Brandon Oelofz (Oelofse) je svetski poznat medijski radnik i trener. Aktuelni direktor Centra za obuku Radija Holandije (RNTC) posetio je Prištinu u novembru 2019. u sklopu konferencije Kosova 2.0 pod nazivom “Mediji danas” (Media Now), gde je držao radionice o društvenim mrežama i zagovaračkom novinarstvu. Njegove radionice su bile na temu otvaranja medija za manjine i inkluzivnije novinarstvo.

Koristeći nove tehnike za društvene mreže, Oelofz je pokazao novinarima kako da održavaju komunikaciju sa svojom publikom. To je, po njegovim rečima, novinarstvo za 21. vek. Novinari moraju da nauče kako da pripovedaju nove priče na nove načine, koristeći modernu tehnologiju.

On se podrobno bavi inkluzijom u medijskom svetu, pa je tako sarađivao sa vladama na njihovoj borbi protiv ekstremizma, pomažući im da sačine odgovarajući sadržaj. Oelofz nadgleda rad RNTC-ovih studijskih programa Mediji i uticaj, Mediji i promene ponašanja, Mediji za borbu protiv radikalizacije i nasilnog ekstremizma.

Njegov rad je dobio na značaju u Južnoj Africi, gde je bio osnivač organizacije pod nazivom “Vusulela Media”, koja se bavi medijskom pismenošću.

Oelofz je autor nagrađivanih filmova i reklama za brojne firme i organizacije, a vodio je i sopstvenu produkcijsku kuću. Sarađuje sa Uneskom (UNESCO), Unicefom (UNICEF) i vladama širom sveta, a na temu medijskih politika.

Ovo je glavni zaključak namenjen njegovoj publici: “Shvatite koga slušate, a ako su to ljudi čiji se glasovi ranije nisu čuli, to je put ka stvaranju novog, svežeg sadržaja.”

Takođe je aktivan u oblasti gej ragbija. Oelofz je pomogao u osnivanju “Jozi Cats”, prvog gej inkluzivnog ragbi tima u Južnoj Africi. I sam je donedavno igrao za ARC Amsterdam Lowlanders, holandski ragbi tim sastavljen od LGBT osoba.

K2.0 je porazgovaralo sa njim o inkluziji manjinskih stavova i budućnosti medija u 21. veku.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

K2.0: Dosta se bavite manjinskim i pitanjima inkluzije u novinarstvu. Na koji način vam se drugi novinari suprotstavljaju na tom polju? Kako s njima razgovarate o tome da bi trebalo uvrstiti manjinska pitanja?

Brandon Oelofse: Mislim da je vrlo važno znati da većina novinara i dalje smatra da izveštava za narodne mase, pa se tako i trude da informacije predstave masama. Dakle, kada se usredsredite na masovnu publiku, uvek tražite masovnu ili mejnstrim tačku gledišta. Manjinski stavovi obično bivaju ućutkani u diskusiji ili se pak uopšte ne razmatraju, jer manjinske grupe ne učestvuju u mejnstrimu, one su izuzete iz diskutovanja. Kako da ubedimo novinare da uvrste ovu temu?

Novinari s kojima radimo često žele da izveštavaju s određene tačke gledišta i ne bi hteli da prekinu tradiciju; ili pak smatraju da moraju da budu objektivni kako se ne bi ispostavilo da su stali na nečiju stranu. Misle da će, ako nešto drugačije urade, prekinuti tradiciju ili uraditi nešto na štetu novinarske etike ili kodeksa prakse.

Zato se često trudimo da im predstavimo drugačiju tačku gledišta. Ili pak ohrabrujemo civilno društvo i manjinske grupe da steknu pristup medijima. Mislim da je, ponekad, to čak i važnije. Ako niste svesni problema ili ako problem nije deo vašeg života, onda vaš stav neće biti kredibilan. Treba publici iz LGBT zajednice ili manjinskim grupama dati alatke koje su im potrebne za ravnopravan pristup medijima, a da se pritom kreira etički utemeljeno, kvalitetno novinarstvo. U suprotnom, nećemo imati priliku da čujemo te ljude.

Kada ih ne čujemo, zašto smo na gubitku?

Pa, potrebno je da neko pogura društvo i nas treba neko da pogura. Moramo da budemo svesni toga da naše životno iskustvo nije jedino iskustvo koje postoji. Kada ljudima date priliku da na život gledaju iz drugog ugla, onda im predstavljate novu tačku gledišta. Kada slušamo ljude koji nam nisu slični, tada preispitujemo sopstveni konstrukt realnosti.

