Više od 50 ljudi je učestvovalo u najnovijem Ćaskanju Kosova 2.0 u četvrtak (11. maja) uveče, na temu arhitektonskog nasleđa. Održana u bašti K2.0, ova diskusija pod nazivom “Uništi staro, izgradi novo” obuhvatila je brojne teme, od doprinosa arhitekture identitetu, do toga ko će odlučiti o tome da li nešto imati arhitektonsku vrednost.

Ćaskanje je vodio Ron Đinovci iz Organizacije za povećanje kvaliteta obrazovanja (ORCA), dok je troje panelista pomoglo u tome da se otpočne razgovor.

Ron Đinovci je vodio Ćaskanje o arhitektonskom nasleđu, što je prvi baštenski događaj K2.0 u 2017. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Prvi je govorio Skender Boštrakaj, direktor Muzeja Kosova i šef Odeljenja za integrisano upravljanje u Ministarstvu kulture. On je prvobitno izrazio svoju podršku nedavno održanim protestima studenata protiv promena na zgradi Tehničkog fakulteta Univerziteta u Prištini; reč je o modernoj zgradi koju je dizajnirao istaknuti arhitekta Evard Radnikar koji je bio student drugog poznatog arhitekte Le Korbizjea. Boštrakaj je napravio paralele između ovog protesta i aktivizma u Prizrenu za očuvanje istorijski važnog bioskopa Lumbardi, rekavši da su i jedno i drugo dobri primeri pokušaja da se očuvaju arhitektonske vrednosti koje su bitne za zajednicu.

Govoreći i o drugim slučajevima, Boštrakaj je pričao o zgradama iz doba socijalizma, koje je označio kao “zgrade siročiće”, jer na njih tako posmatra javnost. On tvrdi da je Kosovo zapostavilo nasleđe iz toga perioda onako kako se ostavljaju siročad, te da bi trebalo uložiti napore u to ko bi trebalo da bude odgovoran za njihovo očuvanje. To se mora desiti bez obzira na to ko su roditelji ovih siročića, rekao je on, i bez obzira na to u kojim okolnostima su rođeni. Prema Boštrakajevom mišljenju, građani Kosova moraju da odluče šta će uslediti, jer je društvu prepuštena odgovornost za ove siročiće.

On je nastavio dalje govoreći o težnji da se takve zgrade preobraze kao o tendenciji koja je prisutna u celokupnoj istoriji čovečanstva, ali da se obično našao neki “roditelj” da zbrine ove “siročiće”; međutim, to se nije desilo u slučaju Kosova, a država je glavni krivac u tom smislu, rekao je on. Štaviše, pomenuo je slučajeve u kojima su skulpture i zgrade iz socijalističkog perioda uništene širom Kosova, preobražavajući mesta u kojima su se nalazile.

Skender Boštrakaj je u više navrata opisao zgrade kosovskog socijalističkog doba kao “siročiće”, rekavši da neko mora da preuzme odgovornost za budućnost ovih zgrada. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Prema mišljenju Boštrakaja, ovo sve je rezultat nekoliko činilaca. Kao prvo, on je sugerisao da je reč o globalnom fenomenu koji je počeo padom Berlinskog zida, što je događaj koji se simbolično vezuje za uništavanje socijalističkog bloka. Kada je reč o svetskim trendovima, nasleđe iz tog razdoblja se, takođe, ne smatra pomodnim i više nije u modi, pa je tako ovo nasleđe ostavljeno bez zaštite.

Kao drugo, Boštrakaj je sugerisao da je reč o pitanju povezanom sa razvojem situacije na lokalnom nivou, gde se vrednosti međusobno takmiče i gde se nove vrednosti uzdižu iznad drugih; on tvrdi da se na Kosovu desilo superponiranje vrednosti, te da se sve to dogodilo u sklopu bezumnog takmičenja.

Elji Krasnići, socijalna antropološkinja i osnivačica/članica Alter Habitusa – Instituta za društvene i kulturološke studije, dala je istorijski osvrt kako bi prisutnima objasnila događaje koji su se nedavno odigrali. U prezentaciji, koju je nazvala “Sećanje na socijalističke zgrade i osveta protiv istih”, Krasnići je uvela kontekst o dešavanjima za vreme socijalističkog perioda, kako bi postavila osnove da se shvati zašto kod određenih društvenih grupa postoji odbacivanje kulturnog nasleđa iz doba socijalizma.

Krasnići je pomenula slučaj Preševa u Srbiji, gde su srpske vlasti 2013. uklonile spomenik vojnicima Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (UČPMB), što je usledilo nakon rušenja partizanskog spomenika u kosovskom gradu Vitini iz Drugog svetskog rata; spomenik su srušile organizacije formirane posle rata na Kosovu. Prema mišljenju onih koji su srušili ovaj partizanski spomenik, to su učinili “da bi pokazali Srbiji da i mi možemo da uništimo njihove istorijske spomenike”. Krasnići je kazala da nam to omogućuje da razumemo kako jedan deo kosovskog društva vidi ova zdanja u pogledu svojine; ne smatraju ih svojim spomenicima.

Elji Krasnići je objasnila da postoji zazor od zdanja iz socijalističkog doba na Kosovu, što se vezuje sa identitetom, svojinom i društvenim podelama. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Slični događaji su se desili u drugim mestima, kao što je jedan u Prištini, gde je pokušano da se 1999. godine, posle rata, sruši spomenik “Bratstva i jedinstva”, poznat i kao Trougao. Krasnići je sugerisala da je sukob između Srba i Albanaca, nakon rata, prenesen na polje spomenika; ona je kazala da moramo da preispitamo da li je zazor od zgrada iz socijalističke ere dominantan iz sličnih razloga.

