimo jedan paket; 06.25 – Dobrinja – čeka nas jedan mali što ide da radi u hotelu na albanskom primorju. Potom, 06.30, Mojmilo, preko puta džamije kralja Fahda – najveće u Sarajevu, donacija Saudijske Arabije – kupimo jednu doktorku. Fina žena, često se vozi. A onda pravac Pale: Ivana, programerka, ide u Beograd na poslovni skup, pa u posetu rodbini.
Rada zna da, ako ja kasnim dva, tri ili pet minuta, svi ostali će čekati najmanje toliko. Možda i duže, ako nas neplanirano uhvati neki semafor. A Rada ne voli da njeni putnici čekaju. Kao ni oni koji čekaju njene putnike. Kao ni oni koji ne čekaju putnike, nego pakete koje Rada nosi, a to obično nije mnogo manje hitno. Povrh svega, Rada želi da stignemo do Drine i pređemo granicu pre špica, koji počinje oko pola devet. Ako ne uspemo, svi ovi ljudi će čekati mnogo duže.
„Je l’ ti sad jasno u čemu je problem?“, pita me odsečno, nakon što mi je detaljno izložila situaciju, dok svetlosnom brzinom jurimo praznom Titovom ulicom ka Marin Dvoru.
Malo sam postiđen. Jeste.
„Al’ ajd’, šta ćeš sad. Stići ćemo. Kako si, šta ima novo? Kako ti je majka?“
***
Već 20 godina, koliko prevozi putnike na linijskom taksiju između Sarajeva i Beograda, Rada obavlja dodatnu, ali ništa manje važnu transportnu funkciju, a to je posao neformalne poštarke. Ona, naime, između ova dva grada prevozi sve što je nekome potrebno, a neko drugi može da mu pošalje – dok god je legalno i može da stane u auto. A uglavnom može.
„Dođe mi tako jedna žena u Beogradu – nakupovala sve i svašta, samo ušla u prodavnicu i krenula da trpa. Daj ovo, daj ono. Donosi mi dve ogromne torbe, pita – hoće l’ biti mjesta u gepeku? Ja gledam – povrh jedne torbe – ona velika kesa kokica. Pa dobro, bona, mislim se, jesi l’ morala i kokice poslati, pa ima u Sarajevu kokica! Al’ šta ćeš, ajde, majci šalje. Naći ćemo mjesta!“
Ovaj put, nije samo Rada na zadatku; i moja torba je puna pošiljki. Prijatelju nosim boks sarajevske „Drine“, a noć ranije, preuzeo sam i jednu kovertu sa dokumentima – ne znam kojim, ni za koga, ali važno je da što pre stignu u Beograd – i papirnu vrećicu sa nekim neobičnim prahom, krupnijih gromuljica i malo grublje teksture. Čovek koji mi je predao vrećicu izgovorio je ime te supstance, ali nisam ga razumeo. Potom ga je ponovio. Ni tada ga nisam razumeo, ali sam odlučio da se pretvaram da jesam. Sada se pitam da li je uopšte legalno. Valjda jeste, izgledao je kao neki fin momak. A i čovek koji nas je povezao radi preuzimanja pošiljke je fin. U svakom slučaju, bolje da ne pominjem Radi. Ako ima mesta za kokice, ima i za moj čudni prah.
***
(Skok od 300 kilometara u prostoru, i koji mesec u vremenu, u užurbano prolećno popodne na beogradskoj autobuskoj stanici)
Krupnim koracima grabim ka šalter-sali. Koraci ubrzo postaju sitniji: uski hodnik između šaltera i odlaznih perona je prepun putnika, kofera, povika, jurnjave, zbunjenih pogleda, zagrljaja i poljubaca.
Usred cele gungule, pogled mi privlači stari analogni stanični sat. Duge bele kazaljke pokazuju umirujućih 15.49. Volim kada dođem ranije, pa makar to bilo i jedan minut.
U tom trenutku, telefon mi nervozno zvoni: „Gde si?“ Ne zvuči ljutito, ali svakako zvuči kao da je stigao pre mene, i to na vreme. Zaustim da kažem da sam zapravo ja taj koji je poranio, ali onda bacim pogled na telefonski sat. 15.52. Gospode.
