Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije, je već tri decenije politički aktivan. Bio je jedna od vodećih ličnosti studentskih protesta 1996-97. protiv Slobodana Miloševića. Kasnije, 1997, postao je član Demokratske stranke koja je žestoko kritikovala Miloševića; nakon što je Milošević svrgnut 2000, prilikom dešavanja koja su poznata kao petooktobarska revolucija, Jovanović je izabran za poslanika.

Jovanovićev politički život je bio pun problema zbog njegovih uverenja, posebno zbog otvorene podrške kosovskoj nezavisnosti, pa je tako više puta dobijao pretnje smrću; godine 2001, preživeo je pokušaj atentata kada je bomba aktivirana u njegovom automobilu.

Dobar prijatelj Zorana Đinđića, na Jovanovićeve oči nadiru suze kada se priseti reči bivšeg premijera, a nakon što je i ovaj preživeo pokušaj atentata u februaru 2003. “Oni ne znaju kako da nas ubiju”. Samo mesec dana kasnije, Đinđić, prozapdni i progresivni političar, je ubijen.  

Jovanović je poznat po svojoj ulozi pregovarača u Miloševićevoj kući 2001, nakon čega je ovaj srpski diktator isporučen Haškom tribunalu za ratne zločine. Godine 2005, posle rastakanja Demokratske stranke, osnovao je Liberalno-demokratsku partiju.

Međutim, ovaj četrdesetsedmogodišnji političar, koji je studirao dramaturgiju, žali što njegova porodica — tri ćerke i sin — moraju da pate zbog posledica njegovih političkih stavova i uverenja.

“U Beogradu se nikada u kolima ne vozim sa njima, ne izlazim na ulicu sa decom, nikada se ne šetam s njima kraj reke”, kaže on.

“Ponekad pomislim da sam vrlo loš roditelj, jer sva moja deca žive [uz prisnu zaštitu] policije. Moj sin ima 13 godina i devojku. Kada odlazi u bioskop, oko njega je policija. Jednom me je zamolio, ‘Pomozi mi, molim te, hoću nasamo da ostanem sa devojkom’. Kada mu kažem da nema šanse da se to desi jer, ‘znaš, ni ja nisam sam’, on mi odgovara, ‘Da, ali si bio sam kada si imao 13 godina…’”

Međutim, ove okolnosti nisu uzrokovale da Jovanović okrene leđa politici, koju ne želi da razdvoji od privatnog života. “Ne osećam se kao da učestvujem u politici, ovo je moj način života”, rekao je, iskreno, uz tvrdnju da će nastaviti, uprkos svim neprilikama i problemima, da preispituje konvencijalnu politiku Beograda.

Foto: Boris Firicki.

K2.0 se sastao sa Jovanovićem radi detaljnog intervjua u kom je govorio o prošlosti, pomirenju i i pristupu koji bi Kosovo i Srbija trebalo da preuzmu pre nego što se učlane u EU.

K2.0: Hteo bih da započnem sa opštim pitanjem o pretnji po demokratiju i liberalne vrednosti svuda u svetu, a vaš odgovor će se, možda, svesti na lokalni nivo. Šta vas motiviše da nastavite da govorite o liberalnim vrednostima?

Čedomir Jovanović: Zato što sam ljudsko biće. Moramo da radimo da bismo održali promene i da se ne bismo predali, i svakako da sam optimista, jer šta je drugo rešenje za mene i za sve nas? Ako nemamo kapacitet da dovoljno jedni druge razumemo, meni to nije dovoljno da bismo poslali poruku da smo sami. Moja je dužnost da dam sve od sebe da bi se pronašlo zajedničko rešenje u pristupu i da se radi na realizaciji ovih ideja.

Već duže vreme ste u politici, bili ste jedna od vodećih ličnosti studentskih protesta 1997-97. protiv režima Slobodana Miloševića, te bliski saradnik premijera Zorana Đinđića pre nego što je ubijen u atentatu. Da li ste ikada osećali strah u složenim vremenima koje ste proživeli?

Naravno da sam se plašio, ali nije to uvek bio moj izbor. Reč je o okolnostima kroz koje sam morao da prođem i nemam pravo da o ovome govorim u svom životu.

Oko mene ima mnogo ljudi koji imaju veće probleme od mojih. Ovo ne bi bilo uviđavno — da vodim računa o svojim problemima i da ignorišem tuđe. Da, naravno da je teško i zastrašujuće biti u mojoj koži. Imam mnogo ožiljaka iz prošlosti, pa šta? Moja sudbina se ne razlikuje od sudbine miliona ljudi oko mene koji su imali užasne živote i koji su prolazili kroz ove probleme. Moj život je, ipak, bio moj izbor.

