Dođe li dan da se on meri —

mere mu nema, u grudima dubi

a da ne stane i dna ne nađe

ne tuga već kletva, i u očima mutnim

i protiv volje sama se diže

oluja.

Berači duvana, Kosta (Kočo) Racin

Ne pišem ispovesti. Niti pišem pesme. Iako sam kao autorka non-fiction i fiction proze izabrala da govorim gotovo isključivo iz prvog lica, nikada nisam objavila ili izgovorila nešto lično, zbog sebe. Kada pišem, to je za mene prvo i jedino politički čin. Maksima mog života i mog javnog govora je tvrdnja Helene Cixous da je “za ženu da govori, da samo otvori usta u javnosti, prevazilaženje položaja koji joj je u društvu namenjen”.

Početkom godine digla se oluja. Mogla bih čak reći možda i mimo moje volje. Dve izuzetne književnice koje poštujem — Selma Asotić i Rumena Bužarovska — kritikovale su zbornik priča autorki iz Srbije i Crne Gore pod imenom Balkan Bombshells u izdanju londonske izdavačke kuće Istros Books. Nazvale su ga “ljigavim pošalicama umočenim u seksizam i zapadnjačke stereotipe o Balkanu” i “uznemirujućom manifestacijom eksploatacije ženskih glasova i egzotizacijom rata i patnje na Balkanu”. Razmišljala sam, ne dugo. I progovorila.

Ne znam za druge žene, ali ja ne volim oluje. Plašim se kada grmi. Ali to je moje lično. Politički, verujem da moram da odagnam nelagodu i govorim. Dok ovo pišem osećam kao da mi treba razlog da progovorim ‒ ne treba mi. Kao da mi treba razlog, opravdanje da govorim o porazu koji sam nedavno doživela ‒ ne treba mi. I taj poraz — naziv i naslovnica knjige Balkan Bombshells u izdanju londonskog Istros Booksa — stiže ovog februara. 

Ambis i šansa

Kada je sa mnom preko izdavačke kuće kontaktirao australijski prevodilac Will Firth, radovala sam se, naravno. Biti autorka na jeziku manjinske kulture prelepo je, ali i teško. Mi, govornice malih jezika, uvek se radujemo kada neko govori naš jezik. Ipak, ne osećam se komforno kada sa strancima govorim na srpskom. Postoji taj transfer neprijatnosti dok oni govore mešavinu srpskog, hrvatskog, crnogorskog i bosanskog ubeđeni u svoju erudiciju, a ja fina da bih ispravljala, previše opterećena time da budem zahvalna. Kao da primam poklon koji nisam tražila.

Will je poznati prevodilac mnogih dela sa BHSC jezika na engleski, među njegovim prevodima se nalaze poznati pisci. Naravno da mi je bila čast da želi da se bavi ženskim autorstvom — da prevede i uredi zbirku priča autorki iz Srbije i Crne Gore. Pomenula sam da bi bilo dobro uključiti i autorke iz drugih zemalja nastalih raspadom Jugoslavije ili autorke sa polja “zajedničkog jezika”. Stekla sam utisak da i on tako misli, a predočeni razlozi zašto to (sada) nije moguće bili su administrativne prirode.

Prevodilac se od mojih priča odlučio za Ambis, jer je dobila nagradu i logičan je prvi izbor. Gospodin Firth se začudio da želim da vidim prevod kad ga završi. Osećala sam se kao da se pravdam što tražim najnormalniju stvar na svetu — da budem uključena u rad na sopstvenom tekstu.

Biznis model ‒ autor je mrtav

Ceo projekat, koji će nekoliko meseci kasnije biti pitanje sukoba na književnoj sceni, podrazumeva jednostavan poslovni model. Prevodilac pronađe autorke voljne da besplatno ustupe tekstove, konkuriše za novac koji finansira njegov rad ‒ pronađe izdavača koji u tome vidi potencijal, i svi su srećni. Autorke su dobile izdanje na engleskom, prevodilac je dobio novac za svoj rad i izdanje kome je urednik, izdavačka kuća je bez truda i novca dobila prava na novo izdanje. 

U odnosima nejednake moći to je normalno, a zapravo je normalizovana eksploatacija rada onih bez kojih izdavaštvo ne postoji — autora. Tačnije, autorki ‒ jer svi znamo da ženski rad češće biva nevidljiv, neprepoznat i neplaćen.

Ne mogu da odgovorim sa sigurnošću na to da li je rad neplaćen zato što je nevidljiv i na sceni nedovoljno prepoznat ili nije vrednovan upravo zato što je neplaćen, a novac je vrednost u kapitalizmu. Tek, volela bih ponovo da o tome razgovaram sa Silviom Federici. Mladi autori ‒ pogrešno ‒ veruju da će im kada nekom poklone svoj rad, taj neko biti zahvalan i da će se nadalje boriti za njihovu čast ili njihove interese. Istina je upravo suprotna, kada neko dobije sadržaj bez ekonomske razmene, prema tom radu se odnosi nemarno. 

