Juče je bio dan posvećen vladanju Kosova i druge dece na Zapadnom Balkanu. Milioni zabrinutih roditelja u gradovima, mestima i selima širom regiona iščekivali su ono što će prosvetni sistem EU imati da kaže o njihovoj nestašnoj deci za ovu godinu.

Kosovo, baš kao i ostala deca, pokušalo je da ubedi svoje roditelje kod kuće da je ocena, u celini, pokazala da je bilo dosta napretka i da je mogućnost upisivanja u fetišiziranu gimnaziju bila bezbedna. Ali posle čekanja, kada su izveštaji koji su pristigli bili, uglavnom, slični onima iz prethodnih godina — pojavilo se dosta popovanja nastavnika koje ne čini da roditelji budu mudriji zbog onoga što su njihova deca zaista radila.

Postojala je i sumnja koja se šunja i o kojoj se dugo spekuliše kada je reč o prosvetnom sistemu: Kosovo i druga deca su opsednutija ocenama nego sticanjem znanja.

Ipak, istini na volju, neprozirni sistem ocenjivanja i dalje sugeriše da Kosovo i dalje ima poteškoća sa svojom prosvetom. U izveštaju o Kosovu se stalno navodi da se ono nalazi “u ranoj fazi” u većini predmeta. Nastavnici su tačno 34 puta upotrebili frazu “u ranoj fazi” u vezi sa napretkom u izveštaju o vladanju, suštinski sugerišući da ono ima iste ocene kao što je imalo 2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014, 2015. i 2016. (nastavnici su odlučili da ne objave izveštaj za 2017, sa namerom da promene tajming objavljivanja sa jeseni na proleće).

Da su nastavnici bili direktniji u svojoj oceni, onda bi priznali da Kosovo suštinski ponavlja isti razred u osnovnoj školi već više godina, praveći malo koji primetan napredak u osnovnoj pismenosti.

Međutim, nastavnici imaju naviku da prikriju pravi problem, jer se kontinuirane loše ocene negativno odražavaju na sam prosvetni sistem i mogli bi da učine da se učenici i njihovi nastavnici razočaraju. Ponavljajući iznova da je učenik „u ranoj fazi“, nastavnici dozvoljavaju detetu i njegovim roditeljima da gaje ideju o tome da će njihovo dete u jednom trenutku da se upiše u željenu gimnaziju.

Čini se da roditelji to i dalje žele, iako je sve slabija njihova vera u ideju da se to nikada neće desiti. To je ono što učenik govori da želi, a i dalje insistira kod svojih roditelja da je sve bliže i bliže svom cilju. To je ono što nastavnik govori učenicima već godinama, da bi trebalo da se potrude samo malo više kako bi dobili pravo da tamo stignu – bez obzira na to da učenici stalno ponavljaju isti razred u osnovnoj školi, iznova i iznova.

Ugled ovog prosvetnog sistema je, u stvari, oštećen u poslednje vreme, ali su kosovski roditelji uveliko nesvesni toga, jer im je retko kada pružena prilika da zaista posete školu uživo, pa su, kao ishod toga, postali izolovani i frustrirani. Ovo je bilo posebno frustrirajuće, imajući u vidu da su videli sve roditelje i drugu decu iz komšiluka koja slobodno posećuju školu već godinama – gde im se priređuje dobrodošlica širom otvorenih ruku, dok su oni sami primorani da prikupe dokumentaciju, plate novcem i, generalno gledano, stave sebe na milost i nemilost u zavisnosti od toga kakvog su raspoloženja upravnici škole.

U stvari, čini se da se škola prema drugoj deci i njihovim roditeljima ophodi bolje. Ponekad druga deca ne žele da urade svoj domaći zadatak ili čak otvoreno vređaju svoje nastavnike, ali se čini da im nekako to prođe bez posledica – kod nekih postoji neizgovorena pretnja da bi učenici mogli da se ispišu iz ove škole i da se obrazuju na drugačiji način. Za Kosovo ne postoji takva alternativa, jer ono mora iznova da se vraća u istu školu, čak iako konsekutivno ne uspeva ni da se približi završetku osnovne škole.

Da se vratimo na ocenjivanje. Nastavnici se nisu sve vreme diplomatski ponašali, posebno u pogledu incidenata u kojima se na učenika gledalo kao da krši stroga pravila ponašanja, a koja su draga nastavnicima. Na primer, kada je Kosovo – uz mnogo prigovora – uradilo domaći zadatak koji su nastavnici smatrali vrlo važnim, uhvaćeno je kako kasno uveče pokušava da sve sredi, i to baš pred Božić. Ovaj mali incident je, čini se, „naglasio da postoje ozbiljni problemi“. Pretpostavljamo da nastavnici tačno znaju kako se ovo dogodilo, iako se dečačić slabo trudi, dok su roditelji, kao što je to i uobičajeno, držani u neznanju.

Roditelji su mogli da zahtevaju odgovore, da obaveste svoje dete o standardima ponašanja koja se od njega očekuju. Ali ona imaju tendenciju da razmišljaju tako sve dok intervenišu svake četiri godine (ili ranije, u vanrednim okolnostima), pa onda mogu da puste dete da radi šta hoće. Pa, ne baš. Ponekad vaše dete ne zna kako da se ponaša.

Izveštaj o vladanju kritikuje i sve veći problem sa gojaznošću kod deteta – od 45kg na 70kg skoro prekonoći od prošle jeseni; takav luksuzni životni stil je viđen kao opsesivan, posebno kada se u obzir uzmu loši uslovi u kojima žive roditelji deteta. Hvala Bogu, pa nastavnici ne znaju (ili ne žele da pričaju) o detetu koje puca iz puške, dok se prepušta rakiji i prežderavanju. Kada bi dete samo pokazalo toliko brige za to da nauči da čita i piše umesto da se hvali.

Nije svaka tačka u izveštaju o vladanju katastrofalna. S vremena na vreme, Kosovo je dobilo pohvalu za ulaganje napora da pokuša i odradi neki posao, ili samo za to što se pojavljuje na školskim časovima. Ali roditelji ne mogu da se ne čude tome da li je hvaljenje u takvim okolnostima pomalo kontraproduktivno i da li bi nastavnici dobili bolje rezultate od deteta ako bi zahtevali više discipline i pažnje usmerene na zadatke.

Svakako, same roditelje ne valja sasvim lišiti odgovornosti; oni moraju da traže veću odgovornost od svog deteta i da postave više pitanja o svom voljenom sinu o tome zašto pokazuje tako slabu posvećenost upisivanju u tu sjajnu gimnaziju.

Iako je sasvim legitimno da roditelji za svoje dete žele najbolje, uključujući ’prestiž’ pristupanja klubu za veliku decu, cilj ne bi sasvim trebalo da pomrači sredstvo; oni bi trebalo da zahtevaju  da njihova deca pokažu veću posvećenost samousavršavanju, ne samo da bi dobila ocene, već da budu sposobna da hodaju, čitaju i da se samostalno hrane.

S druge strane, nastavnici će nastaviti da objavljuju svoje izveštaje o dobrom vladanju i niko neće nikuda da ode.K

Fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.