Krasnići se usredsredila i na politički razvoj situacije pre i posle Drugog svetskog rata. Ona tvrdi da se u bivšoj Jugoslaviji, posle završetka Drugog svetskog rata, desilo proterivanje Albanaca; pored toga, nije bilo dovoljno privrednog rasta u drugim delovima konfederacije; posle pada centraliste, Aleksandra Rankovića, 1966. godine, došlo je do emancipatorskih promena, nakon čega su usledili ekonomski razvoj i industrijalizacija različitih delova Kosova.

Ipak, kako Krasnići objašnjava, ovakav razvoj situacije je zaobišao određene regione na Kosovu, jer su industrijalizovane oblasti bile one sa velikim brojem albanskih partizana, dok su ruralna područja izostavljena. Tako je društvo podeljeno na dve kategorije, rekla je Krasnići: oni koji su iskoristili dobru stranu komunizma i radna klasa. Ona smatra da se ova podela prenela i na današnje vreme kada je reč o precepciji kulturnog nasleđa iz socijalističkog doba, te da pokušaji da se preobrazi to nasleđe deluju kao pokušaji da se taj period izbriše.

Posle prezentacije panelistkinje Krasnići, Đinovci je naglasio ovu klasnu dimenziju u odnosu na odbacivanje kulturnog nasleđa iz socijalističkog doba, sugerišući da ovo odbijanje nije samo iracionalne prirode, već i da govori o društvenoj traumi koja je proživljena.

Treća govornica, Grese Musljiu, studentkinja je arhitekture na Univerzitetu u Prištini i jedna od organizatora nedavno održanog protesta protiv promena na zgradi Tehničkog fakulteta. Ona je istakla arhitektonsko uništavanje koje se odigrava na Kosovu, deleći ga na dva perioda: razdoblje demoliranja kulturnog otomanskog nasleđa i destrukcija austro-ugarske arhitekture pod parolom “Uništi staro, izgradi novo”.

Prema mišljenju panelistkinje Musljiu, isto to se dešava danas sa uništenjem arhitekture iz socijalističke ere. Ona je dala primer stare štamparije Riljindja — gde je fasada sasvim promenjena ne ostavljajući ništa od pređašnjeg identiteta zgrade — i rekla je da je bilo mnogih drugih sličnih primera. Musljiu tvrdi da su, u mnogim slučajevima, rušenje i renoviranje sproveli nad zgradama koje je trebalo očuvati da su za to pitani međunarodni standardi za procenu “zgrada od kulturnog značaja”.

Grese Muslјiu je objasnila da postoji dugačka istorija uništavanja arhitekture iz prethodnih era, uprkos kulturnim vrednostima koje ovi objekti poseduju. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Tehnički fakultet ispunjava ove kriterijume, tvrdi ona, s obzirom na to da ima istorijski značaj jer je građen za vreme Drugog svetskog rata i sadrži prepoznatljivost za grad i taj period. Musljiu je istakla da je odluka da se interveniše kod fasade zgrade bila posebno iznenađujuća imajući u vidu arhitektonsko-estetski značaj, jer je fasadu dizajnirao jedan svetski poznati arhitekta; zgrada je bila simbol brutalističkog stila i modernističke ere.

Musljiu je kazala da su razlozi koji su izneti za prilagođavanje zgrade bili ti da je imala slabu energetsku efikasnost. Međutim, ona tvrdi da je to normalno u starim zgrada kojima su, što je prirodno, potrebne izmene kako vreme prolazi, ali da spoljne intervencije ne mogu da se naprave na toj osnovi. Upitana od publike da li bi fasada zgrade mogla da se vrati u pređašnje stanje, Musljiu je objasnila da je fasada nepovratno oštećena.

Nakon prezentacija gostujućih govornika, mnogi iz publike su iskoristili priliku da daju svoje komentare i postave pitanja panelistima i jedni drugima.

Jedan učesnik je zapazio da zgrade dizajnirane u vreme socijalističke ere ne bi prosto trebalo osuditi kao komunističke proizvode, već bi one trebalo da iskažu duh — brutalistički stil — koji su određene arhitekte pratile. Prema njegovom mišljenju, ovaj stil pripada određenom periodu koji nije postojao samo u Jugoslaviji, već u različitim državama — od kojih nisu sve bile pod komunizmom.

Jedna druga učesnca je komentarisala dominantne narative koji prate raspravu po ovim pitanjima. Ona tvrdi da aktuelni establišment ima tendenciju isključivanja drugih mišljenja i iskustava, te smatra da ima ekskluzivni monopol na određene vrednosti, što se prenosi i na rasprave o zgradama i arhitekturi. Ovo je naročito tako kada je reč o diskutovanju o periodu bivše Jugoslavije, kako je ona sugerisala, jer kada ljudi imaju različite ideje o zgradama i veruju da bi one trebalo da se očuvaju jer predstavljaju važan deo društvenog sećanja, ti ljudi bivaju označeni kao “jugonostalgični”.

Jedan učesnik je ironično predložio da se napravi spisak zgrada, bista i skulptura iz socijalističke ere i da se svi oni unište, nakon čega će ostati “čisto albanske zgrade ili kulturno nasleđe” na Kosovu: “Onda ćemo da vidimo koje će zgrade ostati u našim gradovima”.[logo]

Prikaz: Agan Kosumi / K2.0.

Arhitektonsko nasleđe u fokusu najnovijeg Ćaskanja

“Uništi staro; izgradi novo?”

Ngadhnjim Avdyli

Arhitektonsko nasleđe u fokusu najnovijeg Ćaskanja

“Uništi staro; izgradi novo?”

Ngadhnjim Avdyli