Dan je 10. januar 2014. Nalazim se ispred svoje kuće u Prizrenu, u jednoj uskoj slepoj ulici, dovoljno širokoj da u nju stane pogrebno vozilo koje će se uskoro uputiti ka gradskom groblju, gde će biti sahranjen moj otac.

Oko 20 nas stoji iza vozila, čekajući da ritual počne. Vozilo se kretalo polako, da bismo mi, ožalošćeni, mogli da idemo za njim bez žurbe. Prvi deo puta pratiće ga najbliži članovi porodice, a ostali ljudi će nam se pridružiti kod Terzimahala džamije da klanjaju dženazu.

Zatim ćemo svi zajedno nastaviti ka groblju.

Ovo je bio prvi put da prisustvujem jednoj sahrani. Ipak, ono što je usledilo nije me iznenadilo. Hodža koji je predvodio ritual odbio je da krenemo zato što smo ja, mama i tetka — tri žene — mislile da možemo biti deo sahrane.

U tom trenutku sam osetila nervozu, još jednu neobrađenu emociju, izazvanu mnoštvom elemenata tog dana i nedostatkom jasne svesti o običajima koji prate ovakav ritual. U mojoj mašti bilo je sasvim prirodno da treba da budem tamo. Verujem da ni mom ocu ne bi smetala ta moja želja.

Ipak, nisam bila u stanju da se pred svima raspravljam s hodžom. Pomislila sam da bi bilo bolje da se vratim kući, gde je bila većina žena iz porodice, jer je za njih ovo isključenje bilo sasvim normalno.

Ali iznenada, razgovor između tetke i hodže ne samo da mi je dao trenutak da predahnem, već je i promenio tok dana. Ne znam šta se tačno dogodilo, ali u sledećem trenutku već smo bile na putu ka groblju.

Stižemo do džamije, gde ima mnogo ljudi. Namaz, međutim, klanjaju samo muškarci. Ostajem napolju, čekam s mamom, tetkom, ali i s nekim muškarcima — uglavnom porodičnim prijateljima. Prisustvo muškaraca napolju nateralo me je da se zapitam da li u džamiji možda nije bilo više mesta ili je jednostavno veliki broj ljudi došao jer je to bila pogodna tačka za okupljanje.

Nastavljamo ka groblju. Vreme je teško. U prethodnim danima je padala kiša, i po groblju se uglavnom hoda po blatu. Malo toga mi je ostalo u sećanju s te sahrane. Pomislila sam da ću sledeći put, kada budem posećivala grob, doći sama. Ovaj oproštaj, ovakav kakav se dogodio, nije mi se činio povezanim sa životom koji je moj otac živeo.

Kao i vreme, i dan je bio težak. Prihvatanje ili neprihvatanje u ovom ritualu, koji je bio poslednji ispraćaj osobe koja još živi u meni, ne znam da li ga je učinilo težim. Ali verujem da mi se u podsvesti stvorilo negativno i isključujuće iskustvo, koje je u budućnosti moglo uticati na trenutke anksioznosti svaki put kada sam bila pozvana da uđem u džamiju ili neki drugi sveti hram.

Rituali su burno nastavljeni nedeljama, s ciljem da stvore podržavajuće okruženje i da nam pomognu da se suočimo sa preuranjenim gubitkom. Da su okolnosti bile drugačije, možda bih bila radoznala da izbliza vidim ove nasleđene tradicije. Ali, u toj situaciji, sve što sam želela je da svi ti ljudi odu svojim kućama i da ja ostanem sama sa svojom porodicom.

Posle nekog vremena, kuća se ispraznila, a sada, deceniju kasnije, svako od nas i dalje nosi svoje rane.

Jedna drugačija vrsta sahrane

Dan je 10. septembar 2022. Nalazim se na svom prvom dugom putovanju automobilom iz Prizrena. Preći ću mnoge granice, koje ranije nisam prešla, da bih stigla na vreme za dan orijentacije na fakultetu gde ću započeti master program u Berlinu.

Na Merdaru, carinici su mi poželeli srećan put pošto su videli komad stakla postavljen na mom prozoru, gde su se prikazivale različite zastave evropskih država i u sredini je pisalo “Zastava 101: Tour d’Europe ’73”. Verovatno se odnosilo na zadovoljavajuću performansu automobila jugoslovenske marke Zastava, na automobilskoj trci 1973. godine.

To staklo je bilo deo prozora iz stare sobe mog oca. Nakon renoviranja kuće, pretvorila sam ga u neku vrstu izložbe, da bi se videlo već na ulazu u našu garažu u Prizrenu.

U nedelju ujutro probudila sam se u Beogradu, a uveče sam stigla u Prag. Za Prag nisam mnogo čula i definitivno ga nisam videla. Stigla sam oko 22:00 uveče i različitim ljudima sam slala fotografije i pitala ih zašto mi nisu rekli koliko je lep. Jedan od njih mi je rekao da osim što je lep, nema ništa drugo u njemu.

Prag je, međutim, za mene imao još jednu povezanost, jer sam tog leta čitala svoju prvu knjigu Milana Kundere “Šala”, gde se Prag često pominje. Najbolji deo je bio što sam bila na poslednjem poglavlju. Zato sam se u ponedeljak rano ujutru zaustavila u kafiću, u praznoj ulici, koja je bila okružena zgradama romaničkog stila, sa čijih prozora su se vijorile zastave Ukrajine. Kafić još nije bio otvoren, ali tamo se “Šala” završila.

Onda sam se vratila u svoju sobu u hostelu, koju sam delila sa 13 drugih putnika, i počela da čitam biografiju pisca. Nastavila sam da posvećujem pažnju i biografiji piščevog oca, u čijem je članku u prvom redu pisalo: “Ludvík Kundera, rođen 17. avgusta 1891, bio je čehoslovački muzikolog, pijanista i akademski administrator”. Dok je u poslednjem redu pisalo: “Umro je u Brnu, 12. maja 1971. Njegov pogreb je pratio gudački kvartet br. 2 “Intimna pisma” od Leoša Janáčeka”.

Uprkos bučnom orkestru u mojoj sobi i osećaju ljubomore zbog jednog pogreba 1.500 kilometara severno od Prizrena, stavila sam slušalice na uši i slušala “Intimna pisma”.

Zatim me je uhvatio san, zamišljajući drugačiju vrstu sahrane za mog oca.

Post Scriptum, naslov je preuzet iz pesme Leonarda Cohena “First We Take Manhattan”. Kada sam bila dete na Kosovu i tek počela da razumem engleski, otac mi je davao tekstove Cohenovih pesama da mu ih prevedem i objasnim, često u zamenu za malo džeparca.

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla sa fotografijama autorke.