Driton Selmani priča o metaforama i alegorijama, čak i kada nabasate na njena na ulici, gde i dalje pokazuje humor i svoje osnovne zamisli ako ga malo prigurate uza zid.

Njegov nalog na Instagramu je postao zabavan žurnal pun smisla, a gde pratimo šta on vidi u malim stvarima, poput nasumičnog belog kombija ili polomljene klupe. Ovo je bitno, jer male stvari u Selmanovom radu i suptilni mitovi koji prolaze neprimećeno izviru na površinu, na mesto gde je teško ignorisati ih.

Razigran i suptilan, u jednom od svojih aktuelnih radova, Selmani je izabrao plastične kese kao podlogu za svoj umetnički rad, rekontekstualizujući ih sa novim značenjem kroz crteže ili poruke napisane na njima. Čučeći u ćošku svog studija, on poseže za gomilom raznobojnih providnih plastičnih kesa — poput onih koje dobijate u malim kioscima, koji nisu kvaliteta kesa koje dobijate u velikim lancima supermarketa.

Hvali se da neki od ovih radova obuhvataju ono što on naziva “ljubavnim pismima” svoje žene — spiskovi za kupovinu, gde su izlistani paradajz i krastavci, koji su se popeli na vrh plastičnih kesa u kojima je nekada donosio namirnice kući. Konačno poseže za svojom omiljenom plastičnom kesom, na kojoj piše sledeće: “Predajem se, ali sa svojom zastavom”.

Selmani radi na aktuelnom serijalu koji se vrti oko plastičnih kesa. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Upravo je zastava ta koja ga je postavila u javnoj svesti početkom ove godine. Samo tri sedmice pre desete godišnjice kosovske nezavisnosti, on je skinuo veliku albansku zastavu koja je počivala na kružnom toku, na ulazu u Prištinu, te je zamenio zastavom za ‘ofsajd’. Obrazac crveno-narandžastih romboida koji pomoćnik sudije obično pokazuje na fudbalskim utakmicama da bi se ukazalo da se igrač nalazi na nedozvoljenoj poziciji razvijorila se preko Prištine tokom nekoliko sati — dok je nisu uklonile opštinske vlasti.

Ovaj umetnički rad je izazvao pretnje i potcenjivačke komentare, ali i snažnu podršku građana i čak političara, uključujući samog gradonačelnika Prištine. Selmanijeva zastavu za ‘ofsajd’ pojavila se u trenutku snažne političke antipatije i prilikom smanjenog entuzijazma javnosti prema desetoj godišnjici kosovske nezavisnosti.

Njegovo interesovanje za javne intervencije polako raste. On je prošle godine kreirao džinovsku amajliju za zaštitu od Zlog oka koje je imalo tu čast da bude smešteno u luci Amsterdama, štiteći tako holandski glavni grad od zlih duhova tokom Amsterdamskog festivala svetlosti.

Godine 2016, u Polinjanu a Mare (Italija), u okviru svog rada “Wanderlust”, Selmani je postavio džinovski prsluk za spašavanje na ogromnoj statui italijanskog pevača Domenika Modunje (Domenico Modugno), poznatijeg po prepevu “Volare, cantare…”, čime je sebe pretvorio u migranta koji napušta more sa rukama visoko podignutim, kao da je preživeo najužasnije putovanje.

Selmani se ovog meseca vratio u Narodnu galeriju Kosova sa kolektivnom izložbom pod nazivom “Magla”, čiji je kustos Avi Lubin, gde se pojavio sa četiri drugih umetnika: Albertom Algajerom (Allgeier), Fatmirom Mustafom-Karlom, Gazmendom Ejupijem i Ljuanom (Luan) Bajraktarijem.

K2.0 se sastalo sa Selmanijem u njegovom prištinskom studiju da bi s njim razgovaralo o ofsajdovima, mitovima, magli u kojoj vukovi napadaju i stvarnosti konsenzusa.

K2.0: Da li vam je lako da objasnite šta je ofsajd?