Ja sam dva metra visok. Gledao sam televizijski program u kom su deci i niskim ljudima na glavu stavljali kamere, dozvoljavajući im da se kreću kroz robnu kuću kako bi se videlo s kakvim problemima se suočavaju kroz život. Tako sam usvojio novi pogled na svet i to je ono što nam treba — novi pogled na svet. Treba da se odvažimo i kažemo: “Znaš, tvoj stav možda nije najbolji stav. Iako je to nešto u čemu je većina saglasna, treba da znaš da postoje i drugi stavovi koji su podjednako validni i kredibilni.”

Dolazite iz Južne Afrike i bili ste, recimo, član nečega što se smatra vladajućom klasom. Kako ste došli do toga da razmišljate o manjinskim stavovima i zašto se ona moraju iskomunicirati?

U Južnoj Africi je sasvim drugačija situacija, jer je manjina tamo vladala nad većinom. Dakle, manjinske grupe koje su kontrolisale medije i pristup medijima gušile su većinu. Južna Afrika je mučan primer. Ali, kada se osvrnemo na Južnu Afriku, ja sam tamo osnovao i pokrenuo nevladinu organizaciju za pospešivanje medijske pismenosti koja se bavila građanskim novinarstvom u vreme kada se veći deo izveštavanja i pitanja vrteo oko gradova Kejptaun, Johanesburg, Durban. Tamo su mogli da se čuju najdominantniji stavovi.

Ti mediji su, ipak, bili povlašćeni. To je zato što je većina ljudi u gradovima bila iz srednje klase, imala je pristup obrazovanju. Ipak, ljudi koji su bili najveći siromasi, ljudi koje su socijalni problemi najviše pogađali, ljudi koje ekonomske poteškoće najviše tište, oni su se zaglavili u zaostalim ruralnim gradićima. Mediji nikada nemaju pristup njima, nikada ne pitaju za njihovo mišljenje i nikada ne pitaju za njihov stav.

Dakle, naš program se usredsredio na ta čvorišta siromaštva. Za vreme vlade Taboa Mbekija (Thabo Mbeki), ta mesta su bila poznata kao čvorišta siromaštva. Tamo su ljudi bili najpogođeniji Hivom i društvenim problemima, kao što je siromaštvo. Tako smo ih naučili kako da naprave svoje medije. Isprva su to bili manji dokumentarci, a zatim i radio programi — preko kojih su mogli da se obrate svojim biračima.

Povezali smo ove ljude — posebno mlade — sa radijskim mrežama, preko kojih emituju program namenjen njihovim zajednicama. Sa polazištem u lokalnim sredinama, počeli smo da umrežavamo radijske i televizijske stanice, utaknuvši ih u dijalog na državnom nivou. Pokretanje tog dijaloga znači da smo uspeli da dosegnemo četiri do pet miliona mladih nedeljno, tako što smo predstavili stavove ljudi iz tih predela koje niko nikada ranije nije ni čuo ni video.

To su mišljenja koja su i te kako bila relevantna za razgovor, pa smo ih nadovezali na krupnije teme koje se tiču mladih u Južnoj Africi. Napravili smo nedeljni šou koji je sadržao snimke sa mobilnih telefona i svaku vrstu sadržaja sa malih ručnih kamera i slično. Mlade smo naučili kako da ih koriste u svojstvu građana-novinara koji su delovali u sklopu mreže građana-novinara.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Na vrhuncu programa, imali smo oko 107 građana-novinara u zajednicama širom zemlje. To se zatim pretočilo u nedeljni program i taj sadržaj je prikazan u udarnim terminima na državnoj televiziji, a kako bi mladi mogli da imaju nesmetan pristup. Dakle, taj program je otvarao i uvezivao razgovore.

Ono što smatram sveprožimajućim u ovom radu jeste saznanje da su isti društveni problemi pogađali sve ljude, ali je bilo različitih pozitivnih rešenja koja nismo razmotrili. Kada smo pažnju usmerili na ove zajednice, one su dobile prilike da pokažu svoju vrednost i da nam predlože rešenja nekih problema s kojima su se svi suočavali. Dakle, okrenuli smo se zajednicama kako bismo rešili njihove probleme i da bismo od njih dobili ta [rešenja] u formi dijaloga.

Šta možete da mi kažete o ulozi tehnologije u građanskom novinarstvu i na koji način tehnologija oslobađa i demokratizuje građansko novinarstvo?