Jedno od pitanja o kojima ste otvoreno govorili je pitanje Kosova.

Znate li istinu? Ne znamo ništa o Kosovu. Proveo sam mnogo vremena na Kosovu. Devedesetih sam bio tamo sa Fehmijem Aganijem i razgovarao sa Azemom Vlasijem, Škeljzenom Malićijem i Ibrahimom Rugovom. Hteo sam da bolje razumem Kosovo. Između februara i aprila 1994. godine, putovao sam i provodio svoje vreme tamo, a onda sam odlazio svake godine. Nisam mogao da razumem šta se tamo dešava pre nego što sam posetio Kosovo.

Pre posete, činilo mi se kao da je to nešto što se dešava u Argentini ili Pakistanu. Živeli smo zajedno, ali se nismo međusobno poznavali jer nismo bili u kontaktu. Ne mogu ni sada da razumem kako je moguće da bude normalno da se nema kontakt sa Kosovom, sa Albancima. Danas ne znamo ništa jedni o drugima, o našim porodicama. Potpuni smo neznanci.

Pričamo o tome da želimo u Evropu, iako ne poznajemo jedni druge. Ne znamo Evropu, jer ne poznajemo sebe… Zaista, EU ni sama sebe ne razume.

Zašto ste zagovornik kosovske nezavisnosti? Retki ste među srpskim političarima koji je otvoren za razgovor o tome. Zašto?

Zato što je to istina. Stvarnost. Kako nešto drugo da kažem kada je to realnost? To nije moj cilj. Verujte mi, bio bih srećniji nekim drugim scenariom — da živimo zajedno u multikulturalnoj i multiverskoj demokratiji. Da gajimo iste vrednosti i da se drugačije ponašamo jedni prema drugima. Ali kakvo ja pravo imam u ovoj situaciji da vam kažem nešto drugo ili da ignorišem stvarnost posle onoga što se desilo pre i posle devedesetih?

U Prištini sam bio 2005. i tada sam rekao da bi Kosovo trebalo da bude nezavisno, ali da ne pravite iste greške koje smo mi napravili. Nemojte igrati ulogu Srba u novoj realnosti. Rekao sam im, ‘Hajde da popričamo o karakteristikama Kosova, da li je to građanska država ili nacionalna država? Hajde da pričamo o ljudskim pravima, demokratiji i građanskim slobodama’.

Zašto drugi političari u Srbiji nemaju ovakav stav? Možda ste izgubili mnogo glasova zbog tog stava prema Kosovu?

[Gvido] Vestervele, bivši nemački ministar spoljnih poslova, jednom mi je rekao, ‘Vidi, čoveče, ti si lud, sa tim stavovima bi izgubio izbore u Nemačkoj, a kamoli u Srbiji’. Ali ja nemam drugi način razmišljanja. Nemam pravo da se kockam sa svojim načinom razmišljanja.

Danas možda nemamo udeo od 30 odsto glasova na izborima, ali gde je Milošević danas? Godine 1989. bio je junak na Gazimestanu. Gde je Vojislav Koštunica danas? Gde je Boris Tadić danas?

U ovoj fazi ih nema nigde, ali je Vučić ovde. On je usko povezan sa prošlošću i dominira političkom scenom u Srbiji. Zašto ima ovoliku podršku?

On nema podršku zbog stava prema Kosovu. On ima podršku jer, u Srbiji, kao u drugim nesrećnim društvima, građani uvek traže dobar izgovor. Zašto? Jer je Koštunica bio u krivu, Tadić je pogrešio, onda je Vučić došao i obećao sve. Ovo je odnos između političara i ljudi koji ne postoje samo u Srbiji.

Srbi ne mogu da razumeju kad im Vučić kaže da glasaju za Tačija ili Haradinaja. Pričamo o demokratiji u svetu bez demokratije.

Hajde da popričamo o stranci na čijem ste čelu — Liberalno-demokratskoj partiji. Otkako je ustanovljena, nije nijednom dobila veliki udeo u broju glasova. Danas, dok o ovome razgovaramo, imate samo pet poslanika u Parlamentu Srbije od 250 ukupno, a na prošlim izborima ste jedva prešli cenzus od pet procenata. Zašto mislite da je srpskom društvu teško da prigrli liberalne vrednosti? Ili možda niste uspeli da ih ubedite u svoja uverenja?