Driton Selmani: Ima različitih ofsajdova. Postoji ofsajd u sportu, postoji ofsajd u stvarnom životu i postoji ofsajd koji predstavlja društva i situacije, ili situacije u kojima se nalaze društva, ili pozicije u kojima se nalaze društva, jer svako društvo ima neku poziciju ili se nalazi na nekoj poziciji.

Kada ste postavili zastavicu za ofsajd na kružnom toku u Prištini, poruka je direktna. Da li se građani, kao u fudbalu, žale pomoćnom sudiji za dizanje zastave ili mu aplaudiraju? Ili, kao što se dešava na svakoj utakmici, da li imamo i jedno i drugo? Koja je njihova uloga u vašem ofsajdu?

Mislim da je uloga građana kao ona u fudbalu. Oni kažu da, kada igrači igraju domaće utakmice, imamo dodatnog igrača. Mislim da sam sa sobom imao dodatnog igrača, jer sam diskutovao o mojoj ideji sa bliskim prijateljima i to me je zaista nateralo da to uradim.

Ja sam samo bio lik koji je mahao zastavom ili koji je tamo postavio zastavu. Mislim da, nakon što sam to uradio, shvatio sam da sam jedan od glasova koji su mnogi hteli da podignu i hteo sam da uradim ono što sam učinio. Umetnički rad je bio veći od mene, mog ega i svega okolo.

U okviru Selmanijeve “Crvene trake”, velika albanska zastava na ulazu u Prištinu je zamenjena velikom zastavom za ofsajd prilikom naporne javne intervencije. Fotografija umetnika.

Mnogi su ovaj rad opisali kao udaranje eksera u glavu. Čak se i gradonačelniku Prištine, Špendu (Shpend) Ahmetiju, dopala intervencija, makar na osnovu njegovih reči… Bez obzira na to, opština vas je ipak kaznila.

Zavisi od toga kakav ste umetnik ili gde živite, ali mislim da uloga umetnika u regionu u kom se ja vrtim nije samo da bude umetnik, već da bocne ljude. U ovom slučaju, mislim da sam tražio centralni nerv društva kako bih… ne provocirao, već preispitao čitavu stvarnost — ponekad samo tamo završimo, samo se nađemo u pogrešnoj realnosti.

Ali da se vratim na gradonačelnika, mislim da se njemu samo svidela zamisao. Ali, iskreno, nikada nisam bio u kontaktu sa vlastima, ni sa levičarskim ili desničarskim političarima, jer sam previše glup za to. Pripadam vojsci sastavljenoj od jednog čoveka i partiji sastavljenoj od jednog čoveka, što sam ja.

Ima umetnika koji traže dozvolu da bi napravili intervenciju u javnoj sferi, a vi to niste tražili. Da li mislite da traženje dozvole delegitimizuje sam rad?

Ima umetnika konformista i onih koji to nisu. Mislim da pripadam drugoj grupi. Nikada ne pregovaram o svojim idejama sa normama, jer vas one stavljaju na razne jastuke, gde možete da se dobro naspavate ili ne. Mislim da sam spavao na lošem jastuku i zato sam to uradio. Da sam imao mekani jastuk od guščijeg [pera], nikada to ne bih uradio.

Zbog “Crvene trake”, opština je dvaput kaznila Selmanija i kompaniju koja je zamenila zastavu, što je iznos koji je izašao na 700 evra. Fotografija umetnika.

Šta se desilo sa kaznom?

Odeljenje inspekcije, koje pripada Opštini Priština, kaznilo me je dvaput. Jedna je bila za mene, kao umetnika koji je “naneo štetu javnom prostoru”. Druga je bila za firmu koju sam unajmio [da zameni zastavu]. Oni su stornirali veliku kaznu od 500 evra [za firmu], ali sam i dalje morao da platim kaznu, koja je iznosila 200 evra. Morao sam to da uradim jer su mi kazali da, ako ne budem platio, ne mogu da napustim zemlju. Ne mogu da izađem sa stadiona… (smeh). Morao sam da platim jer sam postigao auto-gol.

