Postoji osetna povezanost između onih koji fotografišu izvođače i samih rok zvezda. To je gotovo pa simbiotična veza, jer se i jedni i drugi upuštaju u dinamičan ples koji rezultuje prikazima koji pomažu njihovim publikama da se poistovete sa umetnicima (to jest, izvođačima) i muzikom koji isti stvaraju. Neki fotografi samo uslikaju nešto i brzo bivaju zaboravljeni, dok drugi uslikaju trenutke i čaroliju, i njihovih fotografija se ljudi i dalje sećaju, a sve zbog trenutaka koji su na njima ovekovečeni.

Fotograf Brajan Rašić profesionalno slika duže od 35 godina. Od vremena kasnih sedamdesetih on beleži strast i energiju najuticajnijih izvođača rok i pop muzike. Početkom osamdesetih se preselio u London, gde je njegova strast za fotografijom u potpunosti procvetala i postala profesija koja iziskuje puno radno vreme.

Za 35 godina rada, ovo je spisak muzičara koje je uslikao aparatom: Led Cepelin, Rouling stouns, Pink Flojd, Dejvid Boui, Pol Makartni (Paul McCartney), Duran Duran, U2, Nju order (New Order), Ejmi Vajnhaus, da pomenemo nekoliko njih. On je radio zajedno sa Svetislavom Stojanovićem i redovno osamdesetih izveštavao o londonskoj muzičkoj sceni u medijima.

Rašić (desno) je fotografisao mnoge velike zvezde muzičke industrije u proteklih 35 godina, uključujući Pola Makartnija. Fotografija: Brajan Rašić.

Kako su godine prolazile, ljudi nisu samo priznali njegov rad jer je slikao i radio iz mnogih uglova, već i zbog njegove velike saradnje sa ljudima poput onih iz Rouling stounsa, poput Dejvida Gilmora i Dejvida Bouija. U ovoj fazi karijere Stounsa, ovaj bend je proputovao Južnom Amerikom, što je nešto što ovaj bend nije radio neko vreme, dok su nastupali u gotovo svim većim gradovima na kontinentu. Kao deo performansa ovog benda u Limi, Peru, Rašić je pozvan da izloži svoje fotografije benda, ali samo sa nedavnih proputovanja ovoga benda, a ne iz davnih godina.

Kada je gitarista Dejvid Gilmor iz Pink Flojda počeo svoju turu 2015, na posteru njegove ture je stojala Rašićeva fotografija. On je tamo bio na prvom koncertu ture u rimskom amfiteatru u Puli, Hrvatska. Brajan je bio jedini fotograf na Gilmorovom koncertu na Royal Albert Hall-u, dok je gost koncerta bio Dejvid Boui, a što je bio jedan od njegovih (Bouijevih, prim. prev.) poslednjih nastupa.

Bouijeva smrt početkom januara ove godine je bila šok i talasi ovog šoka su se osetili širom sveta. Rašić je počeo da slika Bouija početkom 1983. i otada je pratio njegovu karijeru u brojnim fazama do njegovog poslednjeg izvođenja uživo koje je obuhvatilo njegovo gostovanje na koncertu Dejvida Gilmora 2006. godine. Prošle godine, odabir tih fotografija je izložen na skopskom Festivalu gradskog filma, kada je festival otvoren u čast Bouija prikazujući odabir dokumentaraca o ovom umetniku zajedno sa Brajanovim fotografijama.

K2.0 je razgovaralo sa Rašićem preko telefona kako bi diskutovalo o njegovim počecima kao fotografa, davnih sedamdesetih godina u Beogradu, njegova putovanja Evropom kada je fotografisao bendove, a tu je i njegov rad sa Rouling stounsima i velikim Dejvidom Bouijem.

K2.0: Kako ste počeli da se bavite fotografijom i zašto je fotografija na prvome mestu?

Brajan Rašić: Fotografija mi je bila neka vrsta čarolije u ono vreme. Fotoaparat, malo filmske trake, mračna soba i svetlo na papiru bi stvorili jednu jedinstvenu sliku. Osećao sam nešto posebno kada sam ulazio u sobu. Počeo sam da fotografišem devojke, prijatelje, žurke, istražujući umetnost fotografije slikanjem pejzaža i portreta. Ja sam samoučeni fotograf, sasvim sam samostalno naučio zanat. Naravno, bilo je ljudi koji su me vodili tim putem i pomagali mi.

