Jedan na jedan | DokuFest

Doruntina Kastrati: Dovodim u pitanje herojstvo na Kosovu

Piše - 18.08.2021

Umetnica govori o građevinarstvu, radnoj snazi i ugrožavanju radnika.

Zmijoliki most prolazi kroz Kačaničku klisuru. Stojeći na ogromnim stubovima visokim do 78 metara, sivkasti beton baca senku na nekada poznatu reku Lepenac, koja sada vijuga oko temelja mosta. Nakon otvaranja auto-puta Arben Džaferi (alb. Arbën Xhaferi) 2019, koji Kosovo povezuje sa Severnom Makedonijom, dolina odzvanja zvucima automobila koji brzo protutnje. U dužini od skoro šest kilometara, most predstavlja dragulj auto-puta i kruniše Kosovo titulom države sa najdužim mostom u regionu.

U proteklih desetak godina, auto-putevi su postali glavni predznak napretka i razvoja zemlje. Pušteni u rad uz vatromet i hvaljeni kao “Kosovo kome smo se nadali u snovima”, auto-putevi se nalaze u središtu grandioznog narativa o uspehu koji su uzastopne vlade pokušale da prodaju narodu; u pitanju je narativ koji služi kao opravdanje za vladine enormne troškove.

Kratkometražni film Doruntine Kastrati, “Kada je otišla, smrt nam nije ni poklopila oči”, suprotstavlja se ovom uvreženom načinu razmišljanja o napretku. U filmu se pripoveda drugačija priča, druga istina, onako kako je pripovedaju građevinski radnici koji prave puteve, mostove i zgrade u državi. Sa fokusom na njihova svedočanstva o nezaposlenosti, nehumanim radnim uslovima i izrabljivanju, u filmu se kritikuje neprestani nemar državnih organa prema kršenju radnih prava u građevinskoj industriji.

Kastrati, koja sebe primarno smatra umetnicom i vajarkom koja svoj rad zasniva na istraživanjima i podacima, istraživala je ovu tematiku skoro tri godine i u tom periodu proučavala statistike institucija, izveštaje nevladinih organizacija i saopštenja radničkih sindikata, intervjuišući brojne građevinske radnike na terenu. Film je prvi put predstavljen u Narodnom muzeju Kosova jula 2020, u okviru izložbe “Javni heroji i javne tajne”, čija je kustoskinja bila Hana Halilaj, koleginica u istraživanja za projekat. Na izložbi su predstavljene 3D strukture ljudskih ruku, nogu i leđa, koje beleže traumatične povrede koje su radnici zadobili na radnom mestu.

Delovi tela štampani kao 3D modeli beleže traumatične povrede radnika na poslu. Fotografija. Fred Dot (Dott).

Jedan od radnika koji se pojavljuju na filmu je Enes Šehu (Shehu), koji je kao sedamnaestogodišnjak počeo da radi u građevinskoj industriji. Kada je napunio 21 godinu, povredio se prilikom obavljanja posla na auto-putu Arben Džaferi. Tada je izgubio posao, dok građevinski konzorcijum nadležan u ovom slučaju, Behtel-Enka (Bechtel-Enka), nije obezbedio nadoknadu.

Drugi radnik koji se pojavljuje u filmu kaže: “Sa skele sam pao sa 10. sprata, na zemlju. Ovo je ožiljak koji imam. Tri meseca sam bio u komi. Posrećilo mi se što sam preživeo. Bio sam mrtav. Mrtav!”

Ovi narativi služe filmu da predstavi tela radnika, i to ne samo kao skupove udova i organa, već kao telesnosti koje su dugo nastajale i nose gabarit sistemskog nasilja koje se često previđa.

Nagrađena priznanjem Young Visual Artist Award Narodne galerije Kosova 2016. i priznanjem Hajde x 6 Award Fondacije Hajde 2017, Kastrati se u svom prethodnom radu uglavnom fokusirala na koncept javnog prostora, gde je koristila svoje umetničke postavke da postavi pitanja o nezakonitoj gradnji, procesu privatizacije, kretanju i preživljavanju. Kreatorka je brojnih samostalnih izložbi širom Evrope i regiona. Ovo je prvi put da se njen film prikazuje na nekom festivalu. U ovom slučaju, na Dokufestu.