Šta mislite o činjenici da ste morali da platite cenu?

Nekoga sam ugrizao. Nisam samo lajao, već sam nekoga ujeo. Dakle, znao sam da će neko doći i ugristi mene, bio sam spreman na to. Ipak, loše mi idu matematika i finansije, i nisam razmišljao o tome koliko će to koštati. Samo sam znao, zbog ustava, da neću otići u zatvor, jer nisam oštetio ili počinio blasfemiju prema bilo kom simbolu moje države.

Kako gledate na storniranje veće kazne? Da li je to neka vrsta pomilovanja?

Nakon što sam to uradio, policija me je odvela i bili su vrlo grubi, jer su mislili da sam aktivista sa levice, ili sa desnice — ne znam, nikada nisam razumeo ove političke talase. Nakon razgovora, razumeli su da je ovo umetnički rad — kakav neobičan način da policajcima objasnim svoju profesiju!

[Posle toga] svi su bili fini prema meni, svi iz inspekcije, iz policije i, nezvanično, svi su podržali moju akciju — u policijskom departmanu, na ulicama. Gde god da sam otišao, svi su govorili da je vrlo dobro ono što sam uradio. Ipak, dobijao sam i neke pretnje na društvenim mrežama.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Šta to imaju zastave što čini da izazovu ovako suprotstavljena osećanja?

Zavisi od zastave. Sve one imaju simbole, semiotiku, boje. A ostatak je samo… mislim da je smeće. Jer one samo predstavljaju pogrešna osećanja kod ljudi. Zastave se koriste kao trampolina da se nekako skuva crna voda i daje se ljudima kako bi im se nekako isprali mozgovi. Mislim da je zastava — trik mađioničara.

Mislim i da predstavlja vrlo negativan ponos kod ljudi, u pogledu nacionalističkih osećanja.

Postoji li pravilan i pogrešan ponos? Šta je pravilan ponos?

Pravilan ponos? Ako ne pokazujete simbol, ako ne pokazujete podele. “Moja crvena je crvenija od tvoje; moja plava je plavlja od tvoje.” Crvena je crvena i plava je plava. Bandera je bandera.

U Narodnoj galeriji, na kolektivnoj izložbi “Magla”, imali ste rad u okviru koga su neke crvene bokserske rukavice bile sasvim zaglavljene unutar prepletene bodljikave žice. Da li je crvena boja bila aludiranje na albansku zastavu ili albanski identitet?

Ne, jedini razlog zbog kog su rukavice crvene jeste taj što su crvene u profesionalnom boksu, dakle to su one rukavice koje se kupuju u prodavnici. [Ovaj rad] predstavlja alegoriju ‘Sirovog i kuvanog’, eseja Kloda Levija-Strosa (Claude Lévi-Strauss).

Njegova knjiga se bavi mitovima i ja sam bavim mnogim mitovima koji me okružuju, dakle rad stavlja u prvi plan zamisao onoga kakvu nam hranu poslužuju — hranu realnosti, realnosti kroz koju prolazim svakodnevno.

Ponekad je vrlo liberalno, ponekad vrlo radikalno, ali nikada nisam razumeo šta je šta, pa je tako kombinacija oba. Sirovog i kuvanog. Neki ljudi jedu svoju hranu sirovo, neki je kuvaju.

Ovde, u vašem studiju, vidimo fragmentisano plastičnu kesu sa rečima “Realnost je konsenzus”. Da li se ovaj rad povezuje sa ovim konsenzusom? Postoje li situacije u kojima morate da prihvatite neprijatne realnosti i postignete konsenzus?

Mislim da izbor između sirovih i kuvanih jela vrlo često nije ni izbor, u stvari. Znamo ljude koji žive u područjima gde mogu da jedu samo sirovu hranu i, takođe, znamo da dve trećine hrane koja se služi u vrlo razvijenim ekonomijama širom sveta baca u smeće. Nije stvar u tome šta možete da izaberete, već šta vam se servira.