Niz nepristojnih ponuda

Ono što je usledilo pomalo je dosadno i predvidljivo. Pristavši na učešće u zborniku, a znajući sve pomenuto, očekivala sam niz drugih nepristojnih ponuda. Već u prvom mejlu mi, autorke, obaveštene smo o radosnoj vesti da je londonska izdavačka kuća Istros Books “pristala” da izda knjigu. Tada se prvi put pojavio radni naziv Balkan Bombshells. Pomislila sam da je naslov neprikladan, ali sam oćutala. Svi ostali učesnici konverzacije bili su u skrivenoj kopiji mejla (BCC).

Ali ubrzo, kada je stigla odbijenica na konkursu ministarstava ‒ dala sam predlog da se promeni naslov jer bi tada i feminističke organizacije mogle da podrže zbornik. Will je odbio predlog. Velikim slovima podvukao je reč “IZDAVAČICA” rekavši kako (ne on lično, već izdavačica Susan Curtis, prim. aut.) “nije otvorena za drugi naslov”, stavljajući “marketing iznad feminizma”, uz objašnjenje kako se “neće pomaknuti ni milimetar” i žalosnu opasku da je “možda projekt zbog toga predodređen propasti”… 

Kada je zbornik pronašao finansiranje u engleskom PEN centru i Arts Council England, i učešće na Londonskom sajmu knjiga u proleće 2023, u mejlu je došao spisak priča i autorki, umesto bilo kakvog ugovora. Poslata nam je kratka izjava o ustupanju ekskluzivnih prava. Još jednom sam pomenula želju da se promeni naziv, nijedan od mojih predloga nije razmotren i ja sam izašla.

Šta žene žele — pitajte slobodno

Napisala sam pismo ostalim autorkama sa jednom namerom ‒ da ih obavestim o svojoj odluci neposredno i da otvorim prostor razgovora. Naravno ‒ više od deset autorki i saradnica nisu bile u svemu saglasne. Razgovarale smo o tretmanu koji je svaka pojedinačno imala, iskustvima ranijih saradnji, razmenile brojeve advokata i tako dalje. Mapirale smo i potrebe svih autorki ovih prostora ‒ da znaju svoja prava, da nastupaju udruženo, da međusobno komuniciraju.

Ne postoji žena koja je tada rekla da joj je naziv zbirke u redu, iako postoje one koje su ćutale ‒ svima koje su se oglasile naslov je bio manje ili više neuspeo, ali nisu sve sa istim žarom odbijale tu ideju. I to je normalno. Mi nismo iste, naša uverenja nisu ista. Iz zbirke su pre svih nas izašle Marija Pavlović i Jasna Dimitrijević, a posle zajedničkog razgovora i i Ivana Bulatović, Ana Vučković Denčić, Milica Vučković, Ana Marija Grbić, Dragana Mokan.

Okupljene smo po nejasnim kriterijumima, ali odsustvo koncepta omogućilo je to da kada jedna ode, neka naredna dođe na njeno mesto. To je posebno bolno, ali svima koje živimo u kapitalizmu već je jasna logika “ako nećeš, ima ko hoće”. Kome smeta, nek ide. 

Videla sam potom kada je izašla naslovnica budućeg izdanja — bila je još užasnija nego naslov. Na njoj je bomba modifikovana da liči na telo žene. Bomba sa oblinama. U pratećem tekstu pisalo je kako je za autorke u antologiji zajedničko osim da su ženske (female, ne women) to što ne zarađuju od pisanja i možda nikad neće ni moći. Iz pera nekoga ko nam je uskratio honorare i prihode od autorskih prava bio je to vrhunski cinizam. Pomislila sam kako je to užasno, ali to više nije moja briga, sudiće čitaoci. Ili neće. O tome više nisam mislila. 

Oni koji odlaze i oni koji ostaju

Pre više od deset godina napustila sam još jedan, mnogo važniji projekat, Četiri lica Omarske, koji je delovao kao umetnički rad i inicijativa za counter-spomenik genocidu u Prijedoru. U nekom trenutku, činilo mi se da je rad Grupe Spomenik i rad Grupe FFO uzaludan, da ne možemo da učinimo bolje, da višak vrednosti koji svojim radom stvaramo ne doprinosi ljudima sa kojima radimo.

Na sličnom raskršću razišli su se Jean-Luc Godard i Jean-Pierre Gorin posle višegodišnjeg rada na revolucionarnom filmu Ici et Ailleurs. Svi borci Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) sa kojima i za koje su snimali bili su ubijeni od strane Husseinovih trupa. Tada nastaje i seminalni tekst The Therrorized ‒ Godardian Pedagogy, koji potpisuje Serge Daney. Pominjem ga želeći da bolje osvetlim logiku ‒ kad je ima ‒ iza onih koji ostaju (Godard), nasuprot onima koji odlaze (Gorin).