Zato što ovo nije pitanje mišljenja. Kada govorimo o, na primer, EU, svi u Srbiji žele dobre plate, odmore u avgustu, utakmice Mančester Junajteda i Čelsija. Ako je to Evropa, onda smo mi najbolji Evropljani. Ali ako govorimo o vladavini prava, jakim institucijama i pomirenju, moje društvo zapravo nikada nije imalo priliku da razume ove termine i druge teme. To je naša slabost. Ako govorimo o Kosovu, na primer.

Kada govorim u Skupštini, svi poslanici zaćute. Iza sebe nemam vojsku. Sam sam, ali je moje oružje — istina.

Ali, da li mislite da biste i vi dobili više glasova ako biste koristili poklič ‘Kosovo je Srbija’?

Više ne. Možda drugi političari mogu, ali ne i ja. Ali, verujte mi, ja sam za njih đavo. Ako bih se pretvarao da sam postao nacionalista, ne bi mi verovali.

Ali, znate li zašto verujem u srpsko društvo? Jer uvek, pod kožom, moje društvo shvata kada u nečemu greši.

Mislite po pitanju Kosova?

I po pitanju našeg stava — da je on pogrešan.

Zašto onda ne postoji primetna promena u politici prema Kosovu?

Zato što je stvarnost u kojoj živimo — stvarnost postistine (post-truth): ‘Kosovo je nezavisno, pa šta? Moj je izbor da živim u velikim lažima. Zašto bismo živeli sa istinom?’ To je logika srpskih političara.

Svaki srpski političar iza kamere mi kaže da sam u pravu. Svaki građanin u Srbiji koji ima zdravu logiku kaže mi da sam u pravu po ovom pitanju i na kraju samo nastavljamo po starom — gubeći vreme.

Kakva je istina prošlosti o kojoj govorite?

Nismo razumeli promene. Uvek smo putovali sa sopstvenim stvarnostima o našoj prošlosti. Napravili smo nacionalnu državu u vreme kada je trebalo da uspostavimo savremenu demokratiju 20. veka. Živimo sa stavom prema Kosovu koji potiče iz Srednjeg veka. Govorimo o crkvama i manastirima na Kosovu, ali nismo hrišćansko društvo. Nemamo osećaj i smisao za život. Kako je moguće da, na primer, razgovaramo o veri bez smisla za život? Za mir? Ovde je to naša stvarnost.

Foto: Boris Firicki.

U našim glavama je oduvek postojao neki problem. Vlasi je bio problem. Posle Vlasija, Rugova je bio problem. Ali ponekad čujete kako ljudi kažu, ‘Vlasi je bolji od Rugove’. ‘Rugova je bio bolji od Tačija’, a danas, ‘Tači je bolji od Kurtija’. Sutra ne znamo ko će biti bolji.

Dakle, verujete da je teško izgraditi budućnost a da se pritom niste pozabavili prošlošću?

Kako je moguće verovati u mir posle ratova devedesetih, ako prethodno nismo odgovorili na pitanje o tome zašto se sve ono dogodilo?

Tači i Vućić nemaju vremena da pričaju o tome šta se dešavalo u našoj prošlosti, šta se desilo pre 100 godina, 50 godina, ili šta se dogodilo u Miloševićevo vreme. Aljbin Kurti, s druge strane, zaista ima vremena.

Ali čuli smo predsednika Srbije, posle parlamentarnih izbora na Kosovu, da tvrdi da je podržao Srpsku listu u njenoj podršci Haradinajevoj vladi zbog toga što je to bolja alternativa nego pružanje podrške Aljbinu Kurtiju. Kako biste odgovorili na ovo?

Znate, Vučić je rekao da treba da glasamo za Haradinaja zato što je on bolji izbor od Aljbina Kurtija. Međutim, Kurtija poznajem duže i znam da je bolji od ostalih.

Pa, to je politika, politika. Naravno da bi trebalo da damo neka objašnjenja. Haradinaj je ratni zločinac prema našim sudovima. Naš sud ga optužuje za zločine, a Srpska lista na kraju glasa za Haradinaja. Vučić mora da odigra ovu ulogu. Da li biste mogli da zamislite da je Vučić, kada je Haradinaj bio uhapšen pre nekoliko meseci [u Francuskoj], rekao: ‘Dobro, pustite ga’?

Da se zadržimo na Vučiću na trenutak — on vas ne napada. Mislim, čini se da ne predstavljate pretnju kao opozicija Vučiću.

Jer, na neki način, on mene poštuje.

Zašto to mislite?

Siguran sam da ponekad on ne može da shvati kako tako lako mogu da ga podržim u nekoj situaciji.

Zašto biste morali da podržavate nekoga toliko moćnog kao što je Vučić?

