Vodeće svetske obaveštajne službe i institucije za sprovođenje zakona žele da razumeju i, na kraju, “rasteraju” fenomen nasilnog ekstremizma kroz složeni i magloviti okvir pod nazivom borba protiv nasilnog ekstremizma (Countering Violent Extremism – CVE). U svojoj srži, CVE je tehnika koju sponzoriše država koja želi da prekine ekstremizam i izgradi mostove između institucija za sprovođenje zakona i ciljanih zajednica, pored ostalih ciljeva. Radeći na ovoj praksi, Obamina administracija je htela da napravi probni balon naspram mnogo osporavanoj frazi “globalnog rata protiv terorizma” (Global War on Terror). Ipak, nije povoljno zameniti jedan dvosmislen, otvoren program drugim programom iste vrste. Kao što je Rat protiv droge (War on Drugs) verno služio da droga postane rasprostranjenija, pa je tako i Rat protiv terorizma uzvisio globalni terorizam do neviđenih visina, pa bi tako CVE mogla da doživi sličnu sudbinu.

Odmah nakon terorističkih napada 9.11.2001, vlade širom sveta su pojačale svoju bezbednosnu infrastrukturu, često do preteranih ili nezakonitih razmera. Dokumenti koje je Snouden objavio — a u kojima se potvrđuje ono u šta su mnogi sumnjali — da velike obaveštajne službe, poput Nacionalne agencije za bezbednost (National Security Agency) u SAD ili Vladino sedište za komunikacije (Government Communications Headquarters) u UK, razvijaju elektronske alove (mreže) koje nadgledaju čitava stanovništva, a ne samo osumnjičene u slučajevima terorizma. Kako su se ekstremističke grupe “razmnožavale” i širile se, agencije su morale sve više da se zadovoljavaju činjenicom da su njihovi građani, koji su daleko od svakog bojnog polja, postajali radikalizovani zbog niza činilaca — uključujući izloženost ekstremističkoj onlajn kampanji, percipirane slabosti, ili ugroženosti u društvu, ali ne ograničeno na ove elemente. Kako bi bolje razumele povezanost ekstremizma sa individualnim razvojem, agencije za sprovođenje zakona naručile su studije koje treba da mapiraju ekstremizam kako bi se sprečio pojedinac da dospe u poslednju fazu delovanja na osnovu svojih uverenja. Time se više ne bave samo agencije i institucije zadužene za to, već su i zvaničnici koji rade u okviru CVE uzeli pod svoje da postanu proslavljeni članovi svoje zajednice.

Na ovaj način je stvorena velika napetost između muslimanskih zajednica i zapadnih vlada. Iako je “ekstremizam” široko opisan u okviru CVE, osnovni cilj su muslimanske zajednice — posebno u Evropi, gde mnoga društva imaju problema sa integracijom. Muslimansko stanovništvo u Njujorku je bilo predmet operacije špijuniranja od strane njujorške policije (kako otkriva Asošijejted pres), a FBI je ulagao značajne resurse u “iskorenjivanje ekstremizma” u somalijskoj zajednici u Minesoti. Dok zvaničnici bezbednosnih snaga važe za ljude koji teže da osnaže sve zajednice da isteraju ekstremističke elemente iznutra, informatori (doušnici, prim. prev.) se sve više koriste kao mehanizam hvatanja određenih pojedinaca, čime se zabija klin među ove zajednice i to među one koji su generalno skloni isterivanju ekstremizma i koji žele da sarađuju sa federalnim agentima — što bi moglo da dovede do izbegavanja onoga što je CVE postigla.

Aspekt “razvoja zajednice” je u središtu pristupa CVE u Obaminoj administraciji, a koja ima za cilj da se “pozabavi uzrocima nasilnog ekstremizma pružajući zajednicama resurse da izgrade mehanizme prevencije i održe ih i kako bi promovisali upotrebu kontranarativa radi suprotstavljanja nasilnim ekstremističkim porukama na Internetu”. Ali u praksi, CVE stvara zamku za svaku ciljanu zajednicu: očekuje se da će saradnja sa njima otkriti rane znake pojave ekstremizma, čak i kada su predmet pojačanog nadzora ili kada su u neprilikama.