Muzika je takođe postala deo mog života i čim sam počeo da odlazim na svirke, imao sam potrebu da fotografišem i to. Mislim, bilo je ljudi na bini koje sam smatrao idolima koje sam kasnije mogao da uslikam i podelim te fotografije sa mojim prijateljima.

S obzirom na to da sam samoučen, to mi je mnogo pomoglo da razumem svetlo. Svetlo je to koje kreira fotografiju. Radio sam sa ruskim kamerama koje su vlasništvo moga oca i ujka. Kamere (fotoaparati, prim. prev.) su bile dobre, ali sam radio samo sa objektivom od 50mm, takozvanim „normalnim“ objektivom. Nije da sam osećao da nešto fali, ali čim sam dobio prvi Nikon aparat i nekoliko objektiva, sve ostalo posle toga je, kako kažu, istorija.

Kakva je muzička scena bila u bivšoj Jugoslaviji u vreme kada je tadašnja omladina stvarala?

U početku su lokalni bendovi bili ti koje sam voleo. Mislio sam da je to što sam ja uslikao nešto bilo zaista posebno, mnogo posebnije od toga da je to uslikao neko iz bilo kog časopisa. Tada su vremena bila drukčija i niko me tada ne bi pitao šta radim kada bih pokušao da se izguram do prednje strane bine čim su se svetla ugasila i čim bi koncert počeo. Tada smo imali bendove poput Red Purple-a, Jetro Tula (Jethro Tull), i Ajka (Ike) i Tine Turner (Tina Turner) koji su svi dolazili u Beograd da bi tu nastupali. To je bilo izazovnije. Kupio bih kartu i progurao bih se do prednje strane bine. To je bilo to. To sam radio zbog sebe i svojih prijatelja. Iz čiste zabave.

Kako si uspeo u poslu (fotografisanja, prim. prev.)?

U ranim sedamdesetim sam živeo u Cirihu, Švajcarska, jer sam imao priliku da tamo živim zahvaljujući članu porodice koji je tamo radio. Naravno, tamo je bilo mnogo drugih svirki. Gledao sam Rorija Galagera, Vor (War), Roksi mjuzik (Roxy Music), Ej-Si/Di-Si (AC/DC). Tada još nisam imao svoju kameru (fotoaparat) i koristio sam ono što su mi davali ljudi koje sam poznavao. Fotografisanje je postajao teže jer je tamo bilo više kontrolisanja onoga što ste mogli da fotografišete nego što je bilo te kontrole kod kuće. Kada sam otišao u Bern 1973. da bih gledao Rouling stounse prvi put u životu, nisam se usudio da ponesem kameru, jer je na karti stojalo upozorenje: kamere nisu dozvoljene. Mislim, nisam sebi mogao da priuštim da mi ne dozvole da uđem ili da me isteraju. Tako je, gledao sam Stounse i to mi je promenilo život.

Tokom mojih studija u Beogradu, radio sam u jednoj turističkoj agenciji kako bih zaradio neki dinar, i u to vreme sam sebi kupio prvu Nikonovu kameru koja je bila baš super. Preko turističke agencije sam proputovao Evropom na kratke odmore, gotovo pa besplatno, i koristio sam svaku priliku za to. Jedno od mojih omiljenih mesta je bio London. Tamo sam otišao nekoliko puta i, kako to obično biva, upoznao sam devojku. Onda sam posetio kuću njenih na Božić.

Kod kuće, u Jugoslaviji, stvari su se „zakuvale“ na političkom nivou i iako me to nije mnogo zanimalo, gotovo sam pukom slučajnošću završio u Londonu 1979. Nisam imao planove da tamo ostanem. Već se to samo nekako desilo. Ne znam ni sam, ostao sam.

Rašić kaže da su Rouling stounsi prvi put promenili njegov život. Fotografija: Brajan Rašić.

Šta te je nateralo da se preseliš u London i baviš se fotografijom?

Čim sam se obreo u Londonu, osećao sam se kao da sam bio u „Nedođiji“ muzike. Tako mnogo svirki, tako mnogo stvari koje čovek treba da vidi. Kupio bih kartu i pokušao da unesem kameru. Uspevalo mi je, mada ne uvek. Potom sam imao ideju da stupim u kontakt sa časopisom koji se bavio muzikom u Beogradu i ponudio sam im svoje usluge. U zamenu za to sam koristio njihovo ime i prijavljivao se za dobijanje propusnica za fotografe. Pretpostavljam da čoveku ponekad treba malo sreće i stupio sam u kontakt sa tipom koji je pisao za taj časopis. Upoznali smo se i postali poznati u Londonu kao „strašni blizanci“.