Srećemo se kod izlaza na perone. Ne poznajemo se, ali se lako prepoznajemo: u rukama drži poveliku kutiju u kojoj je sintisajzer – pošiljka koju treba da uručim zajedničkoj prijateljici.
Preuzimam kutiju. „OK, to je to!“, pozdravljamo se još jednom, samo ovaj put odjavno. Ja sam poštar na važnoj misiji i nemam vremena za kurtoazne razgovore. Trčim ka šalter-sali da kupim kartu.
Napolju, na peronu 4, autobus za Prištinu se uveliko puni.
***
U poštarski „posao“ sam ušao najesen 2020. godine, kada sam počeo da putujem između Beograda i Prištine dovoljno često da ljudi to počnu da primećuju – za šta je, kada su ova dva grada u pitanju, uglavnom dovoljno da putujete češće od „nikada“.
I tako, jednog dana dobio sam poziv od prijateljice koju dugo nisam čuo, ali koja je nekako ipak znala za moja skorašnja kretanja. Jedna porodica iz Prištine bila je turistički u Beogradu, i ćerkica je u apartmanu zaboravila lutku. Možda je istina da je Priština na mapi RTS-ove vremenske prognoze deo Srbije, ali, što se tiče srpske poštanske službe, ovaj grad ne postoji, kao ni druga mesta na Kosovu u kojima Srbi nisu većina. Privatne kurirske službe su preskupe. Jedini način da lutka stigne u Prištinu jeste da je neko ponese sa sobom. Da li bi ti bilo teško? Nije hitno. Mada i jeste. To joj je omiljena.
Sledeći put, molba je došla s druge strane: je li, bogati, je l’ ima tamo još onog Skenderbega? Deder spakuj mi dva, baš mi nedostaje! Potom: u Prištini nije tako lako nabaviti analogne filmove za fotoaparate, a u beogradskom Staklencu ima ta radnja u kojoj nisu skupi. Možeš li da mi doneseš par komada? Nekoliko meseci kasnije, na listi mojih uspešno obavljenih zadataka bile su i muzičke ploče beogradskog „novog talasa“, kilo sudžuka, ključevi nečijeg stana, a jednom prilikom – knjige Petrita Imamija o zajedničkoj istoriji Srba i Albanaca (ironično na lep način, u Beogradu su odmah rasprodate).
I tek tada sam počeo da primećujem: gotovo sva ljudska razmena koja postoji između Kosova i Srbije, između članova uže porodice, rodbine i prijatelja, između onih koji su otišli, onih koji su pobegli, onih koji su ostali, i onih koji su uhvaćeni negde između – sva ta razmena zavisi od tri autobusa koji danonoćno jezde između Beograda, Prištine i Prizrena, i od malobrojne grupe ljudi koja tim autobusima putuje.
***
Dok vozači u urednim belim košuljama užurbano ubacuju teret u prtljažnik, pažnju mi privlači bakica u crnini, pored koje stoji ogromni karirani ceger. Nije mi jasno kako ga je uopšte donela dotle. Strpljivo čeka red. Nešto mi se smeši, vidim da sam joj simpatičan. Započinjemo razgovor.
– „Gde ćete na Kosovo?“
– „Ne putujem, sine. Šaljem svojima…“
Krenem da je pitam šta im šalje, ali jedan pogled na veliku kinesku torbu je dovoljan za odgovor. Prepuna je domaće hrane, brižljivo upakovane u plastične ambalaže „Aloma“ sladoleda i velike staklene tegle. Je l’ ono sarma? Nazirem i kutijicu somborske „fete“, obavijenu debelim gumicama, da se ne otvori u putu. Možda je unutra neka salatica.
Njena sestra živi sa familijom u Gračanici, blizu Prištine. Nije bila kod njih od pre korone. Nada se da će ići uskoro, možda već sledećeg meseca, kad završi neke preglede.