K2.0 se sastalo sa Doruntinom Kastrati da razgovaramo o kršenju radničkih prava, privatizaciji, prikazivanju filma na Dokufestu i njenim budućim umetničkim projektima.

K2.0: Film je sniman vrlo spontano i čitava priča počiva na svedočanstvima radnika. Izgleda kao da uopšte niste imali tekst za film.

Doruntina Kastrati: Tako je, nisam radila na osnovu teksta za film. U pitanju je osetljiva tema koja se bavi slojem ljudi koji su sve vreme izloženi na ulicama, na mestima gde se zaista nalaze u opasnosti. Većina ovih građevinskih radnika nema nikakvu zaštitnu opremu. Ako nakratko pogledate oko sebe, primetićete da su umnogome izloženi štetnim stvarima, ali da su i poprilično nevidljivi. Vidite ih na 12. spratu, odakle mogu da padnu i poginu, ali ovo je postala rutinska scena. Čak i nadležne institucije — inspektorat rada, policija ili bilo koja druga institucija — imaju mentalitet: “Navikli smo na ovo sve; ništa im se neće desiti!”

Kada smo počeli da snimamo, moji prijatelji Ljeart (Leart) i Hana — plus ja — odlučili smo da odemo i vidimo šta ćemo naći. U glavi sam, manje-više, imala zamisao, i mi smo već prodiskutovali zajedno da tražimo nešto spontano. Film ne sadrži uobičajeno snimanje; ustanovićete da smo snimali iz raznih uglova, sem kada smo intervjuisali ljude koji su govorili o svojim iskustvima sa [konzorcijumom] Behtel-Enka. Međutim, u scenama gde su radnici na ulicama, lako se može uočiti da je sve u pokretu; za to nismo imali predviđeni scenario. Može se reći da je ovaj film isto što i dokumentarna drama koja se direktno bavi ljudskim pravima.

O problemima građevinskih radnika najčešće slušamo iz kratkih medijskih izveštaja, gde se oni pominju kao puka statistika — broj nesreća, povreda i smrtnih ishoda. Ali njihove priče, onako kako ih oni prepričavaju i iznose, retko se mogu čuti. Smatrate li film nekim oblikom kritičkog upliva u javni diskurs po ovom pitanju?

Zaista je tako. Mislim da je ovo moćno oružje za predstavljanje stvarnosti van okvira onoga što vidimo u medijima. Kada sam počela da istražujem, krenula sam od statistika; zanimalo me je da se detaljno upoznam sa onim što imaju da kažu u inspektoratu rada, sindikatima, organizacijama civilnog društva koje posluju u ovoj oblasti i Ministarstvu rada i socijalnog staranja. Sve ove aktere obuhvatila sam istraživanjem.

Međutim, ono do čega je meni vrlo stalo jesu priče radnika. Službenici u institucijama rade sa ovim statistikama, a da nisu nikada posetili građevinske radnike da ih pitaju o njihovoj svakodnevici. Kada smo razgovarali sa radnicima, pričali su nam o slučajevima o kojima se nikada nije saznalo u javnosti. Na primer, oni koji su dugo radili sa konzorcijumom Behtel-Enka kažu da je bilo primera da su se njihove kolege povredile ili da su pak poginule, ali da se o tome nije izveštavalo. Dakle, tada počnete da sumnjate u postojeće statističke podatke. Film suštinski pokušava da prodre u svakodnevicu radničke klase, van statističkih okvira.

Skulptura sa izložbe Kastrati pod nazivom “Javni heroji i javne tajne”. Fotografija: Genta Palaska (Pallaska).

Film se vrti oko radnika u doba u kom postoji sklonost uverenju da radnička klasa, u klasičnom smislu reči, više ne postoji, u doba u kom je njihov život poprilično depolitizovan.