Ima ona izreka da vratari (gatekeepers, kontrolori) više ne postoje. Vratari su nestali i smatram da je to delimično tačno. Jer, nekada je postojala granica i osoba koja je kontrolisala medije imala je kontrolu i nad tačkom gledišta. Kako se tehnologija širila, tako sada imamo mnogo više demokratije i svako može da izrazi svoj stav, te da se on i čuje. U stvari, stavovi su ti koji su jedinstveni, koji imaju jasan fokus, koji imaju jasnu svrhu i dopiru do najveće publike.

Neki aktivisti imaju veliki broj pratilaca, jer je jasno za šta se oni zalažu. A to nije oduvek bilo jasno, pogotovu kada pričamo o stavovima masovnih medija. Imate ljude koji se bave specifičnim temama. Setite se kako smo nekada imali one novinare koji su se fokusirali samo na jednu stvar. Sada imate prosečne pojedince i obične građane koji se bave istinski važnim temama. Bave se temama i prema njima gaje jedinstvene stavove, imaju stav mladih, svežu tačku gledišta. To je ta demokratija koja se zbila. Sada imamo pristup i tim pogledima na svet.

Da li je ovo čemu sada svedočimo, u stvari, revolucija novinarstva? Zbog tehnologije, zbog građanskog novinarstva, zbog toga što možemo da čujemo različite tačke gledišta? Bavimo se različitim temama, a ponekad i istima, ali svakako imamo različite stavove.

Novinarstvo se menja. Pa, u stvari, menjaju se mediji, kao što se menja i način na koji konzumiramo medije. Novinarstvo bi da se ne menja, pa se tako trudi da izbegne alatke i tehnike koje ponekad koriste neki opaki likovi. Oni su, u stvari, vrlo efikasni onda kada treba da prenesu svoje poruke. Ipak, novinarstvo bi da ostane pri svojim principima i pravilima, a da ih [njihove poruke] ne uzme u obzir.

Revolucija će se svesti na to ko će da pobedi na kraju. Nije revolucija koliko je rat. U toku je rat: Da li ćemo ga preživeti? Kao što vidimo svuda po svetu, stare institucije su na izdisaju. Ukoliko ne budu unapredile svoje usluge, ako ne promene stil formulisanja svojih poruka i način na koji pripovedaju svoje priče, onda će izumreti.

Ako pogledate šta Njujork tajms (New York Times), Vašington post (Washington Post) i Gardijan (Guardian) rade, onda vidite da njihov sadržaj kreiraju algoritmi. Oni uče. Dosta vremena provode istražujući, razvijajući se i učeći o tome šta njihovi čitaoci i korisnici žele da vide u njihovim pričama, pa tako njih stavljaju u sam centar interesovanja. Međutim, tradicionalno novinarstvo ne razmišlja na takav način. Tradicionalno novinarstvo razmišlja kao neki stari emiter: Imam nešto da vam saopštim. Nije me briga šta ćete s tim da uradite. Mislim da to nije odgovoran pristup.

Dakle, hoćete da kažete da novinarstvo mora da povede dijalog između korisnika i novinara.

I da se vrati temama o inkluziji i inkluzivnim stavovima; ono treba odatle da potekne. Dakle, novinarstvo nije samo emitovanje poruke odozgo-nadole ili sa privilegovanog mesta pa nadole. Ono podrazumeva i da slušate i odgovarate na ono što ljudi žele.

Znači da tu ima više od jedne istine…

Ima više istina i to je ono protiv čega se mi borimo. Svi reaguju na to ovako: “Šta će se desiti ukoliko ove alatke i tehnike dospeju u ruke nedobronamernih ljudi?” E, pa, već jesu dospeli u njihove ruke.

Oni već rade sve ono što sada obrađujemo na ovoj konferenciji. A mi to ne radimo. Ako ne počnemo da posmatramo, učimo i reagujemo… čak i da se naš odgovor svodi na predstavljanje našeg narativa i suprotnog narativa. To je u redu sve dok imate neku tačku gledišta. I dok usmeravate i slušate svoje građane, koristeći ih da se razvijate u tom pravcu.

Godinama se branimo izjavom o tome da nismo pristrasni i da smo sasvim objektivni. To su gluposti. Svako je pristrasan, svi smo subjektivni. Uzmite tu subjektivnost i obznanite je svima. Jer, to je razlog zbog koga ljudi okreću glavu.

