Pendija i Zumret Ahmeti nikada ne propuštaju provesti 6. maj u Dragašu. Sedeći na šarenoj tkanini, pod tek razgranatim drvetom, mogu videti skoro sve što se dešava na godišnjoj proslavi Dana Goranaca. Proplanak Vlaska, u blizini sela Vranište u podnožju Šar-planine, prepun je hiljadama ljudi koji slave.

Prvobitno su ove proslave održavane da bi se obeležio Đurđevdan i prelaz sa zime na leto, ali je za goranski narod u savremeno vreme ovaj dan nekako izgubio svoju versku konotaciju. Republika Kosovo ga danas zvanično priznaje kao Dan Goranaca.

Pendija (u sredini) i Zumret Ahmeti (desno), uslikani sa svojim rođakom Abdijem Dulsijom, svake godine se iz Beograda vraćaju u Dragaš da bi proslavili Dan Goranaca. Fotografija: Jonas Kako.

“Već vekovima je običaj okupljanja ovde”, kaže Zumret. “Svi Goranci dolaze svake godine. To je običaj koji nije nestao i nikada neće nestati. Više od samog Đurđevdana, to je slavlje goranskog naroda, mogućnost da se okupimo i sretnemo jedni druge.”

Mali planinski put koji prolazi kroz sredinu slavlja i uvija se oko planine, prepun je ljudi koji stoje u redu na obema stranama puta, dok se stalna procesija polako kreće gore-dole pozdravljajući poznata lica duž puta.

Šesti maj je i profitabilni dan za posao: među trgovcima duž ovog proplanka se nalaze Goranci, Albanci i skoro sve nacionalnosti Kosova, a prodaju hranu i piće, materijale za žensku odeću, dečje igračke, a ovim povodom je postavljen i ringišpil.

Zvuci tradicionalnog “kavala” odzvanjaju slavljem na padini. Fotografija: Jonas Kako.

U sredini polja, ljudi izvode tradicionalne korake dvoritamskog kola uz zvuke tupana i kavala (duvački instrument), dok mnogi samo posmatraju. Neke porodice sede oko svojih malih piknika, a drugi se šetaju, srečući se sa porodicom i prijateljima.

Žene i muškarci igraju dvoritamsko kolo u pratnji tupana. Fotografija: Jonas Kako.

“Pogledaj tamo, ona devojka se, verovatno, upravo verila”, kaže dvadesetsedmogodišnja Pendija, upirući prstom u ženu koja igra kolo. Ova mlada žena, naizgled u svojim dvadesetim godinama, obučena je u tradicionalnu vezenu belu goransku haljinu, sa šačicom lira (starih zlatnih novčića) i malim cvetom iza uva. U skladu sa goranskom tradicijom, mlade neudate ili verene žene, nose beli jelek kako bi ih razlikovali od crnog vezenog jeleka koji nose udate žene.

“Pogledaj ti to, sve je ručno pravljeno”, kaže Pendija dok pokazuje svoj crni jelek. “Ali sad nosim samo obični šal. Više nisam mlada da bih nosila te raznobojne.”

Iako u Beogradu živi već četiri decenije, za identitet ovog para je vrlo važno to što su Goranci i što potiču sa kosovske Gore na dalekom jugu ove zemlje.

“Pogledajte tamo”, Zumret pokazuje rukom u planine. “Tamo je Kukulan — moje selo. Moram ovde da budem 6. maja i na leto. Moj bratanac ima 6 godina, rođen je u Beogradu i jedva čeka da dođe ovde. Ovo mesto nas prosto privlači da dođemo.”

Goranska zajednica je slovenska muslimanska etnička grupa iz regiona Gore, koji se nalazi u planinskom trouglu Kosova, Albanije i Makedonije. Deo Gore koji se nalazi na Kosovu je najveći, dok se smatra da je veći deo od 11.000 Goranaca u ovoj zemlji koncentrisan u gradiću Dragaš i njegovim okolnim selima. Ipak, usled masovnih migracija tokom 20. veka, kada su hiljade napuštale ovaj nerazvijeni region da bi pronašle posao u inostranstvu, populacija u goranskim selima se danas svela uglavnom na starije ljudi čije porodice, često, žive u dijaspori.

Registarske tablice na automobilima, koji su prepunili ovu malu planinu, dolaze iz Srbije, Makedonije, Albanije i skoro svake države-članice EU, što upućuje na opseg lokacija iz kojih ljudi dolaze da bi prisustvovali ovom dešavanju. Goranci kažu da oko 80 odsto ljudi koji učestvuju na proslavama dolazi iz dijaspore.

Jasmin Redžepagović je dvadesetosmogodišnji Goranac koji je doputovao iz Švajcarske da bi proslavio ovaj dan sa članovima svoje zajednice.

“Ovaj dan je najvažniji za mlade ljude, posebno one koji žive u inostranstvu, da se upoznaju”, Jasmin kaže na goranskom jeziku, na našinskom, što je nestandardizovani južnoslovenski dijalekat. “Ovo je više dan za mlade. I prelepo je što imamo mogućnost da vidimo sve. Porodica i prijatelji koje poznajete su na jednom mestu. Ima muzike, radosti i ljudi — sve u jednom.”

Mnogi mladi učestvuju u proslavama za Dan Goranaca; za njih je obezbeđen ringišpil i drugi načini zabave. Fotografija: Jonas Kako.

Nakon proslava u Vlaskoj, noćno slavlje uz muziku i igre se nastavlja u drugim selima, dok se nešto slično dešava na različitim lokacijama narednih dana. Kao krojač svadbenih jeleka, Aslani Šukrija je naširoko poznata ličnost na slavlju. Kaže da okupljanje na proplanku Vlaska potiče od vremena pre Drugog svetskog rata, kada su porodice pozdravljale svoje voljene koji su emigrirali u dijasporu.

“Ranije su stariji ljudi ovde dolazili da bi ispratili svoje porodice”, kaže Aslani. “Ostajali su ovde dok ne izgube iz vida siluete voljenih.”

Ovaj krojač nije srećan što većina žena ne nosi karakterističnu tradicionalnu goransku haljinu. “Ranije su sve žene nosile goranske haljine”, kaže Aslani. “Ali se sada dešava asimilacija ljudi koji žive u inostranstvu i oni se oblače u skladu sa svojim stilom.”

Kako mnogi mladi ljudi dolaze iz goranskih naseobina iz cele dijaspore, Aslani se nada da će goranska kultura i goranski običaji biti sačuvani za buduće generacije. “Zaista sam srećan što su ljudi voljni platiti ovoliko samo za ovo, ova tradicija mora da se nastavi”, kaže on. “Kultura i jezik jedne zajednice moraju se očuvati. To je bogatstvo svakog društva, svuda.”K

Ilustracija: Jonas Kako.