„Često šaljete?“
„Pa i ne toliko često… Imaju oni tamo hrane, nije da nemaju… Ali vole kad im ja skuvam. A sad je unuci bio rođendan. Ima i torta! A zgodno je ovako, samo stavim na autobus, drugačije ne bih mogla.“
Zaista, razmišljam, kako bi uopšte izgledalo da predajete domaću hranu na šalteru u pošti? Ozbiljno lice službenika vas posmatra kroz staklo: Šta je unutra? Torta sa jagodama i sarma sa suvim rebarcima! Koliko brzo želite da stigne? Odmah, da ne propadne, vidite da je ugrejalo ovih dana! Vrednost? Neprocenjivo!
***
Kako ću saznati u nekoliko putovanja i desetini razgovora sa ljudima koji šalju i primaju stvari širom Balkana, nije samo do hrane i njene kvarljivosti.
Čika-Pera se vraća za Lipljan; tamo mu je kuća, već nešto duže od 60 godina. Bio je u poseti Beogradu. Sedimo zajedno u autobusu. Negde oko naplatne rampe na Bubanj Potoku ponudio sam ga „plazmom“, da bi mi na pauzi na pumpi negde oko Pojata uzvratio cigaretom. Pitam ga da li ikad šalje ili prima nešto iz Srbije poštom. Odlučno „ne“.
„Ma s njima nikad ne znaš! Pre dva meseca, sin je tražio neke papire za auto od druga iz Kraljeva. Još mu nisu stigli.“
Čika-Pera očigledno ne veruje institucijama. I, sudeći po količini raznoraznih predmeta koja dnevno prolazi kroz autobuse, u tome nije usamljen.
Pokušavam da saznam šta sve ljudi šalju, sedeći sa šoferima u polumraku drumske kafane čežnjivog imena „Evropa“, dok većina putnika stoji ispred i čeka znak za polazak.
„Je l’ te zanima da li nosimo drogu?“, pita me jedan osorno, istovremeno me nudeći komadom pilećih prsa koje je upravo izvadio iz aluminijumske folije.
Piletinom me je ponudio iz tradicionalne pristojnosti. Pitanje mi je postavio iz otvorenog nepoverenja. Novinar koji piše članak o ljudima koji šalju stvari autobusom? Zašto bi neko to radio? I šta tačno znači – da li šalju neke zanimljive stvari? Šta bi tu uopšte moglo da bude zanimljivo? Mora da je o reč o nečemu drugom.
„Ne brini, nisam policajac“, kažem. Vadim novinarsku propusnicu. Afrim briše prste i sa zanimanjem je pregleda. Pomišljam – u ovoj kafani su ljudi sigurno svašta vadili iz džepova, ali ovo je izvesno prvi put da neko izvadi karticu Međunarodne federacije novinara. Izgleda da ima nekog efekta.
„Šta se šalje? Pa sve. Dokumenta uglavnom. Papiri za penzije gore u Beogradu, ko je radio u nekoj firmi pre rata, ili za nekretnine, ako neko prodaje nešto na Kosovu. Lekovi. Šalju ljudi i novac. Mobilne, garderobu. Svašta.“
„A je l’ bude nekad nekih problema?“ – Afrim me prostreli pogledom. Opet misli da sam policajac.
Uključuje se njegov kolega Edin: „Desi se da niko ne dođe da pokupi stvar. Ili da nam traže da ih sačekamo negde… Kako, bre, da te čekam?“
„Pa šta biva s tim stvarima?“
“Vratimo ih nazad u agenciju i tamo čekaju da ih preuzme onaj koji ih je slao.“
„Da li se dogodi da ih nikad niko ne pokupi?“ – U trenutku zamišljam nešto poput magične antikvarnice po kojoj su razbacani raznorazni predmeti koje su ljudi zaboravljali tokom godina, svaki sa svojom istorijom, običnom, ali neobičnom pričom… To bi tek bilo nešto!
Afrim mi grubo prekida fantaziju: „Ne, nikad. Uvek dođu. Ajde, polazimo.“
***
Slanje pošiljki autobusom ili linijskim taksijem, po vozaču, prijatelju ili poznaniku, izvesno je jedan od najfunkcionalnijih društvenih izuma na balkanskim prostorima. Brzo je onoliko koliko je brz automobil ili autobus, a to je, u zemljama što uništenih, što naprosto ukinutih železničkih i avionskih veza, najbrže što se uopšte može stići.
