Gazmen Salijević se priseća kako je bio neobično dete. Dosta svog slobodnog vremena provodio je čitajući istorijske knjige. Iskustva romske zajednice u različitim periodima istorije, a posebno o holokaustu nad Romima u Drugom svetskom ratu, bila su na vrhu njegove liste interesovanja.

Dok je njegov otac radio kao rudar u mitrovačkoj Trepči osamdesetih godina, njegova majka je preuzela vođenje Gazmena i njegovih braće i sestara kroz obrazovanje. Iako je bio učenik koji je naporno učio, stalno je bio zbunjen zbog toga što je dobijao niže ocene od ostatka svojih školskih drugara.

U njegovoj osnovnoj školi u Gračanici, usred srpski većinske populacije, primećivao je da ga drugačije tretiraju, uprkos njegovom znanju i dobroj pripremi. Kada je shvatio da su boja njegove kože i njegova nacionalnost razlozi za ovakvo ponašanje, odlučio je da se usprotivi i počne da bude aktivan u oblasti ljudskih prava.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

“Otkrivao sam razne stvari, postavljao pitanja, što nije bilo uobičajeno za romsku decu”, rekao je. “Bio sam borac i ovo postavljanje pitanja, pokretanje tema, pomoglo mi je da shvatim. Postavljanje pitanja i potraga za razlozima vrlo je bitno u životu.”

On kaže da su ljudi prečesto nevoljni da preispitaju pozicije koje drugi odrede ili im pripišu.

“Obično, kada se vrši diskriminacija nad ljudima, kada ih muče, ponižavaju, ljudi ne postavljaju pitanja”, kaže on. “To je psihološki nivo. Ako tučete ili gurate nekoga, onda ta osoba neće imati unutrašnju snagu za borbu.”

Salijević je studirao javne odnose na Univerzitetu u Nišu, Srbija. Posle njegovih studija na početku novog milenijuma, počeo je da učestvuje u humanitarnim aktivnostima i pomaganju Roma koji su se nalazili u teškim uslovima.

Romski narod je bio meta obeju strana tokom rata na Kosovu, ali je progonstvo nastavljeno i posle 1999, kada su ih kosovski Albanci smatrali podržavaocima Miloševićevog režima.

Pre rata 1999, oko 150.000 osoba iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice živelo je na Kosovu. Veruje se da ih je danas ostalo oko 34.000. Mnogi Romi su se odselili sa Kosova u Zapadnu Evropu osamdesetih i devedesetih iz ekonomskih razloga, dok je znatan broj njih pobegao nakon završetka sukoba 1999.

Prema Salijevićevom mišljenju, progon Roma posle rata i dalje je tabu za kosovsko društvo. On tvrdi da neromski narodi moraju da pokušaju da razumeju Rome tako što će razumeti njihovu kulturu.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

“Ima jedna stvar koju treba da razumete kada je reč o romskoj zajednici — Romi se nikada nisu borili. Mi nismo borci”, rekao je. “Nismo hteli da se usprotivimo sistemu i videćete kako se Romi nikada nisu protivili državi. Albanci bi trebalo da razumeju Rome, da je postalo deo onoga [ko jesmo] to što se nismo usprotivili brutalnosti države, diskriminaciji. Zajednice na Balkanu imaju mentalitet fiksiran na borbu. Ljudi se bore za zemlju, za gradove, za pokrajine. Ali Romi to nikada ne rade.”

Ono što je poznato kao Titovo doba u bivšim jugoslovenskim državama označilo je oživljavanje jugoslovenskih Roma početkom sedamdesetih godina, kada im je Titova ideologija “bratstva i jedinstva” dala zvanično priznanje. Romska kultura i folklor isplivali su na površinu, imali su značajan uticaj na celi Balkan, posebno u oblasti muzike i kinematografije.

“Romi u bivšoj Jugoslaviji su imali neki položaj, jer je Titova administracija u komunističkoj Jugoslaviji u nekoj meri htela da zaštiti manjine, a bilo je Roma koji su radili u javnim institucijama”, kaže Salijević. “Potom, devedesetih, kada su ratovi počeli, Romi nikada nisu bili protiv državnog sistema.”

Salijević kaže da je pokojni istaknuti glumac Bekim Fehmiu primer toga kako su Romi bili shvaćeni.

“Romska zajednica je vrlo zahvalna Bekimu Fehmiuu zbog načina na koji je prikazao Rome u filmovima. Mislim da su ti filmovi prikazivali život Roma i mnogi kažu da je Bekim glumio kao pravi Rom. Pročitao sam priču da je živeo sa Romima kako bi razumeo njihov mentalitet”, rekao je.