Ne znam da li je povezano sa drugim umetničkim radom, ali je, za mene, realnost konsenzus, jer u sebi imam više ‘ja’, više Dritonova, koji baš i ne prihvataju realnost. Živim i sa dosta tamne materije i mitologija. Moramo da napravimo konsenzus.

Malo smo razgovarali o simbolima, poput zastava. Htela bih da porazgovaramo o simbolu koji se koristili za postavku “Oko u oko” koja je bila deo Amsterdamskog festivala svetlosti 2017. Bila je to ogromna amajlija za zaštitu Zlog oka i ona je stojala u luci grada. Ovo je simbol koji potiče iz vremena Mesopotamije i relevantan je u različitim religijama, od budizma, preko islama, do hrišćanstva, prikazan, u ovom slučaju, u vrlo multikulturnom gradu. Da li je to rad koji bi mogao da se prikaže i zaštiti u svakom gradu na Kosovu?

Možda bi moglo da upali. Nikada nisam razmišljao o tome kako oko može da stoji u Amsterdamu ili ovde, ili gde god. Kao što ste rekli, Amsterdam je vrlo multikulturalan grad, pa sam porazmislio o tome kako mogu da pružim nešto što je duhovna zaštita toga grada?

Jedini dar koji sam mogao da zamislim jeste [zaštita od] Zlog oka. Hteo sam da Amsterdam bude bezbedan. Mislim da je oko, kada su ga ljudi ugledali, zaista je odavao utisak nečega. Možda ljudi nisu znali šta je to tačno, ali vas ono posmatra. Ono komunicira sa ljudima. Bio je to rasprostranjeni umetnički rad i bilo je to dobro mesto.

Na Kosovu, u kontekstu mesta, svakako, zašto da ne? Možda je i nama potrebna [ta zaštita], ali nam je potrebno više od jednog oka!

Simbol se vezuje i za islam, u okviru Fatimine ruke. Da li ste ovu spregu razmatrali u nekom smislu?

Nikada nisam razmišljao o povezivanju bilo koje religije, jer meni simboli predstavljaju nešto izvan okvira religije i Zlo oko ne pripada nijednoj određenoj kulturi. Ono je rasprostranjeno od ćoška do ćoška u svetu. Pronađeno je istovremeno na različitim mestima.

Bio sam u potrazi za industrijskim dizajnima iz prošlosti i kako mogu da ih preoblikujem i postavim ih u sadašnji kontekst. Meni je Zlo oko popularna ikona, pre nego što su [Endi, Andy] Vorhol (Warhol) ili bilo ko drugi postali pop ikone. Tako sam rekao, dobro, pronađimo ikonu iz azijskih vremena. Bilo je drugih simbola, ali je Zlo oko bilo sredstvo zaštite grada kome je potrebna duhovna zaštita.

Ovo je rad koji prenosi duhovnu zaštitu, ali je mnogo radova povezano sa zamišlju održavanja statusa kvo, pritom zadržavajući opasnost ili rizične elemente koji ne bi trebalo tu da se nađu. Oni su zajedno u trajnoj suspenziji, ravnoteži rizika. Dakle, u vezi sa vašim starim radovima, da li je zaista moguće u jednoj ruci držati dve lubenice?

Našao sam se u situacijama u kojima sam pokušavao da koristim oruđa ili da proizvodim umetničke radove koji opisuju ono što ljudi govore i ilustruju ono što je bukvalno. Pokušavam da ono doslovno izvučem iz konteksta i gledam na to kako bi moglo zaista da izgleda. Možda držanje dveju lubenica u jednoj ruci, kao što mi je jedan prijatelj rekao, jeste slika na koju moram svakodnevno da se podsećam.

“Ne možete dve lubenice držati u jednoj ruci” jeste albanska izreka koju je Selmani oživeo u svom radu. Fotografija umetnika.

Zato što može da upali ili ne može?

