Blogbox | Seksualno Nasilje

Budi njen glas, ali prvo budi njena samoća

Piše - 05.07.2018

Ono što se desilo žrtvama seksualnog nasilja u vreme rata u poslednjih 20 godina jeste dvostruka viktimizacija. Danas ne možemo da dozvolimo da ponovo budu viktimizovane.

Kampanje poput ‘Budi moj glas’ jesu vrlo bitne kako bi se patnja žrtava seksualnog nasilja u ratu stavila na kolektivnu mapu sećanja ovog društva, u kojem u protekle dve decenije dominiraju spomenici muškim ratnim herojima.

S jedne strane, one su bitne zato što pokazuju da nije bilo ničeg herojskog u ratu i da viktimizacija NIJE herojstvo, već zločin. S druge strane, oni stvaraju prostor u kom žrtve pričaju svoje priče kako bi podigle svest o društvenoj odgovornosti, o tome da se povede briga o žrtvama i ljudima koji su traumatizovani u ratu.

Ono što se dogodilo žrtvama seksualnog nasilja u vreme rata — od kojih su većina devojčice i žene — u proteklih 20 godina jeste dvostruka viktimizacija. I svi koji znaju bilo šta o ovom pitanju ne sumnjaju u ovo.

Danas ne možemo da im dozvolimo da ponovo budu viktimizovani. Bojim se da, u slučajevima brojnih žrtava, tretman koji dobijaju u procesu apliciranja za dobijanje finansijske podrške (ne reparacije), na koju ljudi sa statusom žrtve imaju pravo, mogao bi da predstavlja treći oblik viktimizacije. Kao društvo ne možemo da dozvolimo da se ovo nastavi. ‘Budi moj glas’ bi trebalo da preispita sistem koji stvara rizik da dođe do reviktimizacije žena koje su silovane u ratu. Ne bi trebalo prihvatiti takav sistem.

Ne možemo da dozvolimo da se ova kampanja koristi kao politička rehabilitacija za predsednike ili bivše predsednike ili bilo koga drugog, ali ne smemo da dozvolimo da se ova tema razvlači po diplomatskim kuloarima civilnog društva, koji neretko postrani ostavljaju svoju odgovornost da služe narodu kako bi se sprijateljili sa ambasadorima i političarima, i kako bi proputovali kontinentom.

Donatori iz civilnog društva na Kosovu jesu, uglavnom, entiteti koji prate političke interese država koje predstavljaju, ali bi kosovsko civilno društvo trebalo da posluži narodu, ne njihovim donatorima, jer oni imaju političku odgovornost prema svojoj zemlji. Ovu uslugu bi trebalo pružiti dostojanstveno, štiteći integritet ljudi u ime onih za čiju se pravdu bore — tako što će biti glas naroda.

Broj žrtava seksualnog nasilja je, prema procenama, oko 20.000. Za mnoge se smatra da su mrtvi, ali su, nesumnjivo, mnogi i živi, dok se tek mali broj prijavio za sticanje statusa žrtve zbog kog bi onda imali pravo na finansijsku podršku koju je vlada nedavno obezbedila za njih. Kao društvo moramo da budemo vrlo zabrinuti ako čak i oni koji se prijave da dobiju formalni status žrtve budu suočeni sa bezumnim preprekama, kao kada se od njih traži lekarska potvrda koja dokazuje da su silovani.

Šteta koja se može naneti žrtvama ako nepravedno budu odbijene jeste tako velika da nije vredna 'sprečavanja' zloupotrebe.

Bez namere da umanjimo značaj procesa pronalaženja i dokumentovanja činjenica ili dokaza o zločinima, ali pre nego što je ovaj sistem kreiran, trebalo je da porazmisle o okolnostima u kojima su se ove žrtve našle tokom rata i da je pristup zdravstvenim institucijama u to vreme bio minimalan; u većini slučajeva, nije uopšte bilo pristupa. Nažalost, prečesto se ova činjenica i ne uzima u obzir.

Priča se o tome da u nekim slučajevima ljudi lažu da bi stekli status žrtve. Status žrtve je dosad odbijen kod 80 aplikanata. Ovakav pristup ugrožava već krhko poverenje — i ta krhkost je opravdana — koje žrtve imaju u sistemu koji je navodno kreiran da bi im pomogao.