Na primer, kada je terao Srpsku listu da glasa za Haradinaja, rekao sam da je to okej. Da treba to da urade.

Ali ste malopre rekli da to nije dobra ideja. Zar nije malo protivurečno?

Nije, meni nije dobra zamisao da se kosovski Srbi koriste kao alat u politici, bilo da je reč o međunarodnoj zajednici, Haradinaju ili Tačiju.

Kako vidite ulogu Srpske liste na Kosovu?

Srpska lista je instrument Vlade Srbije. Ali za to postoji objašnjenje: Ako biste rekli u Briselu, ‘mi nemamo kontrolu nad Srbima na Kosovu i oni imaju svoju demokratiju, pa ako želite da razgovarate s njima, pričajte sa njihovim predstavnicima na Kosovu’, oni bi vam rekli, ‘Ne zezaj me’. To nije dobro rešenje.

Foto: Boris Firicki.

Vama [Kosovu] su u političkom životu potrebni Srbi. Njihova je odgovornost da se brinu o svojoj budućnosti. Ako kontrola dolazi iz Beograda, oni nikada neće biti integrisani u kosovsko društvo. Koje je to naše pravo da govorimo u njihovo ime? Kako mogu da budem toliko hrabar da iz Beograda vodim računa o kosovskoj realnosti? Živim u Beogradu, ne u Prištini, ne u Mitrovici, ne u Gračanici ili Štrpcu. Kakvo to pravo imam da bih govorio o privatizaciji Brezovice? Oni su samo instrument i ništa više — kao u vreme Miloševića.

Kada imate ovakav pristup, integracija je nemoguća. Čini se kao da ne možemo da postojimo bez neprijatelja. Vučić nam više govori o neprijateljima nego o našim ciljevima. Trebalo bi da pričamo o ciljevima, a ne o neprijateljima. Vučić misli da o Kosovu može da razgovara kao o otvorenom slučaju. S Kosovom je gotovo i treba samo da razmišljamo o tome kako da pomognemo Kosovu i sebi radi napretka.

A šta je s kosovskim Srbima?

Ne, Kosovo — samo Kosovo. Ako smo okej sa Kosovom, onda smo okej sa kosovskim Srbima. Ako samo vodimo računa o kosovskim Srbima, tako ćemo ih samo žrtvovati.

Vaš stav podrazumeva da vi ne podržavate Zajednicu opština sa srpskom većinom na Kosovu. Kakav je vaš stav prema tome?

Ne, ne podržavam je, jer je pretnja po budućnost Kosova. To je znak da ne umemo da živimo kao građani, zajedno, u budućnosti, već da bi trebalo da budemo podeljeni. Potrebno je da kosovski Srbi budu potpuno integrisani. To nije lako i ja to znam, jer je naša prošlost prepuna krvoprolića. Trebalo bi više da se bavimo izgradnjom mira. Ipak, ne možemo večno da putujemo smrtonosnim vozom — da jedni druge ubijamo i uništavamo.

Vučić tvrdi da je zainteresovan za zaštitu prava i života kosovskih Srba. Šta mislite o ovakvom pristupu i kako biste vi vodili politiku prema Kosovu?

Mi imamo dužnost, ali ja ne mogu da zaštitim Srbe u Gračanici ‘putinovskim uplitanjem’. Mogu da ih zaštitim samo kroz saradnju sa Albancima. Tu se naši pristupi razlikuju.

Zašto ovde pominjete Putina?

To je deo našeg stanja duha i naše istorije — da pronađemo odgovore u svojoj inferiornosti. Na primer, postoji neka priča o Drugom svetskom ratu i lepa pesma ‘Stojanka Majka Knežopoljka’. Majka je Stojanka, ali Skender Kulanović više od majke, peva o baki Rusiji. To je pod našom kožom. Svi moji stariji prijatelji govore da bi trebalo da razumem ovaj narativ.

Bojite li se ruskog mešanja u region?

Da, svakako. Oni žele da nas iskoriste i mi smo savršeno oruđe za novi haos u ovom delu Evrope. Oni podržavaju sile devedesetih, nacionalizam. Oni podržavaju [Milorada] Dodika i imaju užasan pristup prema Kosovu. Kada je reč o moskovskim zvaničnicima, Kosovo je kriminalna država. Dobro, možda na Kosovu ima kriminalaca koji su isti kao oni u Moskvi. Stvar je u tome što je sramno govoriti o kriminalnoj državi. Ono što se krije iza toga jeste uguravanje nas u novi rat, jer je svaki rat na Balkanu koristan za Rusiju.