Jer mislim da se poprilično često nađem u toj situaciji. Ali, u stvari, to može da upali! To može da se desi tokom jedne milisekunde. Pokušao sam, upalilo je! I razbio sam dve lubenice. Kada ponekad nešto pokušavate da uradite u jednoj sekundi, to vam daje objašnjenje kako stvari liče sa druge tačke gledišta.

Čitajući više o ovom radu, shvatamo da su dve lubenice povezane sa nedavnom istorijom Kosova i njegovim statusom u međuvremenu, prilikom smene raznih režima, u kretanju prema ovoj obećanoj budućnosti. Postoji jedna albanska izreka da ne možete dve lubenice da držite u jednoj ruci… Možda biste mogli da držite dve lubenice jednu povrh druge u toj milisekundi, ali da li se ovakva realnost može dugo održati?

Ne, ne, ne. Ne može dugo da se održi. Ali posebno zato što nije prirodno održavanje dva sferična objekta jednog povrh drugog. Zakon gravitacije vam to ne dozvoljava zbog težine. Ali ponekad sam dovoljno glup. Obraćam se svom ocu i on mi se samo nasmeje. Objavljivanje rata gravitaciji nije borba u kojoj možeš da pobediš, jer je gravitacija nešto nepromenljivo.

Ali kada pokušavate da shvatite to i da dešifrujete, možete da dođete do saznanja o drugim stvarima. Mislim da je i to nešto, kada pokušavate da držite dve lubenice u jednoj ruci, kada pokušavate da stavite amajliju za zaštitu od Zlog oka, kada pokušavate da postavite zastavicu za ofsajd u visini od 10 metara. Nije to neka velika stvar, ali je i to nešto.

Možda je to misija umetnika. Misija umetnika nije da promene celi svet, već da pokušaju da spale neke stare zastave, da uklone neke zastave, da postignu svoje golove, znate? Kako bi se nekako probudili iz sanjarenja i da bi prodrmali stvari.

Eto vašeg rada, “Nazovite sudbinom, nazovite karmom”, sa dvema nogama postajete jedno i ulazite u jednu cipelu koja ne odgovara desnom stopalu ili levom stopalu. Pišući o tome Vinsent V.J. van Žerven Oj (Vincent W.J. van Gerven Oei) ovo poredi sa Edipus Reksom (Oedipus Rex), gde se noge centralnog lika buše i vezuju kao novorođenčetu da bi mu se onemogućilo da puzi unaokolo. On to naziva “postideološkom centrističkom cipelom” i “balansiranjem rizika”. Dakle, “ne stajanje na stranu”, da li je to veliki rizik?

To je ogroman rizik!

Mislim da je Vinsentu dobro išlo “čitanje” rada i pokušavanje da ga stavi u kontekst onoga kada je i gde bio izložen. Prvi put je ovaj umetnički rad izložen u Tirani (Kulturni centar Tula, 2015), dakle ponekad se [radovi] izlažu sa kulturom koja se nalazi oko nje.

Zamisao ovog rada je isečak jedne izreke na albanskom: “stavio je dva stopala u jednu cipelu”, što znači da ta osoba sada hoda na kontrolisani način. Kontrolu sada vrši neko drugi, naravno, i taj neko može da bude vaša žena, vaš prijatelj, vaš roditelj, vaš partner, vaš premijer, vaš šef…

Hteo sam da zamrznem taj trenutak i nazovem ga sudbinom ili karmom. Jer mogu da budu obe stvari, ako se ovo desi. Možda zato što se nekome niste usprotivili ili nešto tako, ili možda zato što ste zloupotrebili svoje noge ili niste odali priznanje svom načinu hodanja ili svom putu.

Selmanijev rad “Nazovite sudbinom, nazovite karmom” zahtevao je stvaranje cipele koja ne odgovara ni levom ni desnom stopalu u fabrici za cipele u Suvoj Reci. Fotografija umetnika.

Na današnjem Kosovu je čak teško ponekad razumeti ko je ko, kada je reč o etiketama.

