Na veče 21. novembra, ubrzo nakon zvaničnog otvaranja ovogodišnje konferencije Jugoistočne evropske medijske organizacije (SEEMO), srpski premijer Aleksandar Vučić je održao ključno obraćanje. Ovaj godišnji događaj posvećen slobodi štampe u jugoistočnoj Evropi održavao se u srpskom glavnom gradu, dok je oko 200 novinara prisustvovalo.

Na razočaranje i neodobravanje mnogih novinara u sobi, postalo je jasno da će premijer dozvoliti da mu se, posle govora, postave samo tri pitanja, te da ova pitanja mogu da postave samo inostrani novinari; lokalnim izveštačima nije pružena prilika za tako nešto.

Međutim, pre nego što je Vučić uopšte počeo svoje obraćanje, neki lokalni novinari su istovremeno napustili sobu u znak protesta zbog njegovog prisustva ovom događaju.

Jedan od novinara je bio Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Luka Zanoni je porazgovarao sa Brankom o tome zašto je smatrao potrebnim da napusti prostoriju, kako je to biti novinar koji se bavi istraživačkim novinarstvom u Vučićevoj Srbiji i kakve nade gaji za budućnost medija.

Ti i drugi novinari ste napustili sobu nakon što je Vučić došao. Zašto?

Aleksandar Vučić je premijer Srbije koji je najodgovorniji za potpunu propast funkcionalnosti medija ovde, koji je predvodnik u ponižavanju i vređanju novinara, koji je podržao i javno pohvalio najstrašnije propagandne medije koji se bave užasnim hajkama na ljude i uništavaju njihove živote, i tako zapravo lišio ovu zemlju ustavnog prava građana na pravovremeno, tačno i objektivno informisanje. On to radi neprekidno i situacija je sve gora i gora.

On vodi zemlju u kojoj više uopšte nema funkcionalnih ili smislenih medija koji imaju bilo kakav ozbiljan uticaj, a onda dođe na konferenciju koju prave novinari o novinarstvu i ja treba da sedim i da slušam njega kako meni priča nešto o tome. To ne samo da je ponižavajuće, nego je i besmisleno zato što je novinarstvo više puta pokušalo da razgovara sa premijerom, ali je svaki put dobijalo nekakva obećanja i odmah nakon što bi novinari napustili te prostorije stvari su postajale još gore, a on se ponašao još gore i još strašnije vređao moje kolege. To je bio lični čin protesta kojem se pridružilo još desetak kolega, a kojim sam hteo da pokažem da neću da pristanem na to, da ne pristajem na to i da ću da se borim protiv toga kako budem mogao.

Misliš li da je taj simbolički gest doprineo slobodi izražavanja i slobodi štampe?

Ja nisam imao nikakva očekivanja od tog gesta, od tog protesta. Mislio sam da to neće niko da primeti. Na kraju je izašlo nas deset od dvesta novinara u sali. Međutim frustracija ne samo novinara nego i građana njegovim ponašanjem i njegovim vređanjem i ponižavanjem novinara je takva da je taj naš postupak eksplodirao na društvenim mrežama i da je to malo medija što zapravo funkcionišu ovde kao relativno objektivni i nezavisni odmah pojurilo da pokrije događaj. Tako je odjednom taj gest, iako ja to stvarno nisam planirao, dobio toliku vidljivost u javnosti, da je to mene zaista iznenadilo. Tvit koji sam ja odmah tvitovao, pa kao šta bude, videlo je 17.000 ljudi.

Da li se nadaš da će biti bolje?

Ja se više ne bavim nadama. Trudim se da se moja organizacija bavi istraživačkim novinarstvom po međunarodno priznatim standardima, objektivno, neutralno i profesionalno. I sve što mogu da kažem je da, dok postojimo, možemo da budemo seme iz kojeg može da nikne nekakvo pristojno novinarstvo jednoga dana ako dođe vreme u kojem to bude moguće. Po mom mišljenju, mediji su posledica u jednom društvu, oni su posledica političke klime, zakonodavnog okvira, primene zakona, političke volje, društvene volje i, na kraju krajeva, ekonomskog uspeha jedne zemlje. Da bi mediji postali pristojni u Srbiji, mora da se obezbedi kakva-takva vladavina prava, što je ogroman posao. Sve i da neko ima ozbiljnu nameru da to sprovede, to će da traje decenijama.

Morali bi političari da shvate da je jedini način da jedna zemlja počne da se razvija, da obezbede da mediji ne budu alatke u njihovim rukama i propagandno sredstvo u njihovoj borbi za moć, nego da ih puste da budu forum preko kojeg će se građani informisati, ali stvarno informisati o tome šta se događa, o činjenicama, a sa druge strane i imati prostor da kažu svoje mišljenje.

I treće, morali bi da razviju institucije i prepuste im njihov posao, jer građani Srbije ne veruju medijima zato što u njima ne mogu da pročitaju kako su se i zašto najvažniji događaji dogodili, jer institucije to ne uspevaju da otkriju. Ni policija ni tužilaštvo. A novinari kada urade taj posao umesto njih, onda ih pet godina juri mafija da ih ubije i moraju da žive sa policijskom zaštitom ili da beže iz zemlje.

