Leto 2018. osvanulo je sa novim ciklusom promena u domaćem političkom diskursu. Sve do tada, stranke na vlasti, kao i opozicija, bile su zaokupljene raspravama o razumnosti i zakonitosti međunarodnih sporazuma, kao što je dogovor o demarkaciji sa Crnom Gorom ili sporazum o uspostavljanju Zajednice srpskih opština na Kosovu.

U proteklih nekoliko godina, reči poput “Kula”, “Zljep” i “Zajednica” — gde se prve dve odnose na mesta u središtu kosovsko-crnogorskih pregovora o granici, a poslednja na Zajednicu srpskih opština — češće se koriste u javnom diskursu političara i građana.

U pozadini ovih dešavanja, međutim, inicirana je diskusija u vezi sa potencijalnim i predstojećim sporazumom između Kosova i Srbije — s nadom da se okonča viševekovni sukob između Albanaca i Srba. Ovom inicijativom je rukovodila nova strategija Evropske komisije za proširenje, objavljena aprila 2018, koja — između ostalog — uslovljava napredak Kosova i Srbije prema članstvu u EU postizanjem ovog sporazuma.

Tokom leta 2018, kosovski predsednik Hašim Tači (Hashim Thaçi) pokušao je da povrati svoju dominaciju na političkoj sceni kroz niz medijskih izjava, u kojima je zagonetno govorio o potencijalnoj ceni postizanja pravnoobavezujućeg sporazuma sa Srbijom.

Ponekad neposredno, a ponekad između redova, on je artikulisao ideju o “korekciji granica” između Kosova i Srbije kao o glavnom elementu sporazuma. Prvi utisak bio je taj da će pojednostavljeni princip “teritorija u zamenu za priznanje” zadovoljiti obe strane.

S jedne strane, Kosovo bi obezbedilo priznanje od Srbije, kao i (deo) Preševske doline, u zamenu za ustupanje dela svoje teritorije nad kojom nema efikasnu kontrolu. Pretpostavlja se da bi ovakav korak omogućio puno međunarodno priznanje u obliku primanja u Ujedinjene nacije. Prevazilaženjem ove prepreke ubrzao bi se proces kosovskog članstva u Evropskoj uniji i NATO.

S druge strane, Srbija bi — u zamenu za priznanje Kosova i potencijalno ustupanje (dela) Preševske doline — dala koristan doprinos u balkanskom kontekstu domaće politike: integrisala bi deo kosovske teritorije u svoju. Na taj način bi se ubrzao proces pristupanja EU i lideri iz Beograda bili bi u mogućnosti da predstave sporazum sa Kosovom domaćoj javnosti kao pobedu, uprkos nepovoljnim okolnostima.

Ipak, uprkos prednostima koje proklamuje kosovski predsednik, ideja o “korekciji granica” naišla je na snažan otpor kod svih opozicionih stranaka i određenih partija u vladi. Suočena sa izostankom informacija i jasnoće o tome šta “korekcija granica” predstavlja u praksi, javnost je alarmirana potencijalnim kompromisom u pogledu ustupanja dela teritorije u zamenu za priznanje kosovske nezavisnosti.

Izostanak transparentnosti i odgađanje pojašnjavanja ideje o korekciji granica doveli su do potpunog sloma legitimiteta u očima javnosti, uprkos obećanju da bi konačni sporazum bio legitimizovan na narodnom referendumu.

Ideja o korekciji granica i razmeni teritorija dovela je do smanjenja dinamike i povećanja neizvesnosti kada su u pitanju ciljevi kosovske spoljne politike.

Iskazan prioritet za 2018. bilo je članstvo u Interpolu. Međutim, realno sagledavanje procedura koje ova organizacija koristi da bi primila nove članove trebalo je da alarmira kosovske institucije da ovakva inicijativa može da doživi neuspeh.

Veliki deo krivice za izostanak međunarodne podrške kosovskom članstvu u Interpolu, čak i od država koje su priznale kosovsku nezavisnost, trebalo bi usmeriti na zbunjenost proisteklu iz sporazuma o “korekciji granica” između Kosova i Srbije.

Poslednji neuspeh Kosova da bude primljeno u Interpol desio se usled oklevanja istih tih država koje su podržale Kosovo u vreme kada su se vodili pregovori sa Srbijom, predvođeni Hašimom Tačijem od 2011, kada je on bio premijer i ministar spoljnih poslova.

Akteri iz kosovske vlade impulsivno su odgovorili na neuspeh da budu primljeni u Interpol, tako što su nametnuli takse na proizvode iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Oni su težili tome da izbegnu odgovornost za drugi po redu neuspeh u spoljnoj politici Kosova (a nakon što nisu uspeli da pristupe Unesku 2015), ali su za to pokušali da svale krivicu na delovanje Srbije.

Paradoksalno, tek kada su takse stupile na snagu, oni su utvrdili ciljeve koje su hteli da ostvare kroz uvođenje takse. U principu, ovaj ad-hok potez predstavlja nastavak kosovskog ponašanja od 2007. i odraz njegove nesposobnosti da se suoči sa Srbijom koristeći sav svoj diplomatski i privredni arsenal, kao i svoje bezbednosne mehanizme.