O predmetu koji putuje brine tačno određena osoba – vozač, prijatelj ili poznanik – neko koga ili poznajete, ili ste ga barem na kratko videli, eventualno se i rukovali i razmenili koju s njim. U tih 30 ili 60 sekundi kontakta, kako izgleda, stvara se nivo poverenja znatno viši nego što ga je moguće uspostaviti sa bilo kojim radnikom bilo koje poštanske kompanije, skrivenim iza šaltera sa promotivnim stock-fotografijama žutih kombija koji uvek stižu na vreme.
Na kraju – kome biste više verovali? Kompaniji koja sloganom garantuje da će pošiljka biti isporučena u narednih 48 časova, i koja vam nudi mogućnost praćenja pošiljke preko specijalnog koda od nekoliko slovnih ili brojčanih znaka, ili vozaču koji na pitanje – „kad ste tamo, otprilike?“ – izgovoreno blago snebivljivo, da ne izgleda kao da ga, ne daj bože, požurujemo, ima i on čovek pravo da stigne tamo kad god mu padne na pamet – prvo pusti pogled negde u daljinu, povuče dim i otpuhne: „zavisi od gužve, ali ne pre devet“? A uvek ti kažu ranije vreme. Bolje da čekaš ti, nego ceo autobus.
Nekako, za zapanjujuće veliki broj ljudi na Balkanu – tačan odgovor je pod B.
***
Konačno, tu je i pitanje cene.
Kad šaljete predmete poštom, jasno, ona zavisi od više kriterijuma: težine predmeta, njegove vrednosti, daljine lokacije na koju ga šaljete i brzine kojom očekujete da predmet tamo stigne. Sajtovi i aplikacije poštanskih službi prepuni su detaljnih tabela i kalkulatora koji vam omogućavaju da cenu odredite do u cent. Sa kalkulatorom ili bez njega, neretko je veoma visoka. Evo, primera radi – za paket od svega pola kilograma koji putuje iz Srbije u Bosnu, bez previše izvoljevanja sa povratnicom, izdvojenim rukovanjem ili avio-prevozom, koštaće vas oko 18 evra. Ako isti paket šaljete DHL-om na Kosovo, iznos je oko 50 evra.
Ali kada šaljete neformalno – e, tu ste već na terenu specifičnog balkanskog magijskog rituala, omeđenog vrlo jasnim pravilima unutar kojih apsolutno ništa nije jasno. Kada predmet nosi prijatelj ili poznanik, ponuditi novac za uslugu je kao opsovati mu majku. Nepisana etiketa propisuje da se pomagač pozove na sok ili kafu, ali diskretno – da ne ispadne da ga zovete samo zato što vam je pomogao, već zato što, eto, baš biste voleli da je popijete.
S druge strane, od njega se poluočekuje da ponuđeno piće odbije, jer ni vi ni on uopšte nemate ni vremena ni volje za njega. Da ste hteli da ga popijete, popili biste ga svejedno, i bez pošiljke. S druge strane, bez tog pića ostajete mu dužnik, i, budite sigurni, ako ikada u budućnosti učinite nešto što mu ne bude po volji, ići će okolo i pričati kako je on, budala, vama pomagao kad vam je trebalo, a vi njemu tako!
Kada je reč o vozačima autobusa, stvari stoje malo drugačije. Oni svaki dan, nekada i dvaput dnevno, preko granice prenose gomilu raznoraznih pošiljki, preuzimaju rizik za njihovu sadržinu (mada najčešće pažljivo provere šta je unutra; ako izgleda ilegalno, opasno, ili kao da bi lako moglo da se ošteti, odbiće, koliko god para da im ponudite), brižljivo vode evidenciju o tome šta nose kome, gde će ih ko čekati, zapisuju imena i brojeve, zivkaju primaoce sa polumračnih stajališta pored auto-puta, objašnjavaju se sa ljudima koji kasne ili su jednostavno zaboravili da dođu…
Ukratko, oni – sa zaista dobrim razlogom – očekuju da ih platite. E, sad, prenošenje stvari autobusom nije standardna, pa ni dozvoljena usluga autobuske kompanije, pa zbog toga uglavnom ne postoji ni zvanični cenovnik. Zavisno od predmeta koji se šalje, nekad i od raspoloženja, neki će naplaćivati punu cenu karte, neki pola. Neki će, pak, određivanje cene prepustiti vama.