Ako je ono što smo naučili od inflacije broja ratnih veterana strah da bi neke žene mogle da zloupotrebe sistem, da bi mogle da odu i slažu da su silovane u vreme rata, samo da bi dobile 230 evra finansijske pomoći, onda ništa nismo naučili. Ovo je čisto licemerje koje služi kao trostruka viktimizacija. Koja bi žena lagala da je silovana u ratu (ratu, ne sukobu) za benefit od 230 evra u državi u kojoj se i dalje u Skupštini poziva na primenu Kanuna? Nijedna žena.

Ne verujem da bi bilo ko to uradio. Svaki slučaj mora da se prihvati. Bez ikakve sumnje. Sigurna sam da, nažalost, nećemo dostići brojku od 20.000 žena koje bi se prijavile za ovu podršku, a kamoli da pređemo ovu brojku. Dakle, vlada kojom dominiraju muškarci ne bi trebalo da se plaši da će budžet ovako da bude ispražnjen. Na kraju krajeva, čak iako dobijemo 20.000 aplikacija, ako u budžetu ima para sa kravete Ramuša Haradinaja, niko ne može da mi kaže da nema sredstava za žene koje su silovane u ratu.

Ako neki slučaj bude odbijen zbog toga što komisija za evaluaciju sumnja u istinitost, zbog toga što žena nema lekarsko uverenje i “dodatnu dokumentaciju” koja dokazuje da je silovana, ili koji god da je razlog ove vrste u pitanju, rizik od odbijanja slučaja koji je istinit je mnogo veći od mogućnosti sprečavanja zloupotrebe sistema na ovaj način. Šteta koja se može naneti žrtvama ako nepravedno budu odbijene jeste tako velika da nije vredna ‘sprečavanja’ zloupotrebe.

Imajući u vidu gde živimo, uzimajući u obzir naš mentalitet koji je godinama porobljavao ove žene u patnji i shvatanje da ovakav mentalitet neće da se promeni preko noći kao rezultat poruka podizanja svesti, ne možemo sebi da dozvolimo da odbijemo makar i jedan slučaj, jer samo tako možemo svima da im pomognemo. Iznad svega, nijedna osoba, posebno ljudi koji rade u ovim centrima za pomoć, ne bi trebalo da izražava sumnju, a kamoli da kaže da neki aplikant laže.

Štaviše, vidim niz problema u procesu aplikacije koji me zabrinjavaju.

Rok za prijavu

Kako je ova finansijska podrška odocnila 20 godina za muškarce i žene žrtve sistematskog silovanja u vreme rata, bojim se da je period od pet godina koji je određen za apliciranje — vrlo kratak. Imajući u vidu da su žrtve stigmatizovane i da su čekale u tišini već 20 godina i da im ova podrška sada daje novu nadu da će njihovom bolu da se oda priznanje, mislim da bi trebalo da im damo više vremena da skupe snagu za prijavljivanje, ne da ih ograničavamo na simbolički period, samo da bismo mogli da kažemo da smo nešto uradili.

Jer, pet godina je kratak period za nekoga ko odluči da napravi ovaj korak. Posebno kada imate u vidu da su ovi ljudi bili ponižavani i zaboravljani 20 godina od strane društva i države, provodeći sve ove godine u skrivanju svog bola najbolje što mogu; zbog mentaliteta društva, ali i zbog njihovog osećaja odgovornosti prema novim generacijama, bojeći se da bi ove žrtve mogle, na primer, da traumatizuju svoju decu. Potrebna im je velika hrabrost da bi napravile korak koji zahteva da toliko poverenja daju državi koja se prema njima ophodila kao da nisu postojale u protekle dve decenije. Što je još gore, one su vekovima tretirane kao mrlja na ponosu ovog naroda.

U Nemačkoj su ljudi istupili sa svojim slučajevima mnogo decenija posle Drugog svetskog rata. Toliko im je vremena trebalo. Imajući u vidu da tretman žrtava ne bi trebalo posmatrati kao političku agendu koja počinje i završava se medijskim kampanjama, vrlo je bitno dati žrtvama vreme koje im je potrebno. Žrtve silovanja u vreme rata na Kosovu moraju da znaju da, o čemu god da su spremni da govore, mi smo spremni da ih saslušamo i pomognemo im — to im je, možda, potrebnije od onih 230 evra penzije.

