Debata o školovanju dece političara ponovo je izbila početkom septembra, nakon incidenta u vezi sa predsednicom Vjosom Osmani. Naime, 10. septembra, kamerman medija Paparaci je uhapšen dok je snimao izveštaj o privatnom školovanju dece Osmani. Prema Udruženju novinara Kosova, njeni bliski telohranitelji zaustavili su ga, oduzeli mu kameru i tražili da obriše snimke.

Osmani je, osuđujući “stalno uznemiravanje” njene dece od strane novinara, opravdala prelazak svojih ćerki iz javne u privatnu školu zbog bezbednosti i promene prebivališta. Međutim, kada je govorila o problemima koje su i njene ćerke doživele u školi “Ismail Qemali” u Prištini, otkrila je bolnu stvarnost javnih škola u kojima većina dece u zemlji pohađa nastavu: zapušteni i nečisti toaleti, nedostatak vode i grejanja, nedovoljna bezbednost, pa čak i slučajevi konfiskacije oružja i upotrebe narkotika među učenicima. Osmani je takođe istakla veliki broj đaka po odeljenju – u nekim učionicama po 40 učenika, a škola ukupno ima oko 4.000 đaka.

Prema medijskim izveštajima, cena jednogodišnjeg školovanja u školi u koju je predsednica prebacila decu iznosi oko sedam hiljada evra. Kako je predsednica izjavila u svom obrazloženju pred novinarima, to je skupo, ali je u njenim finansijskim mogućnostima.

Ja sam jedan od roditelja koji svoju sedmogodišnju ćerku školuje u privatnoj školi. Iako mi to nije nimalo lako – za razliku od predsednice, budući da živim u iznajmljenom stanu i na kredit – verujem da je najvažnije da deca odrastaju u sigurnom okruženju. Od privatne škole očekujem više od obrazovnog programa – tražim zdravo okruženje gde deca nisu traumatizovana prljavim toaletima, gde se poštuju osnovni higijenski standardi, gde nema vršnjačkog nasilja i gde im nije ugrožena fizička bezbednost.

Nažalost, ovakve mogućnosti nema još 245.000 dece koja su u septembru krenula u školu pod istim lošim uslovima. Njihovi roditelji nemaju novca da ih pošalju u privatne škole, a u većini opština privatnog školskog sistema gotovo da i nema. Sa ovakvim javnim obrazovnim sistemom, da li već osuđujemo decu još u detinjstvu?

Kako se obrazuje većina dece?

Debata o školovanju u privatnim u odnosu na javne škole, podstaknuta lošim uslovima u školi “Ismail Qemali” u glavnom gradu, praćena video zapisima iz kampanja kandidata za gradonačelnike o stanju u javnim školama, istakla je jednu bolnu istinu: škola, koja bi trebalo da bude mesto učenja, rasta i sigurnosti, često se pretvara u izvor trauma za decu.

U školi “Ismail Qemali”, početak ove školske godine obeležen je bojkotima i protestima roditelja, jer su već prvog dana učionice bile pune vode iz kanalizacije.

U okviru izborne kampanje u opštini Dečani, kandidatkinja za gradonačelnicu iz Socijaldemokratske partije (PSD), Natyra Kuçi, dokumentovala je stanje u školi “Sylejman Vokshi” u selu Prilep, gde su učenici primorani da obavljaju fiziološke potrebe u improvizovanom WC-u van škole. U školi “Lidhja e Prizrenit”, u istoj opštini, njen video prikazuje učionice u katastrofalnim infrastrukturnim uslovima: napukli zidovi, izlomljeni podovi i nedostatak vode.

Higijenski problemi u javnim školama su hronični. Deca svakodnevno koriste prljave toalete, bez minimalnih uslova za pranje ruku i bez pitke vode. Još pre deceniju, zdravstveni stručnjaci su podigli “alarm zbog rizika od izbijanja infektivnih bolesti” zbog niskog higijenskog standarda, ali nadležne institucije i dalje ćute.

Čak se i ćerka premijera u ostavci, Albina Kurtija, obrazuje u inostranstvu. Dok je za ostale građane normalno da šalju decu u sredine koje bi u svakoj drugoj evropskoj zemlji bile smatrane neprihvatljivim.

Osim fizičkih uslova, problematičan je i sam sadržaj nastavnih planova i programa. Školski udžbenici, mnogi od njih napisani decenijama unazad, sadrže rasistički jezik prema manjinskim zajednicama i marginalizovanim grupama, kao i promociju striktnih rodnih uloga. Umesto da decu uče toleranciji i kritičkom mišljenju, oni kultivišu predrasude.

Još jedan problem za učenike na Kosovu predstavlja nošenje torbi težih od preporučene granice od 10% telesne težine, što izaziva bolove u leđima, deformitete kičme, umor i poteškoće u koncentraciji. U nekim slučajevima, učenici nižih razreda svakodnevno nose teret od četiri do pet kilograma, često prelazeći duge udaljenosti od kuće do škole i nazad. Ovo predstavlja ozbiljan rizik po njihovo dugoročno zdravlje, dok su rešenja poput opremanja škola ličnim ormarićima, digitalizacije udžbenika, unapređenja nastavnih planova i bolje organizacije školskog rasporeda često obećavana, ali još uvek nisu realizovana.