Osamdesetih godina smo mnogo radili zajedno. Saša je intervjuisao muzičare i pisao recenzije o svirkama dok sam ja fotografisao sve to. Na početku smo to radili za samo jedan časopis, ali su me uskoro drugi novinari u Londonu pitali da li bih mogao i za njih da uradim poneki poslić. Situacija se razvijala, pa sam tako 1983. otišao u agenciju za fotografije pod nazivom Reks fičers (Rex Features), što je jedna od najvećih agencija ove vrste u UK (Ujedinjeno Kraljevstvo, prim. prev.), i njima sam ponudio svoj rad. Prihvatili su me i počeli da distribuiraju moje slike širom sveta preko svojih agenata. Sećam se da sam im dao fotografije sa snimanje „Genesis“ (prva knjiga Mojsijeva, prim. prev.) za „Ilegalnog vanzemaljca“ (Illegal Allien) koje sam radio za nemački časopis Pop roki (Pop Rocky), a to je bio početak moje profesionalne karijere širom sveta.

Ubrzo posle toga sam doprinosio radu japanskih časopisa i moj rad su počeli da primećuju mnogi ljudi iz celog sveta. Ja sam samo slikao sve što sam mogao da slikam. Bio sam „željan“, jer su svi muzičari bili ljudi koje sam voleo da slušam i voleo kao ljude ili su mi se barem dopadali kao takvi; Led Cepelin, Kleš (The Clash), Hu (The Who), Rouling stouns, Dejvid Boui. Nisam samo radio sa „velikim imenima“. Voleo sam i da radim sa manje poznatim bendovima koji su bili novi u to vreme; Duran Duran, Vem! (Wham!), Kulturni klub (Culture Club), a vremenom su svi oni postali veliki u svom radu. Moj rad je postao – moj život. Samo sam hteo sve da ih uslikam. Dobro sam poznavao muziku koju sam slušao i obožavao sam je. To je bilo rađanje ljubavi.

Ljudi vas prepoznaju ne samo zbog toga što svoje objektive maksimalno koristite, već i zbog brojnih saradnji sa ljudima kao što su Rouling stounsi, Dejvid Gilmor i Dejvid Boui. Uspeli ste da zabaležite ove istorijski važne trenutke koji su se zbili u njihovim bogatim karijerama. Kako fotograf postaje neko koga svi traže i fotograf koji je prvi izbor ljudima kao što su ovi nabrojani?

Moja ljubav za tim poslom, moje sposobnosti da fotografišem, moja volja za radom, i pored toga – upoznavanje se muzičkom industrijom, kompanijama, ljudima koji su pi-arovi. Čim su saznali kakve su moje veštine i kakav sam kao čovek, kako se ophodim prema svome radu, čim su počeli da mi veruju, sve je išlo kao po loju. Uvek sam imao dobre veze sa ljudima „u senci“ koji u stvari kreiraju bendove ili rade za iste.

To je danas dosta drugačije. Sada je stvar u tome da li „tata može da ti kupi kameru“ i toga da „postanete fotograf“. Uz dužno poštovanje mojoj „porodici“ pravih boraca koji su uspeli u poslu.

Jedan od Rašićevih najvećih doprinosa u njegovoj blistavoj karijeri je bila kontinuirana saradnja sa Rouling stounsima. Ovde prikazan sa gitaristom Kitom Ričardsom. Fotografija: Brajan Rašić.

Ranije si pomenuo da su ti Rouling stounsi promenili život. Kako si se osećao kada si bio prisutan na najvećim i najvažnijim koncertima u ovoj fazi tvoje karijere, kao što su bili koncerti u Riju, Glastonberiju i Hajd parku?

