Kada se konobar u kantini (đeltore, alb.) Te Nazi u Prištini približava da uzme narudžbinu, on verovatno ne zna da je Daniel Muloj upravo osvojio jednu od svetski najprestižnijih filmskih nagrada, ali zna da će ovaj britanski režiser i scenarista naručiti pasulj.

Muloj je prošlog meseca doneo poznatu Baftinu statuetu sa maskom na Kosovo, nakon što je njegov dvadesetominutni kratki film o izbeglicama, “Home” — u britansko-kosovskoj produkciji, osvojio nagradu za najbolji britanski kratki film na Britanskoj akademiji filma i televizije. Međutim, dok boravi na Kosovu, Muloj često provodi svoje vreme među ljudima, u đeltore i kičastom podzemnom kafiću u Narodnoj biblioteci, gde dosta piše svoja scenarija.

Muloj je studirao likovnu umetnost u Slejd školi u Londonu, dok je njegova režiserska karijera počela sasvim slučajno. Kao mladić je odlazio u klubove i bio je zgranut nad načinom na koji su se ljudi ponašali prema radnicima u toaletu. Njegov prvi film, “Dance Floor”, bio je odgovor na tu situaciju.

“Stvar je bila u tome da vidim, njeno ime je Rita, da vidim sve iz Ritinih očiju”, kaže Muloj dok govori o protagonisti filma “Dance Floor”. Ona je Nigerijka koja je radila u toaletima noćnih klubova u centru Londona. “Priča se tiče jedne noći njenog života, u suštini.” Muloj je, zahvaljujući ovom filmu, osvojio nagrade i odmah je posta prepoznatljiv kao uzbudljiva filmska pridošlica. Njegova sestra je slala “Dance Floor” filmskim festivalima, ali on nije očekivao da će imati ovako uspešnu karijeru.

Nakon gotovo petnaest godina režiranja, uključujući premijere na jednom od najprestižnijih filmskih festivala, poput Sandensa i Berlinala, i brojnih nagrada, uključujući Baftinu nagradu za najbolji kratki film, Muloj je zaseo sa K2.0, za stolom su bili pasulj i speca te mbushur (punjena paprika), kako bi pričali o filmu “Home”, bioskopu i njegovim iskustvima na Kosovu.

Pobednik Bafte, Daniel Muloj, često provodi svoje vreme s ljudima na Kosovu, u podzemnom kafiću Narodne biblioteke, ili u đeltore, gde jede pasulj. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

K2.0: Koji je bio vaš prvi utisak o Kosovu kada ste došli ovde?

Daniel Muloj: Prva stvar koja mi je pala na pamet jeste da ovde ima toliko priča koje mogu da se ispričaju i raznovrsnih ljudi s kojima se te priče mogu ispričati. Ima dosta priča o tome šta znači biti ljudsko biće koje živi danas na Kosovu. Ima dosta priča o ratu i priča koje su, na neki način, pogođene ratom, jer su ljudi pogođeni ratom. Pravljenje priča o ratu je vrlo važno, jer je to nešto tako bitno i užasno što se desilo tolikim ljudima.

Ipak, mislim da je ovde moguće ispričati svaku priču. Može se napraviti izvanredna komedija, odlični horor film, može se napraviti gotovo pa sve. Svaki film koji pravite bilo gde možete da napravite i na Kosovu. Mislim da će u narednoj deceniji sa Kosova da poteknu raznovrsni filmovi. Kosovo vidim kao mesto iz koga polaze mnoge priče i od raznih ljudi.

Da li je jedna od priča koje ste čuli na Kosovu vas inspirisala da napravite “Home”?

Bio sam šokiran. Nekako sam pomislio da se nešto zaista promenilo, da je postalo prihvatljivo, u kulturi iz koje sam potekao i u mestu iz kog sam došao. Valjda je [Home] odgovor na sve to. To je bio glavni okidač.Dijelomično. U stvari, to se nije desilo kada sam bio ovde, već kada sam bio u UK. Bilo je to zbog nekih postera koje sam video, za koje sam smatrao da su vrlo rasistički. Čak i u multikulturalnoj zajednici iz koje dolazim, [posteri] nisu bili cepani i preko njih nisu iscrtavani grafiti. Upitao sam se, ‘kako to može da postoji kao nešto normalno, gde je rasizam dozvoljen na ulicama i niko ne ode da to uništi’?