Pa, nisam saglasna sa ovom tezom. Sve dok postoji kapitalistički sistem, to ne može da bude tako. Sarađivala sam sa brojnim organizacijama u ovoj oblasti i mogu da kažem da dosta dobro poznajem ekonomske prilike na Kosovu; ima ljudi koji žive sa platom od 150 evra mesečno. Što se mene tiče, moji baka i deka su bili članovi radničke klase — ljudi koji su obrađivali zemlju ili radili u fabrikama.

Pojedini radnici su govorili da, ako poginete prilikom izgradnje “Narodnog auto-puta”, onda će vas smatrati herojem, jer ste doprineli ujedinjenju Kosova i Albanije.

Mislim da bi sada, u doba pandemije, u prvi plan trebalo da stavimo lik radnika. Videli smo da nemaju svi tu privilegiju da rade od kuće. Najugroženiji su oni koji obavljaju poslove od suštinske važnosti (eng. essential workers). Dakle, smatram da je ovo pravi trenutak kada treba da se vratimo na tematiku radnika.

U stvari, film se prikazuje na Dokufestu u vreme kada se na Kosovu održavaju sve češće javne diskusije o implikacijama procesa privatizacije u proteklih 20 godina, i kada na izvestan način svedočimo o porastu broja zahteva za povećanje minimalne zarade. Jesu li ovi problemi takođe prisutni u filmu?

Ja sam poreklom iz Prizrena i tamo su nekada postojale fabrike u kojima su moja baka i majka radile. Pomenute fabrike su nekada bile od suštinske važnosti za opstanak brojnih domaćinstava, a sada, posle privatizacije, na njihovo mesto su došli restorani, višespratnice, i tako dalje. Kosovo nije dobar primer procesa privatizacije. Dakle, u pravu ste, film se neizbežno bavi i ovim pitanjima.

Radnici pripovedaju svoje priče na sebi svojstven način. Uglavnom pričaju o telesnim povredama, svakodnevnim problemima da sastave kraj sa krajem i nehumanim radnim uslovima. Istovremeno, ispoljavaju izvesni društveni bes i opšte nezadovoljstvo prema državnim institucijama i građevinskim firmama. Da li je vaša namera bila da prodrete u ove teme ili su one spontano pomenute u razgovorima sa radnicima?

Od početka istraživačkog procesa zanimali su me razni aspekti rada institucija. Neizbežno je, kada sam istraživala radne uslove u građevinskoj industriji, na površinu izronilo ime firme Behtel-Enka. Neki radnici su govorili da među njima vlada uverenje da, ako poginete prilikom izgradnje “Narodnog auto-puta” [Auto-put Ibrahim Rugova], onda će vas smatrati herojem, jer ste doprineli ujedinjenju Kosova i Albanije. Ovaj stepen ispiranja mozga…

…romantizovanje izrabljivanja pomoću nacionalističkog narativa.

Upravo tako! Dok ih je istovremeno izrabljivala tursko-američka firma koja građaninu Kosova plaća 50 centi, ali zato Turčinu iz Turske ― pet evra po satu. Celokupna situacija je bila predmet neizmernog romantizovanja.

Dovodim u pitanje ideju o tome šta znači biti heroj na posleratnom Kosovu i romantizovanje nacije koje se koristi kao opravdanje za izrabljivanje radnika.

Zatim, prilikom intervjuisanja brojnih radnika, preskakala sam sa jedne informacije na drugu i tako je nastalo celo istraživanje. Svaki dan terenskog rada bio je naporan. Bilo je dana kada smo otišli [da se sastanemo sa radnicima], a oni bi odbili da pričaju sa nama. Međutim, glavna zamisao je bila da radnici postanu glavni protagonisti priče. Samo bismo počeli da snimamo i puštali smo ih da pričaju bez prekida; nekad smo postavljali pitanja, kao što možete da primetite u filmu.

