Pre četiri decenije dok je u Ontariu, Kanada, vozio na posao na građevini, Polu Hagisu je otac, tada vlasnik pozorišne kompanije, je dao savet: „Trebalo bi da odeš u Holivud i pratiš svoj san”.

Kao u završnim rečima “Lepe žene”, kada deliriozni čovek luta kroz ulice i viče: “Dobro došli u Holivud! Koji je Vaš san? Svi dolaze ovamo; ovo je Holivud, zemlja snova”, Holivud zaista jeste ispunio snove Hagisu, koji je danas poznati režiser i scenarista sa dva Oskara na polici.

Ove nedelje u Prištini, dvostruki osvajač Oskara je imao više nastupa tokom devetog izdanja Prištinskog međunarodnog filmskog festivala (PriFest), te je prisustvovao majstorskoj školi zanata ispred Narodnog pozorišta u utorak (18. jul), kada su tokom čitavog sata kosovski umetnici i ljubitelji bioskopa imali priliku da se upoznaju sa njegovim zanatom.

Hagis je proveo publiku kroz svoje putovanje od neprikosnovenog radnika na zapadnoj obali Sjedinjenih Država, do jednog od najtraženijih umetnika u filmskoj industriji u zemlji. Objasnio je publici da je tek 10 godina nakon što je počeo pisati stvarno shvatio u čemu se sastoji dobar scenario. Jednom prilikom mu je rečeno da je njegov scenario veoma dobar, ali je upitan “Šta dolazi od vas? Koja pitanja postavljate o sebi?”

Majstorska škola zanata Pola Hagisa je obuhvatila sve, od puta kojim ga je odvela njegova karijera do umetnosti pisanja scenarija i režiranja. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Pitanje je iznenadilo Hagisa. “Da li je trebalo to da učinim? Nisam imao pojma šta pisac radi. Dakle, od tog trenutka, sada kada se setim, sam postao pisac”, rekao je publici, smejući se. “Ali dobro sam živeo 10 godina i tek tada shvatio šta to pisci zapravo rade.” Postavljanje pitanja o stvarima koje ga muče kao i druge okonjega, je učinilo da Hagisove priče budu mnogo komplikovanije i introspektivnije.

Ubrzo je dobio prvi posao na televiziji koji mu je dao sveže mogućnosti za rad u novim žanrovima, situacionim komedijama, komedijama i dramama, a takođe je počeo raditi kao producent. Međutim, ou međuvremenu je više puta otpušten. “ Neuspeh je neverovatna stvar – u to vreme to deluje strašno, ali vas motiviše da radite napornije”, rekao je Hagis. “Otpušten sam sa TV emisije i osećao sam se užasno. Zatim sam napisao ‘Devojku od milion dolara’ i ‘Fatalnu nesreću.’ Tako da svaki put kada me otpuste dobijem dve stvari.”

Hagis je nominovan za Oskara za scenario filma “Devojka od milion dolara,” za koji je bio i koproducent. Godinu kasnije, film  “Fatalna nesreća,” koji je i napisao i režirao, doneo mu je dve nagrade za Oskara, za ‘Najbolje pisanje i originalnost scenarija’ i ‘Najbolji igrani film godine.’

“Doduše, kada uspete na takav način, morate se odmah setiti kakav ste neuspeh bili još nedelju pre”, Hagis kaže. “Morate proveriti to novo samopouzdanje da biste se uverili da ne pređe u aroganciju, i da ne sudite sebi prema tome šta drugi govore o vama. Ako mislite da je sve što radite brilijantno, onda ćete vrlo brzo prestati biti umetnik. Možda ćete postati uspešni, ali ćete prestati da postajete umetnik.” Za Hagisa, umetnici će se uvek boriti sa svojim procesom, neprestano se noseći sa pričama i pronalazeći način da kažu nešto iskreno.

Komentarišući proces kreativnosti i stvaranja sjajnog i originalnog umetničkog dela, rekao je da je na početku karijere neoriginalnost neizbežna. “To je ono što svi radimo, krademo veštine”, Hagis je izjavio. “Nema ničeg lošeg u tome. Kradete dok ne budete u stanju da imate sopstvene misli. U početku samo kopirate druge. Upravo sam kopirao Skorsezea ili Hitčkoka, Godarda ili ko god je uticao na mene.”