Na ovo se svodi moja studija slučaja i “Sirovo i kuvano” razrađuje ovu temu, jer za mene sada, ne znam šta je levica, šta je desnica, ko me udara i ko mi pod kožu stavlja bodljikavu žicu koja me svrbi. Ovo je kombinacija toga, a cela postavka funkcioniše kao vrsta bilja tamblvid (tumbleweed), pa je to nešto povezano sa ovime.

Mislim da je isto kod drugih umetnika. Često vidimo radove koji ne postavljaju umetnika u poziciju levice ili desnice, oni imaju “neutralno” značenje, ni oni ne zauzimaju stranu.

Ipak, postoje vrlo, vrlo, vrlo kvalitetni umetnici levičari ili umetnici i aktivisti levičari, ili levičarski umetnički kolektivi, ili ljudi koji sprovode neke akcije, ali sebe ne nazivaju umetnicima. Imate i zanimljive desničarske umetnike. Ja ništa ne znam o ovome jer nikada nisam pokušao da se svrstam u bilo koju ideologiju.

Ali, da li je to moguće? Da se ne pripada nijednoj ideologiji?

Mislim da je vrlo moguće, jer zašto biste pripadali bilo kojoj ideologiji? Možete da imate sopstvenu ideologiju, kao što sam ranije rekao, ja imam mnoge stvari na umu koje se međusobno sukobljavaju, pa tako pripadam sopstvenoj ideologiji, i stvarima koje su mi bliske ili koje nekako pokušavaju da me pokriju. Ja pripadam pričama koje me okružuju.

“Moja zemlja na mojim plećima”, sa svojim noževima koji vise sa krhkih balona punjenih helijumom, ponovo se vrti oko dva elementa koja ne bi trebalo zajedno da održavaju balans rizika. Postoji stalni element  opasnosti i rizika prisutan kod vrlo suprotstavljenih ličnosti, ali oni žive zajedno. Ova neizvesnost je, ponovo alegorija onog političkog, društvenog koje se ne menja. Rad sa zastavom je preispitao ovaj status kvo čineći da on postane očigledan. Da li ste razmišljali o tome da dodatno preispitate ovu neizvesnost? Da prekinete neizvesnost?

Mislim da je “Moja zemlja na mojim plećima” neka vrsta pesništva. Pisanje poezije mi ide vrlo loše, ali se trudim da stvaram fizičke objekte koji su poetični. Meni je to nešto poput plesa, jer noževi, neizvesnost i žica, oni sadrže napetost i kreću se unaokolo.

U “Mojoj zemlji na mojim plećima” Selmani je obesio ručno pravljene noževe od balona punjenih helijumom. Fotografija umetnika.

Vidite nož i zaboravite da se iza vas nalazi drugi nož. Sve je počelo ovako i simboli se ne ponavljaju, već ih biram zbog značenja koja imaju. Ponekad biram “Sirovo i kuvano”, drugi put koristim helijum i ručno pravljene noževe (zapamtite da helijum nije prisutan dugo, jer odlazi…).

Imali ste i drugi rad, “Wanderlust”, u Italiji, gde ste stavili ogroman prsluk za spašavanje na skulpturu Domenika Modunje…

Pozvan sam da održim solo nastup u Polinjanu a Mare, Italija. Naučio sam da postoji brod koji je pronađen u blizini sa više od 200 migranata koji su već bili mrtvi u brodu kada su pronađeni. Umrli su od dehidracije na pučini. Sva mrtva tela su nosila prsluke za spašavanje. Nisu umrli jer nisu znali da plivaju, već zbog broja dana provedenih na moru.

Gradić je imao veliku statuu Domenika Modunje, koji peva poznatu pesmu “Volare, cantare”. Imaju veliku statuu njega [sa otvorenim rukama i morem iza njega], a za mene je ovo predstavljalo nešto drugo u tom trenutku. Napravio sam ovaj prsluk za spašavanje sa nekoliko prijatelja i stavio sam ga na statuu. Ima smisla jer izgleda kao da je upravo došao sa mora s rečima “Preživeo sam, ja sam emigrant”.

