“Biće to dobro” predstavlja izraz koji nas već godinama održava živim. U pitanju je ista fraza koju mi je otac preneo, ista fraza koju je on čuo od svoga oca, ista fraza koju je mom dedi preneo njegov otac i tako dalje, i tako dalje, već generacijama.

Isto to ponavljam svojoj deci, iako su naše nade često žrtve gušenja. Ljudi me stalno pitaju: “Ko si ti? Šta si ti?” Moj odgovor na to pitanje glasi da nije bitno ko sam ja, ali ću vam reći gde živim. Živim u zemlji koja sebe naziva demokratskom, ali gde narod ne živi u demokratiji. Živim gde se poštovanje zakona smatra nezakonitim činom i gde manjinske zajednice imaju brojna prava, ali neostvarljiva.

Ja sam Aškalija. Pošto ste to saznali o meni, možda će neki među vama pretpostaviti da sam beskućnik, da sam neobrazovan, da ne poštujem nikoga, da ne znam kako se voli, da sam nasilan, da imam mnogo dece ili možda čak da sam pijanac. Ukratko, možda ćete pomisliti da se sve ono najgore može naći u meni. Čak i da su sve vaše pretpostavke tačne, da li ste ikada pomislili ‘zašto i kako’? Da li ste se nekad zapitali želi li neko da bude takav? Koga biste okrivili za to? Mene? Uperite pogledom drugde, nemojte u mene.

Nisam pohađao školu jer tamo nisam bio dobrodošao. S vremena na vreme, dok sam bio dete, morao sam da odlazim sa školskih časova da bih privređivao za svoju porodicu; isto to brojna deca iz manjinskih zajednica moraju da rade. Ako ne znam kako da poštujem druge, možda je to zato što mi poštovanje nikada nije ukazano. Možda ne umem da volim druge jer me drugi nikad nisu voleli. Ako sam nasilan, to je onda zato što mi je nasilje oduvek bilo svakodnevica. Iako sam odrastao bez poštovanja, uspevam nekako da poštujem sebe. Svako veče, pre odlaska na počinak, kažem sebi: Volim te, izvini, molim te i hvala. Moram da budem jak jer kada se probudim sutra suočiću se sa istim izazovima s kojima sam se rvao prethodnog dana.

Tu ja živim. U mestu gde su manjinske zajednice prezrene i nepoželjne, premda bi sam prezir trebalo da bude nepoželjan. U mestu gde živite za budućnost, ali bez prava u sadašnjosti. Živim u mestu gde je jedan od nas ubijen pred očima države. Živim gde je nada ugušena, baš kao nada Kujtima Veselija, nada koja je ubijena dok je još bio mališan.

Kujtim u našem sećanju

Dok je imao 11 godina, 1. jula 2019. godine, ispod stepeništa stambenog kompleksa u Kosovu Polju pronađeno je beživotno telo Kujtima Veselija. Kako da kažemo Makfiri Ilazi, Kujtimovoj majci, “biće to dobro” kada znamo da je Kujtimova smrt mogla da se spreči da nije nemara državnih institucija? Šta možemo da joj kažemo kada će za nekoliko meseci umesto rođendana, da obeleži treću godišnjicu otkako joj je sin preminuo.

Kujtimova živahnost je bila sveprisutna, u komšiluku, u prodavnici, svuda. Bio je prepun energije i uvek nasmejan. Tako smo se zbližili s njim i mnogi među nama su ga smatrali članom porodice, pa smo se tako prema njemu i ophodili. Čak i da je umro prirodnom smrću ili u nekoj iznenadnoj nezgodi, bilo bi nam užasno teško da to prihvatimo.

Kada smo saznali kako je Kujtim umro, malo je reći da smo bili šokirani. Umro je nakon što je bio podvrgnut psihičkom, fizičkom i seksualnom nasilju. Nismo mogli da podnesemo vest o smrti nekoga s kim smo bili vrlo bliski. Duša nam je razbijena u paramparčad, jer smo izgubili brata, sina, člana porodice i prijatelja koji je bio tako živahan da je umeo da ozari celi komšiluk. Izgubili smo njegovu ljubav, njegov osmeh i njegovu nadu.