I tako dolazimo do dragocenog socijalnog instituta, poznatog i kao „Kol’ko daš“. Kao i sve drugo na ovim prostorima, ni „kol’ko daš“ nije baš ono što tvrdi da jeste. Naizgled, ostavlja vam se prostor da samostalno procenite vrednost usluge. S druge strane, ono što vi zapravo procenjujete jeste visina procene druge strane u transakciji, odnosno sa koliko novca druga strana neće biti uvređena. Zato, najčešće, vi za svaki slučaj dajete više nego što cela stvar uopšte vredi.
Svejedno, i dalje je jeftinije od pošte – i neuporedivo zabavnije.
***
U žurbi smo, ali Rada dozvoljava brzu pauzu na pumpi jer neko mora u toalet. Koristim priliku za cigaretu – ili barem poželim to da učinim, da bih shvatio da sam ostao bez njih. Srećom, tu je boks „Drine“, koji sam poneo svom beogradskom prijatelju Bojanu. Neće mi zameriti.
Znam da pojmovi „Drina“ i „Sarajevo“ igraju veoma značajnu ulogu u njegovom životu – doduše, manje zbog cigareta. Bojan je među malobrojnim srbijanskim novinarima koji već godinama hrabro i dosledno pišu o srpskim zločinima u Bosni devedesetih. Dan za danom, nedelju za nedeljom, u inboks mi stižu linkovi ka člancima koje, bojim se, skoro više niko i ne čita.
Ali Bojan ne odustaje: trenutno radi na dokumentarcu o „beogradskom krugu“ – ne tako maloj grupi liberalnih intelektualaca i mirovnih aktivista, koja je početkom devedesetih ustala protiv Miloševićevog režima, ratova i zločina. Od tih glasova, 30 godina kasnije, na političkoj sceni Srbije nije ostao čak ni udaljeni eho. Samo sećanje u glavama uskog kruga posvećenika. I poneki Bojanov članak.
Dok se vozimo Romanijom, osećam se kao da putujem kroz neku od njegovih priča. Iz predivne prirode Istočne Bosne izranjaju neki od najstrašnijih toponima rata, mala, nekad mirna mesta za koja su mnogi u Srbiji čuli tek iz haških svedočenja, kao oznake masakra, silovanja i etničkog čišćenja. Evo, malo pre Sokoca, tu je skretanje za Rogaticu. Gore se ide za Han Pijesak; potom je tu Vlasenica; onda Milići, pa Zvornik; a ako od Zvornika kreneš ka jugu – tu je Srebrenica.
Rada, Srpkinja izbegla iz Sarajeva na samom početku rata, koja sada živi na Palama, ima prilično jasan stav prema tome: „Imali smo sreće. Nit je meni i mojoj porodici neko naneo zlo, nit smo mi nekom naneli zlo.“ Da je ikako drugačije, slutim da bi bilo nemoguće obavljati njen posao: „Ja sam odmah posle rata išla za Sarajevo. Nemam se čega kriti.“
I najzad, eto nas na Drini.
„Prvo sam pušio rovinjski York„, kaže mi Bojan, „dok 1991. nisu prekinute veze sa Hrvatskom, pa sam prešao na Drinu.“
Loša procena, Bojane, jer ni veze sa Bosnom nisu potrajale. Počeo je da ih puši opet ranih dvehiljaditih u Sarajevu. Bojan voli Sarajevo; nekad samo nestane i vrati se življi.
A što mu uopšte nosim „Drinu“ – zar ih nema u Beogradu? Pa, nekako se dogodilo da u martu 2022. godine – u BiH, državi u kojoj skoro trećinu odrasle populacije čine strastveni pušači – Fabrika duhana Sarajevo nakon 140 godina rada ode pod led. Stare „Drine“ još ima na zalihama, i Bojan želi da je puši dok god traju.
Pitam se da li se isto može reći za Beogradski krug. Antiratna ideja je u Srbiji otišla pod led, a mi već godinama pušimo zalihe. I sve su tanje.
