Godinama ranije, u jednom kvartu blizu centra Prizrena, koji je omeđen ulicama Medine, Kovača i Sarača, Buron Karahoda je jurcao sa drugovima po kaldrmama uskih sokaka svog kraja, uobičajenih letnjih večeri. Iz jednog obližnjeg dvorišta često su odjekivali različiti zvuci i dijalozi; deca nisu mogla da vide šta se dešava s druge strane zida koji je razdvajao kuću porodice Karahoda od bioskopa “Lumbardhi” (Bistrica). Samo su se u njihovim očima ogledali pokreti svetala sa filma koji se prikazivao u letnjem bioskopu.

Karahoda se seća sebe kao mirnog deteta, odraslog u jednoj običnoj prizrenskoj porodici. Najveći nestašluk koji je pravio sa drugovima bilo je preskakanje zida kako bi ušli u dvorište bioskopa i zadovoljili radoznalost koju su im budili muzika, dijalozi i svetla koja su osvetljavala nebo iz dvorišta s druge strane.

U to vreme, oko 2010. godine, Karahoda nikada nije pomišljao da će taj zid s vremenom dobiti i metaforično značenje; zid nije razdvajao samo njegovu kuću od bioskopa, već i detinjstvo od jednog važnog dela njegovog života, koji će kasnije proživeti. Bioskop pored njegove kuće postao je početak života uz film.

Danas, kada Karahoda ima 33 godine, on je jedan od članova ekipe koja organizuje Dokufest, Festival dokumentarnog i kratkog filma, jedan od ključnih kulturnih događaja na Kosovu. Pokrenut 2002. godine od strane male grupe filmofila, festival je godinama značajno rastao, pretvarajući se u jedno od najvažnijih filmskih dešavanja u jugoistočnoj Evropi. Danas Dokufest ima značajnu ulogu u kulturnom i ekonomskom pejzažu Prizrena, postavljajući grad kao mesto susreta na međunarodnoj kulturnoj mapi, ali i podstičući turizam. Takođe, festival je uvek vodio računa da ostane povezan sa javnim prostorima grada, što se najbolje ogleda kroz improvizovane bioskope na različitim reprezentativnim mestima, poput reke i tvrđave.

Zajedno sa gradskim prostorima, festival ostaje takođe povezan i sa ljudima grada. Kao i mnogi drugi, Karahoda je svoj put u Dokufestu započeo najpre kao volonter, odmah po završetku osnovne škole, pre oko 17 godina, da bi se potom uspinjao na druge pozicije.

U istoj mahali u kojoj je Karahoda odrastao, na kraju Ulice Sarača, nalazi se Dom kulture “Xhemajl Berisha”, jedan od prostora koje festival koristi svakog leta tokom devet dana trajanja izdanja. Karahoda se kreće po tepihu centra kao da je to trava dvorišta njegove kuće. Ovo mu je treća godina kao koordinatora projekcionista filmova na Dokufestu. Sve festivalske bioskope poznaje, kao i mnogi drugi ljudi koji rade u pozadini Dokufesta, do poslednjeg detalja.

Karahodin posao za dane kada se održava festival počinje u julu, kada prima spisak filmova odabranih za prikazivanje na tom izdanju Dokufesta.

“U poslednje tri godine, otkako sam projekcionista, sam sam testirao sve filmove; po jednom izdanju prikazuje se od 220 do 260 njih”, rekao je Karahoda, koji je zadužen da testira sve filmove kako bi se uverio da svaki njihov element funkcioniše – uključujući zvuk, sliku, titlove, zatim tip fajla i druge elemente – proces koji traje oko tri nedelje. Nakon toga, Karahoda drži obuku za volontere koji će s njim raditi na projekcijama filmova u bioskopima tokom festivala, što traje oko dve nedelje.

Rođen i odrastao u Prizrenu, kaže da nikada nije ni pomislio šta bi radio u životu da nije bilo Dokufesta.