Zato je rok za prijavu koji je određen u procesu apliciranja — pogrešan. Jer, na taj se način podriva ovaj pokušaj za rehabilitaciju žrtava, svodeći ga na finansijska pitanja i zakonska opravdanja.

Stigmatizacija žrtava silovanja u vreme rata koja ih je primorala da budu neme o svojim ranama godinama jeste proizvod kulture koji je svoje korene gradio vekovima.

Ne možete da stavite cenu na patnju i bol žrtava silovanja. Dve stotine i trideset evra nekome će mnogo pomoći, dok drugima neće biti toliko potrebno, a nekima uopšte neće trebati. Ali svako od njih mora da zna da će uvek biti nekoga ko će ih saslušati, kada je ta osoba spremna i voljna da progovori. Ne samo u roku od pet godina, ili 15 ili 50. Stigmatizacija žrtava silovanja u vreme rata koja ih je primorala da budu neme o svojim ranama godinama jeste proizvod kulture koji je svoje korene gradio vekovima. Dakle, okončanje programa koji je kreiran za ovo posle samo pet godina jeste još jedan šamar i to ne možemo nazvati borbom protiv stigmatizacije.

Da biste se izborili sa stigmatizacijom, treba vam vremena. Da biste izgradili poverenje, treba vam vremena. Tako da moramo da im ga damo. Podrazumeva se da ovakva inicijativa, koja će mnoge žrtve naterati da otvore svoje rane i osete svoju duboku bol, ne može da se dogodi bez stručne psihosocijalne pomoći. Ova podrška mora da bude sistematična i integrisana u okvir funkcionalnih institucija prosvete i zdravstva, sa odgovarajućim programima koji doprinose ovom cilju — i to mora da bude rašireno po celoj državi. Ovu podršku nije trebalo prepustiti četirima nevladinih organizacija, ne bi trebalo prepustiti je samo njima ni ubuduće. Kako vreme prolazi, različite vrste psihosocijalnih usluga je trebalo institucionalizovati širom Kosova.

Na Kosovu ima mnogo slučajeva u kojima žene koje su silovane u ratu nikada nisu upoznale osobu sa kojom bi mogle da razgovaraju. Nijednu. Za 20 godina — nijednu! A kada uzmete u obzir malu veličinu Kosova i brojku od oko 20.000 silovanih muškaraca i žena, malo Kosovo se smesta pretvara u jednu veliku ranu.

Nemojte da mi kažete da Kosovo ne može da priušti održiv, stalan psihosocijalni program širom države koji će da pruža podršku svim žrtvama rata. Održiva i stalna podrška, jer će ovo društvo pre ili kasnije morati da se bavi transgeneracijskim efektima rata povezanim sa traumom. Ovo implicira da će i dalje ovakvi centri biti potrebni još mnogo godina i generacija. Molim vas, nemojte da mi kažete da nema sredstva za takav nacionalni program. Ima ih!

Psihosocijalna inkluzija za celo Kosovo

Žrtve u ovom trenutku mogu da se obrate sledećim organizacijama i institucijama za pomoć u procesu apliciranja za sticanje statusa žrtve seksualnog nasilja u vreme rata: Kosovski rehabilitacioni centar za žrtve torture (KRCT), Medika Kosovo (Medica Kosova), Medika Đakovica (Medica Gjakova), Centar za promociju ženskih prava – Drenica, vladina Komisija za verifikaciju i regionalne kancelarije Ministarstva za rad i socijalno staranje, odnosno njegovi departmani za porodice mučenika, ratnih invalida i civilnih žrtava rata.

Da bi se doprlo do što više žrtava, mislim da nam je potrebno više od četiri nevladinih organizacija da bismo ponudili uslugu pružanja podrške žrtvama u procesu apliciranja za sticanje statusa žrtve. Moramo smesta da potražimo dodatne nezavisne partnere širom Kosova. Ovo je toliko značajno da nemam reči da dovoljno naglasim.

Kancelarije javnih institucija nisu pouzdane, čak i da kažemo da jesu zato što su se pripremile. Ne uživaju poverenje naroda kada je reč o tako složenim i osetljivim pitanjima. U najboljem slučaju, služe kao opravdanje, kako bi mogle da kažu da su učestvovale u tome.