[Modunjo] je, takođe, imao ovu ludu potrebu da putuje i “wanderlust” znači želja za putovanjem. Hteo sam Italijanima da postavim pitanje: Kako biste se osećali da je neki Italijan emigrant i kada bi došao ovde, i to ne neki nasumični Italijan, već neko vrlo popularan, kao Domeniko Modunjo?

Sukobio sam se sa jednim turistom dok sam statuu oblačio prslukom, jer je rekao da sam mu uništio šansu da napravi lepu fotografiju sa statuom, ali se lokalnim Italijanima dopalo ono što sam uradio i zatražili su od mene da ne uklonim prsluk. Policija je posle nekog vremena došla i skinula ga, ali se svima dopalo i na kraju je ova postavka dobila recenziju na časopisu Fleš art (Flash Art), što je za mene bila dobra stvar.

“Wanderlust” Dritona Selmanija predstavlja poziv da se preispita koncept o migrantima. Fotografija umetnika.

Mislim da je time poslata poruka. U potrazi sam za malim akcijama koje imaju značenje, tražim nerve u društvu koje mogu da dotaknem i zatim ljudi razumeju zašto je nešto ovako ili onako i zašto Modunjo sada ima džinovski prsluk za spašavanje.

Nikada ne koristim nesreću nekoga ili da reprodukujem umetnički rad koji me predstavlja. Volim da nesreću stavim na veliki ekran, ali ne sa svojim imenom. Ne želim da kupim 10.000 prsluka za spašavanje kao Aj Vejvej (Ai Weiwei) i da napravim umetnički rad koji se lako može prodati po visokoj ceni. Ne, ja to mrzim.

Dobar deo vašeg rada je više izlagan u inostranstvu nego ovde. Zašto je to tako? Da nije zbog toga što Kosovo ne nudi ovakvu platformu ili…?

To je pitanje na koje nemam odgovor. To je pitanje za ljude koji rade u oblasti pravljenja izložbi na Kosovu. Kada je o meni reč, ja to ne razumem, nikada nisam razumeo. Ali i dalje postoji mnogo trampolina.

Ako ovde imate mali broj prilika, tražite prilike negde drugde. Ako ovu trampolinu koristi neko drugo dete, onda nađete drugu trampolinu. Ako ovaj košarkaški teren koriste oni mišićavi, polugoli igrači koji zakucavaju loptu, onda odete. Ili idete i napravite svoj košarkaški teren.

Možda je povezano sa jezikom koji koristim u stvaranju umetnosti, sa onim koja sam vrsta umetnika. Ne sećam se kada sam poslednji put imao izložbu na Kosovu.

Razmišljajući o generacijama savremenih umetnika, rođeni ste 1987. i malo ste mlađi od onoga što sam smatrala prvom generacijom savremenih umetnika. Da li se osećate drugačije od onoga kako se oseća ta generacija i šta mislite, šta je ono što razlikuje vas od te generacije umetnika?

Ja sam dosta različit zbog mnogih elemenata. Kao prvo, nisam odrastao u tom urbanom području, odrastao sam u selu u Kačaniku. To, kao i vreme u kom sam odrastao, imali su uticaj na mene. Kada sam se upoznao sa svetom umetnosti, ovi umetnici su već bili etablirani. Posmatrao sam ih i pokušao da uvedem svoj bekgraund, da ga uvedem u proces stvaranja umetnosti.

I oni su počeli od toga da nemaju Internet, a ja sam došao sa Internetom. Umetnici sa Internetom i oni bez njega imaju vrlo drugačiji pristup, kao i druge elemente za koje verujem da mene i drugi talas čine drugačijim.

Većina umetnika iz prvog talasa su se družili i imali su zajednički jezik. Ja? Možda ni ja nisam toliko drugačiji…

Imajući u vidu vašu humorističnu i nevinu tačku gledišta, da li je zasnivanje porodice promenilo vaš pristup umetnosti?

