Parlamentarni izbori od oktobra 2019. izazvali su značajnu buru na kosovskoj političkoj sceni. Ponajviše zato što je Pokret samoopredeljenje pokupio kajmak od svog neumornog političkog aktivizma i beskompromisne opozicije, pobedivši na izborima za dlaku, a ispred drugoplasiranog LDK-a.

Svi, uključujući političke protivnike ove partije, mogli su da se saglase da će lider Samoopredeljenja, Aljbin (Albin) Kurti, da postane novi premijer.

Tadašnja situacija je obećavala da će tranzicija vlasti da prođe glatko. PDK se povukao odmah nakon što su objavljeni preliminarni rezultati, dok je delovalo da će LDK neodložno da stupi u koaliciju sa Samoopredeljenjem, a nakon višemesečnih spekulacija i višenedeljne kampanje na konto tog obećanja. S druge strane, predsednik Hašim Tači (Hashim Thaçi) — i dalje glavni predmet Kurtijeve političke opozicije — odavao je pozitivne signale o predstojećim zakonodavnim procedurama, pozivajući na skoro formiranje nove vlade.

Međutim, ako je Kurti mislio da će sve proći bez problema, onda se gadno prevario. Tek su tada počeli da se razaznaju obrisi nove drame.

Nakon objavljivanja inicijalnih rezultata, a zahvaljujući hitrom prebrojavanju glasova za samo nekoliko sati po zatvaranju biračkih mesta, prepreka u procesu se pojavila pri ulaganju žalbi, podnošenju zahteva za ponovno brojanje i pokretanju postupaka na sudu, pa su tako konačni rezultati potvrđeni tek 27. novembra.

Da je neko pre samo nekoliko meseci rekao da će doći trenutak kada će Tači dati blagoslov Kurtiju za formiranje vlade, a da će on to odbiti, većina ljudi bi samo prevrnula očima u neverici. Pokazalo se da su ova dvojica ljutiti protivnici već godinama jer nisu saglasni gotovo ni po jednom pitanju. Takođe, vode se izuzetno različitim političkim idejama i nastojanjima.

Predsednik Tači je formalno Kurtiju slao pozivnicu za sastanak u više navrata i to u poslednjih nekoliko dana krajem decembra. Međutim, lider Samoopredeljenja kaže da bi se radije sastao sa predsednikom onda kada njemu, odnosno Kurtiju, bude odgovaralo. Konačno su se sastali 6. januara, nakon čega je Tači nastavio da vrši pritisak na Kurtija da zvanično prihvati mandat za formiranje vlade.

U međuvremenu su se umanjili napori koje je u formiranje vlade uložilo Samoopredeljenje. Takođe, dok je Kurti odbijao kontakt, ironično je to što je glavna prepreka formiranju vlade upravo predstojeće upražnjeno mesto predsednika države, a nakon što se 2021. Tačijev mandat završi. 

Dok Kurti vodi bitku na dva fronta istovremeno, čini se da je najteže ono bojište na kom je suočen sa predsednikom.

Istorijat zavrzlama

Ako vratimo traku na period od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008, videćemo da je mesto predsednika često bilo problematično za novorođenu kosovsku demokratiju i relativno novu parlamentarnu tradiciju.

Postavljenje svih četvoro predsednika od 2008. nosilo je sa sobom kontroverze. Dva predsednika su morala da podnesu ostavku na osnovu odluka Ustavnog suda, jedan je izabran nakon političkog dogovora u koji su bili upleteni američki ambasador i jedna koverta, dok je sadašnji predsednik izabran u trećem i poslednjem krugu skupštinskoga glasanja, a uprkos silovitim protestima na ulicama.

Stručnjaci u oblasti ustavnih i pravnih tema već godinama ponavljaju da je rešenje za ove redovne krize oduvek bila izborna reforma koja je, takođe, neophodna, a u skladu sa kojom bi predsednika neposredno birao narod, a ne poslanici u skupštini.

Ismet Krieziu (Kryeziu), izvršni direktor Kosovskog demokratskog instituta (KDI), objašnjava da su se vladajuće stranke na Kosovu 2011. — PDK i AKR — plus LDK, kao glavne opozicione partije u to vreme, saglasile da naprave nacrt zakona i da sprovedu suštinske izborne reforme koje bi promenile način na koji se predsednik bira.

