Jedan na jedan | Mediji

Anamari Repić: Zbog politike zaboravljamo ljude i njihov život

Piše - 29.03.2018

Dugogodišnja novinarka i zamenica predsedavajućeg Savetu za štampu Kosova govori o medijima i manjinama.

Anamari Repić se vratila na Kosovo 2000. kako bi počela novinarsku karijeru u vreme kada ova zemlja nije bila povoljan izbor za život kosovskih Srba. Prve korake u sada već dvadesetogodišnjoj novinarskoj karijeri, napravila je u Radio Televizija Kosova, Javnom servisu, gde radi i dan-danas.

Rođena u Prizrenu, kao što je bio slučaj sa mnogih kosovskim Srbima, ona i njena porodica su napustili grad u junu 1999, odmah nakon rata. Dok je njena porodica zasnovala novi život u Srbiji, ona je došla u Prištinu da ispuni svoj dugogodišnji san.

Tokom devedesetih i doba Miloševićeve propagande, bila je verni pratilac raznih međunarodnih medija odbijajući da gleda vesti koje serviraju srpski mediji; Miloševićeva vlada je primenjivala masovnu cenzuru nad medijima.

“Oduvek sam volela novinarstvo i intenzivno sam slušala nezavisne medije, posebno Radio Slobodna Evropa i Glas Amerike”, kaže Repić. “Htela sam da dobijem ispravne informacije o onome što se dešava oko nas, jer sam svojim očima videla šta se događa i šta Miloševićev režim radi na Kosovu i u Srbiji.” U preokretu sudbine, kako kaže, ponuđen joj je posao u jednom od njoj omiljenih medija – Radio Slobodna Evropa, gde je radila 10 godina, pored posla u RTK-u.

Bila je na položaju zamenice direktora u RTK-u do 2016, gde se posebno bavila razvojem programa za manjinske zajednice. Godine 2009., vodila je vlastitu emisiju “Sve je moguće sa Anom”), u kojoj se fokusirala na svakodnevnicu Srba na Kosovu i bila je prenošeno na RTK i B92 u Srbiji. Od 2008. je i zamenica predsedavajućeg Saveta za štampu Kosova, samoregulatornog tela koje se bavi novinarskom etikom u štampi i onlajn medijima.

K2.0 se sastao sa Repić da bi razgovarali o tome kako je biti pripadnik etničke manjine na Kosovu, i ulozi medija u približavanju zajednica.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

K2.0: Svesna sam da su različiti mediji, kao što je Radio Slobodna Evropa, čije programe ste pratili devedesetih, uticali na vas i buduću novinarsku karijeru. Imajući u vidu ogroman uticaj propagande na srpsko stanovništvo, čini vas drugačijim to što ste bili odlučni da pratite druge medije.

Anamarija Repić: To je važno. Prvo, zato što sam svesno biće i zato što sam svojim očima gledala šta se dešavalo oko nas. Naravno da znam razaznati jer sam čitala, rasla u porodici u kojoj se raspravljalo o nekim stvari, gde su se razmenjivala mišljenja, gde se diskutovalo, vodile različite rasprave, i naravno da sam bila svesna šta je propaganda, a šta nije.

Znajući šta je propaganda, želela sam da čujem prave informacije. Znamo da je 90tih godina većina ljudi verovala u propagandu, a imamo situaciju da mnogi nastavljaju verovati do danas. Međutim smatram da je moja obaveza sada, kad sam dobila šansu da budem novinarka, da nastavim izveštavati istinito, objektivno i profesionalno. Naravno, uvek imajući u vidu da će oni sa kojima razgovaram imati političke stavove koje će izneti.

Najvažnije je dati glas običnim ljudima koji tu žive i kojih se tiču te političke odluke. Sve zanima život običnih ljudi, šta misle o ovakvom ili onakvom Kosovu, onakvoj ili ovakvoj Srbiji. Ja sam bila svesna toga uvek.

I vratili ste se na Kosovo 2000, u vreme kada je većina kosovskih Srba otišla u Srbiju ili druge zemlje, a kada Srbi nisu bili baš dobrodošli među mnogim kosovskim Albanacima.

