Prvog dana spektakularno najavljenog sedmodnevnog otvaranja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 20. oktobra 2017. godine, slobode su lišena dvojica umetnika, a zbog toga što su izveli dva performansa u kojima su korišćene slike predsednika Srbije, Aleksandra Vučića. Jedan od njih, koautor ovoga teksta, Vladan Jeremić, član je ArtLeaks-a i jedan je od organizatora niza dešavanja pod nazivom „Salon Nepotkupljivih“. Drugi je Uroš Jovanović, nezavisni umetnik i performer.

Prvo je priveden Jeremić. Bezbednjaci su ga osumnjičili za „vređanje predsednika“ i predali ga policiji koja mu je oduzela lične dokumente i umetničke rekvizite (papirnu masku i flajere). Uroš Jovanović je uhapšen kada je pokušao da uđe u muzej sa fotografijom predsednika Srbije u pozlaćenom ramu sa prethodno objavljenom izjavom da je „Vučić – najbolji umetnik“. Državni tužilac je odlučio da ih obojicu oslobodi nakon nekoliko sati saslušanja.

Pre privođenja ispred Muzeja je zapravo uspešno izveden performans „Nepotkupljivih“, kao deo programa „Salona Nepotkupljivih“. Posetioci i gosti koji su dolazili na otvaranje muzeja pozivani su da uzmu, i po želji stave na lice, papirne maske koje podsećaju na lik predsednika Srbije, a bili su im deljeni i leci na kojima je bila fotokopirana samo slika sendviča. Publika je najvećim delom pozitivno reagovala na tu akciju, koju je videla kao vizuelnu metaforu društveno-političke situacije u kojoj živi većina ljudi u Srbiji.

Fotografija Nepotkupljivi

Salon Nepotkupljivih su pokrenuli Tony Maslić, Nikola Radivojević, Rena Raedle i Vladan Jeremić, postavljajući pitanje: Da li je nepotkupljivost moguća u okruženju u kojem se tvrdi da sve i svako ima svoju cenu? Kroz razne programe Salona Nepotkupljivih, a pre svega sa predstavljanjem ArtLeaks Gazette broj 4 i izložbom “Razmere potkupljivosti”, koja je realizovana u MKM-u u Beogradu, pokazane su nepotkupljive pozicije svih oblika i izraza, bez posebnih prostornih i vremenskih ograničenja.

Nepotkupljivost se ovde nije tretirala kao vrednost prema kojoj se teži ili kao nekakav moralni stav. Kako to kažu organizatori: “Nepotkupljive pozicije se nalaze izvan mišljenja našeg okruženja kao „VU-totaliteta“ i shvataju nepotkupljivost kao suštinu sopstvenog delanja. Dakle, praksa nepotkupljivosti je u protivurečnosti sa Realnim. Salonom Nepotkupljivih se kritikuje oduzimanje prostora i glasa umetnicima i umetnicama u Srbiji. Biti nepotkupljiv protestni je stav, izražen nasuprot igri moći sa oduzimanjem i davanjem, koju diktira blok na vlasti. Dopustimo sebi da budemo nepotkupljivi ovde i sada, kada „VU-totalitet“ uspostavlja hegemoniju u polju umetnosti i kulture.”

Neposredno nakon što je usledio incident, pozicija Muzeja kao državne institucije povodom svega ovoga u medijima nije bila vidljiva niti jasna. Opšti utisak je bio da je Muzej zapravo “kidnapovan” od strane vlasti jer je događaj otvaranja diktirala Vlada Srbije. Imao se utisak da je spektakularno otvaranje bilo zapravo slavlje za odabrane, na kojem nisu previše bili dobrodošli lokalni umetnici i nezavisna kultura.