Retrospektiva Hagisovih filmova je prikazana tokom festivala, uključujući “Fatalnu nesreću,” “Dolinu nestalih” i “Sledeća tri dana.” Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

U utorak uveče PriFest je, kao poklon Hagisu, organizovao posebno emitovanje njegovog filma“Dolina nestalih”, koji prikazuje oca koji je vojno lice u potrazi za sinom. Nakon što nađe njegovo telo, on traga za ubicama. Film ima drugu pogled na ulogu Amerike u ratu u Iraku, istražujući zlostavljanje zatvorenika i vojnike koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

Dok je Hagis bio ubeđen da američka publika imati poteškoća sa iračkim protagonistima istovremeno je tražio priče iz stvarnog života koje beleže komplikovanost rata i nasilja. Aludirajući na bitku između Davida i Golijata, opevanu u Bibliji, koja se dogodila u dolini nestalih, Hagis je istražio šta se to dešava ljudima kada se “bore sa Golijatom, užasnim čudovištem koje ubija njihov narod, da bi na kraju otkrili da su oni zapravo Golijat.” Razmišljao je o efektima koja bi ovo moglo imati i napravio je vezu sa mnoštvom vojnika koji su se vratili iz Iraka sa PTSP-om.

Film je zasnovan na stvarim događajima, a Hagis je upitan da li želi da upoznati protagonistu u stvarnom životu, što je odbio priliku znajući da bi njegov pristup mogao uznemiriti oca pokojnog vojnika. “Ovo je važno za pisca. Morate biti voljni da slomite svačije srce i spremni da se izložite ne samo sebi već i drugima,” rekao je Hagis.

Idućeg dana na konferenciji za medije Hagis je detaljnije objasnio redakciji K2.0 svoje stavove o pitanju ko je heroj a ko zločinac, tema koja se često odražava u njegovom radu. “Postoje ljudi koji rade zlobne stvari, postoje ljudi koji rade herojske stvari, a ponekad su to jedni te isti ljudi,” rekao je Hagis za K2.0. “Mislim da je lako postati zločinac i lako činiti loše stvari kada se osećate viktimizovano. To je način na koji vlade vole da nas kontrolišu, da nas označe kao žrtve da možemo da činimo gnusna dela. Bili smo povređeni i stoga imamo pravo da povredimo druge. To sigurno možete videli ovde u bivšoj Jugoslaviji.”  

Hagis trenutno radi na dokumentarnom filmu o krizi nastaloj u San Francisku nakon širenja bolesti SIDA početkom 80-ih, jedna od brojnih političkih tema kojima se njegovi filmovi bave. Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Hagis je dodao da se ova dinamika ne izvodi samo na makro nivou, već i u svakodnevnom životu. “Svako to čini, čak i na ličnom nivou kako bi opravdao nasilje i agresivne postupke prema drugima. To moramo kao ljudska bića,” rekao je za K2.0. “Ne možemo jednostavno reći: ‘počiniću zločin.’ Tada se okitimo perjem heroja a kasnije zlikovaca.”

Hagis je takođe istakao svoje mišljenje da je umetnost po svojoj prirodi uvek političke prirode. “Ako se nalazite u lošem vremenu i pravite komediju o dvojici ljudi koji ignorišu politiku, to je politička izjava”, rekao je za K2.0.“ Mislim da filmski svet vene kada država ili druge snage pokušaju da prenesu svoj glas na određeni način, a cveta u vremenu kada ima nevolja i kada postoje snažne priče koje treba istraživati. Svi želimo snažne priče koje nas pogađaju, a one su često političke prirode, i bez obzira na to da li su društvene ili ignorišu politiku, i dalje su političke prirode.”

Hagis se u svom sledećem projektu, koji je dokumentarni film, bavi još jednom političkom temom i istražuje događaje u San Francisku tokom epidemije side. Ne planira prestati sa radom u skorije vreme, kako je rekao publici tokom majstorske škole: “Boli me svaki put kada nemam ideja ili kada ne radim na ideji. Imam taj strašan osećaj krivice koji me prevlada kada ne stvaram. Osećam kao da traćim svoj život. Mislim da nam treba vođenje. Ne možete da razmišljate o tome dok sedite i pijete kafu. Morate tražiti priču.” K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.