Potom je premijer UK [Dejvid Kamerun] počeo da govori o gomili ljudi koji dolaze kod nas. Ja mislim da se izraz ‘gomila’ koristi za pacove i skakavce. Taj izraz je povezan sa životinjama, ne sa ljudima. Smatrao sam da je to problematično i odlučio da se pozabavim time i obuhvatim tu temu s onim što se dešavalo ovde, na Kosovu.

Aljiriza Arenljiu je migraciju uzeo kao temu za DokuFest i Nita Deda mene je pitao da napravim video. Smislio sam ovu kratku ideju — 30 sekundi, jedan minut — o porodici koja beži iz ratne zone, jer mislim da je suluda ideja da bi neko ostao da živi u ratu. Očigledno je da, ako će neko da vas ubije, onda ćete bežati. Ako će neko ubiti vašu decu, želećete da odete. Hteo sam da napravim nešto što bi pokazalo koliko je urnebesna ideja htenja da se ostane u ratu. Hteo sam da stvorim saosećajnost za ljude koji su bili u ratu i bežali od rata, za izbeglice.

Sve je počelo kao sitna ideja za DokuFest, ali je onda Špend Ćamilji iz UN-a čuo za ovu ideju, pa smo shvatili da bismo mogli da napravimo mnogo veći projekat zajedno. Znao sam da ću moći da dovedem i jednog fantastičnog glumca, a Špend bi možda mogao da prikupi finansijska sredstva, te je sve tako počelo.

Potom smo videli ljude koji se iseljavaju sa Kosova i kako ljudi putuju kroz Balkan, napuštajući Siriju. Mislim da se to desilo tik pre masovne migracije iz Sirije. To je delovalo kao prikladan način da se odgovori na celu situaciju.

U filmu se ne pominju vreme i prostor.

Ne, vidi se da je reč o britanskoj porodici. Ali nemamo pojma kuda su se uputili. Ne znamo da li je to bilo prošle godine, sledeće godine. Kada dospu u izbeglički kamp, tamo ne postoji znak o tome gde se nalaze.

“Home”, Mulojev dvadesetominutni pobednički kratki film oslikava britansku porodicu koja u brzini napušta udoban dom zbog rata. Fotografija: Movie still — Majljinda Hodža – K2.0.

Da li je to bio pokušaj da ova tema postane univerzalnija? Da se može desiti svakoj porodici, bilo gde u svetu? Da li ste razmišljali o tome da likovi budu Sirijci?

Stvarno sam razmišljao o tome. Ipak, stvar s kojom sam hteo da se pozabavim je rastući osećaj rasizma u Evropi. Imam dosta prijatelja koji su pravili filmove o izbeglicama koje prelaze Mediteran. Pravio sam film o izbeglicama sa Kube koje pokušavaju da pobegnu od politike u svojoj zemlji i da odu u Ameriku. Ja sam ovim projektom hteo da se pozabavim prirodom rasta desničarske politike u Britaniji i Evropi. Mislim da smo pravljenjem ovog filma učinili to na najbolji način, a umesto da smo napravili film o Sirijcima koji napuštaju Siriju. Na neki način sam hteo da napravim film gde veliki deo publike ne bi nužno shvatio šta gleda na početku.

Stvar je u tome šta je ono što zaista može da promeni stavove ljudi. Mislim da su ljudi širom sveta vezani za svoj komšiluk i rasa ljudi se u to dosta meša. To je aktuelno pitanje kojim se mi ljudi bavimo, posebno belci sa zapada. Ljudi se, najčešće, više brinu za ono što se dešava njihovim komšijama nego za ono što se dešava ljudima u drugim gradovima. Ljudi iz neke države se više brinu za druge ljude u toj državi nego za susedne države, ili države širom sveta. U tome postoji neki urođeni rasizam.

Delimični okidač za ovaj film je bila ta vrsta rasizma koja postoji i želja da se napravi nešto što bi se pozabavilo tom temom — na način kojim se priznaje realnost, a umesto da se pretvaramo kako se ništa od toga ne dešava.

Hteo sam da ljudi razmisle o činjenici da ste vi ti ljudi koji beže iz ratne zone. Ti ljudi ste vi. Ne postoji razlika. Ne znaš šta će ti se desiti u budućnosti. Sada ste bezbedni i imate hranu, ali ne znate šta će se desiti sledeće nedelje. Mislim da je upravo zato film dobio toliku podršku, jer su mnogo ljudi to shvatili.