Bilo je dosta teško tada, međutim, imala sam prijatelje, među Albancima i Srbima. I vrlo brzo sam stupila i u profesionalne odnose sa strancima koji su vodili tadašnji Blue Sky Radio, od kojih sam učila i novinarstvo. Znači, tu su bili profesionalci iz Francuske, Švajcarske i drugih zemalja. Da, bilo je teško. Moralo se paziti, voditi računa o tome gde se krećete… Jednostavno, bila su to zaista teška vremena za Srbe, naročito u Prištini.

Ali, ja sam mogla nekako opstati, živeti i raditi tu. Smatram da sam svojim profesionalizmom, da tako kažem, nekako stekla poverenje prvo nekog užeg, a onda i šireg kruga ljudi. Jer nisam došla da širim propagandu. Došla sam da živim i radim, i to je za mene bila prilika da počnem nešto novo, drugačije, u svom životu. Mi smo otišli iz Prizrena, ali ja sam došla ovde da stvaram svoju karijeru.

Obaveza izveštavanja o svim zajednicama U RTK-u radite već duže vreme. Kako RTK2 emituje svoj program na srpskom jeziku, da li mislite da je javni servis postigao svoj cilj u prikazivanju i mišljenja kosovskih Srba. Da li su podele na različite jezike kanala javnog servisa igrale ulogu u daljoj fragmentaciji mišljenja?

RTK2 je stanica na srpskom jeziku koja predstavlja javni prostor u kome Srbi prave televizijski program, programske sadržaje koji se tiču te zajednice, odnose se na tu zajednicu sa namerom da se otvore debate koje nedostaju možda u zajednici, da se napravi prostor gde će oni imati mnogo više prilika da govore o pitanjima koja smatraju važnim, problemima, interesovanjima, prilika da razmatraju svoju budućnost.

To je ideja. Kanal RTK2 ima programe i na drugim jezicima, bosanskom, turskom, crnogorskom, a u perspektivi je dalje razvijanje. Međutim, bilo da se radi o programu na srpskom ili albanskom, imamo obavezu izveštavati o životu i druge zajednice. Smatram da se kroz programe RTK-a na svim jezicima provlače razne priče, pogotovo u prilozima novinara sa terena.

"Šta je uspeh za manjine na Kosovu? Na to, mislim, treba da se stavi naglasak sada. Kako izgleda uspeh ako pripadaš manjinskoj zajednici?"

Meni, recimo, moji prijatelji Albanci kažu da su me gledali u jutarnjem programu RTK2 ili da su moju priču videli u dnevniku RTK2. To znači da sa taj program gleda, prati. Neko prati i kada izveštavam za RTK1.

Naravno da je potrebno, ne samo na RTK2, nego svim medijima na Kosovu, da mnogo više izveštaju o životu zajednica. I mediji koji izveštavaju na albanskom treba da izveštavaju o tome kako žive Srbi, Romi, Bošnjaci.

Takvo izveštavanje je potrebno, da nas ne iznenade neke stvari, da ne znamo otkud sada ovaj problem i otkud onaj problem. Da se ne piše samo o mostu u Mitrovici, nego da vidimo kako žive ljudi koji žive svaki dan. Uslovno rečeno, i albanska i srpska strana.

To je ideja RTK2. Stvoriti javni prostor koji će biti prvenstveno namenjen Srbima na Kosovu, ali ne samo njima. Tu je prostor gde će se na srpskom jeziku razgovarati o raznim problemima, ne samo problemima Srba, i to je, mislim, misija koja se ispunjava, postepeno, i polako.

Postoji li neka statistika o tome da li kosovski Srbi zaista gledaju RTK2? Jer, pretpostavlja se da većina svoje informacije dobija iz medija iz Srbije?

Pa, znate šta… Naravno da različita istraživanja govore da Srbi preferiraju televizije iz Srbije. Kao RTS ili druge kanale koji su atraktivni, naročito Pink koji nudi zabavni program. Međutim, ipak smatram da postoje i podaci koji pokazuju da ipak kosovski Srbi, tamo gde je dostupan RTK2, s obzirom da postoje tehnički problemi da se pristupi neki sredinama jer nema predajnika i tako dalje, ipak gledaju.

