Mediji i pravosudni i tužilački sistem svuda u svetu imaju svoja neslaganja o onome što bi trebalo ili ne bi trebalo da se objavljuje. Zakon je taj koji, uglavnom, reguliše većinu ovih pitanja, ali uvek ima mesta tumačenjima i nezadovoljstvu.

Situacija na Kosovu nije ništa drugačija. Potreba medija za ekskluzivom se često sudara sa potrebom ovog sistema da bude tačan. To ne znači da mediji ne teže tačnosti, jer ima dosta medija na Kosovu koji tome teže. Ipak, generalno gledano, potreba za ekskluzivom se pokazala izuzetno važnom u medijima. Upravo se zato često suočavamo sa značajnim kršenjima zakona, zbog razloga poput nedostatka jasnoće zakona do lošeg razumevanja novinara i medija kada je u pitanju ono što bi trebalo ili ne bi trebalo da objave.

Potreba za klikovima se često dodaje na dvosmislenost izveštavanja i njegovih netačnosti.  Činjenica je da ne postoje jasne linije između onoga što može i onoga što ne može da se objavljuje o nekom pitanju, ali postoje neke poprilično jasne smernice o tome koje možemo da dobijemo iz domaćih zakona. Nemoguće je obraditi sve to u jednom članku, pa ćemo se ovde usredsrediti na krivične prijave, optužnice, presude i sudske sednice — što su četiri glavna ishoda tužilačkog/pravosudnog procesa.

Krivične prijave — zavise od policije, osoba i javnih ustanova

Krivične prijave su samo jedan deo cele slike. Prema Zakonu o krivičnom postupku Kosova (članovi 78, 79 i 81), krivične prijave mogu da podnesu javne ustanove, osobe (to jest, građani) i policija, i sve treba da budu podnete državnom tužiocu. U stvarnosti, većinu njih podnosi policija koja sačini krivičnu prijavu na osnovu informacija i dokaza koje skupi određena osoba; ta prijava se podnosi državnom tužiocu zajedno sa predmetima, skečevima, fotografijama, izveštajima, beleškama o bilo kojim preduzetim radnjama, izjavama i drugim materijalima koji bi mogli da doprinesu efikasnom postupku.

Iako većina ljudi zna da krivične prijave, generalno gledano, sačinjava policija, ono što mnogi ne razumeju jeste da je ovo samo prvi korak u dugom procesu prikupljanja dokaza. To što će policija pripremiti krivičnu prijavu za nekoga ne znači nužno da će uslediti optužnica; s vremena na vreme, mere i radnje koje preduzme policija, kao i dokazi i prikupljene informacije, ne pružaju osnovu za sumnju da je počinjeno krivično delo, pa tako krivična prijava bude odbačena.

Kada je reč o tome da li bi krivične prijave trebalo da se obznane javnosti ili ne, član 83 Zakona o krivičnom postupku je vrlo jasan kada specifikuje da policija, državni tužilac i druga državna tela imaju obavezu da se oprezno ponašaju kada prikupljaju ili pružaju informacije, da treba da se pobrinu za to da ne naštete dostojanstvu i ugledu osobe na koju se te informacije odnose.

Mediji se uopšte ne pominju u procesu prikupljanja dokaza za krivičnu prijavu, kao ni nakon što se tužiocu podnese ova prijava, što nas dovodi do zaključka da krivične prijave nisu javnog karaktera.

Optužnice — zavise od tužilaštva

Faza koja sledi posle krivičnih prijava jeste optužnica. Kao što je gore navedeno, krivične prijave za ishod nemaju uvek podizanje optužnica, ali one koje imaju takav ishod su obično praćene dodatnom istragom. Čim tužilac smatra da se krivica može dokazati van svake sumnje, onda on podigne optužnicu.

Čitav proces optuživanja je vrlo jasno i dobro objašnjen u poglavlju XV Zakona o krivičnom postupku. Najvažniji koncept koji bi trebalo da imamo na umu, kada su u pitanju optužnice, jeste pretpostavka nevinosti, što znači da se optuženi smatra nevinim dok se ne dokaže njegova krivica — čak i sa optužnicom.

Upravo se na ovome mestu zaboravlja na pretpostavku nevinosti. Optužnica je najosetljivija faza čitavog procesa, imajući u vidu da ona često privlači pažnju medija, jer se obično tada neki slučajevi obelodanjuju u javnosti. Mediji neretko imaju nesrećnu naviku da publikuju optužnice protiv određenog optuženog, a da pritom nisu razmotrili mogućnost da je optuženi nevin, ili da to makar prikažu u svom radu.

