Ove nedelje se obeležava godišnjica dvaju kontroverznih međunarodnih sporazuma potpisanih od strane Kosova i njegovih suseda. Pre godinu dana, na današnji dan, dogovor pod posredstvom EU potpisan je između Kosova i Srbije, a koji je utabao stazu formiranju ‘Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom’ na Kosovu. Narednog dana je potpisan sporazum između Kosova i Crne Gore u Beču, a kojim se vrši demarkacija međunarodne granice između ovih dveju zemalja.

Snažna podrška je pružena i jednom i drugom sporazumu od strane istaknutih članova međunarodne zajednice koji stalno ponavljaju da ne samo da su ovi dogovori u najboljem interesu Kosova, već i u interesu regionalne stabilnosti; kritičari ih optužuju da prioritetizuju “stabilnost” u odnosu na zdravu i funkcionalnu demokratiju. Međutim, dešavanja “kod kuće” u prethodnih godinu dana ukazuju na sve, samo ne na stabilnu političku situaciju, a mnogo toga je, kako se čini, direktno povezano sa ova dva potpisana dogovora.

‘Međunarodne obaveze’

U pokušaju da postigne političku stabilnost na Kosovu, međunarodna zajednica je stalno značajno vršila pritisak na državne institucije da nastave sa sprovođenjem sporazuma potpisanih sa Crnom Gorom i Srbijom. Samo protekle nedelje, potpredsednik SAD, Džozef Bajden, došao je na Kosovo sa ključnom porukom da, ukoliko želi da ostvari svoje evropske ambicije, Kosovo treba što pre da ratifikuje dogovor o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom i da nastavi sa dijalogom i normalizacijom odnosa sa Beogradom, a pod posredstvom EU.

Bajdenove reči su bile samo najnoviji pritisak u nizu pritisaka od strane međunarodne zajednice po oba pitanja u protekloj godini. Ambasade država Kvinte — SAD, UK, Nemačka, Francuska i Italija — stalno su koristile priliku da ponove svoja međunarodna očekivanja od Kosova.

Nedavna poseta Džoa Bajdena Kosovu je samo najnoviji primer međunarodnog pritiska koji se vrši na Kosovo, a kako bi se sproveli sporazumi potpisani sa Crnom Gorom i Srbijom. (Fotografija: Ade Mula / K2.0)

Ratifikovanje dogovora o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom je takođe nerazdvojno povezano sa jednim od ciljeva za kojim Kosovo najviše žudi. Komisija EU je u maju izdala dugoočekivanu preporuku da građani Kosova imaju isto pravo kao i njihovi susedi da bezvizno putuju šengenskom zonom Evrope, ali su odobrenje takvog koraka uslovili time da Kosovo prvo mora da završi sprovođenje sporazuma o demarkaciji sa Crnom Gorom.

Iako je dosta kritikovan potez povezivanja vizne liberalizacije sa dogovorom o graničnoj demarkaciji, posebno od strane kosovskih opozicionih partija, to je odluka u čiju je odbranu stala EU. “Iskustvo sa viznom liberalizacijom za razne zemlje pokazuje potrebu bavljenja upravljanjem graničnim pitanjima što je pre moguće u procesu evropskih integracija kako to kasnije ne bi predstavljalo prepreku”, Maja Kocijančič, portparolka Evropske službe za spoljne poslove, kazala je Kosovu 2.0.

Uprkos snažnom međunarodnom pritisku na Kosovo, kod nekih postoji utisak da vlada suviše lako popušta pred spoljnim zahtevima koristeći izgovor “međunarodnih obaveza”. Visoki zvaničnici vlade često pribegavaju emotivnim izrazima, etiketirajući protivnike sporazuma kao “antiamerikance” ili “antievropljane”, umesto da učestvuju u raspravi o pitanjima o kojima je reč. Predsednik Hašim Tači je nedavno rekao da, kada poslanici glasaju o ratifikaciji o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom, oni biraju između “izolacije i integracije”.

Besa Šahini, nezavisna analitičarka iz Prištine, smatra da vlada koristi međunarodne partnere za sopstvenu agendu i sopstvene planove. “Vlada upotrebljava moć međunarodne zajednice da vrši pritisak na svakoga ko jednostavno ne prihvati sporazume”, Šahini je kazala za K2.0.