Kako bi vaša alternativa izgledala, hipotetički rečeno, ako biste sutra postali premijer Srbije? Kako biste objasnili građanima Srbije da ‘moramo da priznamo kosovsku nezavisnost’ posle svih ovih godina ulaganja raznih srpskih vlada koje su govorile narodu da je Kosovo i dalje kolevka Srbije?

Mislim da moramo da promenimo ciljeve kojima srpsko društvo teži. Meni je važno da objasnim Evropskoj uniji da bi trebalo više da se ostvari u procesu integracije. Dobro, dajte nam da ubrzanom procedurom pristupimo EU i NATO.

S druge strane, nije pošteno da očekujemo da srpsko društvo razume kosovsku nezavisnost. Naravno, ne možemo da radimo stvari koje je Milošević radio; jednog dana činite genocid u Srebrenici, a onda sledećeg dana pokušavate da napravite dobrosusedske odnose sa Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom.

Trebalo bi da otvorimo put za promene. Jedna od tema je nezavisnost Kosova i kapacitet da se ona razume.

Da li mislite da srpsko društvo ima kapaciteta da je razume? Bilo je više Vučićevih pokušaja da se ima inkluzivniji pristup po pitanju Kosova.

Naravno da ne i ne verujem da odjednom možemo da razumemo kosovsku nezavisnost. To nije tačno jer Srbi ne znaju ništa o Kosovu. Ne razumemo šta je cilj srpskog društva, ne samo po pitanju Kosova, već generalno gledano. Naravno, Kosovo je jedan od znakova koji govore o našem nerazumevanju.

Nisam dobio eksplicitan odgovor na pitanje o tome šta biste vi uradili da sutra postanete srpski premijer.

Mogu da razumem ako govorimo o zajedničkim interesima. Nije pošteno terati moje društvo da prizna kosovsku nezavisnost, jer bi se tako omogućili budući sukobi…

Dakle, ako sam dobro razumeo, vi ne biste odmah priznali nezavisnost. Da li sam u pravu?

Ja nemam nikakvo pravo da nešto branim Kosovu. Ako vi [Kosovo] hoćete da se učlanite u UN, okej, onda budite član UN-a. Ako želite da budete deo Uefe, budite. Hoću da igram fudbal s vama. Bolje fudbal, nego rat. Nisam srećan što niste član Uneska. Bolje je da Kosovo bude član Uneska, nego da bude u crnoj rupi.

Naši političari pokazuju svoje mišiće govoreći, ‘dovoljno smo jaki da blokiramo njihovo članstvo u Unesku’. Ja mislim da je bolje da radimo zajedno na ovim pitanjima. Hajde da otvorimo granice i da zajedno napravimo pespektive evropskih integracija — bez ikakvih laži. To čak i nije pitanje za mene.

Ali zašto onda svi lideri, kao što su Vučić i drugi srpski političari, imaju podršku EU, ako već blokiraju ili opstruišu dobrosusedske odnose i primenjuju politiku iz Srednjeg veka, kao što ste ranije rekli? Zašto se, prema vašem mišljenju, oni smatraju proevropskim faktorima?

EU nema pojma šta radi s nama. Ko — [Federika] Mogerini? Ketrin Ešton? Ko — [Žan Klod] Junker?

Oni nemaju nikakav plan za Kosovo, oni ne znaju kakav je plan za Bosnu i Hercegovinu. Kao uvek. Problem je isti kao i pre 100 godina. Imamo probleme u Makedoniji, imamo probleme na Kosovu, imamo probleme u Bosni i Hercegovini. EU ne zna šta će sa sobom. Kada sam pre nekoliko godina razgovarao sa evropskim liberalima [Savez liberala i demokrata Evrope, ALDE], zajednički zaključak je bio da ‘razgovaramo o zelenoj energiji’. Rekao sam im, ‘Pa vi ste ludi! Vi pričate o zelenoj energiji…’

…pitanja ekologije jesu važna. O njima se mora pričati, zar ne?

Da, zelena energija je važna, to je ono što mi je [bivši zamenik premijera UK] Nik Kleg rekao. Ne, problem je u tome što gubimo smisao, čak i u okviru EU, za to zašto je EU bitna, a sada, posle nekoliko godina, desi nam se Brexsit. Zbog toga imamo ovu glupu nacističku stranku u Nemačkoj, glupe ideje u Mađarskoj, Poljskoj i imamo pravi rasizam u srcu Evrope. Gubimo u političkoj borbi od pokreta kao što su Pet zvezdica, Siriza i Podemos.

Pitali ste me zašto EU podržava Vučića — jer je on pokušao nešto da promeni. Dobro, imamo Briselski sporazum i on je saglasan sa svime što Brisel kaže. K