“Odrastao sam u ovom duhu i nikad nisam morao da razmišljam o tome. I društvo, i komšiluk, i cela okolina – svi su na neki način radili ili bili povezani s Dokufestom. Osećam se delom tog uspeha, festival me ispunjava”, rekao je dok se penjao stepenicama uskog hodnika koji vodi do projektorske sobe u onome što se zove Velika bioskopska sala, a što je zapravo pozorišna sala improvizovana za filmske projekcije tokom festivala. Odozgo, sala se vidi samo kroz mali pravougaoni prozor; prazna sedišta naspram filmskog platna stvaraju osećaj i veličine i praznine, kao kada sedimo pored mora i gledamo u horizont.

Kada se zvuk filma začuo iz sale, Karahoda je sišao dole i seo u jedno od brojnih sedišta, gde je izbliza pratio kadar projekcije, titlove i zvuk. Zvuku je posvetio nešto više pažnje, jer, kako kaže, mora biti dovoljno glasan da stvori atmosferu bioskopa, ali ne sme biti toliko glasan da ometa gledaoce da prate film.

Posle nekoliko minuta, testiranje je završeno. Film koji je proveravan govorio je o poslednjoj pandemiji i poreklu virusa COVID-19; velika, prazna i mračna sala budila je osećaj samoće i neizvesnosti, povezan sa sećanjima na vreme izolacije.

***

Šadrvan, tradicionalna osmanska česma, polazište je iz kojeg se granaju uličice koje čine centralni kvart Prizrena. Jednu od tih ulica, koja povezuje centar s obroncima Maraševih brda, Vigan Bytyçi dobro poznaje. Rođen i odrastao u Prizrenu, kao dete je tuda prolazio na putu ka stanu svoje bake po majci.

Jednog od tih dana, kada je imao oko 17 godina, kod bake se okupila šira porodica. U razgovoru se rodila ideja da bi on mogao da se uključi u Dokufest kao volonter. Jedan od rođaka je odmah pozvao nekoga iz rukovodstva festivala da kaže kako ima mladića iz porodice koji želi da pomogne. Slučaj je hteo da su baš tog dana volonterske ekipe čistile reku od smeća.

“Samo sam prešao ulicu, sišao dole i pravo kod Erola [Bilibanija, rukovodioca DokuLaba, obrazovnog odeljenja Dokufesta] – i tu sam počeo”, priča Bytyçi. “Odmah su me uputili u Kino Lumbardhi kao volontera, a koordinator mi je bio Bahri Uka. Sledeće godine su me ubacili u logistiku, a kasnije su mi dali da potpuno preuzmem menadžment logistike festivala. Od tada pa do danas sam tu.” Poput Karahode, ni Bytyçi nije slutio kakvo će mesto Dokufest zauzeti u njegovom životu.

Bytyçi je čovek koji teško miruje; ostavlja utisak nekoga ko može da reši svaki problem. Kada sedne za sto, drži se na ivici stolice, kao da je uvek spreman da skoči i uradi nešto. Koža mu je potamnela od sunca; tokom dana Dokufesta prisutan je na svakom koraku. Nije teško zamisliti da je kao dete bio neumorno živahan.

“Nisam mogao da sedim mirno, uvek sam bio u pokretu – tako su me opisivali roditelji i drugi”, kaže on.

Da bi se u potpunosti posvetio Dokufestu, Bytyçi je morao da balansira između porodičnih očekivanja i svojih ličnih ambicija. Studirao je na Pravnom fakultetu, a kako su mu i roditelji bili pravnici, postojala je ideja da jednog dana rade zajedno, svo troje u istoj profesiji.

“Ali meni ta ideja nikad nije ležala. Oduvek sam voleo rad na terenu, nisam tip koji može da sedi za računarom u kancelariji 7–8 sati bez pokreta”, kaže on.

Kao dete, strastveno se posvetio košarci, sportu koji i danas naziva svojom prvom ljubavlju. Stigao je da igra za juniorski tim Prizrena, kasnije i za seniore, a zatim je postao trener mlađih kategorija.

Uporedo s tim, stalno je radio i za Dokufest. Strast nije bila dovoljna da ostane u profesionalnoj košarci – sport na Kosovu retko pruža sigurnu karijeru. Morao je da napravi izbor.