Govoreći o filmu, Daney naglašava opscenost medija ‒ zločin uzimanja od živih ljudi i magija izlaganja na drugom mestu na zadovoljstvo onih koji su korisnici. Jedini beneficijar toga transfera jeste autor dela (filma), zločinac i mađioničar u isto vreme. Daney kaže ‒ simbolički dug nemoguće je otplatiti. Godard kaže ‒ postoji samo pornografski, buržoaski i militantni, revolucionarni film, trećeg nema. Odluka o tome za koje svrhe uzima samo je isključivo na autoru. Tačnije, celo Godardovo stvaralaštvo Daney, a i sam Godard, razmatraju kao “bolnu meditaciju” na temu restitucije, odnosno procesa reparacije. Kad, kako, kome i zašto.

Berači bombi i drugi pokušaji

Kako se bavim filmom, a posebno etikom odnosno politikom filmske slike, znam da je malo ljudi pogledalo Godardove filmove revolucionarne faze. Nije važno. Kudikamo više ljudi pogledalo je Dom za vešanje ili Podzemlje Emira Kusturice, Ničiju zemlju ili Berače željeza Danisa Tanovića, Pre kiše Milča Mančevskog, Serbian Epics Pavela Pavlikovskog, Grbavicu ili Aidu Jasmile Žbanić, Košnicu Blerte Basholli, srelo sa sa radovima Milice Tomić, Flake Haliti, Šejle Kamerić, Marine Abramović. 

Svi su na različite načine pristupali temi Balkana, sa manje ili više eksploatacije, imali bolji ili lošiji prijem, osvojili više ili manje nagrada. Ako bi fokus priče bio reparacija o kojoj je Godard maštao — mali čovek sa Balkana, onaj iz filma Epizoda u životu berača željeza, dobio je velikog Srebrnog medveda u srcu Evrope. 

Ali, Nazif Mujić iz mesta Svatovac, nadomak Lukavca u Bosni, koji u pomenutom filmu glumi samog sebe, zbog teške materijalne situacije prodao je statuu sa Berlinala za 4.000 evra, a nekoliko godina kasnije, kada je preminuo, rodbina i prijatelji sakupljali su novac za troškove sahrane. Izostao je happy end.

Bez obzira na to što radim ceo život, u trenutku dok ovo pišem nezaposlena sam i nemam zdravstvenu knjižicu. Svi naši životi su kudikamo bliži beračima duvana iz pesme Koča Racina, nego životima australijskog prevodioca koji prometejski nosi naše poklonjene tekstove britanskoj (i svetskoj) publici.

I da je situacija manje kolonijalna, i da je Will Firth balkanski priređivač, i da smo prve u pohodu na svetsku slavu i da verujem da nikad nikako drugačije ne bih ugledala svetla Sajma knjiga u Londonu… Odbila bih onu naslovnicu i onaj naziv. 

A zašto je odluka o odbijanju moja? Zar ne možemo ili ne smemo zahtevati etiku od onih koji su beneficijari našeg rada? Zašto su oni izuzeti od etičkog postupanja, a mi autorke, stavljene pred svršen čin, ostavljene da se dovijamo kako dalje.

Vrištim i vrištaću

U oluji koja je usledila početkom godine, kada je ogroman broj autorki sa prostora celog Balkana kritikovao zbornik, uz nas koje smo se pobunile stale su autorke, kritičarke, mediji, organizacije. Izdavačka kuća povukla je još nekoliko pogrešnih poteza — i najvažnije: okrivila je nas, umetnice koje kritikujemo bezočni seksizam, orijentalizam i eksploataciju autorki, za nesolidarnost sa istim tim autorkama. I naravno da je to stvorilo podele i pojačalo animozitet koji izbija iz reči pesnikinje Ruth Stefanovic:

Razgolićene autorke sa svojih facebook profila vrište: NEĆEMO DA NAS OBJEKTIVIZUJU

Probaj da se zakopčaš, pa će ti možda poći za rukom.

Napisala je, ponavljam:
(te reči mi odzvanjaju kao refren)
Probaj da se zakopčaš, pa će ti možda poći za rukom.
Probaj da se zakopčaš, pa će ti možda poći za rukom.
Probaj da se zakopčaš.

A šta ako neću? Neću da se zakopčam i neću da ćutim. Razgolićena, nastavljam da vrištim: NEĆEMO DA NAS OBJEKTIVIZUJU ‒ dok kao i svaki autor periferije, svaka radnica na svetu, prodajem svoje telo i dušu za ovu ili za onu cenu u pornografskom svetu građanske umetnosti. Dok ne postanemo militantne umetnice, kao što predlaže Godard.

Jednom je Jessica Stoyadinovic, poznatija pod umetničkim imenom Stoya, duboko svesna esploatativnog karaktera umetnosti i posebno “filmova za odrasle”, kazala da jedino čemu možemo i treba da težimo, u tako postavljenim odnosima moći, jeste uzajamna eksploatacija.

A ko meri stepen eksploatacije? Na kantaru hladnom tučem da ga mere, a mogu li da izmere.

Naslovna fotografija: Kosovo2.0.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.