Sve što je Dženis MekDejvid (Janis McDavid) hteo u detinjstvu bilo je da postane policajac i da vozi motor. Međutim, imao je samo osam godina kada su mu se snovi raspršili.

Jednog jutra, koje će zauvek pamtiti, pogledao se u ogledalu i prvi put shvatio da neće biti isto što i sva druga deca.

“Ono što sam video u ogledalu bilo je telo sastavljeno od glave i trupa”, kaže on. “Zaista sam bio šokiran… nisam mislio da tako izgledam.”

Taj prizor je bio izvor depresije i anksioznosti u narednim godinama, ali je, na kraju, postao njegovo najsnažnije oružje. Danas, kao aktivista sa invaliditetom, on je postao jedan od onih ljudi na svetu koji umeju najviše da nas nadahnu.

MekDejvid (26) živi na relaciji između nemačkih gradova Berlina i Bohuma. Nema udove. Do svoje 17. godine vodio je rat sam sa sobom, ali je kasnije počeo da prihvata svoje telo.

“To je bio trenutak u kom sam shvatio da u životu ima mnogo pozitivnih stvari i da nije sve loše, da nije sve negativno”, rekao je. “Tada sam odlučio da prihvatim situaciju u kojoj se nalazim, jer nisam mogao da je promenim. U životu imamo samo dva puta: da promenimo nešto ili da ga prihvatimo.”

Kod Dženisa se sada sve vrti oko toga da bude nezavisan i samostalan. Uglavnom živi sam u stanu koji je prilagođen njegovim potrebama. Jede i pije sam, često putuje, a čak i kola vozi. Pomoć mu je najviše potrebna onda kada putuje u inostranstvo, gde mu je infrastruktura nepoznata.

U septembru je posetio Kosovo, kada je bio glavni govornik na događaju Activate Talks, u organizaciji Unicefa (UNICEF) Kosovo, čiji je cilj bio da okupi decu i tinejdžere, inovatore i stručnjake te da se otvori diskusija o rešenjima za inkluziju dece i omladine na Kosovu.

MekDejvid se u Prištini sastao sa više stotina kosovskih učenika, dece i mladih, i razgovarao sa njima. Tokom njegovog boravka na Kosovu, susreo se sa Kosovom 2.0, pa smo porazgovarali o njegovom životu, detinjstvu, izazovima, svakodnevnoj rutini i misiji.

Kaže da je odlučio da se usredsredi samo na pozitivne stvari u životu. Kako nema noge, “makar ne moram da kupujem cipele”, priča nam on.

Fotografija: Adi Bećiri (Beqiri) / UNICEF

K2.0: Poznati ste kao “putnik bez ruku i nogu” i kao aktivista koji nadahnjuje ljude. Otkud vam tolika energija?

Dženis MekDejvid: Ne znam… Cela moja publika, oni mi daju veliku energiju. Na primer, danas i ovde; deca su slušala vrlo pažljivo i kasnije smo napravili slike.

To mi uliva mnogo energije, jer ako vidim da nekome mogu da promenim život svojom pričom, svojim rečima, onda sam izuzetno srećan. Jer, želim da podržim druge, želim da podržim decu u tome da imaju rasterećeniji i bolji život od mene. Mislim da odluka koju sam doneo, o tome da prihvatim situaciju u kojoj se nalazim, jeste najvažnija odluka u mom životu.

Ako imam priliku da promenim tuđi život i ako promenim samo život jedne osobe, jednog deteta, onda sam jako srećan.

Šta Dženis radi u toku jednog običnog dana?

Pa, znate, nekome sa strane moj život deluje jako dosadno. Ustanem, doručkujem i zatim sednem za kompjuter, razmišljam o svojim govorima, razmišljam o putovanjima, razmišljam o tome kuda da idem sledeći put, šta da radim, kako da nadahnem ljude, da isplaniram i organizujem sve.

Vrlo sam srećan što sam pronašao nekoga, tačnije ženu iz Nemačke koja mi pruža podršku kada je reč o administraciji. Ona je više nego moja asistentkinja, odnosno moja menadžerka u ovom trenutku, i jako sam joj zahvalan što obavlja tako veliki posao.

Na primer, trenutno sam na petonedeljnom putovanju, pa tako pet sedmica neću biti kod kuće. Moji dani, manje-više, izgledaju jedno te isto. Idem negde, održim govor, dam intervju, trudim se da nekoga motivišem, da nadahnem ljude i tako, putujem.

To je, suštinski, ono što radim. Ako sam kod kuće, onda samo sedim ispred kompjutera i radim.

