Srbija je nakon 129 dana bespotrebnog čekanja da vlast napravi koaliciju sama sa sobom 28. oktobra konačno dobila Vladu. Uz sijaset ekstremno problematičnih rešenja, mnogi mediji — naročito strani — istakli su da će se na čelu deset ministarstava naći žene.

Ako se ima u vidu da u protekle četiri godine Srbija nije naprasno rešila da pošalje patrijarhat na groblje propalih ideja niti je doživela feminističku renesansu, postavlja se pitanje — šta je dovelo do takvog zaokreta u kadriranju?

Najpre, valja zakamuflirati činjenicu da Vlada u protekle četiri godine nije uradila mnogo po pitanju ciljeva zacrtanih ekspozeom premijerke u 2017. godini. Ništa nije urađeno po pitanju uvođenja socijalnih karti, platnih razreda u javnoj upravi ili reforme javnih preduzeća, a o više puta najavljivanom obračunu s organizovanim kriminalom ne vredi ni govoriti.

Mandat su obeležile krupne afere bez ikakvih posledica, što je kulminiralo bojkotom izbora 2020. godine, parlamentom bez opozicije i okrnjenim legimitetom. 

Pošto je autokratija u Srbiji postala previše ogoljena za ukus partnera u EU, predsednik Aleksandar Vučić je bio prinuđen da u startu skrati rok trajanja mandata Vlade najavljujući vanredne parlamentarne izbore “najkasnije 3. aprila 2022”, ne zamajavajući se preterano da objasni otkud takva odluka u njegovoj ustavnoj nadležnosti.

Ulepšavanje potemkinovskih kulisa

S obzirom na to da u tako kratkom periodu nije moguće sprovesti nikakve ozbiljne reforme, izvesno je da nam predstoji godinu i po dana predizborne kampanje u kojoj će glavni cilj biti simuliranje popravljanja političkog ambijenta kako bi se opoziciji izbili argumenti za još jedan bojkot izbora. 

Izbor Vlade sa solidnim balansom u pogledu polova predstavlja prvi korak u ulepšavanju potemkinovskih kulisa. Takav potez smo već videli kada je Ana Brnabić, koja se javno izjašnjava kao lezbijka, prvi put postavljena za premijerku, ne bi li se tim izborom Vučić profilisao u EU kao progresivan lider. Vrlo brzo se ispostavilo da je u pitanju klasičan pinkwashing, budući da Brnabić nije uradila apsolutno ništa po pitanju popravljanja položaja gej zajednice u Srbiji. Sudbina trika za rebrendiranje čeka i “žensku vladu”, i tu nema ničeg novog.

SNS već godinama manipuliše temama koje se posredno ili neposredno tiču žena. 

U januaru 2019. godine naprednjaci su lansirali kampanju generičkog naziva “Stop nasilju nad ženama”. Članice njihovih lokalnih odbora pozirale su s tom parolom na grupnim portretima, režimski mediji su uredno prenosili njihova saopštenja. I sve bi to bilo u redu da jedini oblik nasilja koji je pomenut nisu bili mizogini tvitovi pojedinih opozicionara. 

Dakle, ni reči o broju žena koje su ubili partneri, ni broj silovanih i pretučenih, i ni reči o tome da se u to vreme bližilo godinu dana otkako je protiv njihovog stranačkog kolege Milutina Jeličića Jutke, predsednika opštine Brus, pokrenuta krivična prijava zbog dvogodišnjeg seksualnog uznemiravanja.

Naprotiv, samo mesec i po nakon akcije “Stop nasilju nad ženama”, pripadnice SNS i žene zaposlene u preduzećima kojima rukovode njihove stranačke kolege, okupile su se u Brusu da bi Jeličiću javno dale podršku, a predsednik Vučić je tvrdio da se iza pritisaka da Jutka podnese ostavku i bude krivično gonjen kriju napadi na njega.

To nikako nije bio izolovan slučaj zloupotrebe teme nasilja nad ženama. 

Lažna briga vladara

Tokom proteklog mandata, žene su u više navrata podmetane kao živi zid u situacijama kada su protesti opozicije pretili da eskaliraju u incidente. Usred antirežimskih demonstracija u aprilu 2019. godine zaposlene u Skupštini Beograda telima su sprečavale eventualni upad pripadnika opozicije u tu instituciju, skandirajući (ponovo) “Stop nasilju”. 

U avgustu, kada su se incidenti na protestima preselili ispred Predsedništva, predsednik Vučić je ispred zgrade poturio pripadnice “Kobri” (specijalna jedinica Vojne policije Srbije koju čine isključivo žene) moleći cinično demonstrante “da ne tuku devojke i žene”. Ista molba izostala je, naravno, u julu ove godine kada je policija mlatila demonstrante ne diskriminišući nijedan pol.