To ne znači da dosad nisu obrađivali slučajeve. Jesu i hoće ubuduće. Ipak, javne institucije — sem ako ne funkcionišu u psihosocijalnom programu kao što je gore navedeno, u programu koji štiti žrtve i ne uskraćuje im priznanje za status žrtve — rizikuju nanošenje velike štete dobrobiti žrtava.

Politizacija pitanja

Način na koji govorimo o ratu i žrtvama rata je vrlo bitan za zdraviju psihosocijalnu konfrontaciju sa traumom iz rata. Termine ‘reparacija’, ‘pravda’ i ‘heroina’ ne bi trebalo nenamenski koristiti. U slučajevima finansijske podrške žrtvama seksualnog nasilja u vreme rata i patnje žrtava, to bi trebalo još više naglasiti.

Pre svega, iskreni javni diskurs bi trebalo da bude korisniji za ljude koji su traumatizovani zbog rata. Javni diskurs u kom žrtvu ne nazivamo heroinom, već žrtvom, jer je to ono što ona jeste. Tamo gde ima žrtava, ima i zločina. Zločina za koje, u slučaju Kosova, niko još nije odgovorao. Preobražujući žrtve u heroine, mi prihvatamo da je u redu silovati i praviti masakre u vreme rata. Mi prihvatamo da u ratovima treba da bude žrtava. Ne!

Da li ste nekada čuli za ratne zločine? Silovanje je ratni zločin, ne herojska žrtva. S druge strane, junaštvo nije oblik rehabilitacije od ovih ratnih zločina. Ako su žrtve heroine, onda hajdemo da napišemo pismo Srbiji, da im zahvalimo što su od nas načinili heroje.

Finansijska podrška je pravedna i neophodna, ali nije isto što i sudska pravda.

U većini slučajeva, žrtve rata same određuju kazne za zločince koji su ih silovali i mučili. One smatraju da bi pravda bila ako bi Srbija, kao glavni agresor, preuzela odgovornost za zločine počinjene u ratu na Kosovu. Finansijska podrška je pravedna i neophodna, ali nije isto što i sudska pravda, jer ako izjednačimo finansijsku pomoć sa pravdom, onda to znači da je pravdu moguće kupiti. Ili, drugim rečima, sudska pravda je obmanuta od moralisanja i diskursa o herojstvu.

Finansijska podrška žrtvama seksualnog nasilja u vreme rata na Kosovu ne može se izjednačiti sa reparacijama. Reparacije su ono kada država koja je sistematski koristila silovanje kao oružje rata legalno prizna da je sprovela agresiju nad civilnim stanovništvom i plaća žrtvama kako bi ih ‘obeštetila’. Dakle, u ovom slučaju bi to bile reparacije ako bi Srbija plaćala žrtvama posle iscrpljivanja svih pravnih mera za procesuiranje i kažnjavanje zločinaca.

Međutim, kao što je slučaj sa mnogim drugim pitanjima, Kosovo nije zahtevalo od Srbije da prizna ratne zločine koje je počinila nad narodom Kosova i da sudski procesuira kriminalce koji su bili odgovorni za zločine. Ali s druge strane, Hašim Tači (Hashim Thaci) je klečao pred grobovima 14 srpskih žrtava, gde se na spomen-pločama Albanci nazivaju teroristima.

Dakle, ukratko, kako Srbija ne plaća, a Kosovo to čini, a Kosovo više nije deo Srbije, ovu socijalnu isplatu možemo prosto nazvati ‘finansijskom podrškom žrtvama’.

Zloupotreba ovih termina od nekih političara možda nije slučajna. Oni će pokušati da iskoriste ovo pitanje za svoje političke agende u novim i starim misijama manipulisanja narativom rata i pravdom da bi pobegli od senki svoje prošlosti.

Nije me briga za političare ni šta će oni da urade, mogu svi da idu dođavola, i nikada ih ne bih ni pomenula, ali sam svesna da naše neznanje prema njihovim igrarijama mogu da se prevedu u veći bol i patnju ne samo žrtava danas, već i budućih generacija. Dakle, ovo ne mogu da prihvatim bez negodovanja. Moja je obaveza da ne prihvatim. Nazovite to mojim dugom, ako želite.

