Blaga kiša pratila je Lorikov put iz starog grada ka centru, odakle je upravo izašao s predstave. Kaldrma je bila klizava i tamna, a voda se slivala niz ivičnjake i skupljala po ćoškovima ulica.

Lorik je morao da istrpi još nekoliko blokova po kiši, znajući da bi mogao pokisnuti do gole kože i da će verovatno morati da se presvuče kako ne bi navukao prehladu. Ali nije ga bilo briga; s oduševljenjem je razmišljao o tome koliko puta će večeras podići čašu — i još ponešto.

Kiša ga je natopila, ali to je jedva primećivao. Bio je početak juna i toplo vreme činilo je iznenadni pljusak gotovo osvežavajućim. Njegova vitka figura, dodatno istaknuta blagim pivskim stomačićem, kretala se žustro niz ulicu.

Uvučen u mirnu bočnu ulicu, odmah pored živopisnog sokaka punog terasa do vrha, čekao je skriveni dragulj u srcu grada: Orchid Pub. Nekada korišćena kao štala za krave, zgrada je pretvorena u dinamično utočište LGBTQ+ zajednice. Pozadi, udobna terasa, okružena bujnim žbunjem i drvećem orhideja, pozivala je posetioce na druženje.

Kiša je prešla u sitnu izmaglicu i na kraju stala, ostavljajući terasu krcatu ljudima. Muzika je treštala iz zvučnika sakrivenih u uglovima, terajući razdraganu gomilu da podiže glas iznad buke. Svetla kao na festivalu, razapeta u pravilnom šablonu, bacala su prigušen sjaj na scenu, gde su već neki mladi partijaneri igrali u tesnom prostoru koji je ostao kad su pomerili stolove. Vazduh je bio zasićen toplinom i energijom gomile.

Eris, Lorikov prijatelj, upravo je završio nastup u predstavi, a cela glumačka ekipa okupirala je pab da proslavi uspešnu premijeru.

Evo me opet!

Usred haosa glasova koji su se nadvikivali za pažnju, Lorik je osetio neodoljivu privlačnost dok je kročio na terasu, uzbuđen što se ponovo spaja sa svojom ekipom. Njegovi kukovi već su se počeli ljuljati u ritmu muzike, kada mu je ruka okrznula Zanino rame.

“Jesi li to ti, Lorik?”

“Jesam, od glave do pete.”

“Jao, bože, nisam te videla sto godina! Dođi ’vamo da zagrliš svoju Zanu, prevarante jedan!”

Lorik se nasmejao dok je pružao ruku za zagrljaj, oči su mu se raširile. “Jesu li to silikoni? Izgledaju kao da su ti se bliznakinje udvostručile od poslednjeg puta kad smo se videli.”

Zana se nasmejala, glas joj je bio lagan i razigran. “Ma, sva sam prirodna, šta pričaš? Možeš da ih pipneš, nema čega da se plašiš, ti biseksualna zverko!”

“Ozbiljno te pitam, jesu li prave?” upitao je Lorik, podižući obrve od znatiželje.

“Jesu, samo sam svoje salo prebacila odozdo da dobiju ženstveniji oblik dok hormoni ne prorade”, odgovorila je Zana. “Ne brini, čak i ako ih stisneš, moje devojčice neće pući.”

Bez oklevanja, Zana je objasnila ljudima oko sebe: “Znamo se još odavno. Godinama trpimo jedno drugo. Lorik, ja ću da rezervišem sto napolju, vidimo se tamo!”

Hoćeš-nećeš, opet sam tu!

Eris je izašao na terasu da zapali cigaretu sa Rronom, kolegom iz predstave. Samo pre dva dana, Eris se video sa Lorikom i išli su zajedno na drugu predstavu. Eris mu nije spominjao večerašnju žurku — nagovarao ga je da dođe na njegovu predstavu umesto toga. Znao je da je bolje da pred Lorikom ne spominje žurku u Orchidu.

Požurio je da završi cigaretu, jedva čekajući da se pridruži Loriku za stolom.

U naletu neopisive radosti, Eris je svom starom prijatelju ušao u zagrljaj sa šarmantnim žarom: “Moja druga polovina je tu, ljudi! Cmok, cmok!” Ta izjava, podjednako puna nežnosti i glume, savršeno je oslikavala njihov odnos — razigran, izražajan i totalno u Erisovom fazonu.

Lorik se na trenutak zaustavio i bacio pogled ka Rronu, jasno pokušavajući da skrene razgovor u drugom pravcu. “Pa, šta to imamo ovde? Nova faca?”

“Ćao, Lorik!”, odgovori Rron, znajući Lorika samo iz priča koje mu je Eris pričao.

Eris, koji nije mogao da propusti priliku da se malo istakne, doda: “A ovo ti je Zana, još jedna bestica koju moraš da upoznaš”, vodeći računa da Rron bude pravilno uveden u društvo.

“Zdravo svima!”, pozdravi Rron sada čitavu grupu.