Slično načinu na koji su doneli odluku da uvedu takse, pojednostavljeno predstavljanje ideje o korekciji granica kao čarobno rešenje za Gordijev čvor odnosa između Kosova i Srbije deluje kao rezultat izostanka obzira prema dugoročnim posledicama koje bi takav predlog i druge komponente pravnoobavezujućeg sporazuma mogli da prouzrokuju u odnosu na interni institucionalni i društveni život na Kosovu.

Rizik koji se ogleda u primeni principa “teritorija u zamenu za priznanje” jeste taj da bi mogao da otvori vrata za pravdanje principa teritorijalne razmene kao rešenja za buduće sukobe između Kosova i Srbije (kao i drugih država u regionu). To postaje posebno relevantno ako se Srbija pridruži EU pre Kosova i ako se nađe u poziciji da uslovljava pristupanje Kosova Evropskoj uniji.

Uvođenjem takse umnogome je rehabilitovan imidž kosovske vlade u očima javnosti, koja je do tada smatrana izrabljivačkom i klijentelističkom. Odgovor kosovskih partnera — od SAD, preko evropskih država, do EU — na odluku da se uvedu takse bila je očekivana: oni su zahtevali ukidanje takse i povratak za pregovarački sto, gde bi se pronašlo rešenje pogodno za obe strane.

U predvečerje postizanja pravnoobavezujućeg sporazuma između Kosova i Srbije, kosovski partneri ne bi tolerisali jednostrane radnje koje bi ugrozile postizanje ovog sporazuma. Paradoksalno, kosovska vlada se sada nalazi u poziciji u kojoj bi odbijanje da se ukloni taksa impliciralo njeno političko samoubistvo, u vreme kada su političke partije na vlasti i opoziciji podeljene po pitanju toga da li bi trebalo održati prevremene parlamentarne izbore.

Posmatrajući populistički efekat odluke da se uvede taksa, što je dovelo, s jedne strane, do rasta podrške premijeru Ramušu (Ramush) Haradinaju i njegovoj stranci, AAK, dok su, s druge strane, suočavajući se sa otvorenim protivljenjem SAD, PDK i njeni podržavaoci sačinili strategiju za okončanje najozbiljnijeg sukobljavanja između kosovskih institucija i njihovih zapadnih partnera.

Oni su izmislili termin “suspendovanje” kao način za izlaz iz teške situacije — koju su sami napravili — a da pritom ne isprljaju svoje ruke. Suspenzija, iako uvedena na određeni period, suštinski upućuje na poništenje odluke o uvođenju takse na proizvode iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

Sada su svi institucionalni, politički i međunarodni akteri uključeni u potragu za formulom koja bi omogućila suspenziju takse. Alternative koje se uzimaju u obzir obuhvataju nadglasavanje premijera na sednici vlade, smenu premijera i koalicionih partnera, pa čak i svrgavanje vlade i održavanje prevremenih izbora.

Politički akteri koji su sami izazvali krizu pokušavaju da ublaže posledice institucionalne i euforije javnosti koja prati odluku o uvođenju takse. Neizbežno je da bi odluka da se taksa suspenduje uticala na dodatni pad poverenja javnosti u institucije. Sve ovo predstavlja rezultat lošeg upravljanja krizom i preteranog očekivanja javnosti po pitanju toga šta se time može postići.

Avanture u oblike korekcije granica i suspenzije takse predstavljaju primere toga kako kosovske institucije imaju zabrinjavajući manjak kapaciteta da upravljaju političkim krizama i očekivanjima javnosti. Političke partije — posebno one na vlasti — kao i institucije, pokazale su se nesposobnim da obezbede blagostanje i razvoj kroz odgovarajuće javne politike, pa tako ciljaju da povećaju dužinu svog političkog života dajući neosnovana obećanja, što dovodi do rasta očekivanja u javnosti.

Štrajkovi iz januara 2019. — za koje su mnogi verovali da su u režiji Tačija i PDK-a — pozivali su na povećanje plata u različitim javnim sektorima, te predstavljaju još jedan primer ove strategije neosnovanih obećanja. Oni su povećali očekivanja hiljada članova ovih sindikata koji su se ponadali da će njihovi zahtevi za većim platama biti uzeti u obzir, dok je, iza zatvorenih vrata, delovalo da su vođe sindikata dobile instrukcije o tome kada da završe štrajkove — na kraju, bez neke vidljive promene okolnosti, oni su prihvatili ponudu koja je već bila na stolu. Pokretanje rastućeg broja štrajkova delovalo je koordinisano i odgovaralo je primarnom cilju PDK-a da pokuša da izvrši pritisak na premijera da prihvati njen predlog o suspenziji takse.

Aktuelni pristup vlade, u obliku ad-hok donošenja odluka i upošljavanja partijskih vojnika u ključne državne institucije ili razvoja klijentelističkih regionalnih mreža, ne omogućuje odgovarajuće upravljanje političkim krizama i očekivanjima javnosti. Jednostavno rečeno, domaće institucije nemaju kapacitet da odluke donose na osnovu rezonovanih političkih, privrednih i društvenih analiza.

Dok ne razviju te kapacitete, šefovi kosovskih institucija nastaviće da donose odluke koje su vođene kratkoročnim političkim ciljevima u domaćem kontekstu, odluke koje bi mogle da imaju štetne posledice po dugoročne interese i stratešku orijentaciju Kosova.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.