Znači, veoma je važno da programi na srpskom jeziku, i jezicima zajednica na RTK generalno, nisu neka konkurencija drugim televizijama, nego su tu da ponude priče o životu ljudi ovde, priče koje možda ne nude druge televizije. Na RTS vi nećete naći dvadesetčetvoročasovni program o životu na Kosovu.

Informacija o životu na Kosovo može se naći na kanalima RTK i to je ta vrednost. Ono što je važno je da su novinari ovde, na terenu, u Prizrenu, Štrpcu, da ih ljudi prepoznaju, da kažu ‘aha, vi ste iz te i te televizije’. I to se dešava. Ljudi gledaju, prepoznaju ekipe i žele da daju izjave. Znači, da žele da njihov glas, njihove priče, njihovi problemi, budu tamo emitovani na RTK2 i RTK generalno.

Jer oni znaju da na RTS-u mogu dobiti određene priče o životu Srba na Kosovu, ali celodnevni program ne. I to je ta vrednost koju ova televizija ima. Mislim da upravo treba da se radi na tome da se još više približimo građanima, da građani još više učestvuju u različitim sadržajima zato što je ovo mlada, nova televizija.

Šta je sa kosovskim mejnstrim medijima? Da li mislite da ostali mediji dovoljno pokrivaju manjine i s uvažavanjem ih prikazuju, bilo da je reč o Srbima ili drugima?

Smatram da svakako treba stvoriti još veći prostor za zajednice u svim medijima na Kosovu. Veoma je važno izveštavati o tome kako žive manjine, koja god grupa da je u pitanju, u ovom slučaju etnička. Veoma je to važno…

Te zajednice dele probleme sa većinom: nezaposlenost, kakvi su putevi, kakve su škole, ima li grejanja, nema grejanja… Zato je veoma važno izveštavati o njima i učiniti da se ne osećaju isključeno, nego delom društva. Na taj način, oni će početi da razmišljaju o svojoj budućnosti ovde, o tome da se ovde školuju, zapošljavaju, zasnivaju porodice, planiraju život i doprinose društvu kao Srbi, Bošnjaci, Romi… Da zajedno budu deo inicijativa, pokreta, civilnog društva.

Smatram da je tu je dovoljno izveštanje, ali kako bih rekla, možda mediji na albanskom jeziku smatraju da, ako izveštavaju o problemima kao korupcija i tako dalje, to se tiče i manjina recimo. U redu, ali ajde da vidimo što više reportaža o Romima na Kosovu, o Gorancima… Da vidimo čemu se nadaju. Mi znamo koji su problemi, ali mislim da je vreme da se nađu pozitivni primeri, šta je to što daje nadu. E, o tome treba mnogo više da se izveštava.

Veoma dobro znamo probleme koje imaju Srbi, da ima dosta raseljenih lica, ali ajde da vidimo kako je onima koju su se vratili i žele da ostanu na Kosovu, i da čujemo kako su uspeli. Šta je uspeh za manjine na Kosovu? Na to, mislim, treba da se stavi naglasak sada. Kako izgleda uspeh ako pripadaš manjinskoj zajednici?

Naravno da politička dešavanja odvlače pažnju od tih tema. A pri tome zaboravljamo ljude koji su tu, tu žive, koji su izgubljeni negde u svim ovim procesima. Hajde da zajedno izveštavamo o njima i napravimo nekakav put, da im pomognemo da razmišljaju o svom putu ka tome da budu aktivini učesnici u društvu.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Pomenuli ste interno raseljena lica. K2.0 je pre dve godine napravio istraživanje o kosovskim Srbima koji su napustili zemlju posle rata, s fokusom na one koji imaju status interno raseljenih lica. Neretko su intervjuisane osobe sugerisale da se plaše povratka na Kosovo zbog gledanja medija sa Kosova, što je i dalje vrlo problematično kada je reč o predstavljanju Albanaca.