Bez tih stvari, temeljnih, ne znam kako iko očekuje da mediji budu OK. Ovde je čak u medijima, iako je to ustavno pravo, zabranjeno da osnuješ sindikat, tako da, popravljanje medija, bez popravljanja najvažnijih stvari, temeljnih stvari u jednoj zemlji, jeste iluzija.

Tako da, kažem, čuvam seme za dan kad barem neke od ovih stvari budu radile kako treba. Daj mi barem nezavisno i profesionalno sudstvo!

Koje su najveće prepreke koje imaš u tvom poslu, da radiš tvoj posao kako treba, da radiš istraživačko novinarstvo?

Mi prepreke prevazilazimo, uspevamo da se bavimo istraživačkim novinarstvom. Problem je što mediji zakopavaju naša otkrića. Problem je što je ovo zemlja nepismenih ljudi gde je polovina stanovnika funkcionalno nepismena, a televizije sa nacionalnom frekvencijom su pod potpunom kontrolom preko tržišta oglasa koje stranka na vlasti takođe drži pod potpunom kontrolom, tako da se uzalud ja bavim istraživačkim novinarstvom. Uzalud BIRN, uzalud KRIK, uzalud Insajder – sve su to organizacije koje se bave istraživačkim novinarstvom, vrlo uspešno ovde i po najvišim standardima. Uzalud mi to radimo.

Mi nemamo novca, mi smo nezaštićeni, vrlo često smo ugroženi, pod velikim smo pravnim pritiscima, imamo veliki problem sa institucijama koje neće da sarađuju sa nama. Uprkos odličnom i funkcionalnom Zakonu o pristupu informacijama, one najvažnijie institucije nam ne daju najvažnije dokumente. Ali sve to mi uspevamo nekako da prevaziđemo, snađemo se mi. Međutim, oni su našli fantastičnu formulu – samo vi radite, to do građana ove zemlje doći neće.

Jesi li ikad dobio lične pretnje, ti ili neko iz kancelarije?

Jesmo nekoliko puta dobili pretnje, ali nismo se mnogo oko toga uznemiravali zbog toga što po jedinom takvom istraživanju ikada napravljenom, u Americi je napravljeno, fizički napadi na novinare u 70% svih zabeleženih slučajeva u Sjedinjenim Državama su došli bez ikakve pretnje, jer kad neko hoće da te povredi, neće da ti najavljuje to.

Ali su svi napadi osim onih baš iracionalnih kad se sretnu novinari s nekim ispred sudnice, pa eto, neko nekoga udari pesnicom, svi su došli nakon prikupljanja informacija o kretanju i ponašanju novinara.

Novinarke CINS-a su tokom oktobra, dok smo radili na nekoliko priča koje su mogle biti osetljive, počeli da prate krupniji muškarci grubog izgleda i da ih više ili manje otvoreno fotografišu telefonima, da provode dugo vremena u njihovoj neposrednoj blizini i da na taj način pokušaju da ih zastrašuju ne bi li možda odustale od istraživanja.

Mi možemo da radimo samo dve stvari, jedna je da izađemo sa tim u javnost i to smo uradili, da prijavimo to, naravno, policiji, koja je na naše iznaneđenje dosta ozbiljno krenula da istražuje, ali tek ćemo da vidimo da li će da uspe u tome. A druga stvar je da im svima obećamo da ćemo priče da završimo, jer ih radimo kao tim, i da neće sprečiti da priča izađe tako što ćeš možda sprečiti nekoga od nas u tome. Tako da se nasilje jednostavno ne isplati. To bi trebalo svima da bude jasno.

To su jedina dva sredstva koja mi imamo u svojom rukama, osim raznih protokola bezbednosti koje u takvim situacijama aktiviramo, pa malo smanjuju verovatnoću nasilja i smanjimo količinu vremena koju naši novinari provode sami negde. Niko više nigde ne ide sam, i neko vreme niko ne izlazi uveče u grad, ne kreće se mračnim ulicama . Ako je baš nešto mnogo gadno, pošaljemo novinare i novinarke van zemlje na neko vreme kod kolega iz sličnih organizacija iz međunarodne mreže OCCRP.

Reći ću ti kako to još izgleda: pronašli smo u našem elektronskom sistemu softver koji prikuplja meta podatke, klasifikuje ih, reindeksira i šalje ih nekome. Toga se mi plašimo. Kada je policija nedavno uhapsila nekog momka koji je oborio nekoliko web sajtova, hakera, ispostavilo se da je on oborio i naš. On je iz Beograda, ali je postavio na naš home-page nešto kao “OVK”, “Živela Velika Albanija”, to mu je super fora, svi kažu: “A, evo Albanci obaraju sajtove”. Ispostavilo se da taj dečko dobiva sve naše pasvorde od 2014. godine, sve ih ima.

Drugi put mi je čovek, ne bi li me zastrašio, pustio preko telefona digitalni snimak mog razgovora sa mojom ženom, koji smo vodili kod nas u stanu.

To su stvari sa kojima se mi suočavamo, to je društvo u kojem mi radimo i to je društvo u kojem Aleksandar Vučić govori da su mediji slobodni.

Ovaj članak je prvobitno napisan za Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa kao deo projekta Evropskog centra za slobodu štampe i medija (ECPMF), sufinansiran od strane Evropske komisije. K2.0 je projektni partner ECPMF-a i objavilo je ovaj članak sa dozvolom. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost ovog projekta i ne može ni u kom smislu da predstavlja stavove Evropske unije.

Prikaz: CINS