Donald Tramp (Trump) je u pravu kada kaže za neke ljude da su otelotvorenje lažnih vesti, jer govore da su sasvim objektivni, ali zastupaju subjektivne tačke gledišta. Dakle, oni sebe predstavljaju kao nekoga sasvim objektivnog i nepristrasnog, ali ono što, u stvari, rade jeste pristrasno.

Da sam tradicionalni novinar, rekao bih: Vidite, ja predstavljam obe strane priče, pa sam zato objektivan.

Ako ste sasvim fer, po principu 50/50, ako se krećete po sredini, to je onda jedna vrsta novinarstva. Da li ljudi reaguju na to novinarstvo? Da li ljudi usvajaju te poruke i šta rade s njima?

Iz istraživanja znamo da postoji maksimum oko 30 odsto ljudi koji vide taj članak i koji zaista nešto urade zbog njega. Jer, to su ljudi kojima je jedino potrebna informacija. Ali, što se nas ostalih tiče, nama je potreban [novinar] koji će da stane na jednu stranu ili da neodoljivo pripoveda priču tako da u nama izazove osećanja, jer ćemo mi tako da upijemo priču. Priču ne možete sasvim objektivno da ispričate.

Kada razgovarate sa starijim i novinarima koji, možda, rade na starinski način, o upotrebi tehnologije i promeni načina na koji se pripoveda priča, kako to menja sadržaj same priče?

Pa, nije stvar u tehnologiji, već u publici. Najveće rasprave sam imao u protekla dva dana, dobro, možda, ne rasprave, nisu svađe, već posmatranje različitih tačaka gledišta. Najznačaniji stavovi koje smo razmatrali u prošla dva dana povezani su sa time da ljudi ne razumeju koja je njihova publika i da je se plaše. Dakle, oni ne žele da svoju publiku uzmu u obzir.

Mislim da je najveći problem u tome da razumete publiku. Kome se obraćate i šta je tim ljudima važno. Slušao sam odgovore novinara koji su glasili ovako: “Naša odgovornost je da tim ljudima damo informaciju. Ja im dajem informacije.” To je vrlo napadno. Niko ne razmišlja o onome što zna ili ne zna. Niko ne razmišlja o tome ko mu je publika. Koji bi ton trebalo da koristim?

Razmislite o bilo kom razgovoru: da uđete u neki razgovor i samo iznesete informacije vičući na nekoga. Odgovor te osobe bi bio: “Odjebi, druže, ja to neću. Hvala ti.” Ono što predlažem jeste da o tome moramo da razmišljamo kao novinari. Moramo da razmislimo o vođenju razgovora. Da porazmislimo o izgradnji prostora u kom će ljudi moći da vode razgovore. Ako su nam mladi ljudi ciljna grupa, onda bi taj razgovor trebalo da se vodi na Instagramu i da se pritom koristi drugačiji ton. A ukoliko mi je cilj da razgovor povedem sa milenijalcima, onda bi to trebalo da radim preko Fejsbuka (Facebook).

Nije stvar u tome šta vi mislite da bi ljudi trebalo da znaju. Već šta ljudi već znaju. Koje informacije im nedostaju? Koje im veštine fale? Ili koji stav treba da promene?

Mislim da više ne može da se koristi samo jedan pristup. Demokratizovanje interneta nam je pokazalo da smo mi, u stvari, samo zastareli emiteri. Samo smo ispumpavali informacije bez razmišljanja o tome šta se dešava sa tim informacijama i koje su posledice ostavile. Sada nas zbog toga prozivaju. Ljudi ovako pričaju: “To više ne želim; uključi me u dijalog i onda ćeš biti relevantan u mom životu.”

Takođe, postoji i strah od publike i bojazan da će novinar da bude izložen, otkriven?

Obrazovanje novinara u određenoj ustanovi, nekim novinama ili rad u televizijskoj stanici takođe je važna stavka. Tako ćete da zaglavite u šablonu izveštavanja ili u jednom te istom novinarskom obrascu. Mislim da se tu desio prekid. Mi želimo da služimo javnosti, ali javnost nije publika; ona je samo bezimena, bezlična masa. Moramo da znamo kome se obraćamo. Moramo da utvrdimo kome je priča namenjena. Za to nam je potrebno mnogo razmišljanja i napornog rada. Nemamo baš uvek dovoljno vremena da odlučimo o tome kojoj je publici poruka namenjena.

Šta će biti sa novinarstvom za pet godina? Kako će se novinarstvo promeniti?