“Bolje bi bilo da dođete i upoznate zajednicu pre nego što sudite, pre nego što upirete prstom.”

Ipak, on kaže da su Romi i neromi u proteklih nekoliko godina promenili svoje stavove i da sada glasnije govore o svojim pravima. Prema njegovom mišljenju, ekonomska stabilnost u Jugoslaviji pre njenog raspada prekrila je inicijative za preispitivanje sistema.

“Dakle, kada imate hranu kod kuće, kada imate posao, onda ne usmeravate previše pažnje na građanska prava ili slobode, slobodu govora ili izražavanja, jer imate posao, možete da idete na more, da kupite stvari za porodicu. Mi nismo imali ljudska prava, ali smo imali ekonomska prava”, rekao je. “Danas vidim da mnogi mladi Romi i Albanci javno progovaraju o tome i sada nije kao što je bilo osamdesetih.”

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Salijević se i sam uključio u aktivizam pre oko jedne decenije. Godine 2008, počeo je da radi za Evropski centar za manjinska prava (ECMI). Kada je ova organizacija 2016, zajedno sa šest drugih organizacija, inicirala Koaliciju jednakih prava za sve (ERAC), koja zagovara promociju i zaštitu prava marginalizovanih grupa, Salijević se pridružio grupi od 17 ljudi koji površno poznaju pravo, a koji pokrivaju 14 opština i ruralnih područja.

Kao neko ko je upoznat sa pravom, Salijević radi na nivou zajednice, gde identifikuje razne slučajeve diskriminacije nad romskom zajednicom u Gračanici.

Obično, posle prepoznavanja nekog kršenja prava, Salijević pruža pomoć i savet onima čija su prava prekršena. Na primer, posle beleženja slučaja diskriminacije u školi ili zdravstvu, on obaveštava žrtvu o njenim pravima i upućuje je na državne organe koji bi trebalo da se pozabave njenim slučajem. On upućuje i ljude koji su imali probleme da registruju svoja dokumenta na pravnike iz ove mreže. Do dana današnjeg, on je identifikovao oko 10 slučajeva u Gračanici.

“Kada vas neko jednom diskriminiše, teško je opisati taj osećaj. Osećate se bespomoćno, osećate se nekako onesposobljeno. To me je nateralo da se izborim za njihova prava i da progovorim o njihovim pravima, jer se ljudi boje da ustanu protiv države. Ipak, moraju da shvate da država ne treba da daje prava, već da ih štiti”, rekao je. “Pokušavam da ovim aktivnostima promenim koncept neustajanja za svoja prava, jer znamo da će stvari ostati iste ako ne ustanemo protiv njih i ne postavljamo pitanja.”

Uprkos povećanom broju aktivista koji pozivaju na akciju radi poboljšanja situacije, Salijević kaže da je diskriminacija Roma daleko od toga da bude okončana. On veruje da su institucije imale ograničen domet u integraciji manjina, pa se integracija svodi na segregisana područja u kojima manjine žive, a misli i da je ovo doprinelo predrasudama između manjinskih zajednica i albanske većine na Kosovu.

“Ni reč albanskog nisam znao do posle rata, a i ja sam imao predrasude, ali danas, zahvaljujući mom radu u Prištini, putujem ovamo svaki dan i imam mnoge prijatelje”, rekao je. “Jedini način da najbolje iskoristimo ovu situaciju jeste da pružimo prava koja su narodu zagarantovana Ustavom Kosova. Ako zakon odredi da 10 odsto državnih službenika mora da bude iz manjinskih zajednica, onda bi to trebalo sprovesti.”

Prema Salijevićevim rečima, romskoj zajednici treba dati više prostora kako bi ona promenila svoje navike kao što je izostanak iz škole, slabo napredovanje u školi i imanje boljih perspektiva generalno. Salijević kaže da, kada je pobedio na jugoslovenskom takmičenju u istoriji, to se desilo zato što se on borio za svoj prostor, što bi teško palo Romima koji nisu uspevali da se izbore za sebe.

“Tada su Romima govorili da ne žele da se obrazuju. To nije tačno”, rekao je.

“Kada kažem da to nije tačno, kažem da nam je trebalo više prostora. Ne želim da ukradem vaš prostor ili da uzmem prostor drugih. Samo želim jednak tretman. Morate da izvedete ljude iz mahala, njihovog geta, u spoljni svet i da pokažete njihov talenat. Možda se u romskoj zajednici krije neka Majljinda Keljmendi.” K

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0.