***
Prošlo je vreme kada si na prelazu Merdare sa velikom izvesnošću mogao da očekuješ probleme, bilo kao Srbin na kosovskom punktu ili Albanac na srpskom. Svejedno, kako prilazimo iz pravca Kuršumlije, autobus se nekako uvek utiša, a atmosfera postaje mračnija i napetija, ispunjena nekim zlokobnim iščekivanjem. Možda tome doprinose prizori pustoši koji su svuda oko nas. Prazna polja, prazne ulice, prazne kuće. I potpuno prazan put, koji kao da vodi na kraj sveta.
Tu i tamo, na tablama pored druma izranjaju toponimi albanskog porekla: Kastrat. Ljuša. Tu negde je i selo Arbanaška. Ali ovde Albanaca nema već dugo. Na brdu blizu Degrmena, kojih dva kilometra od Merdara, uzdiže se mračna ruševina Bećove crkve, započete davne 1912, novcem srpskih doseljenika iz Sandžaka, Crne Gore i Zubinog Potoka, koji su došli na imanja Albanaca i Turaka izbeglih na Kosovo posle srpsko-turskog rata 1876. U nemaštini posle Prvog svetskog rata, radovi na crkvi su odloženi za bolja vremena, koja nikad nisu došla. Ni Srba ovde nije mnogo ostalo: ovo je jedna od najsiromašnijih opština u zemlji, zaboravljena u slepom crevu puta ka mitskom Kosovu.
„Spremite lične karte!“, odzvanja autobusom na srpskom i albanskom jeziku. U slavu uzajamnog nepriznavanja Srbije i Kosova, srbijanski i kosovski pasoši ovde ne važe. Prvo ulazi srpski policajac. U mrtvoj tišini, skuplja naše lične karte, pažljivo ih slaže u dlan i izlazi. Nakon provere, vozač nam vraća dokumenta, ali samo na minut, dok ne uđe kosovski policajac. Cela procedura se ponavlja.
Iznenada, problem. Carinik se nešto duže zadržava kod zadnjeg prtljažnika. Raspravlja se sa vozačem i pokazuje mu nešto. Desna strana autobusa napeto zuri u njega, a leva strana napeto zuri u desnu stranu, jer carinika ne može da vidi. Šta li je našao? Da li ćemo proći? Duboko pohranjeni strahovi izbijaju na površinu. Odjednom, znamo da je sve moguće.
Vozač odmahuje glavom. Sada i carinik odmahuje glavom. Kao da ga mrzi da se zaista bavi ovim. Zalupi vrata prtljažnika. Imam osećaj da smo svi istovremeno odahnuli.
Prelazimo na Kosovo. Sada počinju table sa toponimima srpskog porekla. Ali Srba – nema.
***
Beograd, krajem maja.
Lula me dočekuje u unutrašnjem dvorištu stare vile u samom centru grada. Na ulici je pakao podnevne gužve. U dvorištu, prepunom nežnih crvenih i žutih cvetova, vlada potpuna tišina.
Lula je na mnogo načina baš kao ta vila – otmena, setna i okrenuta ka unutra. „Već dugo uopšte ne izlazim“, kaže mi. „Ovo više nije moj grad“.
Pismo i vrećica su joj uručeni uredno i na vreme. Novinarski zadatak na stranu – odlučujem da se ne raspitujem o sadržaju koverte. Pretpostavljam da je zato i bila zatvorena. Ali nisam izdržao da je ne pitam za vrećicu sa misterioznim prahom.
„Tarhana“, smeje se Lula. „Mešavina za supu. To mi sprema moja strina Ešrefa iz Travnika, pa mi šalje preko bratanca. U Srbiji se pravi drugačije, isto je dobro, ali ja volim njeno. U Srbiji se obično kaže „tarana“, to „h“ ovde ne vole jer je turcizam… Isto kao što su u Bosni počeli da ga ubacuju i gde mu nije mesto.”