Igra rečima u potrazi za barjaktarom

Aproprijacija uzroka je opasna stvar. Ne možete da ih prisvajate čak iako to želite, ali je tendencija pokušaja da se predstavite kao njihov barjaktar opasna. Jer će naš današnji aktivizam poslužiti kao nadahnuće u budućnosti. Niko nije nadahnut stvarima koje se pogrešno rade, posebno ako se tako rade zbog nepotizma, neprofesionalnosti i karijerističkih agenda određenih pojedinaca.

Senka ovih pojedinaca ometa rad onih koji sebe zaista nisu štedeli u borbi ili onih koji su bili glas drugih, i nisu odustali čak i kada niko nije hteo da ih sluša, kada su političke “bundeve i dalje bile nezrele”. Toliko nezrele da su zahtevale da vide vagine kao dokaz. Sada, kada su navodno ‘sazrele’ u baštama međunarodne diplomatije, ovi karijeristi se pretvaraju u fiktivne protagoniste koji spašavaju domovinu i štite žrtve kako bi pokupili zasluge koje mirišu na znoj drugih.

Kao društvo, moramo da zaštitimo ljude koji su se zaista borili, čak i u vreme kada nisu imali podršku i danas su okruženi starim političarima koji su poput gladnih hijena! Naša podrška ih osnažuje i pomaže im da se oslobode hijena.

Na kraju, glavni cilj bi trebalo da bude istina. Jer ciljeve ponekad možete da prilagodite karijerskim namerama. Nekim ljudima to ide vrlo dobro. Ali ljude ne možete da prilagođavate i njihova patnja ne može da bude zlatna medalja koju će osvojiti karijeristi. Žrtve su ljudi, a ne bilo čija imovina.

Prištinski mehur

Priština je glavni grad Kosova. Od ponedeljka do petka se čini kao da tamo žive ljudi sa celog Kosova. Ali Priština NIJE celo Kosovo. Ulagivanje u njenom uskom krugu kako biste osvojili medalje za postignuća jeste opasno. Moramo da naučimo da se bojimo ove odgovornosti koju sebi pripisujemo kao neku zaslugu.

Ne zato što će neka nevladina organizacija da kritikuje — ne brinite se za to. Već zato što neko, negde, zbog ovog monopola nad ciljem koji zaista pravi buku u prištinskom mehuru, možda umire da bi ga neko drugi čuo.

'Budi moj glas' mora da bude kampanja koja ima za cilj da podigne svest u društvu o žrtvama sistematskog silovanja u vreme rata na Kosovu, bez ikakvih razlika.

Ove nevladine organizacije nisu uzele u obzir žrtve seksualnog nasilja drugih etničkih pripadnosti, uprkos činjenici da kampanju sprovode na tri jezika. S druge strane, stranci (međunarodna zajednica) zatvaraju svoje oči i pretvaraju se da ne znaju da je bilo žrtava koje su preživele silovanje posle 12. juna 1999. Toliko o selektivnoj pravdi.

Kada političari počine takav zločin, razumem njihov motiv, jer znam ko su. Ali kada civilno društvo ostane nemo i maršira sa njima na ovoj paradi, onda to ne mogu da shvatim. Možda ne želim da shvatim, jer je to mnogo bolnije.

‘Budi moj glas’ mora da bude kampanja koja ima za cilj da podigne svest u društvu o žrtvama sistematskog silovanja u vreme rata na Kosovu, bez ikakvih razlika. To ne bi trebalo da bude nova kampanja potrage za herojima, a na štetu žrtava. Imali smo dosta toga u proteklih 20 godina. Kada neka kampanja koja cilja da podigne glas žrtava rata, a na njenom čelu je Hašim Tači, zabrinuta sam da bi sve ovo mogla na kraju da bude kampanja za političku rehabilitaciju svih političkih zločina koje su počinili nad žrtvama rata u poslednjih 20 godina, više nego što je kampanja koja ima iskrenu nameru da pomogne žrtvama.

Želim da verujem da ne moram da se pravdam, ali želim da kažem da je ovaj moj strah stvarna briga koja potiče od osećaja odgovornosti da se govori u ime onih koji ne mogu sami da govore. Držim ovu odgovornost sa teretom da, kada govorite u nečije ime, prvo imate obavezu da ih zaštitite od svog neznanja, uskraćujući sebi pravo da sutra kažem “nisam znala za bolje”.