Deljene su različite pozivnice, jedne za party sa vladajućom elitom a druge za posetu Muzeju, koji je svakako bio svima otvoren i dostupan, te pozivnice i nisu bile potrebne. Građevinski radovi u parku oko Muzeja i protokol proslave su ukazivali da je dosta toga bilo uređeno tako da se sprovede infrastruktura za pomenutu sedmodnevnu proslavu. Primer ovoga su nove betonske staze koje su napravljena za ceremoniju otvaranja muzeja jer jedna od njih vodi tačno od muzeja do Poslovnog centra “Ušće”, na čijem se vrhu nalazi restoran “Top of the Hub”, u kojem je prvog dana otvaranja estradna, politička i medijska elita imala zasebnu organizaciju proslave i konferenciju za medije. Tom događaju su prisustvovali Predsednik Srbije sa suprugom, Premijerka Ana Brnabić sa partnerkom i mnogi drugi.

Fotografija Nepotkupljivi

Sedam dana nakon incidenta, na konferenciji za medije, a na insistiranje novinara, direktor i kustosi su se konačno izjasnili javno povodom privođenja umetnika. Protivrečne izjave uprave MSUB-a, iznete na konferenciji za štampu 27. oktobra, bacile su novo svetlo na ulogu Muzeja i obezbeđenja u vezi s hapšenjem umetnika i uznemiravanjem posetilaca. Dobro je bilo to što su kustosi Muzeja podržali umetnički performans rekavši da privođenje umetnika, kako je to naglasio kustos i autor izložbe u Muzeju, Dejan Sretenović, predstavlja napad na slobodu umetničkog izražavanja.

Zabrinjavajuće je, međutim, da v. d. direktor Muzeja, gospodin Slobodan Nakarada, nije podržao to viđenje, ocenivši performans sa unošenjem slike predsednika kao opasnost po imovinu i publiku, i kao oblik umetnosti koji se nalazi van okvira „normi koje su civilizacijske“.

Čak i onda kada je državni tužilac ustanovio da nema nikakvih dokaza da je tim performansima, ranije u najavljenim u medjima, u kojima je korišćena slika predsednika, prekršen zakon, Nakarada nije osudio čin privođenja umetnika i cenzuru.

Jedan bitan detalj, za koji su predstavnici Muzeja trebali da znaju, ali ga prećutkuju, jeste da je privatno obezbeđenje, koje je stajalo na ulazu, diglo uzbunu zbog papirne maske i letaka sa slikom sendviča. Te rekvizite sa performansa su na vratima muzeja izvadili iz torbe jedne posetiteljke, koju su onda prosledili policiji na legitimisanje. Vladan Jeremić je, kao organizator performansa, prišao da vidi o čemu se radi, jer je primetio da se posetioci maltretiraju zbog posedovanja tih rekvizita, da bi potom bio lišen slobode.

Pored toga, kustosi su pokušali da odbace svaku odgovornost za privođenje a naglasili su da su prisustvovali ispitivanju Vladana Jeremića, ali da nisu ništa mogli da urade. Uprkos činjenici da je umetnička akcija u okviru „Salona Nepotkupljivih“ bila široko najavljena preko medija, pri čemu je jedan od kuratora bio i lično obavešten o tome, predstavnici Muzeja su tvrdili da nisu znali ništa o planiranim umetničkim akcijama, kao da je i hapšenje Jeremića bilo van teritorije Muzeja.

Predstavnici institucija i nadležni do sada nisu ništa izjavili povodom niza dodatnih pritužbi koje su se pojavile na društvenim mrežama. Na primer, da je privatno obezbeđenje tokom otvaranja pretresalo posetioce, ciljano tražeći listove papira, sveske, letke i kartone (jednom posetiocu, inače umetniku i kustosu iz Danske, oduzet je jedan crtež, a zatim je bio izgužvan i bačen), kao ni povodom legitimisanja nekoliko posetilaca koji su fotografisali performans Uroša Jovanovića.

