Godine 1994., u svom poznatom tekstu “Balkanizam”, istoričarka Marija Todorova je napisala: “Geografski nerazdvojan od Evrope, a ipak kulturološki konstruisan kao onaj ‘drugi’, Balkan je sa vremenom postao predmet brojnih eksternalizovanih, ideoloških i kulturnih frustracija i poslužio kao spremište negativnih karakteristika protiv koga je konstruisan imidž ‘evropskog’ i ‘zapadnjačkog’ koji je pozitivan i samouvažavajući”.

Ovaj citat može da sumira složene i krhke odnose između EU i Balkana, odnose koji, u svojim osnovama, sadrže učešće Evropske unije u procesu balkanizacije.

Prema rečima Todorove, ‘balkanizacija’ je prvobitno označavala usitnjavanje, odnosno raspad Osmanskog carstva i razdruženje Jugoslavije. Ova dešavanja su imala snažan uticaj na evropsku viziju Balkana, jer balkanizacija više neće služiti kao sinonim za fragmentisanje, već će postati oznaka za nazadovanje i nasilje, takođe.

Ukratko, ovaj koncept je dobio negativnu konotaciju koja se prenela na Balkan. ‘Disfunkcionalan’, ‘necivilizovan’ i ‘varvarski’ postali su opšte karakteristike koje su se pojavljivale kada se opisivao Balkan. Stavljen u drugi plan, Balkan je prikazivan kao mesto na marginama civilizovane Evrope.

U svom master radu analiziram diskurs EU kako bih saznala da li je stavljanje u drugi plan i dalje prisutno u odnosima između EU i Balkana u savremeno doba. To sam učinila tako što sam čitala saopštenja za medije, slušala govore, komentare i izjave Federike Mogerini, visoke predstavnice EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku i sve ono što je napisala i izjavila njena prethodnica, Ketrin Ešton.

Analizirala sam prikupljene beleške kroz kritički nastrojene objektive ‘Orijentalizma’ Edvarda Saida iz 1978. i ‘Balkanizma’ Todorove iz 1994. Oba rada služe kako bi se analizirao diskurs i shvatilo kako se značenje nekih termina razvija. Radila sam koristeći istu logiku i bavila sam se time kako se hijerarhije i dihotomije konstruišu oko koncepata o superiornosti, autoritetu, moći i znanju u diskursu EU.

Analiza je pokazala da je element otuđenja i dalje prisutan u EU, a ovo otuđenje se dešava kroz dve glavne forme. Prva forma obuhvata predstavljanje evropskog puta kao jedinog načina da se izbegne ‘balkanska nazadnost’.

Prvobitne dihotomije orijentalizma i balkanizma konstruisane su kao koncepti dobrog protiv lošeg (čitajte: Zapad protiv Orijenta/Balkana). Ove dihotomije su stvorene tako što je Balkan otuđivan, što znači da je Evropa uspostavila smisao sopstvenog identiteta stvarajući neprijateljski imidž o Balkanu, a koji otelovljuje sve karakteristike i osobine koje Evropljani ne vole i kojih se najviše plaše. Sušta suprotnost imidžu prosvetljene evropske ruže jeste imidž tribalnog, nazadnog, primitivnog i varvarskog Balkana.

Danas ova vizija možda nije toliko očigledna koliko je nekada bila, ali je zasigurno i dalje prisutna u diskursu EU. Iako se Balkan više ne predstavlja kao varvarsko mesto, on se i dalje smatra civilizacijom koja zaostaje. Gde EU predstavlja civilizaciju, Balkan predstavlja nerazvijenost. Autoritet i superiornost jesu, prema tome, dva glavna koncepta na kojima odnos EU-Balkan počiva.

Kako se EU nalazi u superiornoj poziciji, u mogućnosti je da odredi Balkan kao neevropski ili nedovoljno evropski. Usled ove superiorne pozicije, EU takođe ima autoritet nad Balkanom.

Kao prvo, EU ima moć da sprovede reforme i propise, preko, na primer, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ili Reformske agende. Kao drugo, ima autoritet da proširi pravila na druge i oblike uprave povezujući finansijsku pomoć sa naporima da se ostvari reorganizacija prema smernicama EU.

Drugim rečima, EU ima moć da evropeizuje Balkan preko evropskog puta i da ga prikaže kao jedini izlaza iz njihove balkanske nazadnosti. Čini se da je Balkanu potrebna EU da bi mogao da se kreće napred.

Drugi oblik preko kog je otuđenje i dalje prisutno u odnosu EU sa Balkanom, jeste diskurs dominacije, kao što je fraza “Mi smo partneri i prijatelji”. Asimetrični element u odnosima moći je ovde ključan. Time se implicira da je EU ta koja određuje pravila, a da je Balkan obavezan da ih prati, tako stvarajući stranu koja pruža asistenciju i naređuje protiv slabije strane koja nešto zahteva.

EU stavlja snažan naglasak na retoriku jednakog partnerstva i često je spremna za pregovore u vreme kada se održavaju pretpristupni razgovori. U prošlim rundama proširenja EU, bilo je prostora za kompromise i odstupanja. Nedavni primer koji pokazuje stav EU je njen ‘a la carte’ pristup u vezi sa članstvom UK, gde je bilo više opcija u različitim oblastima politike.

Kada je reč o Balkanu, s druge strane, EU, čini se, sprovodi pristup ‘sve ili ništa’. Prema tome, uprkos retorici EU da smo ‘svi partneri i prijatelji’, odnos EU i Balkana polazi odozgo nadole, gde se Evropa nalazi iznad Balkana.

Da napravim sažetak, moje istraživanje upućuje na to da EU zaista i dalje na drugo mesto stavlja balkanske države koje još nisu postale članice. Međutim, bitno je napomenuti da to rade na način koji osigurava da će Balkan jednog dana postati evropski.

Pokušavajući da Balkan napravi evropskim, EU mora prvo da ga debalkanizuje. Dakle, kada je reč o preostalim balkanskim državama koje teže učlanjenju u EU, evropeizacija, u suštini, predstavlja njihov proces debalkanizacije. Ova izjava podrazumeva da će balkanske države s vremenom prestati da budu ‘balkanske’ i postati evropske.

Ipak, imajući u vidu aktuelni kritički stav prema proširenju Evropske unije, izostanak informacija od EU o tome da li će ostale balkanske zemlje ikada postati evropske (to jest, da li će biti primljene u članstvo), proces debalkanizacije bi mogao da se bude beskrajan. Zato je još nejasno da li će Balkan završiti debalkanizaciju i postati evropski u pravom smislu reči, ili će ostati zaglavljen u svojoj poziciji otuđenog evropskog prostora.

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0.