Zaobilaženje demokratije?

Druga optužba upućena sporazumima se tiče toga da je snažna podrška koju su dobili od međunarodne zajednice poslužila da se zaobiđu demokratske vrednosti i demokratska rasprava na Kosovu. Sporazumi su potpisani bez ikakve debate kod kuće, nabijajući tako frustraciju i zbunjenost zbog neznanja o tome šta sporazumi sadrže.

Godinu dana kasnije, ni o jednom od dva sporazuma nije glasano u skupštini, iako će se sporazum o graničnoj demarkaciji naći pred skupštinom sledeće sedmice. Trebalo je 11 meseci da prođe da bi se održala rasprava u skupštini o dogovoru sa Crnom Gorom, a koja se protezala na dvanaestočasovnu maratonsku raspravu kada je održana ovog meseca; sve stranke su učestvovale, ali su, iznenađujuće, bili prisutni i neki međunarodni akteri, uključujući američkog ambasadora Grega Delavija koji je vršio pritisak na poslanike da stave ovaj sporazum na glasanje, tvrdeći da bi sporazum pomogao da se uspostave bolji “međususedski odnosi”.

Sporazum o Zajednici sa Beogradom je takođe podstakao pokretanje pitanja o tome do koje se mere poštuje kosovska demokratija. Sporazum je u decembru poslat na Ustavni sud od strane bivše predsednice Atifete Jahjage, a kako bi se razjasnilo da li je u skladu sa ustavom ove zemlje. Sud je doneo odluku da sporazum nije “sasvim u skladu” sa ustavom i da će ga prekršiti ako se sprovede u sadašnjem obliku, ali da se, bez obzira na to, mora sprovesti.

EU je ponovo potvrdila svoj stav da bi Kosovo trebalo da nastavi da sprovodi sve sporazume potpisane sa Beogradom, uključujući i onaj o Asocijaciji/Zajednici opština sa srpskom većinom (Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0)

Sugerišući da bi multietnički karakter Kosova mogao biti ugrožen ukoliko se sporazum sprovede, sudska presuda je stavila pod znak pitanja koherentnost međunarodnog angažovanja na Kosovu. EU i SAD su najveći promoteri multietničke države Kosovo, ali uprkos nalazima Ustavnog suda, i EU i SAD insistiraju na tome da Kosovo ipak nastavi sa sprovođenjem sporazuma pod posredstvom Brisela. “Nastavlja se intenzivni rad na sprovođenju svih sporazuma iz dijaloga između Prištine i Beograda, a pod posredstvom EU, uključujući Asocijaciju ili Zajednicu opština sa srpskom većinom”, izjavila je Kocijančič kada je upitana da li će EU promeniti svoj stav prema tom pitanju.

Šahini tvrdi da takav pristup međunarodne zajednice pokazuje da je ona primarno zabrinuta za sopstvenu agendu, sa malo obzira prema uticaju na kosovsku demokratiju. “Kosovo bi trebalo da završi posao, brzo, tiho, na takav način da njegovi susedi budu srećni i da Balkan bude stabilan”, kaže ona, sumirajući ono što ona smatra namerama međunarodne zajednice. “Ova dva sporazuma će biti sprovedena samo ako postoji ozbiljni prodor u pogledu demokratskog procesa.”

Veća stabilnost?

Stalno se mogu čuti optužbe na račun međunarodne zajednice da favorizuje stabilnost na štetu funkcionalne demokratije na Kosovu. Međutim, sada je pod znakom pitanja koliko sporazumi postižu čak i to — protekla godina od potpisivanja dogovora sa Crnom Gorom i Srbijom su bili najburniji otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008.

Skupština Kosova je sasvim paralisana već godinu dana otkako su međunarodni sporazumi potpisani, dok opozicioni poslanici redovno bacaju suzavac po skupštinskim prostorijama.