Namerno sam izabrala Narodni muzej Kosova kao mesto za projekciju filma. Muzejski prostor je napravljen na način da odiše herojima. Tu su uglavnom zastupljene ličnosti koje se vrte oko ideje o zaštiti nacije, poput Adema Jašarija (Adem Jashari), Ibrahima Rugove (Ibrahim Rugova) i Antona Čete (Anton Çetta). Ne dovodim u pitanje njihova dela; ja dovodim u pitanje ideju o tome šta znači biti heroj na posleratnom Kosovu i romantizovanje koncepta nacije u projektu “Narodnog auto-puta”, što se koristi kao opravdanje za izrabljivanje radnika.

Kako su vas radnici primili tokom procesa istraživanja i snimanja filma?

Kao prvo, pomislili su da smo iz neke medijske kuće, pa bi rekli: “Nemojte da nas prikažete na televiziji.” U radu uvek koristim obrazac saglasnosti da bih sadržaj svojih projekata jasno objasnila učesnicima. Nakon što sa njima provedem izvesno vreme, popušimo po neku cigaru zajedno i zatim pričamo o glavnoj ideji filma; oni onda shvate šta želimo sa ovim i voljni su da učestvuju.

Većina kaže: “Snimajte nas gde god hoćete; hoćemo da nas narod čuje.” Pitali su nas i da li možemo da im nađemo posao. Svako je imao svoju muku. Radnicima smo platili 50 evra po intervjuu — toliko smo mogli da priuštimo sa budžetom koji smo imali.

Oni se okupljaju na mestima poput Bulevara Bila Klintona ili džamije Lapi (Llapi), čekajući da ih neko zaposli kao nadničare za dnevnicu od pet do 10 evra. Mi nismo hteli da oni ostanu bez eventualne dnevnice dok razgovaraju sa nama. Oni čak nisu ni hteli da ih platimo za intervjue; delovalo im je da je iznos prevelik.

Ponekad, kada tuda prođem, oni mi kažu: “Da ne radite na još nekom filmu?” Pozvala sam ih na otvaranje izložbe i dvojica su došla. Neki nisu mogli da dođu, jer nisu svi iz Prištine, pa su na početku oklevali, ali su postali poprilično voljni da razgovaraju posle drugog ili trećeg susreta.

Sa snimanja dokumentarnog filma autorke Kastrati, “Kada je otišla, smrt nam nije ni poklopila oči”. Fotografija: Fred Dot.

U jednom trenutku u filmu, dok pričate sa jednim radnikom, postavljate mu sledeće pitanje: “Da li znate da postoje radnički sindikati? Da li ste stupili u kontakt s njima?” Ovaj trenutak i svedočanstva radnika iz celog filma naginju me da razmišljam o našoj svesti o klasama, sposobnosti da kritički preispitamo postojeće socio-ekonomske odnose i sopstvenoj poziciji u toj hijerarhiji. Smatrate li da film ima tu moć da podigne svest o klasama?

Umetnost poseduje tu moć i mislim da joj je potrebna. Po finalizovanju rada na filmu, pokušali smo da pomognemo radnicima da prijave kršenje [njihovih prava]. Poslali smo im neke administrativne informacije o procedurama za podnošenje prijave. Dva slučaja su prijavljena. Jedan radnik, Ilir, pokrenuo je sudski proces.

Međutim, neke usluge su skupe i većina radnika ne može da ih priušti. Oni su izgubili svaku nadu; više ne gaje nimalo nade da njihova država, Kosovo, može da učini nešto u njihovu korist.

Kao filmska ekipa, pomišljali smo na to da ponudimo besplatnu pomoć radnicima kada je u pitanju proces podnošenja prijave. Uspeli smo da samo jedan slučaj pošaljemo na sud, ali mislim da su drugi radnici postali malo svesniji postojanja radničkog sindikata. Međutim, treba da postavimo pitanje o tome da li sindikat čini dovoljno u tom pogledu.

Kolege radnika su se povredile ili su poginule na radnome mestu i niko o tome da zucne.

U vašim ranijim projektima, jedno od mnogih pitanja kojima ste se bavili bila je nezakonita gradnja. Dok gledamo film, stičemo utisak da ova ogromna, monstruozna gradilišta zauzimaju veći deo scena u filmu. Da li je ovo nastavak vaših umetničkih intervencija na ovu temu?