Stilski gledano, kamera je u filmu “Home” vrlo blizu radnje i personalna. Kao da gledaoci mogu da dodirnu lica protagonista, da se nalaze tamo, s njima…

Dopadaju mi se intimnost i ranjivost. Mislim da, kada ostružete kožu i vidite ko su ljudi, onda će gledaoci zbog toga da se upuste u priču. Kada je neki glumac na ekranu vrlo hrabar, onda mi na neki način na to odgovaramo, jer reagujemo na hrabrost, reagujemo na intimnost. To cenimo u ljudima koje gledamo. Mislim da su neki od najvećih glumaca svih vremena bili vrlo hrabri ljudi koji su publici dozvolili da im uđe u glavu i vidi šta se tamo dešava.

Muloj na snimanju filma “Home” sa glavnim glumcima, za koje voli da budu otvoreni, prirodni i hrabri. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Dakle, vi volite da se vaši filmovi više usredsrede na ono pojedinačno, umesto na ono opšte?

Mislim da je moguće subjektivno osvetliti kada se ono nađe u kontrastu sa objektivnim, pa su mi i jedno i drugo važni. Kada pišem, u vrlo sam intimnom odnosu sa likovima. Kada pričam priču, ja sam tamo, sa njima, osećam što i oni osećaju i dišem kao oni.

U biblioteci izgledam vrlo čudno, jer naglas čitam redove scenarija koji pišem i ne shvatam da to činim. Sada se udaljim od ljudi u biblioteci. Tako samo manje samosvestan toga.

Da li u biblioteci inače pišete?

Da, ili u čajdžinici. Tamo kuda stariji ljudi provode svoje vreme, gde je mirno i gde ne poznajete nikoga. Ja tražim takva mesta kada sam u Prištini ili Prizrenu. I u Mitrovici sam dosta pisao.

Da li imate neku posebno dragu čajdžinicu u Prištini?

Omiljena mi je svaka iz koje nisam izbačen! Volim svuda da idem. Volim promenu, ponekad volim da radim tamo gde je bučno. Nekad radim u ovom kafiću ispod biblioteke. Niko ne razume zašto mi se toliko sviđa. Da budem iskren, ni sam ne razumem zašto je to tako. Prosto mi se dopadaju takva mesta.

Šta misliš o biblioteci?

Obožavam je. Ona izgleda kao da je jedno duhovno mesto, sa svim tim svetlom koje prolazi do sredine iz raznih soba. Svi studenti izuzetno poštuju jedni druge i vrlo su tihi. Sve to sadrži jednu vrlo lepu atmosferu.

Sudeći po konferenciji za medije koju je kosovski tim filma “Home” održao prošle nedelje u ABC Cinema, delovalo je kao da imate veliku podršku običnih građana Kosova, kao i podršku mnogih kosovskih institucija, poput opština i policije…

Oni nam nisu samo pomagali. Oni su napravili film. Doslovce, oni su napravili film. Ja sam bio tek jedan od mnogih ljudi koji su radili na filmu i svi oni dele uspeh ovog filma. Svi su uložili svoje srce i vreme i strast, pa mislim da je zbog toga na kraju došao i uspeh.

Zato postoje velike nade za film na Kosovu, jer tu postoje svi ti ljudi koji vole kulturu i vole druga ljudska bića. Ima ljudi sa velikim srcima i dosta empatije koji žele da ispričaju priče. Ovo je pravo mesto za pravljenje filmova. Svako ko ovde dođe — voli Kosovo zbog naroda. To je priroda ovog mesta.

Veliki deo snimaka u filmu “Home” je snimljen na Kosovu, gde su lokalci, opštine i policija pomogli u procesu snimanja. Fotografija: Movie still – Majljinda Hodža / K2.0.

A šta je sa vama kao režiseru? Da li je bilo filmova koji su vas nadahnuli da počnete da se bavite ovom profesijom?

Ja nisam stvarno hteo da pravim filmove. Ja sam, u stvari, hteo da pravim stripove i grafite. Bio sam disleksičan i nisam umeo dobro da čitam i pišem, pa sam tako crtao ponešto. Crtao sam priče. Mislim da se to razvilo iz moje želje da pričam priče i da slikam portrete ljudi.