“Treninzi su bili od 11 do 13 sati, pa od 16 do 17, i onda opet od 19 do 20. Ove večernje sam lako stizao, ali ostale je bilo mnogo teže uskladiti”, objašnjava Bytyçi. “Posle nekog vremena u kojem sam pokušavao da radim i jedno i drugo, odlučio sam da napustim košarku.”

Sa 17 godina iskustva u Dokufestu, danas je koordinator logistike – glavni čovek zadužen za izgradnju bioskopa i sve ostalo što se tiče upravljanja festivalskim prostorima.

Bytyçi ima duga sećanja na festival. Kaže da su prvi koraci bili mnogo teži – kapaciteti manji, a improvizacija je zahtevala ogroman rad. Organizacija je u početku bila skromna; čak su i ključni ljudi koji su pomagali timu zapravo bili volonteri.

“Ranije smo radili mnogo više fizički. Na primer, bioskop koji smo pravili na tvrđavi imao je preko 300 kvadrata. Događalo se da i sami nosimo sve daske i materijal”, kaže on. “A već nekih 7–8 godina to radimo preko izvođača, jer je festival napredovao, imamo ljude koji se bave tim stvarima. Danas je više stvar logistike i brige, a manje fizičkog rada.”

Proces izgradnje filmske i koncertne scene na Prizrenskoj tvrđavi započeo je oko 2010. godine, kao deo nastojanja festivala da stvori posebne prostore koji povezuju istorijsko nasleđe sa savremenom umetnošću. Tvrđava se nalazi na vrhu brda iznad Prizrena – strateška lokacija, ali teško dostupna zbog uskih i strmih puteva.

Izgradnja scene na tom mestu zahtevala je ogromne organizacione napore. Uprkos teškoćama, tvrđava pruža panoramski pogled na ceo grad i posebnu atmosferu za publiku i umetnike. Prostor na tvrđavi postao je jedno od najvažnijih mesta Dokufesta, oličavajući spoj prirodne lepote i istorije sa kulturnim događajima festivala. Bytyçi je od samog početka bio lično uključen u izgradnju scene. Slično je radio i na drugom improvizovanom bioskopu – onom na koritu reke Bistrice – koji se od 2009. svake godine postavlja i prerastao je u jedno od prepoznatljivih kina Dokufesta.

Dok priča, telefon mu zatreperi. Dan ranije bilo je kiše, pa je drvena konstrukcija bioskopa na koritu Bistrice bila pod pritiskom zbog većeg vodostaja. Javio mu se neko da potvrdi da je sve provereno i da je konstrukcija u redu.

“Takvim stvarima moraš da se baviš stalno tokom Dokufesta. Ako negde ne radi kabl, moraš odmah da ideš da ga zameniš”, kaže on.

Bytyçi se priseća kako su se u prvim godinama oprema i drugi potrebni materijali za festival čuvali u magacinu bivše fabrike duvana – gde su stajali zajedno sa starim, rashodovanim mašinama fabrike.

“Taman imamo jedan podrum od 400 kvadratnih metara, gde su sve stvari i gde je dobra infrastruktura, može da uđe kamion, traktor, kola – sve naše opreme su tu”, priča on.

Bytyçi, baš kao i Karahoda, deo je organizacije Dokufest i angažovan je tokom cele godine, sa različitim projektima u mesecima kada se ne bave direktno organizacijom i održavanjem festivala.

Radovi na organizaciji novog izdanja počinju oko marta, kada Bytyçi mora da se pobrine da festival ima sve potrebne dozvole od opštine za korišćenje prostora širom grada tokom devet dana koliko traje festival. Oko polovine jula, on i njegove ekipe ulaze u zahtevnu dvonedeljnu fazu podizanja struktura i svih improvizovanih kina, kao i svih drugih elemenata koji se tiču logističkih i organizacionih aspekata.

Ove godine, Bytyçi i njegov tim morali su da izgrade novu kinematografsku scenu koja ranije nije bila deo festivala – Kino Oborr (Dvorište) – kao zamenu za Kino Lumbardhi, koji je u procesu renoviranja i privremeno je van upotrebe. Ime je dobila po tome što je kinematografski prostor izgrađen u dvorištu kuće koja je iznajmljena za vreme festivala.