Živite sami. Kako obavljate svakodnevne zadatke? Kako uspevate sve to sami?

Pa, rekao bih, da živim samo napola. Dakle, imam svoj prostor, ali on se nalazi u blizini kuće mojih roditelja [u Bohumu, Nemačka], a u Berlinu živim u blizini svojih prijatelja. Suštinski, živim sa svojim prijateljima, ali većinu stvari mogu sam da završim. Naučio sam da samostalno obavim ono što je važno.

Fotografija: Adi Bećiri / UNICEF

Snašao sam se, vrlo sam kreativan u tome. Jedino mi je podrška potrebna kada, na primer, treba da putujem, jer nikada ne znam o kakvom je okruženju reč, kakva je situacija u drugim zemljama, u drugim gradovima. Zato, obično, putujem sa nekim.

Na primer, sada, ovde, na Kosovu, poveo sam sa sobom troje vrlo dobrih prijatelja i jako sam zahvalan na tome, da me podržavaju ovde i da su raspoloženi da sa mnom rade sve ove sulude stvari.

Da se vratimo u prošlost. Kako je izgledalo vaše detinjstvo i kako ste reagovali kada ste shvatili da se “razlikujete” od drugih?

Dok sam bio dete, nisam shvatao da sam drugačiji. Oduvek sam osećao da sam normalno dete. Hteo sam da postanem policajac na motoru, to mi je bio san. Nisam imao nikakvu sumnju u to da ću moći da postanem policajac na motoru. Za mene je to bila vrlo jasna vizija, jer nisam razumeo da će u mojoj situaciji to ići malo teže.

Kada sam imao osam godina, jedno jutro — i tog jutra se sećam kao da je bilo juče — bio sam kod kuće i kretao sam se kroz našu kuću, zagledavši se u ogledalu. Ono što sam video tamo, u ogledalu, bilo je samo telo koje se sastoji iz trupa i glave, i koje sedi na podu; jako sam se šokirao.

Nisam pomišljao da tako izgledam. O sebi sam imao sasvim drugačiju sliku. To sam shvatio tog jutra i bio sam šokiran, posramljen i osećao sam se jako loše. Rekao sam sebi: “Da li sam to ja ili nisam ja, ili je to nešto sasvim drugo?”

Nisam mogao da se izborim sa takvim stanjem i trebalo mi je dosta vremena, dok nisam napunio 17 godina. Dakle, trebalo mi je devet godina da to prevaziđem i da prevaziđem borbu sa samim sobom. Jer, pokušao sam da se sakrijem, nisam zaista hteo da izađem, nisam stvarno hteo da idem na festivale, u grad i sve te stvari. Nisam istinski hteo da upoznam ljude, drugu decu.

Bio sam posramljen i nisam hteo da im objašnjavam, bilo je jako teško.

Zato sam se krio. Sedeo sam kod kuće, dok u jednom trenutku nisam shvatio: “Pa, ako hoćeš da napraviš nešto od svog života, moraš odmah da počneš. Ne možeš ovde da sediš do kraja života, jer onda ništa nećeš da promeniš. Ne može stalno neko da bdi nad tobom i vodi računa o tebi, jer drugi ljudi takođe imaju svoje živote.”

To je bio trenutak u kom sam odlučio da promenim nešto, morao sam da izađem, morao sam da počnem samostalno da kupujem neke čokolade, morao sam svoj život da uzmem u svoje ruke i da uradim najviše što mogu za sebe. Nisam bio siguran da li ću uspeti. U prvih nekoliko trenutaka bio sam vrlo nervozan, jer sam, naravno, mogao u tome da propadnem. Dakle, svašta je moglo da se desi kada sam prvi put ušao u supermarket.

“Šta ako ne uspem i ako budem još frustriraniji?” To mi se vrzmalo po glavi.

Ali zatim sam rekao sebi: “Sada moraš da zaustaviš svoje misli, moraš da digneš svoju guzicu iz kuće i moraš da pokušaš. Šta možeš da izgubiš? Ako ne uspeš, onda probaš nešto drugi put, pa treći put, četvrti put. Ništa time ne gubiš, dok svašta možeš da dobiješ.”

Ono što sam mogao da dobijem bilo je mnogo veće od stvari koje sam mogao da izgubim.

Fotografija: Adi Bećiri / UNICEF

Vaš san je bio da postanete policajac na motoru. Koliko vam je bilo teško da odustanete od tog sna?

