U detalje | Art

Biti ili nemati

Piše - 12.09.2017

Perspektive dve glumice o pronalasku mesta na kosovskoj filmskoj i pozorišnoj sceni.  

Dve mlade i ambiciozne glumice su se 2012. upisale na Fakulteta umetnosti odes za dramu, Univerziteta u Prištini. Iako su ih dve različite staze tamo dovele i odatle odvele, obe imaju želju da naprave glumačku karijeru na Kosovu.

U razgovoru sa njima dvema, jasno je da je ovo zahtevno okruženje za napredak, gde kompromis i strast moraju da se podrede nedaćama. Mej-Linda Kosumović, jedna od njih, iz Kanade se vratila na Kosovo.

“Izbacili su me iz kuće kada sam imala 18 godina”, Kosumović u šali kaže za K2.0 o svojoj porodici. “Moj otac je rekao da moram da postanem nezavisna, [rekao mi je] da uzmem stan ili da budem sa prijateljima, da započnem nešto sama, da pronađem posao.”

Ona je odgovorila tako što se preselila u Prištinu i našla sebi nekoliko manjih uloga u reklamama pre nego što se upisala na univerzitet.

Aljketa Siljaj je odrasla u Prištini i saznala da ima prirodni talenat za glumu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Druga, Aljketa Siljaj, odrasla je u komšiluku u kom se nalazi Teatar Dodona u Prištini, a odlasci u ovo pozorište učinili da razvije ljubav prema glumi koja se rodila još u njenom detinjstvu. Siljaj sarkastično ističe da je odsustvo drugih veština presudno uticalo na donošenje odluke da započne ovakvu karijeru.

“Nije baš da mi od ruke idu matematika i fizika”, kaže ona za K2.0. “Pa sam tako razmišljala da li postoji nešto u čemu sam dobra, a to je gluma! Šašavost i šašava gluma.”

Ovaj humor na svoj račun koji pokazuju obe glumice naizgled je esencijalan za preživljavanje na kosovskoj glumačkoj sceni, jer su nestašica uloga i plata prisutni. Kosumović smatra da je kod njenih kolega sasvim odsutan osećaj veličanja svog rada.

“Morate da volite ovaj posao, jer ne verujem da neko u njega ulazi radi novca”, objašnjava. Kosumović sada radi u Narodnom pozorištu Kosova, a nakon što je prošla audiciju 2015, kada je postala glumica sa redovnim repertoarom.

Ova institucija je prošla kroz burna vremena u proteklih nekoliko godina, proganjana od navoda o političkom uticaju na postavljenja novog osoblja na vodeće pozicije. Kosumović veruje da je ovakav ugled obeshrabrio mnoge mlade glumce da se prijave za mesto u pozorištu, gde računa i sebe. Međutim, Ljumnije Sopi i Iljir Đocaj su februara 2015. zapošljeni kao vršilac dužnosti direktora i umetnički direktor, pa je poverenje u ovo pozorište otada izgrađeno.

“Kada smo uvidele da se stvari poboljšavaju, da se prave bolje predstave, neki dobri reditelji su dolazili iz drugih zemalja, ali je bilo i dobrih odavde, onda su svi hteli da se prijave”, priseća se Kosumović.

"Ako se pobunite, onda vam kažu 'pogledajte onu divu' i onda vas zamene, pa kažu drugima da vas ne zaposle jer pravite probleme."

Aljketa Siljaj

Međutim, odnos Narodnog pozorišta sa glumcima iz ove zemlje još nije sasvim zalečen. Iako bi svi glumci hteli da imaju redovnu platu, nivo i priroda isplata je trenutno predmet spora između pozorišta i njegove stalne glumačke postave. Glumci su osnovali sindikat u martu ove godine i održali protest na Međunarodni dan pozorišta protiv niskih zarada, preteći štrajkom.

Iako Siljaj želi da radi u filmskim i nezavisnim pozorištnim projketima, veruje i da se ljudi prema glumcima na Kosovu odnose sa prezirom i oni se smatraju lako zamenjivim.

“Ako se pobunite, onda vam kažu ‘pogledajte onu divu’ i onda vas zamene, pa kažu drugima da vas ne zaposle jer pravite probleme”, objašnjava ona. “Oni ponekad kažu, ako ti nećeš da dođeš, neko drugi hoće.”

Siljaj prihvata da je neizvesnost na poslu vrlo često deo glumačkog posla. Kako ona to kaže: “Čak i Kevin Spejsi ide na audicije, a na kraju Danijel Dej-Luis uzima uloge za koje je Spejsi vežbao mesecima.”

