U kontekstu izložbe o kolektivnom sećanju, mogli bismo ponovo objaviti recenziju Vincenta WJ van Gervena Oeija (Vinsent van Žerven Oi) na temu prošlogodišnje nagrade Onufri, “And Find a Rope Hanging There”, koja se pojavila na Exitu (Egzitu). Baš kao prošle godine, glavna promotivna slika ovogodišnje izložbe za nagradu Onufri nije deo izložbe, jer grejanje u Nacionalnoj galeriji i dalje ne radi (ili ne postoji?), dok je povezanost među radovima zaista slaba.
Dakle, istorija se ponavlja. Nagrada Onufri je prvi put dodeljena 1993. na državnom takmičenju albanskih umetnika i 1998. se uzdigla na nivo međunarodne izložbe sa kustosima, gde se kustos bira posle otvorenog poziva.
Tek su bile tek četiri kustosice otkako su izložbe uspostavljene; takođe, nijednom u istoriji Nacionalne galerije nije ju vodila direktorka. Priča se po Tirani da je osoba naznačena da postane osamnaesti direktor upravo, gle čuda, muškarac. Naše sećanje bi trebalo da nas podstakne da formiramo bolju budućnost, a ne da se zaglavimo u nazadovanju.
Dakle, istorija se ponavlja. Pobednički ovogodišnji kustos, Gaetano Centrone (Getano Sentrone), dao je naziv ovom događaju “Au Fil Du Temps — Kolektivno sećanje, lična sećanja”. Poput prošlogodišnje izložbe, “Stranger Than Kindness”, naziv koji je dao kustos upotrebljava strane fraze koje predstavljaju određeni koncept. Ipak, neće nas lako prevariti.
Ono u čemu Sentron pak uspeva jeste odabir nekoliko dobrih radova. Ističu se pripovetke Crnogorke Jelene Tomašević koje se bave detinjstvima u bivšoj Jugoslaviji, a objavljene pored predmeta nalik na kuću lutaka blago frojdovske karakteristike (savijen kauč, beskrajna petlja trkačke staze, nagomilana prašine ispod male lampe). Ovi narativi naglašavaju prevare sećanja i opservacije, stapaju ono lično i geopolitiku — u ovom slučaju su to etničko čišćenje i genocid nad običnim narodom.
Postavka Calixta Ramireza (Kaliksto Ramirez) bila je jedan od istaknutijih radova, inspirisana gradom u kom je instalirana, Tiranom. Fotografija: Maja Lako.
Dok rad autorke Tomašević, rođene u Meksiku, potiče iz duboko lične povezanosti sa područjem, umetnik iz Rima, Kaliksto Ramirez je napravio instalaciju kao reakciju na svoju nedavnu posetu Tirani, pretpostavlja se da mu je ovo bila prva poseta: gomila loma sveprisutnih crvenih cigli krunisanih punim čašicama rakije, kriglom piva i drugim prigodnim nosiocima alkohola, koji stoje pored crno-belog snimka centralne gradske piramide. Ne zna se šta je krhkije, cigle, čaše iz komunističkog doba, ili klimava piramida na koju su položena tela.
Istraživanje Vangjusha Vellahua (Vanđuša Velahua) koji živi u Berlinu, ali potiče iz Albanije, na temu “nepriznatih država” koje se bore za suverenost, Fragmenti I (5+1) (2016-2018), razvija se kroz trokanalnu video-instalaciju sa svedočanstvima — ličnim pričama i anegdotama stanovnika šest takvih mesta. Pokretni pejzaži uz glasovnu pozadinu (mada su isti pejzaži mnogo slični našima uprkos velikoj udaljenosti) ne treba da govore u prilog ovim državama, već više služe kao čin oralne istorije.
U video-radu Alkete Xhafe Mripe (Aljkete Džafe Mripe) koja živi u Londonu, ali je rođena na Kosovu, posmatrač ulazi u vrlo intiman prostor dok umetnica kupa svoga oca — koji je i sam poznati umetnik u regionu — on se nalazi u profilu a ona je leđima okrenuta prema kameri. Iako jedva da razmene pokoju reč, oseća se povezanost.
Istaknuta je nežnost rada Aljkete Džafe Mripe u kom učestvuje njen otac, iako je prikazivanje istog moglo da postigne veći uticaj. Fotografija: Maja Lako.
Ova izložba se oslanja na svoje snažne radove i razotkriva se na mestima na kojima su ruke kustosa najprisutnije. Čini se da su neki radovi uvršteni kako bi prosto popunili prostor: video-postavke Velahua zauzimaju celu galeriju, nepotrebno okačene fotografije Džafe Mripe oslabljuju uticaj njenog videa, a otrcana slika na zidu italijansko-američkog dua Emilijana Perina i Luce Vele (Luke Vele) naizgled predstavlja komentar na narko-privredu Albanije, ali svodi svoju složenost na plutajuću infografiju, ali bez bilo kakvih informacija.
Situacija nije ništa poboljšana otrcanim izrazima zidnog teksta kustosa koji nije jasan po pitanju toga da li su ideje izgubljene kako je vreme prolazilo ili nikada nisu ni postojale. Tekst pokazuje da kustoski koncept ne drži vodu i previše se oslanja na datost da mešanje koncepata ličnog i kolektivnog sećanja već jeste jedan od najučestalijih tropova mladih albanskih umetnika današnjice. Zašto je to slučaj? O tome ne dobijamo novi uvid prilikom učešća u ovom događaju.
Dakle, istorija se ponavlja. Leonard Qylafi (Ljeonard Ćiljafi), takođe učesnik prošlogodišnje izložbe za nagradu Onufri, ponovo je ovde sa svojim zamućenim slikama u stilu Gerharda Richtera (Gerharda Rihtera). A “neko je pozvao” Fani Zguro (kako Van Žerven Oi govori o sebi), kustosa prošlogodišnje izložbe koji je ove godine uvršten kao jedan od deset odabranih umetnika u selekciji Sentrona.
Najneobičniji trenutak, pak, dešava se pre nego što uopšte uđete na izložbu: Guri Bulovari, autsajderski umetnik iz Pogradca koji se pokazao u Tirani prvi put na prošlogodišnjoj Onufrijevoj izložbi, pa je tamo bio i pravi hit, ima samostalnu izložbu kroz koju se prolazi na putu ka Onufriju. Hladna soba, varljiva slika i prošlogodišnji pobednici. Vidimo se sledeće godine.
Izložba za nagradu Onufri, “Au Fil Du Temps — Kolektivno sećanje, lična sećanja”, prikazuje se u Nacionalnoj galeriji Albanije od 20. decembra 2017. do 30. januara 2018, dok obuhvata rad Zenija Ballazhija (Zenija Balažija), Vanđuša Velahua, Aljkete Džafe Mripe i Fani Zguro.
Na fotografijama zahvaljujemo Maji Lako.