Ove i niz drugih situacija deo su sada već višegodišnje izgradnje narativa o mizoginoj opoziciji i vlasti koja tobože brine za žene. 

Mada je mizoginija nesporno sastavni deo rečnika pojedinih opozicionara — poput Sergeja Trifunovića — jednostranim izveštavanjem režimskih medija konstantno se stvara dojam kako je ona daleko izraženija u opoziciji. U stvarnosti, predsednik Vučić je u više navrata stao u zaštitu visokih funkcionera SNS nakon mizoginih ispada.

Storija o novoj Vladi, punoj balansa kada je reč o zastupljenosti polova, zapravo je prirodni nastavak preventivnog isturanja žena u prve redove tamo gde vlast očekuje da se nađe na udaru. Za to postoji vrlo dobar razlog. 

Politička kriza u Srbiji permanentna je pojava već čitav niz godina: dve trećine građana više nema nijednog predstavnika u republičkim institucijama, a vlast konstantno tretira i opoziciju i njene glasače kao crevne parazite, pa je javni govor postao izuzetno nasilan. 

Pošto se kalcifikovala u tvorevinu koja se de fakto nalazi van dodira zakona, politička klasa još jedino može da dođe pod udar uvreda po društvenim mrežama i u komentarima čitalaca na portalima. Na svaki potez vlasti se, uz argumentovanu kritiku, ispaljuje i čitav arsenal podsmeha, psovki i provokacija.

Ta činjenica pretvorena je u deo mehanizma spinovanja bilo koje teme. Iako bi u skladu sa svojim društvenim položajem vlast morala da ima povišenu toleranciju za kritike i strog kriterijum kada bira na šta treba odgovarati, u stvarnosti se dešava suprotno: da bi se zaobišle suštinske kritike u prvi plan se izvlači šta god se nađe na dnu kace, i onda se to proglašava za “lice opozicije”. 

Pažnju dobijaju labilne ličnosti koje su sa svog Tviter naloga sa par desetina pratilaca sipale gadosti o predsednikovoj familiji, ali ne i istraživačko novinarstvo koje se bavi vezama te familije sa korupcijom ili organizovanim kriminalom.

U skladu s tim, nesumnjivo ćemo u narednih godinu i po — na koliko je predsednik mimo svojih ustavnih ovlašćenja oročio ovu Vladu — imati niz situacija u kojima će legitimne kritike ministarkama bivati amortizovane prebacivanjem fokusa na prostake i psovače koji potrče da nam pokažu kako im je od korupcije ili nekompetencije veći okidač to što je u fotelji žena. 

Distopijska verzija Srbije

Treba li ih zbog toga zanemariti? 

Naravno da ne — mizoginija na ovim prostorima izvire iz duboko ukorenjenog patrijarhata i osećaja da ženi jednostavno ne pripada nijedno mesto u bilo kojoj hijerarhiji koje se nalazi iznad muškarca. Samo ne treba pristajati na jeftinu režimsku manipulaciju fokusom teme na koju je pristao, recimo, Blumberg, prenoseći kako će se u vladi gej premijerke naći 10 ministarki, ali ne baveći se time što je Srbija usput postala de fakto jednopartijska država.

U Vučićevoj Srbiji, ideja ravnopravnosti polova ostvaruje se u svojoj distopijskoj verziji: pol ministarki i ministara postaje nebitan. Ne zato što je stakleni plafon razbijen, nego zato što je usled deficita integriteta i suficita udvorištva odavno postalo krajnje irelevantno da li su u ministarskim foteljama žene ili muškarci. 

Čak i ideja nekakve posredne koristi za ženska prava time što će se u vladi Srbije naći više žena nego ikada, pre gubi pobednički prizvuk kada se dosetimo da ih je tu postavio autokratiji sklon muškarac koji može odatle da ih najuri iz najobičnijeg hira. 

I ne samo to: takvoj odluci ne bi se usprotivila ni ministarka kojoj su pokazana vrata, niti bilo koja od njenih koleginica. Kao što izbor Ejmi Koni Baret (Amy Coney Barrett) za sutkinju Vrhovnog suda nije nikakva pobeda za žene u SAD ako se ima u vidu to da će se ona tamo zalagati za ograničavanje reproduktivnih prava, tako ni famoznih deset ministarki u vladi Srbije neće biti inspirativne ni za jednu ženu koja ima dovoljno integriteta da ne mora da zavisi od Vučićeve naklonosti. 

NIje reč o tome da su u kabinetu Ane Brnabić “pešadinke patrijarhata”, kako bi to rekla Mona Eltahavi — pre bi se reklo da su i one i njihove kolege iznad jednog represivnog sistema dogradile sebi još jedan, i da se u njemu takođe pita samo raskrečeni mužjak.

Naslovna ilustracija: Free press image © Jason Andrew for DLD