Lula ima šta da kaže o paketima koji se šalju između Beograda i Sarajeva. Rođena Sarajka, u Beogradu od kraja šezdesetih; I – osoba koja je, odmah po početku opsade Sarajeva, organizovala prikupljanje i slanje humanitarne pomoći u opkoljeni grad. Borila se za svaku pošiljku, da stigne onom kome je poslata. I izborila se za hiljade njih – pošiljaka i ljudi. „Danas kada vidim kartonske kutije, pripadne mi muka.“
Ostavljam je na terasi stare vile, sa pogledom na cveće, kako lagano, ali neumitno, krcka zalihe sećanja na vremena kada je neki otpor postojao.
***
Sedimo u restoranu „Kraljevo“, nedaleko od velikog parkinga u Sarajevskoj ulici u Beogradu, gde Rada tradicionalno kupi i ostavlja putnike. A gde bi drugde?
Provela je ceo dan u kolima i veoma je umorna, ali našla je vremena za razgovor. Kaže mi kako u poslednje vreme dobija nesvestice. Pre neki dan je jedva sela u auto, ali nije odustala. Prevezla je svoje putnike i pakete. Sad prima terapiju, redovna je, i biće bolje.
Napolju je vreo dan. Naručujemo lagani ručak – čorbice i kupus-salatu. Kafana je prazna i konobaru je dosadno, pa pravi neumesne šale. Rada ih šarmantno ignoriše.
„Nego, imam priču za tebe“, kaže mi.
„Tu u Sarajevu, ima jedna žena, Mirsada. Imala muža i sina. A sin imao druga, Marka, koji nije imao roditelje. Jako ga je volela. E, sad, Marko… Do tad niko nije gledao kome je kako ime. I sad normalan čovjek ne gleda… Ali tad je počeo rat. I šta će, kud će s njim, Mirsada je Marka krila u svojoj kući, da ne strada. Kaže mi – Rado, on je meni u zamrzivaču bio. Moje dete ide na ratište, a Marko u zamrzivaču. Dok nije našla neku liniju, nekog pouzdanog, da ona njega nekud, okolo i naokolo, prebaci na teritoriju Republike Srpske i do Beograda.
I tako, vrijeme ide, a od Marka ovde postane jedan jako uspješan čovek. Zasniva porodicu, posao, sve ide besprijekorno. A Mirsada… umire joj muž, ona ostaje sa sinom. I ja sad ne znam detalj kako – ali nekako su oni stupili u kontakt sa Markom. Zamisli, posle svih tih godina…“
„A onda“ – Rada zastaje – „onda joj umire i sin. I ostade Mirsada sama, a Marko postane jedino svijetlo u njenom životu.
I otad, otkako ja radim, on njoj stalno šalje nešto. Kesu pasulja; paprike; oraha; kajmak; kilo meda. I obavezno je tu i nešto novca, 50-100 evra, ali uvek i tako neka hrana.
I ja ga jednom pitam – Marko, bolan, ti kupiš tu hranu, a ona mora izać po to, prenet u stan – zar ti ne bi bilo lakše da joj pošalješ u novcu, pa da ona tamo to kupi?
Kaže on meni: Rado, probao sam ja to, ali njoj je drago kad ona tu kutijicu kajmaka izvadi i kaže – vidi šta je meni moj Marko poslao!“
I tu konačno shvatim. Ne putuju stvari, već ljudi. A tek kad ljudi ne mogu, oni šalju stvari. Ali ni tada, zaista, ne putuju stvari – već njihova osećanja.
*Po zahtevu sagovornika, neka imena u tekstu su izmenjena.
Naslovna Ilustracija: Dina Hajrullahu i Arrita Katona / K2.0.
Autor: ilir gashi
Regionalni program “Otpornost: Djelovanje civilnog društva u pravcu reafirmacije slobode medija i suzbijanja propagande mržnje na Zapadnom Balkanu i u Turskoj” provodi se uz finansijsku podršku Evropske unije, a realizatori su partnerske organizacije SEENPM, Albanski institut za medije, Mediacentar Sarajevo, Kosovo 2.0, Institut za medije Crne Gore, Makedonski institut za medije, Novosadska novinarska škola, Mirovni institut i Bianet.
Istraživanje za ovaj članak je rađeno uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj je isključiva odgovornost Kosova 2.0 te nužno ne odražava stavove Evropske unije.
Zašto je navedena ova klauzula?