Ona tvrdi da je položaj glumaca na Kosovu još nezgodniji.

“Ovde je situacija drugačija”, objašnjava ona. “Obećaju vam ulogu i vi ste sigurni da ćete je dobiti, odbijate druge projekte i upoznate se sa ljudima iz projekta, a oni vas na kraju samo zamene.”

Siljaj kaže da glumci nemaju ugovore u većini projekata. “Toliko ste zamenjivi da se podređujete takvim uslovima, pa se čak i plašite da zatražite ugovor, jer se bojite da će vas otpustiti.”

Ona kaže da je rad bez ugovora pravilo, a ne izuzetak na Kosovu. Ovako se, prirodno, stvara neprijatan aspekat takmičenja na audiciji. Siljaj je rekla kako neki glumci pomažu u razvoju neke uloge, a oni koji ne mogu da se izbore da njihov lik dobije istaknutu poziciju u predstavi takođe rizikuju da budu skrajnuti.

Rad sa različitim medijumima

Manjak sigurnosti na poslu i niske plate dovode do toga da se glumci kreću od jednog do drugog medijuma. Pored svog rada sa Narodnim pozorištem, Kosumović je radila na filmu, televiziji i sa reklamama. Ona o pozorištu govori kao o svom životu, o filmu kao o relaksaciji, a o reklamama kao o nužnosti preživljavanja.

Pored toga što se bori da sastavi kraj sa krajem, Kosumović veruje da je prepun dnevni red svakog dana jedini način da jedan glumac uspe. “Talenat nije dovoljan”, tvrdi. “Morate naporno da radite, jer ćete, u suprotnom, stagnirati. Više nećete moći da se ažurirate.”

Mej-Linda Kosumović je zauzela proaktivan stav prema kosovskom filmskom svetu, pa je tako čak i pisala scenarije kada se uloge koje je tražila nisu materijalizovale. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Kosumović smatra da je od ključnog značaja kada definišete sopstvenu sudbinu. Teško je pronaći projekte po svojoj želji, pa tako bi trebalo da svako napiše svoju ulogu. To je nešto što je i sama radila, napisala je scenario koji je njen prijatelj reditelj pretočio u kratki film. Rad koji je iz ovog protekao, “Nastup”, na kraju je osvojio nagradu u kategoriji državnog takmičenja na DokuFestu 2016. Ovaj film govori o tome kako se dve glumice bore da sastave kraj sa krajem.

Kosumović trenutno učestvuje u igranom filmu reditelja Antona Ndrećaja, gde igra ulogu zavisnice od heroina koja pokušava da se izleči. Da bi se pripremila za ovu ulogu, ona će hteti od svojih dvoje najboljih prijatelja da zatraži informacije iz prve ruke — što je proces koji će proći na sopstvenu inicijativu, jer su probe i diskusije pre snimanja retke u kosovskoj filmskoj industriji.

Kosovo je, u jugoslovensko doba, proizvodilo do dva filma godišnje, pored dokumentaraca i animiranih filmova. Postojala je jedna jedina filmska kuća, “Kosovafilm”, sa velikim državnim budžetom. Sada postoji 126 registrovanih filmskih kuća, ali je rezultat opao.

Siljaj, čija je glavna pasija gluma u filmovima, saglasna je sa sugestijama koje je dala Kosumovic o tome da se filmovi često užurbano prave, da ima mnogo improvizacije prilikom snimanja. Ona ističe rastakanje filmske industrije u ovoj državi devedesetih i ranih dvehiljaditih kao glavni uzrok trenutnog stanja.

Takve su bile prepreke u kinematografiji da Siljaj misli da se danas sve radi ispočetka. “Veći deo filmske ekipe čine stranci, kamerman, direktor fotografije i ostali”, kaže Siljaj koja, kao i drugi glumci, mora da pomaže po tehničkim i organizacionim pitanjima. Iako uživa u tom procesu, ona priznaje da je to odvraća od uloge i kreativnog procesa.

Uprkos ovim problemima, Siljaj i dalje nadaleko više voli da radi na filmu nego u pozorištu. Smatra da su u ovom drugom stroge i zasterele glumačke metode i stereotipi o društvu preovlađujući.

“Postoji šablon za svakog lika, poput sedam boja”, objašnjava ona. “Kada ste opaki, budite opaki do kraja.”