Još jedan primer kritičke refleksije institucija bio je i performans “7×24 = povratak kući” Sofije Modošanov i Jelene Jaćimović, umetnica koje su sedam dana živele u MSUB-u. Ovom intervencijom, umetnice su, kako su navele, želele “maksimalno iskoristiti” i “nadoknaditi” sve propušteno tokom 10 godina zatvorenosti MSUB-a. One su izjavile u jednom radio intervju da su „prazni listovi papira izgleda bili najveća pretnja za Muzej“ i da im je obezbeđenje reklo da se „političke konotacije“ ne smeju unositi. Na osnovu svih navedenih informacija stiče se utisak da je privatno obezbeđenje bilo glavno sredstvo u sprovođenju cenzure i selekciji podobne i nepodobne publike.

U svemu tome se uočava jedan opšteprisutni problem, naime, da je „outsourcing“ izvršne vlasti privatnim firmama bezbednosti odavno postao tehnika vladanja (i ratovanja), ne samo u mnogim sredinama širom sveta, nego i u Srbiji, pre svega u situacijama u kojima bi vlast svojim postupcima mogla doći u sukob sa zakonima takozvane „demokratske države“.

Pored pitanja demokratske kontrole takvih postupaka, nameću se i sledeća pitanja: Koji je bio opšti kriterijum za kontrolu posetilaca i njihovo prosleđivanje policiji na legitimisanje; i ko je obezbeđenju dao te kriterijume i ovlašćenja?

Možda je to bio samo tipičan slučaj predostrožne poslušnosti, ali možda je reč i o merama planiranim od strane institucija kulture i vlasti, kao organizatora otvaranja. To samo pokazuje koliko je snažan pritisak kojem su izloženi predstavnici institucija u Srbiji.

Fotografija Nepotkupljivi

Naravno, u opštoj nezaposlenosti i siromaštvu koje vlada u Srbiji i celom regionu, svako se pre svega brine za vlastite pozicije. Ipak, to ne menja činjenicu da ovakvim ponašanjem javne institucije pokazuju saglasnost sa činom cenzure. Povodom ovoga, sociolog Milan Rakita u svom komentaru objavljenom na e-flux conversation, a zatim i na sajtu za kritiku umetnosti DeMaterijalizacija umetnosti, kaže da je nakon izjave gospodina Nakarade postalo jasno da je Muzej, koji je do sada delovao kao ideološki aparat, sada deluje i kao represivni aparat države.

Cilj performansa „Nepotkupljivih“ je bio da razbije zid ćutanja o onome što se u konceptu „Salona Nepotkupljivih“ naziva „trendom potkupljivosti“. Performans je zapravo generisao lanac reakcija, koji je razotkrio hijerarhiju mehanizama i tehnika upravljanja i ogolio ulogu institucija kulture u okviru tog aparata: ove institucije i sam Muzej su, u datom trenutku, funkcionisali kao deo represivnog državnog aparata.

Javne institucije kulture u Srbiji u ovom trenutku, nažalost pokazuju da teško mogu biti mesta u kojima se može slobodno baviti kritičkim pitanjima savremenog društva, iako se iz petnih žila trude da to budu zbog nominalnog liberalnog diskursa evrointegracija. Pompezno otvaranje Muzeja nije moglo sakriti činjenicu da institucije kulture, pod ovoj vlasti u Srbiji, ignorišu konkretnu stvarnost i probleme savremene umetnosti i društva. One doprinose normalizaciji stanja koje vlada u Srbiji, u kojem strah od mera zastrašivanja, gubljenja radnog mesta ili dospevanja na crne liste „državnih neprijatelja“ ili „stranih plaćenika“ prisiljava ljude na ćutanje, apatiju, autocenzuru i predostrožnu poslušnost.

Situacija iz Srbije pokazuje sličnosti sa zemljama u kojima su na vlasti desni autoritarni režimi. U Turskoj, Poljskoj, Mađarskoj i Rusiji, radnici u kulturi, obrazovanju i umetnosti trpe cenzuru i napade na autonomiju institucija kulture i obrazovanja, kao deo „kulturnog rata“ koji vodi desnica. Smatramo da je ujedinjeni otpor ovakvim politikama više nego potreban u celoj Evropi.

Naslovna fotografija: Nepotkupljivi