Mi već sada vidimo kako se novinarstvo menja. Algoritmi su usmereni ka željama ljudi, pa ih tako dovode pred odgovarajuću publiku. Amazon sada stoji iza Vašington posta. Svi podaci i sva shvatanja koja prikupe o publici, o tome šta ljudi žele da čitaju, da slušaju — to shvatanje se ugrađuje u sadržaj Vašington posta.

Ipak, postoji bojazan da će nezavisni, manji mediji, koji izveštavaju za manje publike, na primer, ovde, na Balkanu — da se utope od navale velikih medija, masovnih korporacija koje sada dolaze u ovaj region.

Tako je, ali se u tome krije i šansa. Blogerske mreže, neformalno novinarstvo, gde imate određeni broj fenomenalnih novinara koji zajedno rade na prikupljanju podataka, kao i zajedničke istraživačke projekte. Više nema formalnih struktura; to postaje grupa aktera koji se okupljaju da bi zajedno radili u jednom pravcu.

Oni na umu imaju vrlo jasan cilj i zajedno se kreću ka tome da ga ostvare. Tačno je da postoje te krupne korporacije koje pokušavaju da budu dominantne na tržištu. Jasni su stavovi ljudi koji istinski razumeju gledišta onih s kojima komuniciraju. Dolazi konglomerat u vidu velike nemačke produkcijske kuće da ovde radi? To je u redu. Da li poznaju domaću publiku onoliko dobro koliko je znaju domaći, nezavisni novinari? Ne bih rekao.

Konglomerati bi pokupili te novinare i onda bi oni radili za korporativni entitet. To je rizično samo po sebi?

Da li je to problem? Jer, kome mi onda služimo? Mi služimo publici. Sve dok je publika uslužena i dok dobija neku vrednost iz svega toga, meni je to u redu.

Mnogim novinarima se sada dešava da rade negde gde im ograničavaju izveštavanje. Tako da neki novinari prave kompromis ili ostaju bez posla.

Da budem iskren, na to pitanje ne mogu da dam odgovor. Kada je reč o finansijskim aspektima novinarstva, ima ljudi koji su mnogo sposobniji da odgovore na to od mene. Ipak, ono što primećujemo u zemljama u kojima radimo jeste da je sve teže da pronađete pojedinačne novinare ili mreže novinara. Teže je finansirati labave mreže novinara i vladama je teže da ih identifikuju.

Tu postoji jedna prednost i jedan hendikep. Dakle, kako da donatorski novac damo nedefinisanim grupama ljudi? To je vrlo teško. Istovremeno, oni sebe štite tako što se ne nalaze na fizičkom prostoru ili u kancelariji koju niko ne može da nadgleda ili da je zatvori. Dakle, ima prednosti i nedostataka.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Sada postoje “novinari” koji imaju po 14 ili 15 godina. Suštinski, to su deca. Kako da verujemo tim građanima-novinarima?

Pa, mislim da se sve svodi na to da je nečija tačka gledišta kredibilna. Koliko vas ljudi prati? Da li ste dosledni svojim porukama? Da li je vaš rad proveren? To su sve stvari zbog kojih ćete nekome verovati. I mladi imaju vrlo dobro razumevanje ovih tema. Oni žive na internetu. Rođeni smo sa telefonima u rukama, pa tako možemo da provalimo ukoliko neko nije legitiman. To će biti sve važnija tema.

Ljudi bi morali da budu svesni poruka koje šalju u etar. Na primer, Greta Tunberg (Thunberg). Ona je aktivistkinja koja šalje dosledne poruke. Kada pogledam sve njene nastupe na društvenim mrežama, znam da mogu da joj verujem. Već postoji sistem poverenja koji stvaraju građani-novinari, građani-reporteri i komentatori u svim sferama novog novinarstva.

Da li podržavate uvođenje medijske pismenosti u škole? Od kog doba bi trebalo da učimo o tome? Od osnovne škole?

Imam dosta iskustva u pravljenju nastavnog plana i programa o medijskoj pismenosti za mlade, i to sam radio za novinare i aktiviste. Medijska pismenost je od suštinskog značaja. Ljudi koji su najveće žrtve lažnih vesti i dezinformacija jesu oni mlađi od 15 i stariji od 45 godina. To su dve velike grupe koje su najpogođenije lažnim informacijama. Ako u školama imate časove medijske pismenosti, onda tako od malih nogu oblikujete pravilan pogled na dezinformacije. Ipak, kako da dopremo do starije publike zaglavljene u starim modelima? Stvar je u obrazovanju i čini se da ćemo morati mlade da podstičemo da obrazuju starije ljude.K

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.