Veoma dobro znamo šta rade trenutno mediji u Srbiju. I dok, s jedne strane, zvanična politika Beograda traga za nekim rešenjem kako da regulišu odnos sa Kosovom, sa druge strane imamo medije koji, naravno tabloidi, šire zaista neizmernu mržnju, etničku mržnju. A kada je etnička mržnja u pitanju, zna se ko se napada najviše: Albanci, Bošnjaci, Hrvati i tako dalje.

Tako sada imamo te dve situacije: zvaničnu politiku koja se zalaže da se normalizuju odnosi, koja je postigla Briselski sporazum sa Prištinom. Došlo je do integracije pravosuđa, ukinute su srpske institucije na Kosovu ili se postepeno ukidaju, vode se razgovori o Zajednici srpskih opština, o slobodi kretanja. S druge strane, imamo opet te ekstremne medije koji i dalje šire mržnju.

Koga će ti raseljeni Srbi da slušaju? Jer, kako da kažem, čovek treba biti edukovan da prepozna šta je laž u medijima, i šta je propaganda, šta je spinovanje. Da li raseljena lica imaju vremena da razmišljaju o tome da li je u pravu jedan ili drugi medij? Pa, nemaju.

Zato, mislim, bez obzira na medijsku situaciju u Srbiji, ipak je obaveza Prištine i Beograda prema tim ljudima da im pomogne, ili da se vrate ili da se integrišu tamo gde žive, bilo u Srbiji, Crnoj Gori ili nekoj drugoj zemlji u regionu. Da im se pomogne da se tamo integrišu ukoliko ne žele ili ne mogu da se vrate. Ali, ako žele da se vrate, onda stvarno je vreme da im se omogući krov nad glavom, posao i, naravno, mogućnosti za decu.

"Demokratija je kada manjine imaju prava kao većina. E, to je ta demokratija."

Zato kažem, vreme je da pričamo o nadama i mogućnostima za one koji ovde žive i onom što ih drži tu da ostanu. Kako mogu da organizuju život ovde i sada. I zbog svega toga, javni servis na srpskom, znači RTK2 i drugi srpski mediji, institucije i međunarodna zajednica, moraju pomoći tim ljudima da nađu sebe, da nađu budućnost ovde.

Da bi doneli odluku da žele ovde da ostanu, većina treba da im pruži ruku i pošalje signal da oni mogu biti deo ovog društva. Da svakog dana posle četiri, kad se završi radno vreme i odete kući u Gračanicu, time ne završite komunikaciju sa svojim albanskim kolegama, nego da nastavite imati kulturne i društvene kontakte. Da se sa radnim vremenom ne završe i ti odnosi.

Znači, potrebna je odluka svih da se radi na tome da imamo više društvenih kontakata, a političkih već ima. I kako ja vidim, vreme je za društvene kontake. Ali, da bismo došli do toga, moraju da postoje političke odluke. Odluke koje će da utiču na ljude da mogu nastaviti život.

To isto važi i za raseljena lica. Znači, ako zaista želimo, onda moraju svi da budu uključeni u povratak. Ukoliko ne mogu da se vrate u Prištinu, pa dobro, nek se vrate u Gračanicu, tamo gde žele. Gde mogu, gde ima posla, gde ima škola i to je ono što je najvažnije. Mislim da je to veliki proces i možda treba da se traži iskustvo iz zemalja koje su imale slične probleme sa raseljenim licima.

Kakve politike treba primeniti kako bi se doprinelo socijalizaciji između kosovskih Albanaca i Srba, jer zajednice u većini delova Kosova žive odvojeno jedne od drugih? Kako se može postići socijalizovanje posle četiri sata popodne, kao što ste rekli?

Iskreno rečeno, to bi prvenstveno trebalo da bude stvaranje različitih mogućnosti. Recimo, da i pripadnici manjina postanu ravnopravni u raspodeli posla, u društveno-političkim kretanjima, procesu donošenja odluka, da jednostavno postane nekako normalno ako neko želi da aplicira da radi nešto, ne mora biti ni Srbin, ni Albanac, nego samo da to treba da zna raditi. Da se ne osećaš da se, samo ako ispuniš tih šest, devet, deset procenata za kvotu, time sve završava.