Nevladine organizacije

Kosovu je hitno potreban novi diskurs koji preispituje stav direktora nevladinih organizacija koji se ponašaju kao vlasnici privatnih biznisa: upravne odbore prave bliski prijatelji; donatori postaju prijatelji (pa izveštaji kao takvi gube kredibilitet); najjači među njima su kreirali monopol u određenim oblastima (postajući glavni dobitnici sredstava koja se dele lokalnim nevladinim organizacijama poput mrvica) u kojima, navodno, rade, a uz pomoć fondacija, lokalnih i međunarodnih političkih autoriteta (sa kojima su se sprijateljili), popunjavajući prazninu sa mnogo buke i medijskog nastupanja.

U međuvremenu, ispod površine bilborda, na kojima svetlucaju njihovi logotipi, rupa u koju žrtve upadaju je i dalje duboka. U tome je problem. Ovo je slučaj žrtava rata, kao što je slučaj i sa žrtvama obrazovanja i zdravstva, izgradnje mira, prava žena, itd…

Viđala sam to i van Prištine. Viđala sam tamo gde sve fali. Sem toga što Priština ne predstavlja celo Kosovo, vredi uzeti u obzir da ono što mi vidimo na televiziji jeste, uglavnom, ono što se dešava u Prištini. Ponekad se osetite kao da niste sa Kosova. Isključite taj prokleti televizor, izađite napolje i porazgovarajte sa ljudima na terenu!

Dok još pričamo o ovoj temi, vredi da se vratimo na kampanje za podizanje svesti, da kažemo da ne smemo da ih tolerišemo kada su one ponižavajuće i patetične, uprkos njihovim dobrim namerama. Kada ovo kažem, onda mislim na medijske kampanje za podizanje svesti o diskriminaciji žrtava seksualnog nasilja, nasilja nad ženama, itd, gde određene javne ličnosti prenose društvu poruke radi podizanja svesti, često nesvesni toga kome se obraćaju i šta je sadržina poruke.

Da ostavimo po strani njihov sadržaj, imam sledeće pitanje: Zašto, na primer, Sara, a ne Sara-2? Jer se Sara-2 smatra seljoberskim izrazom koji su skovali stručnjaci civilnog društva zatvoreni u sebe, ali koji, navodno, jesu barjaktari promena na Kosovu, što znači — u Prištini. Ako takvim kampanjama žele da ostvare uticaj u ime popularnosti, ovaj uticaj mora da se odrazi na potrebe naroda, ne na boemske želje prestonice u kojoj ‘kritika’ civilnog društva proizvodi više bliskih prijateljstava, ili na drugoj strani frakcije koje su međusobno zaratile, a ne konstruktivni diskurs i progresivni napredak.

Nadam se da će medijski diskurs u vezi sa ulogom civilnog društva na Kosovu da nas dovede do tačke u kojoj ćemo razumeti važnost aktivizma i jačanja civilnog društva u drugim gradovima i opštinama na Kosovu. Ovo se može ostvariti decentralizacijom raspodele sredstava lokalnim organizacijama u različitim zajednicama. Zajedno sa fondovima, oni moraju da dobiju i ljude koji će umeti da razviju projekte, a da se zadovoljavaju lokalne potrebe s kojima su upoznati upravo lokalci. Ne bi sve trebalo samo Priština da vodi.

Možda grešim u tome što nisam saglasna sa svima u ovom slučaju, ali vrlo ozbiljno preuzimam odgovornost da budem njen glas i ne znam nijedan drugi način da budem njen glas u društvu, a da prvo ne budem njena samoća.

Mesto u kom ovo pišem je zamračeno, ali me ovaj mrak teši, jer svetlost koju tražim, želim da pripada i budućnosti. Zarad budućnosti, svi danas moramo da budemo njen glas. Međutim, to mora da bude glas koji, prvo i osnovno, štiti nju od našeg neznanja.

Fotografije: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na Dialogplus i ponovo je ovde publikovan sa dozvolom.

  • Napomena Stavovi pisca članka ne odražavaju nužno stavove Kosova 2.0.
  • Ovaj članak je prvobitno napisan na albanskom.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.