Filmovi su prvobitno postali portreti u mojoj glavi. Pravio sam portrete ljudi, ali preko filma, umesto slikanjem bojama. Slikao sam ljude i zaista mi se dopala ta interakcija. To je slično kao kada radite sa glumcima.

Da li i dalje crtate kada pišete scenarije?

I dalje crtam. Ponekad crtam pored scenarija, to mi pomaže da pojednostavim stvari i komuniciram na taj način. Sada sam postao mnogo bolji u korišćenju reči. Osećam da reči sada dosta razumem, u poređenju sa ranijim periodima. Imao sam odličnu nastavnicu, Fiona Cheese koja me je naučila kako da čitam i pišem. Ona je razumela pojam disleksije i naučila me fonetici. I dalje koristim crteže, ali je to, obično, sledeći korak posle pisanja scenarija.

A kada je reč o ljudima u vašim filmovima? Mnogi vaši likovi nisu Britanci postavljeni u problematične društvene kontekste…

Moja porodica je porodica imigranata. Zajednica iz koje dolazim je sačinjena od ljudi iz svih delova sveta. Verujem da to ima upliva u moj rad. Mislim da, u retrospektivi, pravim filmove o stvarima u koje sam čvrsto uveren, kojima sam se bavio. To je moj lični način da se suočim sa tim problemom u formi koju poznajem i volim, a to je film.

Da li ima drugih savremenih režisera čijem se radu divite?

Ima filmova koje još nisam gledao, a koje žarko želim da vidim. Zaista mi se sviđa rad Rajana Kuglera i želim da vidim novi film Ralice Petrove, “Godless”. Želim da pogledam i “Moonlight” Berija Dženkinsa.

Danas ima dosta talentovanih ljudi, neka nova generacija režisera koji rade nešto sasvim sveže i novo u bioskopu. Izgleda da je ovo pravo vreme da se prave filmovi. Osećam se povlašćeno što poznajem neke predivne ljude kojima se divim i koje cenim, i koji prave briljantne filmove.

Da li ste gledali kosovske filmove? Šta se ističe kod njih?

Gledao sam mnoge filmove sa Kosova, više nego filmove sa bilo kog drugog mesta. Jedan od mojih omiljenih, ili bolje da kažem omiljeni, jeste “Kthimi” autorke Bljerte Zećiri. Mislim da je taj film stvarno neverovatan. Taj film ume da me dirne. Gledao sam ga oko pet puta i svaki put me dirne do srži. Adriana Matoši je tako neverovatno glumila, tako je prirodna, tako hrabra.

Oba glumca su neverovatno hrabri i otvoreni, i kamera zaista obuhvata nešto posebno. Prosto mislim da je to neverovatno kinematografsko delo. Ne samo za Kosovo, već je i za svet to veliko remek-delo.

A sada je grupa sa Kosova bila na bini u Londonu, gde je preuzela Baftu! Kakav je osećaj bio prihvatiti nagradu sa kosovskim timom iza sebe?

To je bilo nešto prelepo. Mislim da je Špat [Deda] rekao nešto slično tome, ali su sreća i uspeh još veći kada ih podelite sa drugima. Bilo je zaista prelepo i bilo je zaista lepo podeliti taj uspeh sa timom koji je pasionirano i naporno radio.

Ali, na neki način, mi smo samo lica koja su to primila. Mi smo primili nagradu, ali smo je primili za sve koji su radili na filmu. Nama je to vrlo bitno, jer tek mali broj filmova bude napravljen od jedne osobe ili dvoje njih. Film je uspešan zbog, doslovce, svakoga ko je na njemu radio. Ako promenite bilo koju osobu koja radi na filmu, onda ćete imati drugačiji film. Ova precizna kombinacija je stvorila ovaj film i svi dobijaju čestitke za ovu nagradu. To je priznanje za ono što su svi uradili.

Pokušavali smo da ispričamo priču koja bi naišla na razumevanje publike i koja bi otvorila diskusiju. Hteli smo da isprovociramo debatu o tome šta znači biti sa zapada. Šta rasizam znači? Kako se on iskazuje u izbegličkoj krizi? Mi nemamo odgovore na pitanja, ali je moguće napraviti priču koja otvara diskusiju i otvara debatu. Nama je to najvažnija stvar.K

Ovaj razgovor je uređen radi njegove dužine i jasnoće.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.