I naša nada je pretrpela udarac kada smo shvatili da je policija znala šta se dešava. Razočarao sam se jer smo učestvovali u brojnim informativnim sesijama sa raznim institucijama na temu prijavljivanja nasilja i često su nas optuživali da ne prijavljujemo nasilje. A sada? Kako da prihvatimo smrt jedanaestogodišnjeg dečaka, žrtve nemara onih koji nam stalno prigovaraju da ne prijavljujemo nasilje.

Kujtimov slučaj je bio prijavljen policiji. Iako je zlostavljač Kujtima Veselija priznao da je kriv, pušten je na slobodu. Oslobođen je iako je imao 26 krivičnih prijava i 15 optužnica. Sasvim slobodan da nastavi da zlostavlja Kujtima i da ga, naposletku, ubije.

Uprkos nemaru koji je rezultirao Kujtimovim ubistvom i uprkos tome što su hiljade građana potpisale peticiju “Pravda za Kujtima”, u kojoj se traži, između ostalog, da se Kosovska policija i Državno tužilaštvo izvinu za kršenje Kujtimovog prava na život i za nemar u njegovom slučaju, nismo dobili izvinjenje. Život u našim zajednicama je ionako težak, pa tako Kujtimov slučaj samo dodatno pogoršava već mukotrpnu situaciju. Njegov život je bio nezaštićen.

Krivi smo svi

Ono što se desilo Kujtimu nije izolovani slučaj već sastavni deo rasprostranjene diskriminacije nad romskom, aškalijskom i egipćanskom zajednicom. Današnja deca će jednog dana postati tužioci, policijski službenici i sudije. Ako decu i dalje odgahamo sa istim predrasudama, sa prezrivošću naspram Roma, Aškalija i Egipćana, onda tako produbljujemo izopštenost i nastavljamo da stvaramo iste uslove koji su doveli do Kujtimovog ubistva.

Ako nastavite sa korišćenjem etnički motivisanih uvreda prilikom obraćanja deci, kao što je upozorenje koje se često može čuti, “Budi dobar da te ne odvedu Cigani”; ako ste zabrinuti da bi vaše dete moglo da se nađe u razredu sa decom iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice; ako govorite svom detetu “nemoj da sediš sa Ciganima”; ako vaše šale počivaju na tome da Rome, Aškalije i Egipćane predstavite kao prljave neznalice čiji život nije bitan; onda, kada vam deca postanu tužioci i sudije, oni neće isto ceniti živote Roma, Aškalija, Egipćana naspram svih ostalih. Ostaviće ih nezaštićene. Nepravda će istrajati.

Neka Kujtim bude neizbrisiv i trajan trag u sećanju, da znamo šta se desi kada neko okrene glavu ili zatvori oči na nepravdu. Neka Kujtim bude poslednja žrtva. Hajde da odgajamo decu bez predrasuda, kako bi sutrašnji Kujtimovi prijatelji živeli slobodno i punim plućima. Hajde da obrazujemo decu u duhu ljubavi i prihvaćenosti, umesto mržnje i izopštenosti. Hajde da posadimo seme pravde i da požnjemo plodove.

Neka Kujtimov glas stalno odzvanja, da nas podseti da nemar ubija i da treba kazniti one koji su nemarni prema životu. Sve dotle, “biće to dobro” ostaće samo prazne, besmislene reči.

Naslovna ilustracija: Arrita Katona / K2.0.

Ova publikacija pripada serijalu tekstova koji se objavljuje u okviru kampanje “Pravda za Kujtima”, uz podršku grantovske šeme “Kujtim Veseli”, dok projekat sprovodi NVO Glas Roma, Aškalija i Egipćana.