Ovaj pristup CVE-u je prodreo u celi svet, a i na Balkan. Jedan od primarnih razloga ovog regiona je “jačanje zakonskih, institucionalnih i operativnih okvira i kapaciteta za borbu protiv terorizma i posebno protiv FTF-a [foreign terrorist fighter, strani teroristički borac], a dok se istovremeno štite građanska prava i građanske slobode”. Oko 700 pojedinaca sa Zapadnog Balkana se pridružilo ekstremističkim grupama bilo u Iraku ili Siriji, dok su SAD posebno uložile trud u regionalne inicijative koje treba da se izbore poritv nasilnog ekstremizma (kao što je Balkanska regionalna inicijativa CVE, Balkans Regional CVE Initiative).

Nijedna zemlja nije dobila ovoliko pažnje u prethodnih nekoliko meseci od Kosova po pitanju ekstremističkih elemenata. Kosovo je nekada imalo najveći broj individua po glavi koji su napuštali ovu zemlju da bi se pridružili takozvanoj Islamskoj državi (ID), ali se nedavno desio pad u ovom pogledu. Osobine islama u ovoj zemlji bile su podrobno istraživane, jer se desila osetna promena od nekada umerenog oblika praktikovanja islama do radikalnog oblika, gde tumačenja nadahnuta Saudijskom Arabijom počinju da se ukorenjuju. I zaista, ekstremističko saudijsko propovedanje — kroz obučavanja imama i izgradnju džamija svuda u svetu — dovelo je do toga da islam postane netolerantan i radikalan.

Intenzivni fokus SAD po pitanju prioritetizacije pristupa CVE razotkiven je kao licemeran i, u osnovi, neusaglašen sa merama koje su potrebne da bi se ekstremizam iskorenio. Kao jedan od najvećih saveznika SAD, Saudijska Arabija ima kritičku regionalnu funkciju SAD i oslanja se na tu zemlju radi pokroviteljstva (na primer, veliki dogovori prodaje oružja), dok Ujedinjeno Kraljevstvo finansira nasilne ekstremističke grupe i zalaže se za totalitarne ideologije koje kontrolišu ljude. U ideologiji i praksi, Saudijci imaju zajedničke crte sa ID, što je, bez ikakve sumnje, nedržavni akter koji je najomraženiji u ovom trenutku. Iako su SAD dugo sarađivale sa Kraljevstvom, veze između ID i Saudijaca samo dodatno produbljuju jedan već složeni odnos. Kao takav, bilo kakav rad CVE-a, bilo na Balkanu ili na nekom drugom mestu, biva ugrožen sve dok ovaj geostrateški odnos istraje bez ikakve kažnjivosti.

Da li je pretnja ekstremističke proliferacije na Balkanu dovoljno ozbiljna da opravda krupne međuvladine mere borbe protiv ekstremizma? Endemska korupcija, loši socio-ekonomski uslovi i politički kronizam preovladavaju nad apstraktnom pretnjom od ekstremizma, jer su ovi preovlađujući činioci opipljivi i devastirajući za velike delove stanovništva (jedna od tri osobe na Kosovu živi u relativnom siromaštvu). Iako je postulirana uzročno-posledična veza između siromaštva i ekstremizma, ona nije konačna — to je samo jedan od mnogih potencijalnih elemenata koji bi mogli da pokrenu inače “normalnog” pojedinca da postane ekstremista.

Jedan od načina na koji bi mogli da se ublaže neuspesi aktuelne CVE jeste da se preduzme horizontalni pristup — različite građanske grupe koje zajednički rade na rešavanju problema ekstremizma u svojoj zajednici, ako takvih grupa uopšte i bude. Aktuelni pristup pokušava da državu približi građanima, ali takav pristup bi mogao da bude neuspešan imajući u vidu inherentne nedoslednosti koje su podvučene iznad. Umesto toga, zajednice koje imaju ovaj problem i njihovi saveznici moraju da preduzmu ulogu lidera, umesto da služe kao doušnici, kao veza sa zajednicom i nesvesni pomagači dok ne zaglave u klopku. Vlada bi trebalo da bude partner pun volje za saradnju — uvek spreman da sasluša brige i da na njih odgovori, ali bi vlada svojim zajednicama trebalo da prepusti vodeće mesto, jer upravo te zajednice najčešće i najbolje razumeju zamršenost situacije i put kojim treba ići da bi se izborilo sa ekstremističkom kaznom.

Fotografija: Ade Mula / K2.0