Promenilo je sve. Sada je razlog zbog kog pravim male i velike umetničke radove onaj zbog situacije u kojoj se nalazimo moja porodica i ja. Mnogo sam im potreban, pa tako ne mogu od svog stana prosto da napravim studio i da samo slikam, jer moram da pazim decu.

Kada imate decu, to je kao da imate galeristu. Oni vrše pritisak na vas kako biste nešto proizveli ili da biste bili produktivni. I vi učite, jer oni počinju da hodaju, pričaju i počinju da postavljaju pitanja. Moja prva publika je sastavljena od dece; mi zajedno pravimo hleb i mali deo tog hleba odlazi u stvaranje umetnosti.

Driton Selmani pokušava da iskoristi svoje lično iskustvo da bi stvorio umetničke radove. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Možda vaš rad ima fluidnu konekciju sa emocijama i mi nismo navikli na muškarce koji pokazuju svoja osećanja. Smatrate li da je lakše, u vašem okruženju, govoriti o svojim ličnim emocijama?

Ne pričam svoje priče o tome kako plačem, već pokušavam da osećanja dobijem iz suza i dodam im neki element, pa zatim to predstavim u radu. Mislim da to ima neki uticaj na društvo, jer je iskrena priča uvek dobra priča. Zavisi samo od toga da li ste sposobni da to postavite na nivo na kom možete da komunicirate sa publikom.

I šta je bolje od vašeg ličnog iskustva? Trudim se da pročitam druge priče i one su super, ali isto tako nisu moje priče. Dakle, lično iskustvo je uvek najbolje mesto od koga se počinje. Ne počinje od laži. Kada ste muškarac na Kosovu, prepričavanje stvarnih i iskrenih priča — to je vrlo dobra platforma za promociju dobre kulture.

U jednom vašem radu, u okviru izložbe “Magla” u Narodnoj galeriji, pokazali ste kartu na kojoj se Kosovo nalazi pod vodom. To je delimično inspirisano vašim vremenom provedenim u Engleskoj pre nekoliko godina, kada ljudi nisu znali da pokažu gde se Kosovo nalazi. Dua Lipa je, možda, pomogla Britancima da nauče lokaciju Kosova, ali… da li je danas više magle na Kosovu nego ranije? Da li će magla nestati?

Na Kosovu proizvodimo mnogo magle. Sa zagađenjem i doslovne magle. Ima samo jedna stvar. Nemamo alatke da uklonimo maglu i ne brinemo se o zdravlju životne sredine i političkom zagađenju, pa tako samo dodajemo dodatne slojeve magle. Mislim da, ako gledamo Kosovo za 10 godina, magla će biti još gora, jer će mutirati — slojevi lošeg, lošeg, lošeg i lošeg, a sada postaje ružno. Ako mene pitate, možda imamo gušću maglu sada.

Kako da uklonimo maglu?

Ako u dolini postoji magla, morate da izađete, da se prošetate, da planinarite, da se popnete na planinu i samo gledate dolinu sa vrha, i da posmatrate svoje mesto iz različitog ugla, ne samo sa jedne tačke gledišta. Srećem mnoge prijatelje koji Prištinu ne napuštaju mesecima. Srećan sam što moja porodica živi 40km izvan grada i ja tamo često odlazim. Ne menjam samo mesto na kom boravim, već menjam i misli kada se krećem. Ova studija o paralelnim realnostima ne pomaže nam samo da uklonimo maglu, već će nam pomoći da ne proizvodimo još magle.

Na albanskom jeziku kažemo da je vuku potrebna magla da bi napao i samo vukovi preživljavaju u magli. Šta ako 90 odsto društva ne čine vukovi i oni koji ne žele da postanu vukovi? Jer, moramo da imamo ravnotežu u životinjskom svetu u ovom regionu. Šta bi bilo kada bismo imali samo vukove unaokolo? Odlična priča za dečju uspavanku.K

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na engleskom.

Fotografije: Majljinda Hodža / K2.0.