U svim kinima i drugim prostorima, od kojih su neki već tradicionalni za festival, ekipe prenose sve – uključujući stolice, projektore, svetla, kablove različitih vrsta i razne materijale i opremu koja je potrebna. Jedan od najvažnijih delova je izgradnja okvira projektora, koje on naziva “golovima”.

“Sve što se gradi je moja odgovornost, uključujući transport do svih lokacija. Na tvrđavu idemo traktorom”, rekao je Bytyçi, misleći na lokaciju koju Dokufest koristi unutar Prizrenske tvrđave. Ove godine, ta scena je korišćena za koncerte poslednjih dana festivala, poznate kao DokuNights. On se priseća uzbuđenja dok je kao mlađi išao putem na tvrđavu.

“Kad sam bio mali, vozio sam traktor do tvrđave kad smo nosili materijale – prvi put mi je delovalo wow. Sad mogu da idem i sa zatvorenim očima”, rekao je.

Iako je proces organizacije festivala i brige tokom njegovih dana težak, prema Bytyçiju, najteži deo dolazi nakon festivala. Sve što je raspoređeno mora se prikupiti sa svih lokacija koje se koriste tokom festivala širom grada – osam kina i nekoliko drugih prostora – dok entuzijazam zaposlenih opada i svako počinje da planira svoje odmore.

“Ljudi su potpuno umorni, gledaju da odu, ostajem ja da im donesem stvari još neku nedelju. Svako želi da završi svoj posao i da ide dalje”, rekao je on.

Praznina u danima posle festivala

Jedanaestog avgusta, u prvi ponedeljak nakon što je festival spustio zavese, u prostorima Dokufesta ostali su samo radnici. Za njih, završetak jednog izdanja, koje zahteva godinu planiranja i rada, dolazi malo kasnije.

Sa leve strane uličice preko Kamenog mosta nalazi se Kino Lumbardhi, koji je zbog renoviranja ostao van ovogodišnjeg izdanja festivala. Duga vrata, koja su gosti Dokufesta, okupljeni ispred, gledali dok su čekali njihovo otvaranje, zamenjena su građevinskim materijalom, ali objekat i dalje prisustvuje, kao da želi da kaže da će se uskoro vratiti kako bi vratio sjaj koji su mu druga kina oduzela.

Par metara dalje, u Domu kulture, žamor ljudi koji su dolazili na filmove zamenila je iritantna buka usisivača koji je korišćen od strane osoblja da očisti prostore. Bytyçi sa svojim timom već je utovarao frižider u kombi iznajmljen od opštine Prizren za potrebe festivala. On i njegovi timovi radili su od jutra kako bi prikupili stvari sa svih tačaka i vratili ih u prostore Doku Kina, gde su smeštene i kancelarije Dokufesta.

Unutra nije ostalo gotovo nikoga. Oni retki radnici koji su se bavili čišćenjem razmenjivali su poneku neophodnu reč među sobom. Po podu su bili razbacani kablovi i razna oprema koja se prenosi; radnici su prolazili kroz njih na potpuno uobičajen način, gotovo neopterećeni. Plakati filmova, okačeni po zidovima, davali su osećaj da će živost festivala ponovo doći. Kao i svake godine, organizatori počinju da razmišljaju o izdanju za narednu godinu već tokom festivala, a posao čeka da počne čim se vrate sa letnjeg odmora.

Bytyçi i Karahoda već su se udružili i koordinisali poslove tog dana. Vrućina je pržila grad. U velikom kinu, gde je Karahoda testirao film pre nekoliko dana, spuštene zavese kao da su ponovo zauzele mesto svetlosti projektora; scena se opet pretvorila u pozorište. Svetlost koja je ulazila spolja osvetljavala je samo nekoliko crvenih sedišta pored vrata, dok su ostala nestajala u mraku. Plakat sa rečju “VOID” (na srpskom: praznina) – deo ovogodišnje teme Dokufesta – i dalje je stajao zalepljen na staklima zgrade.

Naslovna slika: Ferdi Limani / K2.0