Politički zastoj na relaciji vlada-opozicija, napravljen zbog neslaganja po pitanju međunarodnih sporazuma, traje sve ovo vreme, dok je parlamentarni život postao paralizovan. Reč “parlament” svoje korene ima u francuskom glagolu “parler” (govoriti), ali umesto da skupštinske prostorije, skupštinski hodnici i skupštinsko dvorište budu puni rasprava i kompromisa, oni su zamenjeni suzavcem, hapšenjima opozicionih poslanika i uvredljivim izrazima koji su poslužili da skupština postane disfunkcionalna.

Vremenom, marta 2016, opozicione stranke — Samoopredeljenje, AAK i Nisma — napustili su skupštinu u znak nezadovoljstva prema dva sporazuma. Samoopredeljenje je na kraju odlučilo da se vrati, iako se obavezalo da će prekinuti sednicu zakazanu za 1. septembar, kada će se glasati o dogovoru sa Crnom Gorom. Sazvan je i narodni protest u Prištini na dan glasanja.

Masovni protesti opozicije protiv sporazuma potpisanih sa Crnom Gorom i Srbijom bili su najveći protesti na posleratnom Kosovu. (Fotografija: Atde Mula / K2.0).

Protesti na čelu sa opozicijom, a protiv sporazuma sa Crnom Gorom i Srbijom, privukli su desetine hiljada građana u proteklih 12 meseci — što su najveći protesti na posleratnom Kosovu. Iako je ogromna većina demonstranata bila nenasilna, ipak, u nekoliko navrata, masovna okupljanja su se okončavala nasilnim scenama.

Osećaj da se građanima Kosova nameću sporazumi sa strane, oštra podela između vlade i opozicije i nekonvencionalna taktika koja je korišćena da se prekine institucionalni život u protekloj godini — sve bi ovo moglo da postavi “nestabilni” presedan za izražavanje nezadovoljstva na Kosovu.

Šahini smatra da nestabilnost svoje korene ima u dva međunarodna sporazuma i neravnopravnom tretmanu građana Kosova od strane međunarodne zajednice. “Bojim se da gađenje koje mnogi ljudi na Kosovu osećaju kada vide da ih međunarodna zajednica ne tretira kao ravnopravne u regionu, ni kao državu ni kao narod, vratiće se jednoga dana u ne tako dalekoj budućnosti”, kaže ona.

Za razliku od stavova Šahinijeve, Andrea Kapusela, šef jedinice za ekonomiju u Međunarodnoj civilnoj kancelariji (ICO) od 2008. do 2011. i autor knjige “Izgradnja države na Kosovu: demokratija, korupcija i EU na Balkanu”, sugeriše da su ova dva sporazuma samo fasada koja maskira veće probleme. “Pravi uzroci nestabilnosti jesu kosovski loši socio-ekonomski uslovi i politička elita koja je sasvim nesposobna i nevoljna da uradi bilo šta da bi ih poboljšala, i pokušava da, umesto toga, uguši demokratsku raspravu.”

Izveštavano je često o tome da je Kosovo žrtva endemske korupcije i organizovanog kriminala, što je procena koju svake godine daje Evropska komisija u svojim izveštajima o napretku. Ono što je opipljivije jesu institucionalni nepotizam, zloupotreba moći i sebičluk onih u vrhu kosovske politike, a koji se sada razotkrivaju u aktuelnom objavljivanju prisluškivanih razgovora koji su obavljeni u istrazi Misije EU za vladavinu prava (Euleks) iz 2011. o vodećim ličnostima vladajuće PDK; u to vreme nije došlo do podizanja optužnica.

Po Kapuselinome mišljenju, zapadne sile moraju da promene svoj pristup prema Kosovu. “Najkorisnije što bi Zapad mogao učiniti je da jednostavno prestane da podržava aktuelnu elitu da bi je zaštitio od političke i zakonske odgovornosti”, kaže on.

Bilo da je reč o fasadi ili ne, godinu dana posle potpisivanja međunarodnih sporazuma sa Crnom Gorom i Srbijom, još ništa nije rešeno. Za sada, nade međunarodne zajednice da će postignuti dogovori da unaprede demokratiju i zacementiraju regionalnu bezbednost dugoročno može, zasad, samo da bude predmet spekulacija. Međutim, kratkoročno govoreći, čini se da su kosovska demokratija i stabilnost više unazađeni nego unapređeni.