Sporazum je postignut prilikom pregovora o prevazilaženju političke krize, a nakon odluke Ustavnog suda da je u postupku bilo nepravilnosti zbog kojih je mesto predsednika ipak otišlo u ruke Bedžeta Pacolija (Behgjet Pacolli). Nekoliko nedelja nakon preuzimanja ove dužnosti, on je bio razrešen.

Jedna od nekoliko tačaka sporazuma potpisanog između tadašnjeg lidera PDK-a Tačija, lidera AKR-a Pacolija i lidera LDK-a Ise Mustafe — pod posredstvom tadašnjeg američkog ambasadora Kristofera Dela (Christopher Dell) — jeste da se pregovaračke strane saglase sa preduzimanjem izbornih reformi kojima će se ubuduće izbeći slične političke blokade, a tako što bi političke partije izgubile moć izbora predsednika.

Isti dogovor je na mesto predsednika doveo Atifetu Jahjaga, iako je to isprva bilo za ograničeni vremenski period. Ipak, kako dogovor nije sproveden i s obzirom na to da se obećana izborna reforma nije realizovala, ona je na tom položaju ostala do kraja mandata, 2016. godine.

Kako je vreme prolazilo, politički akteri su suptilno ideju o izbornoj reformi gurali pod tepih. Proces pisanja novog zakona napušten je u ranim fazama, dok je glavni razgovor o reformi prepušten nevladinim organizacijama koje se bave dobrom upravom.

U izveštaju koji je KDI objavio 2018, stranke su ispoljile znatne razlike u svojim odgovorima na razna pitanja na temu potencijalnih izbornih reformi, uključujući način na koji se bira predsednik.

AAK i AKR su izjavili da bi predsednika trebalo neposredno da biraju birači, dok su Samoopredeljenje i Nisma potvrdili svoj stav da bi predsednika trebalo da biraju partije koje formiraju vladu, a tako što bi u skupštini glasale za kandidata koga favorizuju. Ovo poslednje je u skladu sa aktuelnim sistemom.

Predstavnici LDK-a nisu odgovorili na pitanja iz izveštaja, pa je tako nejasno koji je njihov stav u tom smislu. To je slučaj i sa PDK-om, jer oni nisu bili određeni pri davanju odgovora na ovo pitanje iz izveštaja.

K2.0 je stupilo u kontakt sa obema glavnim političkim strankama kako bi dobilo odgovor na pitanje o njihovoj zvaničnoj politici prema reformisanju načina na koji se predsednik bira. To je tema koja nije spomenuta ni u jednoj njihovoj platformi koju su kandidovali na prošlim izborima. Međutim, do trenutka objavljivanja ovog članka, oni nisu odgovorili na naš upit.

Krieziu kaže da se stavovi političkih stranaka po ovom pitanju razlikuju u zavisnosti od toga kakve su aktuelne političke okolnosti. 

Prema tome, sprovođenje bilo kakve reforme u ovom pravcu predstavlja komplikovan proces, jer neke partije smatraju da bi njihove šanse da njihov kandidat bude izabran za predsednika bile manje ukoliko bi se predsednik birao neposrednim glasanjem, dok druge podržavaju reformu verujući da će im to ubuduće povećati šanse da imaju svog kandidata za predsednika.

Isto ovo važi za trenutnog predsednika Tačija. On je u više navrata tvrdio da ne namerava da se vrati u partijski život u kom je ranije učestvovao, a pre nego što opet postane šef države, ali da bi se ponovo kandidovao za mesto predsednika ukoliko bi se uvele reforme i ako bi se za njega glasalo neposredno.

Razdorno ‘jedinstvo naroda’ 

Pokazalo se da je pozicija predsednika oduvek bila adut u pregovaranju onda kada partije pokušavaju da formiraju koalicionu vladu. Tako je ovaj državni položaj uvek prerastao u najispolitizovaniji događaj. Povremeno je zbog toga nastajala napetost u odnosu na ustav, gde se navodi da predsednik mora da predstavlja “jedinstvo naroda”.

Pacoli je Tačiju omogućio da formira koalicionu vladu 2011. uz uslov da ovaj dobije mesto predsednika. Tači se sam sada nalazi na najvišoj državnoj poziciji zahvaljujući sporazumu potpisanom 2014. sa Mustafom iz LDK-a. Ovaj potonji sporazum prouzrokovao je rasprostranjene frustracije u narodu, ali i kod simpatizera LDK-a.