Znači, to su neke stvari… Srbi često kažu: ‘Pa dobro, u Prištini nema fakulteta na srpskom, nema škola, nema ništa i kako da mi tu imamo porodicu, a samo na 15 minuta imamo Gračanicu gde se bolje živi jer tu imamo školu’. Treba doneti odluke nakon kojih ljudi neće tako razmišljati, na način da li sam Srbin ili Albanac.

Takođe, kada živiš u nekoj sredini, smatram da je veoma važno znati jezike te sredine. Jezik je tehnička prepreka bukvalno.

Šta još? Mora doći do pomirenja. Sada, kada se govori o pomirenju, više se govori o odnosu Beograd-Priština. Međutim, smatram i da unutar Kosova Srbi koji žive moraju sa Albancima razgovarati o pomirenju. To je ključna stvar – kako će se pričati o pomirenju.

Zašto je važno da razgovaramo o onom što je bilo, da prihvatimo bar činjenice, one koje postoje. Ljudi su ubijani, ljudi su nestali, porodice traže svoje najbliže. Spaljene su kuće, ljudi su proterani.  Neki su se vratili, a neki ne mogu da se vrate. Ajde da govorimo o tim činjenicama i da jednostavno prihvatimo bol onog drugog. Ako političari to ne mogu, moguće je da to radi civilno društvo.

Ali ključno je da većina bude ta koja će inicirati ove stvari. Zato što su većina. Većina je ta koja treba da omogući manjini da živi bolje, normalnije. Jer je to demokratija. Demokratija je kada manjine imaju prava kao većina. E, to je ta demokratija.

Vrlo je izazovno prkositi ukorenjenim pogledima o onome što se desilo devedesetih na Kosovu, tokom i posle rata. Posebno kada je reč o postojećim udžbenicima istorije koji se koriste u obrazovnom sistemu na Kosovu i u Srbiji.

Istorija je ključno pitanje kojim se bave svi u postkonfliktnim područjima. I nekako je to, možda, pitanje koje se odugovlači, ostavlja za kraj. Mislim da Balkan može da se ugleda na Nemačku ili Francusku po tom pitanju. Ima nekih inicijativa da se prenese iskustvo nakon Drugog svetskog rata i da se analizira način kako su rešili pitanje učenja istorije na način da to vremenom doprinese pomirenju, boljim odnosima i na kraju normalizaciji. Međutim, verovatno dosta dugo traje proces promena nastavnih programa. Zato kažem da prvo moraju da se donesu političke odluke. Da li mi želimo to pomirenje?

Nedavno je predsednik Vučić govorio o tome da mora da se desi istorijsko pomirenje dva naroda, Srba i Albanca. Na Kosovu imamo situaciju u kojoj je predsednik Tači formirao Komisiju za pomirenje. Znači, radi se na normalizaciji odnosa. Verovatno je potrebno da se donese neka politička odluka koja će postati zakon, da tako kažem, pravnoobavezujući dokument, i nakon toga sve druge institucije će da slede. Treba da se donese jedna veća odluka i da se krene  u realizaciju.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Ranije ste pomenuli učenje stranog jezika. Albanski i srpski su zvanični jezici na Kosovu, ali nisu obavezni za dve zajednice.

Ja mislim da je nekada davno to bila obaveza. Ja sam u osnovnoj školi učila albanski jezik, i dobro sam ga znala tada. Međutim, dolaskom devedesetih, učenje albanskog je ukinuto za Srbe.

Stalno sam imala to pasivno znanje. Imala sam ga u glavi, razumela nešto, ali nisam mogla govoriti i koristiti to što znam. I onda sam ponovo, dvehiljadite, kad sam počela da radim kao novinarka, sama učila jezik. Znači sama, uz pomoć knjiga, rečnika, novina… Moram da znam ono što se oko mene dešava. Hoću da znam da komuniciram sa svojim prijateljima i kolegama na albanskom. Ne mogu da ceo život provedem da samo oni govore meni na srpskom.