Siljaj smatra da je saosećanje napustilo glumu na Kosovu, a koje je zamenjeno teatrijom i melodramom. Foografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ona veruje da su melodrama i nepromenjivi diskurs učinili da se gluma odvoji od realnosti, pa kaže za K2.0 da kosovski glumci imaju poteškoće da “odglume nešto prosto kao što je ‘žao mi je’ bez mimike i maske“, nakon čega se pretvarala kako izgovara “Žao! Mi! Je!”

Odgovor Siljaj je jednostavan: saosećanje. “Sve što treba da vidite je bol i karakter ljudi kako bi mogli da kažu ‘osećam kao da su to nešto učinili za mene!’”

Pored frustracija u poslu glume, Siljaj ističe prilike u kojima oslanjanje na stereotipe može da bude štetno za društvo. Pominje scenario koji je dobila, a u kom se LGBT osobe opisuju kao srećne, promiskuitetne, razigrane i kako se ludiraju sa zastavom duge, nakon čega je dodala da je ovo posebno uvredljiv stereotip na Kosovu, gde su LGBT osobe među najpotlačenijim zajednicama.

Razlozi za postojanje

Protiveći se ovakvim ulogama je dovelo do toga da se Siljaj nađe u teškom položaju u svetu glume. “Ja sam idealista”, objašnjava ona, “a vrlo je teško biti idealista i glumica, jer se ljudi prema vama ponekad ponašaju kao prema budali. Ljudi vas pitaju, ‘šta tebe briga za to?’ Idi linijom slabijeg otpora, uradi ono što ti reditelj kaže. To što igrate neki stereotip, nekog potpunog kretena, to nije ništa strašno”.

Ovde postaje jasna motivacija Siljaj da nastavi život glumice na Kosovu i jasno je da ova motivacija dolazi od činjenice da je ona i umetnica.

“Naša je odgovornost da menjamo ove stvari koje se dešavaju, a ja o njima govorim u projektima u kojima učestvujem”, objašnjava. “Vi niste samo neko ko obavi neki posao i ode kući. Ja to vidim kao viši položaj sa većom odgovornošću. Kada ste umetnik, onda morate nešto da kažete, da naterate društvo da dosegne drugi nivo svesti, da se, nadam se, promeni nabolje.”

Mej-Linda Kosumović na glumu gleda kao na način da istraži granice ljudskog iskustva. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Dok je pasija Siljaj ukorenjena u društvene promene, Kosumovic izgleda pronalazi svoje razloge u razvoju glumačkih sposobnosti, istraživanju bezgraničnih mogućnosti i u intenzivnim padovima i uspesima u pozorišnom životu.

Ona s velikim entuzijazmom govori o saradnji sa mađarskim rediteljem Andrasom Urbanom na kontroverznoj predstavi Jetona Neziraja, “Bordel Balkan”. Kosumovic ovu smatra najboljom predstavom u kojoj je učestvovala dosad, ne zbog velikog interesovanja publike, već zbog načina na koji se razvila kao umetnica. “Bilo je to pravo zadovoljstvo jer na taj način čovek sebe pronađe, istražuje”, kaže ona.

Kosumovic je od prvog dana videla da će proces probi biti neobičan i kreativan. “Na prvom sastanku nije uradio audiciju, hteo je samo da sazna koje su nam granice”, objašnjava. “Neko kaže da ne želi da razgovara o veri, Alahu, hidžabu i tim stvarima. Svi su imali svoje, što je u redu, ali sam ja rekla ‘nemam ništa od toga’. Pitao me je da li sam sigurna i odgovorila sam da dosad, u svemu što sam uradila — nisam imala granicu.”

Saradnja sa Urbanom se skoro nikada nije realizovala, jer je Kosumovic inicijalno oklevala da zauzme svoje mesto glumice u Narodnom pozorištu, jer je znala kakve je fizičke i mentalne posledice imala zbog dugog niza nastupa. “U pozorištu se mnogo uplašim”, otkriva ona. “Dve nedelje pred premijeru, stresiram se, ne mogu ništa da jedem i lako zapadam u svađe, posebno sa porodicom.”

Stres i dugi radni sati tokom priprema čine da ovo bude iscrpljujuće iskustvo, ali je ovo ipak i dalje neizostavni deo života Kosumovic. “To čini da se osećam najlepše i najgore na svetu”, objašnjava. “Zbog toga se osećam živom, sa usponima i padovima. Ne mogu da živim u ravnoj liniji. Ja ovako preživljavam. Ove emocije mi priređuju najveće zadovoljstvo u životu i čine da se osećam sveže kako bih uvek bila nova kada nešto glumim.” K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Photo: Majlinda Hoxha / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.