Nastavnici, s druge strane, umesto da budu glavni stub reformi, ostavljeni su bez podrške. Prema zvaničnim podacima iz 2023. godine, samo 25% nastavnika je pohađalo profesionalne obuke. Većina ima minimalne digitalne veštine, dok su učenici znatno spretniji od njih u korišćenju tehnologije. Strategija za merenje digitalnih kompetencija nastavnika obećana je još 2023. godine, ali još uvek nije sprovedena. To znači da deca ulaze u novi svet vođena ljudima koji ga ne poznaju.

Pored obrazovanja, škola bi trebalo da bude mesto socijalizacije i sigurnosti. U školama na Kosovu nasilje i vršnjačko zlostavljanje postali su raširen problem – učenici se često suočavaju s uvredama, zlostavljanjem, fizičkim gurkanjem i slučajevima tuča. Vršnjačko nasilje postalo je norma. Prošlog meseca široko je izveštavan slučaj devojčice u Gnjilanu koja je bila zlostavljana od strane vršnjakinja, a škola nije preduzela nikakve mere, dok je žrtva bila primorana da ostane u istoj učionici s nasilnicama. Koja je poruka time poslata? Da je nasilje tolerisano i da žrtve ostaju nezaštićene.

Mnogi od ovih incidenata nisu adekvatno prijavljeni ili dokumentovani od strane institucija, ostavljajući žrtve nezaštićenim i u strahu. Nedostatak efikasnih mehanizama u školama i slaba institucionalna reakcija dodatno pogoršavaju situaciju, negativno utičući na osećaj sigurnosti i obrazovni proces.

Osim zastarelih nastavnih planova i izraženih negativnih pojava, škole na Kosovu, posebno u ruralnim područjima, suočavaju se s problemom neadekvatnog prilagođavanja smanjenju broja učenika zbog emigracije i pada nataliteta. Interni izveštaj Ministarstva obrazovanja iz 2022. godine pokazao je da 72,7% odeljenja ne ispunjava zakonske kriterijume za minimalan broj učenika. Od 190 analiziranih škola, 62 je trebalo zatvoriti. Ipak, i ove školske godine one ostaju otvorene.

To znači da imamo učionice u kojima tri ili četiri učenika različitih uzrasta pohađaju nastavu sa jednim nastavnikom koji mora da raspodeli pažnju između različitih nivoa. Takav model ne stvara ni uslove za učenje, ni mogućnosti za socijalizaciju. Deca odrastaju bez vršnjaka, bez zdrave konkurencije. I za šta to? Da bi se očuvao administrativni status quo i izbegle reakcije lokalnog stanovništva zbog zatvaranja škola.

Ništa manje zabrinjavajuće nije ni stanje u privatnim školama, koje, iako se plaćaju hiljadama evra godišnje, ne garantuju nužno kvalitetnije obrazovanje. Od predškolskog do srednjoškolskog obrazovanja, u privatnim školama u devet opština Kosova nastavu pohađa 22.124 učenika. Udžbenici su isti kao u javnim školama, nastavnici su diplomirali na istim univerzitetima, a pedagoški standardi su jednaki. Jedina razlika je u infrastrukturi i pravilima discipline. Ipak, slab kvalitet nastave i dalje ostaje, pa i deca čije se školovanje finansira značajnim sredstvima ostaju žrtve zaostalog sistema.

Teško stanje kosovskog obrazovnog sektora potvrđuju i međunarodni izveštaji i ocene. U tri merenja PISA programa od 2015. godine, Kosovo je konstantno rangirano među tri zemlje s najlošijim rezultatima u čitanju, matematici i nauci. Ovo nisu samo statistike, već odraz generacije koja završava školovanje bez osnovnih veština potrebnih za sve konkurentnije tržište rada.

Javni obrazovni sistem na Kosovu nasledstvo je iz perioda kada je nastavnik bio jedini izvor znanja. Naši roditelji su prelazili kilometre da bi prisustvovali časovima i učili od jednog nastavnika ono što se nigde drugo nije moglo naći. Danas, međutim, dvanaestogodišnjak u džepu nosi više informacija nego što je nekada sadržala cela Aleksandrijska biblioteka. Čak i u engleskom jeziku ili tehnologiji, deca danas često nadmašuju svoje nastavnike, a niko ne može predvideti koje će veštine tržište rada tražiti za deset godina.

Na kraju, postavlja se pitanje: da li zaista vredi buditi decu u sedam ujutru, opterećivati ih teškim rancima, voditi u učionice hladne i bez grejanja, neopremljene digitalno, gde uče iz knjiga koje podstiču diskriminaciju, gde su izloženi vršnjačkom nasilju i iz kojih izlaze istraumirani?

Dok razvijene zemlje danas raspravljaju o uvođenju veštačke inteligencije (AI) u nastavu, mi ne smemo ostati zarobljeni u sistemu koji i dalje funkcioniše pomoću sunđera i zelene table. Ako se ne usudimo da menjamo stvari, odgovor na početno pitanje je jasan: da, štetimo deci slanjem u ove škole.

Rešenje nije jednostavno, ali je jasno da površinska reforma nije dovoljna. Potreban nam je dubinski preobražaj: škole koje su sigurne i higijenske, opremljene modernom tehnologijom, nastavnici koji kontinuirano pohađaju obuke, i nastavni planovi koji podstiču kritičko mišljenje i toleranciju.

Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0