Odličan primer toga se vidi u smrti Hamdije Sope, koji je radio u kabinetu premijera. Godine 2013, nakon njegove smrti, mnogi kosovski mediji su mesecima maltretirali Sopinu porodicu na osnovu optužnice protiv Sopine supruge i dece. Stotine članaka je napisano o ovom slučaju dok su se oni nalazili u pritvoru. Nakon što je ekspertsku analizu sproveo Euleks, u kojoj se došlo do nalaza da nije bilo sumnjivih okolnosti u vezi sa smrću Sope, te da te tri žene nisu umešane u smrt, one su puštene na slobodu. Međutim, isti mediji koji su mesecima pokrivali ovaj slučaj su o ovom puštanju na slobodu pisali tek ponešto. U stvari, oni su tako malo pisali da je i dalje nejasno šta se, na kraju, desilo u ovom slučaju, koje su stručne istrage sprovedene, te da su žene koje su označene kao “monstrumi” u društvu bile sasvim oslobođene optužbi.

Ovaj slučaj ilustruje količinu štete koju neprofesionalno izveštavanje može da nanese. Time se pokazuje i da, bez obzira na to koliko vremena prođe, šteta i dalje postoji. Nažalost, ovo nije jedini slučaj. Zato bi novinari trebalo da budu vrlo oprezni kada izveštavaju o sudskim/tužilačkim pitanjima, pa bi i na pravi način trebalo da se bave pretpostavkom nevinosti.

Nije samo krivica novinara to što se u javnosti objavljuju optužnice na neprikladan način, već je i odgovornost u izvorima od kojih se dobijaju te optužnice.

Kako bi se regulisali ovi nesrećni slučajevi, Savet tužilaca Kosova je prošle godine napravio napravio nacrt Propisa o javnoj komunikaciji i usvojio ga. Ovi propisi imaju za cilj da informišu javnost, ali da pritom ne prekrše zakon.

Iako ništa određeno nije napisano u kosovskom Krivičnom zakoniku ili Zakonu o krivičnom postupku o tome da li su optužnice javnog karaktera ili ne, polazeći od aktuelne prakse i upozoravanja kabineta državnog tužioca kada se objave optužnice, jasno je da optužnice trenutno nisu pitanje javne prirode — tužilaštvo objavljuje samo inicijale imena i detalje navodnog prekršaja. Činjenica je da, čim se optužnica podigne, pretpostavlja se da tužilaštvo smatra da postoje dokazi van svake sumnje, ali pretpostavka nevinosti i dalje stoji, te bi trebalo da se pobrinemo za to da to imamo na umu i da, u skladu s tim, izveštavamo i pišemo. Da li bi optužnice trebalo ili ne bi trebalo da budu javne je tema sasvim druge rasprave koja se mora otvoriti na pravilan način.

Uprkos činjenici da kabinet državnog tužioca objavljuje samo inicijale, isto to se ne dešava i kod medija. Često se optužnice objavljuju u svojoj celini, a da u iste nisu imali uvida čak ni optuženi. To je pogrešno iz mnogih razloga: kao prvo, optuženi bi trebalo da bude prva osoba koja će pogledati optužnicu, a da o tome ne sluša iz medija; kao drugo, ima dosta privatnih podataka u optužnicama, a koje ne bi trebalo da se objavljuju za javnost, kao što je broj lične karte optuženog, kućna adresa i imena određenih članova porodice.

Nije samo krivica novinara to što se u javnosti objavljuju optužnice na neprikladan način, već je i odgovornost u izvorima od kojih se dobijaju te optužnice — što su, obično, advokati. To je još jedan od razloga zbog kojih je izuzetno važno da se sastavi jedinstveni sistem od strane pravosuđa, tužilaštva i medija, kojim bi se pojasnila dostupnost optužnica za zainteresovane strane.

Presude — zavise od sud(ov)a

Kada je reč o presudama, ljudi su često zbunjeni jer mediji ne prave uvek jasnu razliku između faza suđenja o kojima se izveštava. Sudski sistem na Kosovu se sastoji od redovnih sudova (Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud) i Ustavnog suda.

Postoji praksa da bi, generalno gledano, presude trebalo da budu javne. Ipak, postoji razlika koju bi trebalo da primetimo između presuda — kako onih između različitih sudskih nivoa, i između vrsta presuda koje se izriču na određenom sudskom nivou.

S jedne strane, imamo Ustavni sud koji uvek objavljuje presude na svom veb-sajtu, što te presude čini javnima. Međutim, na presude koje donosi Ustavni sud ne može da se uloži žalba, pa su one, kao takve, konačne. Zato je njihovo objavljivanje ne samo legalno, već i obavezno.

S druge strane, imamo redovne sudove, od kojih svaki donosi presude. U tom smislu, nije svaka presuda koju ti sudovi izreknu — konačna, pa tako mediji treba da budu oprezni kada je reč o onome što eksplicitno objavljuju.

Prema članu 70 Krivičnog zakonika Kosova, sud može da naredi objavljivanje presude, ako utvrdi da je publikovanje u interesu javnosti, oštećene strane ili drugih osoba. Međutim, paragraf 5 istog člana dodatno određuje da se objavljivanje presude neće narediti ako bi to publikovanje ugrozilo neku zvaničnu tajnu, privatnost osoba ili moral društva.