Jeste, mislim da je ta tema sastavni deo filma. Rad koji već 10 godina obavljam u ovoj oblasti postao je nerazdvojni deo mog istraživačkog procesa. Intervencije na ovu temu sprovela sam u Prizrenu i regionu — u Albaniji i Grčkoj. Skoro isti problem postoji širom Balkana. Ovaj film na izvestan način spaja sve ranije teme na kojima sam radila u proteklim godinama.

Naziv filma potiče iz stiha pesme Roberta Bolanja (Roberto Bolaño) “Godzila u Meksiku”. Zašto ste izabrali ovu pesmu i ovaj stih kao naziv za film?

Izložba nosi naziv “Javni heroji i javne tajne”, a to je stih iz pesme Roberta Bolanja, “Godzila u Meksiku”. On u poemi razgovara sa sinom o katastrofi koju su nekako uspeli da prežive. Bolanjo je jedan od mojih omiljenih pisaca. Dok sam razmišljala o nazivu izložbe, u mojoj glavi je fraza “javni heroji” označavala ovaj radni narod koji svaki dan vidimo, ali o njemu niko ne priča; a “tajne” se odnose na ono što ovi javni heroji nose u sebi — stvari koje iznose o firmi Behtel-Enka, kako su im se kolege povredile ili su poginule na radnome mestu i niko o tome da zucne.

I naziv filma, “Kada je otišla, smrt nam nije ni poklopila oči”, potiče iz stiha u istoj pesmi koja govori o iskustvima, u ovom slučaju, radnika koji, nakon nesreće, shvate da je smrt bila blizu, ali da to prosto nije bio trenutak da zatvore oči. U pitanju je neprestani ciklus. Smrt je stalno sa nama; ali ne znamo kako, kada…

Ovo mi je jedna od omiljenih pesama i prati me već godinama. Oduvek verujem da bi njeni stihovi mogli da budu naslovi mojih projekata. A ovo je bio pravi trenutak za to.

Film je prvobitno projektovan u okviru izložbe. Da li mislite da će sada, nakon prikazivanja na Dokufestu, film imati sopstvenu putanju, nezavisno od izložbe?

Film sam već projektovala na nekoliko mesta po Evropi i vrlo je dobro primljen kod publike. Mislim da su skulpture nerazdvojni deo celog projekta, ali isto tako svaki segment — skulpture i film — imaju sopstveni život, bilo da se predstavljaju zajedno ili odvojeno. Film je dosad prikazan u Hamburgu, Berlinu, Albaniji, Francuskoj, ali nikada na filmskom festivalu.

Dakle, ovo je prvi put da film učestvuje u programu filmskog festivala; ne znam koja će biti njegova putanja nakon ovoga. Poprilično sam uzbuđena da će biti prikazan u Prizrenu, jer sam tamo rođena i odrasla. Oduvek sam na Dokufest odlazila samo kao posetiteljka, tako da to što će se film prikazati na 20. izdanju festivala, to je osećaj koji nikad ranije nisam imala. Zbog toga se osećam zaista dobro.

Već radim na novom filmu koji se, takođe, bavi iskustvima i svakodnevicom radnika. Film se bavi fabrikom u kojoj rade samo radnice; tamo je nekada radila moja majka. Film se, uglavnom, vrti oko žena iz radničke klase. Planiram da film finalizujem do 2022.

Hoće li i to bili kratkometražni film?

Hoće! Mislim da mi ovaj format, makar zasad, omogućuje da izrazim ono što želim. Ne znam kako će biti ubuduće…

Znači li to da ćete nastaviti da snimate filmove?

Obožavam bioskop i gledanje filmova. Posebno sam u poslednjih nekoliko godina razvila blizak odnos sa filmom. Međutim, to ne znači da sam dobra filmska rediteljka. Sebe smatram vajarkom, jer moj rad dobija oblik i diše pomoću ovog medijuma, dok svi drugi medijumi u mom umetničkom radu predstavljaju tek dodatne elemente.

Tekst je uređivan radi optimalne dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na albanskom jeziku.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.