"Srpski i albanski su zvanični jezici i svako treba da ih zna."

A naravno i da želim da budem informisana i da znam još jedan jezik. Vi vredite više, i poštujete ljude, vi takođe upoznajete jednu novu drugačiju kulturu. I kada to upoznate, u stvari, i shvatite neke stvari u životu, shvatite ko smo, šta smo.

Mislim da to treba gledati ne kao obavezu, nego kao mogućnost. Kao nešto što će nas učiniti bogatijim ljudima. Praktično rečeno, da postoji ta mogućnost da, recimo, u osnovnoj školi u srpskoj sredini se uče albanski jezik. Zaista ne verujem da baš niko neće da se upiše da uči albanski jezik. Jer svakoga dana na svakom koraku vidimo da ti je to zaista neophodno. Od sedenja u kafani, restoranu, od odlaska u prodavnice, butike, od komunikacije sa prijateljima, kolegama, komšijama, do toga da u javnom prostoru izneseš svoje mišlenje na albanskom ili na srpskom.

Znači, to je važno da sebe podigneš, ali i da pokažeš poštovanje prema drugima. Da se pokaže ljudima, Albancima i Srbima, da je poznavanje drugog jezika bogatsvo a ne problem. Da se jezik ne shvati kao političko pitanje, nego kao društveno. Jer ne možeš provesti ceo život znajući samo jedan jezik. Ostaješ siromašan, ograničen, nećeš shvatiti druge kulture, nećeš naučiti nešto novo. Pogotovo ako živiš u sredini koja je multietnička, gde se govori i turski, i romski, i tako dalje, gde ćeš raditi i živeti sa drugim narodima, sa drugim jezičkim zajednicima.  Zato mislim da je veoma važno da se donese odluka da se školama, gradovima, selima, ponudi mogućnost učenja jezika tog drugog, jer je važan.

Studenti Bogoslovije u Prizrenu, oni koji uče da postanu popovi, sada uče i albanski. Znači shvatili su da je to veoma važno. To je srpska pravoslavna bogoslovija Prizrena, grada gde nema Srba, popovi žive među Albancima i veoma im je važno da znaju jezik. Da nekome kažu ‘miredita’, ‘miremengjes,’ ‘diten e mire’. Žele da to znaju prvo, a onda naravno ostalo, i da mogu da se izraze ako krene debata o veri, da mogu da razmene mišljenje a ne da su blokirani. Zatim čujem da mnogi opštinski zvaničnici takođe uče jezike.

To je veoma važno, prvi dodir sa građanima. Srpski i albanski su zvanični jezici i svako treba da ih zna.

Vaš albanski je vrlo dobar i znam da za dosta ljudi koji vas znaju to pokazuje koliko ste dobro integrisani u društvo. Kako vi to vidite?

Prvo, smatram da nisam neka vanredna specifična osoba, nego normalna koja je bez obzira na to što se politički dešavalo oko mene, ili bez obzira na to što ljudi imaju različite političke stavove, smatram da živim tu gde živim. Tu gde živim, želim da budem deo tog društva. Imam prijatelje koji su oko mene bez obzira ko su i želim da me kolege shvataju kao koleginicu a ne kao Srpkinju. Ili obratno, da ja nekoga vidim kao Albanca. Hoću da se vidimo kao profesionalci, kolege. A naravno i kao prijatelji.

Imam toliko prijatelja koji nisu Srbi i meni je to normalno. Ne smatram da je to nešto fantastično ili izvanredno, nego normalna situacija. Možda zato što sam rasla u Prizrenu koji je bio multietnički grad. Ali taj kulturni sudar koji se desio u pravom trenutku mog života, u detinjstvu, pa se nastavio u mladosti, ali i to što sam uvek bila otvorenog uma, protiv ugnjetavanja, bilo koje vrste, i što sam videla i shvatila šta se dešava devedesetih, to je uticalo na mene. K

Ovaj razgovor je uređen radi njegove dužine i jasnoće.

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.