Čini se da aktuelni zastoj u pregovorima za formiranje nove koalicije između Samoopredeljenja i LDK-a daje dodatne argumente onima koji smatraju da su reforme neophodne.

Iako su u opticaju tri primarne državne pozicije — predsednik, predsedavajući skupštine i premijer — samo dve partije trenutno pregovaraju o ovim pozicijama, dok ni jedna ni druga nije spremna da drugoj strani prepusti političku prednost koja bi se realizovala ukoliko bi jedna od ovih dveju partija držala dva mesta istovremeno.

LDK je inicijalno tvrdila da bi ona trebalo da dobije predsednika i predsedavajućeg skupštine, a kako bi se osigurala ravnoteža vlasti. Međutim, Samoopredeljenje nije bilo spremno za ovakav dogovor, zalažući se za to da se za predsednika 2021. izabere osoba koja nije iz sveta politike ili koja je nezavisni kandidat.

Ipak, nakon što je Glauk Konjufca iz Samoopredeljenja izabran za predsedavajućeg skupštine 26. decembra, stav LDK-a se zatim promenio.

Iako su njeni poslanici glasali za Konjufcu na ovoj sednici, oni sada zahtevaju da on podnese ostavku kako bi na njegovo mesto bio izabran kandidat LDK-a. Po tom scenariju, nakon što sledeće godine kandidat LDK-a bude izabran za predsednika države, uloga predsedavajućeg skupštine zatim bi bila prepuštena Samoopredeljenju.

Podrška reformama

Kako su godine prolazile, čini se da je na Kosovu izgrađen konsenzus o tome da postoji potreba za time da se reformiše način izbora predsednika. Izveštaj KDI iz 2018. pokazuje da ogromna većina ispitanika, njih 88%, smatra da bi predsednik trebalo da se bira neposredno.

Jednostavna i nedavno sprovedena anketa Kosova 2.0 na Instagramu pokazala je da 87% ispitanika podržava da birači neposredno biraju predsednika.

Stručnjaci poručuju da su neposredni izbor predsednika i sadržajnija izborna reforma — neophodni, jer trenutni sistem ne omogućuje stabilno funkcionisanje vlade i institucija. Kada se izbor predsednika veže za koalicioni sporazum, onda se tako stvaraju dodatne mogućnosti za nastajanje problema, kao što je bio slučaj sa ostavkom Fatmira Sejdiua 2010, zbog čega su raspisani parlamentarni izbori; nijedna kosovska vlada nije doživela kraj svog četvorogodišnjeg mandata još od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008.

Neposredno izabrani predsednici imaju i prednost u tome što oličavaju ravnotežu između partija, što je slučaj i u Hrvatskoj nakon nedavno održanih predsedničkih izbora.

Pobeda bivšeg socijaldemokratskog premijera Zorana Milanovića nad Kolindom Grabar-Kitarović uzdrmala je vladu pred predstojeće parlamentarne izbore koji će se održati krajem godine. Pre nego što je postala predsednica, Grabar-Kitarović je bila članica Hrvatske demokratske zajednice, čiji je aktuelni lider ujedno i hrvatski premijer, Andrej Plenković.

Međutim, ovakve situacije imaju i svoje negativne strane. Umesto da budu sredstvo zauzdavanja razuzdane vlade, izabrani predsednici mogu da izazovu i nestabilnost vlade ukoliko predsednik odluči da iskoristi svoju moć na način da se kreira institucionalna blokada.

Iako se pozicija predsednika uglavnom smatra ceremonijalnom, kosovski predsednik ima niz važnih ovlašćenja koja mu dodeljuje ustav. Ona podrazumevaju da on predvodi spoljnu politiku, da je vrhovni komandant vojne snage u državi, da ima značajna ovlašćenja pri izboru raznih visokopozicioniranih službenika u pravosuđu, u bezbednosnim i diplomatskim strukturama, a ima i pravo da predloži ustavne izmene.

Međutim, makar zasad, izbor kosovskog predsednika i dalje nije u rukama građana, pa je tako predmet dogovora koji se prave iza zatvorenih vrata. 

U predstojećim danima Kurti treba da obezbedi većinu u skupštini da bi njegov predlog članova kabineta stupio na snagu. Pored toga, pregovori o novoj koalicionoj vladi ušli su u presudnu fazu, što znači da on tek treba da donese bitne odluke.

Među najvažnijim odlukama je ta da li će napraviti kompromis kada je reč o mestu predsednika.K

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.