Tura šotova stigla je za tren, kao da je barmen već znao da će je naručiti. Dok se razgovor polako prebacio na predstavu i kako su malo po malo otkrivali više o Rronu, radoznali Eris se nagnuo ka Loriku i upitao: “I, šta kažeš za mene u predstavi? Budi iskren — jesam li bio previše dramatičan?”

“Primite uzdravlje!” viknu Lorik podižući čašu. “Za Erisa, koji uvek voli da bude dramatičan — a to mu i ide od ruke na sceni.”

Eris baš i nije bio oduševljen Lorikovim odgovorom, još mu je smetalo što Lorik više obraća pažnju na Rrona. Nervozan, povuče Zanu sa strane, kao da hoće nešto da kaže, ali se ućuta. “Pričaću sa njim. Možda sutra. U četiri oka.”

Zana, umorna od večitih peripetija između Erisa i Lorika, dala je predlog: “Koja je poenta biti ovde ako ne da se dobro provedemo? Hajde, ubacimo se među ljude i zađuskajmo do zore. Dobro je za dušu.”

“Sjajna ideja”, odgovori Eris vesele naravi. “Ali samo na kratko.”

Lorik nije skidao pogled sa Rrona. Svakom minutom, sve manje je obraćao pažnju na razgovor za stolom. Sasvim slučajno, Rron — visok, mršav i potpuno nesvestan Lorikove zainteresovanosti — seo je pored njega.

Rron je znao za Lorika, ali nikad se nisu sreli. Lorik je osećao tiho uzbuđenje — znao je da mora pažljivo da se kreće, jer poznaje Erisa previše dobro, i da bi mu moglo zasmetati ako se približava njegovom kolegi iz ekipe. Ipak, duboko u sebi želeo je nešto pravo i trajno. Žudeo je za nečim dubljim, ne samo za površnim vezama ili prijateljskim ćaskanjem. Hteo je vezu koja će potrajati, koja može da raste, stabilna i iskrena.

“Stigla pića”, najavi Lorik dok su im konobari donosili tekilu u čašicama, pa redom koktele — sex on the beach i obilje vodka sour-a.

“Vidiš taj sjaj u očima dok plešu?” rekao je Rron neočekivano. “Baš lepo ide uz smeh, piće… Sećam se svog prvog puta ovde — nestvarno, a opet oslobađajuće.”

Osmehnuo se Loriku, zadovoljan sopstvenim rečima, pa ispio piće do kraja.

“Vidimo se”, dodao je uz osmeh, kao da nagoveštava da bi sledeći put možda bilo više prilike za razgovor.

Lorik je odmah pozvao konobara i naručio još jednu turu šotova. “Zašto da ne?” rekao je razočaranim, ali odlučnim glasom. “Možda mi bude zabavnije pijan da gledam gomilu kako đuska, nego da sedim razočaran.” U njegovim rečima osećala se doza očaja, kao da je Rronov odlazak u njemu probudio osećaj neuspeha.

Noć za pamćenje

Godine prijateljstva između Lorika i Erisa razotkrile su i njihove vrline i njihove mane — i jedno i drugo su vešto testirali međusobno strpljenje. Kao što se moglo očekivati, Lorik je bez po muke preuzeo kontrolu nad dešavanjima za stolom, iako je, po svim pravilima, ovo trebalo da bude Erisova noć. Ipak, podsetio je sebe da u Lorikovom ponašanju nije bilo ničeg umišljenog.

Eris nije mogao da porekne istinu: koliko god bio osetljiv na Lorikovu impozantnu pojavu, iskreno je voleo svog prijatelja. Čak i kada je morao da se dodatno potrudi da bi držao korak sa njim, koji je uvek bio u centru pažnje. Vraćajući se sam za sto, pogled mu je pao na dva nova lica.

Ustali su kad je prišao — gest prikladniji za balsku dvoranu nego za opušteno okupljanje. Eris je osetio da mu se pruža retka prilika da zablista i nije oklevao da je iskoristi.

“Kako beše tvoje ime, dragi?” upitao je Eris, jer mu je promaklo prvi put.

“Ja sam Jon, iz Tirane.”

“Moram reći, pravo zadovoljstvo je upoznati jednog džentlmena iz Tirane!” uzviknu Eris sa oduševljenjem. “Veruj mi, Jon, danas je sve teže naći lokalnog džentlmena. Pogledaj samo oko sebe.”

Lorik ga je prekinuo usred rečenice, nesvestan da se Erisu dopada Jon. “Izvinite! Samo da prikupim svačiju pažnju — jeste li za još jednu turu tekile i dobri stari martini?”

“Jeeej!” povika ekipa uglas.

Eris, još uvek frustriran što mu je Lorik ukrao pažnju, osetio je potrebu da ponovo okupi sve oko sebe i skrene pažnju sa Lorika.

Podigao je čašu i, sa osmehom koji sve govori, prozborio: “Da se poslužim rečima svog nevaljalog bestija, dok ispijamo ovaj šot”. Zastao je, pa podigao čašu još više. “Primite uzdravlje! Za Lorika, koji je prekršio pravila i ponovo se ušunjao u Orchid!”