Dok radim, izgubim se u poslu. Na gubitku sam jer propustim ponešto od muzike, ali mi je rad prioritet. To je kao da se nalazite u mehuru, u sopstvenom svetu gde se možete usredsrediti samo na ono što treba da radite. Svako malo moram da shvatim šta se dešava i zabeležim ono što se u trenutku događa. Uživanje koje oseća jedna masa ljudi, to je očigledno. Kada slušam svoje omiljene pesme, trudim se da uživam u trenutku, ali nikada ne propustim da to fotografišem. Nemam pravila ni obrasce po kojima radim. Već samo radim. Osećam odgovornost i u stomaku osećam leptiriće. Čovek ne može nikad sasvim da bude siguran. To me gura da nastavim dalje.

Sva ta velika mesta, kao što je Kopakabana u Riju ili Glastonberi, postaju klub u mojoj glavi; moraju da to postanu jer, kada sve uzmete u obzir, može da bude zastrašujuće (ako ne posmatrate na taj način, prim. prev). Pokušavam da se isključim iz svake situacije i da se nađem u svome svetu. A opet, kada imam priliku da fotografišem sa bine i vidim sve te ljude u publici… Čoveče! Ponekad sam zbog toga ponosan na sebe. Naravno da jesam. Nemaju svi priliku da rade sa najvećim rok bendom svih vremena. Kada se tamo nađete, to je više od sna. Nikada nisam mogao ni da sanjam da ću da uspem toliko dok sam odrastao u Beogradu, mom rodnom gradu.

Rašić je usko sarađivao sa Dejvidom Bouijem u celoj karijeri ove rok zvezde. Ovde su prikazane njegove fotografije sa skopskog Festivala filma 2015. Fotografija: Nenad Georgievski.

Imao si šansu da blisko sarađuješ godinama sa Dejvidom Bouijem. Da li bi mogao da se prisetiš kako je izgledao rad sa ovom veličinom od čoveka?

Vrlo sam ponosan na svoj rad sa Bouijem i veoma tužan jer je preminuo. Jedan od genija popularne muzike. Počeo sam da radim sa Dejvidom preko njegove pi-ar firme „Outside“. Radio sam nekoliko svirki za njega, dok je bio u Tin mašini (Tin Machine) i dok je radio kao samostalni umetnik i izvođač, radio sam velike svirke i žurke iza zatvorenih vrata, uključujući rad na Bi-Bi-Siju (BBC) nekoliko puta.

Prvi put sam ga video u aprilu 1983. kada je album „Lec dens“ (Let’s Dance) predstavljen medijima. To mu je najuspešniji album i album koji se njemu najmanje sviđa. Uradio sam tom prilikom nekoliko slika i njegov pi-ar mu ih je pokazao, a njemu su se svidele. Dobio sam i njegov autogram. Na kraju krajeva, bio sam njegov obožavalac. Onda su me, u predstojećim godinama, unajmili da radim svirke u Evropi i ovde u Londonu, za njega sam radio nekoliko after-partija, nekoliko slika na kojima je pozirao.

Poslednji put kada sam ga slikao na bini je bilo na koncertu sa Dejvidom Gilmorom, 2006. godine, jer je bio specijalni gost tokom izvođenja nekoliko pesama i u tim performansima sam radio sa Gilmorom. Dejvid je bio vrlo poseban čovek i nekako „drugačiji“ od ostalih. Uvek sam se lično radovao što sam bio sa njim i radio slike. Nije bio previše zahtevan i uvek je znao šta je hteo. Ja sam samo imao veliku želju da to radim i bilo mi je lepo i lako. Moram sam da budem tamo. On je bio džentlmen na bini i van nje. Jedan od najvećih. Nek mu Bog prosti dušu.

Šta mislite o najnovijim generacijama umetnika?

Da budem iskren, polako se gubim u današnjem svetu muzike. Ima previše muzike svake vrste, tako mnogo različitih umetnika-izvođača svih vrsta muzike. To čoveka nekako preplavi. Ipak, ja se i dalje „baziram na objektivu“, kao što volim da kažem. I, svakako da fotografisanje Rijane i Ledi Gage nije nikad dosadno. Kao i Tejlora Svifta. Ja prepoznajem i poštujem nove umetnike naravno i i dalje radim sa njima. Međutim, moje muzičke preferencije su i dalje iste, i one se zasnivaju na muzici iz vremena kada sam odrastao i kada je svet bio drugačiji. Danas čujem mnogo toga u novoj muzici i vidim to u novim izvođačima. Ljudima treba nešto novo, jer se novina prodaje. To je priča koja nikada nema kraja.K

Fotografije: Brajan Rašić i Nenad Georgievski. Rašićev portret Nemanje Đorđevića.