Nejasno je šta se podrazumeva pod “moralom društva”, iako je uveliko jasno šta su to zvanične tajne; ipak, većina prekršaja se pravi u oblasti privatnosti osoba. Ne treba samo medije kriviti za ovo, jer oni objavljuju presude onako kako ih dobiju; oni ih dobiju ili od samog suda ili od advokata koji nisu dovoljno oprezni da bi im rekli da je objavljivanje presude u celini, uključujući lične podatke — kao što je reč o publikovanju ove informacije iz presuda — pogrešno.

Sudovi bi trebalo da osposobe svoje veb-sajtove i da ih koriste za objavljivanje presuda, a nakon uređivanja delova sa privatnim podacima. U takvim slučajevima bismo mnogo više postigli. Svi mediji bi imali iste informacije i dobili bi ih iz istog izvora.

Sudske sednice

Pored krivičnih dosjea, optužnica i presuda, ponekad postoji neizvesnost u medijima kada je reč o tome da li novinari mogu da učestvuju na sudskim sednicama, i da ih snimaju.

Zakon o krivičnom postupku Kosova je vrlo jasan u tom smislu, kao što je predviđeno članom 301. Sudske sednice su otvorene i javne; osim ako javnosti eksplicitno nije zabranjeno zbog posebnih razloga navedenih u članovima 294 i 295. Iako to nije dozvoljeno u nekim državama, medijima na Kosovu je dozvoljeno i da snimaju u sudnicama pod članom 301 (paragraf 3), osim ako sudija ne izda razumnu odluku koja to zabranjuje.

Javni interes kao izuzetna okolnost

Uzimajući u obzir sve gore napisano, postoji samo jedan važan izuzetak kod opštih odredbi koje se navode u zakonu — javni interes.

Krivični zakonik Kosova definiše da se javni interes primenjuje kada “dobrobit javnosti ima veću važnost od individualnog interesa”. Blekov Rečnik stručnih termina u oblasti zakona definiše to na sledeći način: “dobrobit javnosti u poređenju sa dobrobiti privatnog pojedinca ili kompanije. Celo društvo ima udela u ovom interesu i vlada priznaje prava i zaštitu opšte javnosti”.

Ipak, ponovo, tumačenje onoga što je javni interes varira u skladu sa interesima i prednostima izveštavanja. Uprkos definicijama, reč je o konceptu koji je teško ograničiti i primeniti u praksi, dok se širom sveta o ovom pitanju vode stalne rasprave.

Iako nemaju pravnu sprovodljivost na Kosovu, slučajevi iz inostranstva mogu da pomognu pri tome kako bi se pojam javnog interesa mogao razmatrati. U britanskom slučaju APPGER v ICO i Kabineta za inostrane poslove i Komonvelt, tribunal je podržao smisao da bi “javni interes trebalo proceniti u skladu sa okolnostima u vreme kada je državno telo razmatralo zahtev”. Drugim rečima, kada se ovo dovede u vezu s medijima, ista informacija koja bi mogla biti relevantna i od javnog interesa u nekim okolnostima ili u jednom trenutku, ne bi mogla da se smatra da je u javnom interesu u drugim okolnostima, ili u drugom vremenskom periodu.

Štaviše, bitno je imati interni test o javnom interesu, gde bi mediji razmatrali argument u korist objavljivanja nekog članka sa kontroverznim vestima i onih argumenata u korist neobjavljivanja istih. To se mora objektivno učiniti, imajući u vidu da uvek postoje argumenti koji se mogu naći za obe strane.

Šta se može uraditi da bi se ostvarila veća jasnoća?

Lako je držati se stava da je sve vrlo zbunjujuće i, kao takvo, vrlo je teško reći šta bi trebalo učiniti da bi se razjasnile nejasnoće u vezi sa izveštavanjem medija o sudskim i tužilačkim sistemima. Ipak, istina je da postoji dovoljno informacija koje ljudi mogu da pročitaju, a koje bi mogle da pomognu u tome.

Sve mora početi od toga da se sve zainteresovane strane prvo upoznaju sa zakonom ili zakonima.

Kao drugo, sudovi i tužioci bi trebalo da budu konzistentni i da tako stvaraju sistem koji im omogućuje da budu pošteni i ravnopravni prema svima, te da se drže stava da bi, ono što treba da bude javno, bude javno za svakoga, ne samo za određene medije ili određene novinare. Sačinjavanje dokumenta sa smernicima od strane sudova, tužilaca i novinara bi bilo od velike pomoći.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, svi ozbiljniji mediji imaju ili pravnu službu ili određene pravne stručnjake koje angažuju kako bi im uredili članke, vesti i izveštaje koji dolaze od sudova ili tužilaca. Bilo bi od velike pomoći kada bi to postala praksa i na Kosovu.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.