“Nisam se ušunjao”, uzvratio je Lorik. “Pozvan sam na žurku.”

Kako je Eris pomenuo Lorikovu prošlost, Lorik se osetio obaveznim da svima objasni zašto je one večeri, pre nekoliko meseci, bio zamoljen da napusti Orchid — iskustvo koje mu se i dalje motalo po glavi. “Najiskrenije sam se izvinio i mislio da će cela stvar brzo biti zaboravljena. Nisam ni bio svestan težine svojih reči kad sam, iz naivne radoznalosti, pitao jednu trans ženu za njeno staro ime”, priznao je Lorik.

“Povreda koju sam joj nenamerno naneo prošla je kroz nju kao talas. Prijavila me je vlasniku. Pre nego što je stigao da mi priđe, već sam shvatio šta sam uradio — i otišao.” Od tada, Orchid Pub je za Lorika postao zabranjena teritorija… ili je bar on tako mislio.

“E, a posle vaše predstave”, nastavio je, “vraćao sam se kući i čuo grupu ljudi kako pričaju da idu u Orchid. Među njima — i vlasnik. “Vidimo se na žurci — Orchid Pub. Upravo idem tamo”, rekao mi je. I tad mi je sinulo — pa ja, zapravo, nikada nisam dobio nikakvu zabranu. Nije on mene izbacio. Ja sam bio taj koji je odlučio da se ne pojavljuje, jer sam zabrljao i povredio nekog”, ispričao je Lorik.

“I evo me opet tu!” dodao je i podigao čašu.

Još zapleta i preokreta

Kako je noć odmicala, Eris se potajno nadao da ga Lorik više neće zaseniti — već mu je pažnja bila negde sasvim drugde, rasplamsana neizgovorenim željama koje su se lagano budile. Pogled mu je bio zalepljen za onog džentlmena iz Tirane. Sad kad je predstava završena, mogao je konačno da se opusti — i da uživa.

Jon je, po svemu sudeći, bio u kasnim četrdesetim. Visok, otmen, sa držanjem koje je otkrivalo i pamet i nežnost — baš ono što je Eris tražio. Ali bile su to oči koje su ga zaista hipnotisale — plavičaste, skoro akvamarin, s nekim zagonetnim sjajem koji ga je vukao ka sebi, obećavajući tajne i tajanstvene avanture.

“Jesi li se dovezao iz Tirane samo da bi video predstavu?” upita Eris Jona.

“Ne, moj prijatelj i ja smo odlučili da ovog puta dođemo ranije. Ne propuštamo Prajd.”

“Eh, ja sam se nadao nečem drugom”, reče Eris. “Mislio sam da ćeš reći da si pročitao libreto i došao baš mene da vidiš, upoznaš me lično… i da odatle možda krenemo dalje.”

“Vrlo sarkastično. Prilično me opčinila ta tvoja izjava”, primeti Jon. “Šta je sledeće na repertoaru — vodiš me kući?”

Eris je bio potpuno očaran Jonovom staloženom prirodom — osvežavajuća promena u odnosu na sve one lokalce s kojima je izlazio, a koji nisu znali reč da izuste.

“Zar nije poseban, Lorik?” upita Eris, pogledom punim neke hitne želje, kao da bi samo to pitanje moglo da razbije Jonov čarobni uticaj.

“Samo da nije neki kaubojac”, uzvrati Lorik, s dozom opreza u glasu, gotovo zaštitnički, kao da pazi na svog partnera u zločinu. “Ovaj je svakako više od samo za jednu noć.”

Jon mu odmah uzvrati: “Koliko dugo poznaješ Erisa da bi znao da on deli ovakve komplimente — ili baca šejd — na moj račun?” Pa nastavi ležernim tonom: “Moj prijatelj i ja upravo krećemo u klub; možda do jutra svi zaboravimo ko je kome šta dobacio, je l’ tako, momci?”

Eris je vrlo dobro znao dokle može da odvede Lorikova oštra jezičina. Bio je rešen da mu ne dozvoli da svojim suvim humorom upropasti stvar — pogotovo kad je potencijalni dečko u igri. Morao je da preseče — i to brzo.

Poslednji poziv

Jon i njegov prijatelj, na putu ka jednom od retkih mesta za kasnonoćni provod, pozvali su Erisa da im se pridruži. Eris, pak, nije preneo poziv Loriku, nadajući se da više neće morati da se takmiči za pažnju.

Dok je muzika rasla, a smeh odzvanjao po prigušeno osvetljenoj terasi, Lorik se savršeno uklopio u žurku, njegov šarm privlačio je ljude — osim, možda, Erisa — poput magneta. Iako je propustio šansu da se zbliži s Rronom, osetio je pripadnost — šarenilo prijateljstava koje mu je, barem za tu noć, dalo osećaj da je deo nečeg većeg.

“Hoćemo li još jednu turu šotova?” doviknuo je, iako je već znao da im se neće pridružiti u klubu. “Samo želim još jednom da viknem “primite uzdravlje” pre nego što krenem kući.”

Naslovna slika: Ezee.