Bilo mi je jako teško, ne samo da odustanem od ovog sna, već da odustanem praktično od svega onoga što će biti moj život. Oduvek sam mislio da ću imati normalan život, kao svi ostali. To je bio moj san — da studiram, kao svi ostali. Vrlo je teško kada shvatite da će vaš život da izgleda mnogo drugačije.

Koje su bile najneprijatnije situacije s kojima ste se susreli?

Pa, zaista sam imao problem da se družim da drugom decom, da se sretnem sa ljudima koje ne poznajem, jer sam se bojao njihovih pitanja. Sigurno znate da su deca uvek vrlo neposredna, otvorena, postavljaju direktna pitanja. Pitaju sve što, verovatno, mi ne bismo pitali, jer smo previše učtivi ili šta već.

Sada mi se to sviđa, jer se na pitanje deteta daje dobar odgovor, jer su deca radoznala i to su što su. Smatram to vrlo dobrom stvari i ne bi trebalo da obuzdavamo znatiželju naše dece. Trebalo bi da ih ohrabrimo da budu još radoznalija. Danas više nemam problem s tim, jer imam svoje odgovore i mogu da razgovaram sa njima.

Ali tada, jer se nisam osećao dobro u svom telu i osećao sam sramotu, padalo mi je jako teško. To su bile najneprijatnije situacije s kojima sam se suočio.

Nedavno ste postali aktivista Unicefa. Kako se ova saradnja ostvarila?

Sa Unicefom dosta radim, ali ne samo sa Unicefom. U Nemačkoj obično radim za privatne firme i tako to, jer je svim tim radnicima neophodna motivacija i, ponekad, inspiracija.

Slučajno se zadesilo da sam uspostavio saradnju sa Unicefom. Dobio sam imejl od svog dobrog prijatelja koji je boravio na Šri Lanci:

“Ej, ovde je potpuno ludilo. Nećeš verovati šta ću da ti ispričam, ali sam upoznao budističkog sveštenika koji je čuo za tebe. Gledao je video o tebi i hteo bi da te pozove na Šri Lanku. Je l’ bi došao?” A ja sam reagovao ovako: “Čoveče! Važi, što da ne.”

Zatim sam otputovao na Šri Lanku i tamo održao motivacione govore. Na jednom govoru, mislim da je bio govor u nemačkoj ambasadi, neko iz Unicefa je bio u publici. Ta osoba me je slušala i preporučila me svome šefu, Filipu Koriju (Philippe Cori), koji je sada zamenik regionalnog direktora Unicefa za Evropu i Centralnu Aziju. On je [tada] bio zamenik regionalnog direktora za Južnu Aziju i prva osoba koja me je pozvala. Tako je sve počelo.

Nekoliko dana već boravite na Kosovu. Kakvi su vam prvi utisci o infrastrukturi i pristupačnosti za osobe sa invaliditetom?

Mislim da ovde moramo mnogo da poradimo na pristupačnosti. Ne želim nikoga da krivim, jer sam ubeđen da stvari možemo da promenimo samo ako to učinimo na pozitivan način, ako to uradimo motivišući ljude.

Međutim, ono što sam shvatio kada sam došao ovde jeste da i dalje postoje brojne prepreke kada je reč o pristupačnosti, ali samo onda kada govorimo o kretanju kroz ulice. Imate trotoare koji su vrlo visoki i neravni.

Zatim, na primer, u restoranu, na jednom mestu postoji rampa, ali onda ipak morate da pređete tri stepenice posle rampe. Mislim da je ovo nešto na čemu treba da poradimo, jer je ovo ključni korak za svakoga da postane deo društva.

Ipak, pristupačnost ne znači samo da imate rampu. Pristupačnost znači i pristup informacijama, pristup kanalima komunikacije, pristup obrazovanju. U stvari, sanjao sam zemlju u kojoj više ne moramo da razgovaramo o pristupačnosti, jer razumemo da je ona osnovna stvar koja nam treba. To je bazična stvar koja je svima potrebna kako bi učestvovali u društvenim tokovima, da bi učestvovali u životu jedne zemlje.

Ovo će vam možda zazvučati kao šablonsko pitanje, ali koja je vaša glavna svrha ili misija u životu? I šta poručujete deci sa invaliditetom?

Želim ostale da ohrabrim da žive život [punim plućima]. Hoću da osnažim snove i vizije drugih ljudi.

Hteo bih da deca budu jača da bi mogla da ostvare ono o čemu sanjaju, ono što žele da promene, ono što žele da urade. Jer, mislim da naš svet možemo da promenimo samo ako radimo zajedno i ako ne radimo jedni protiv drugih. To je ono što sam shvatio u više navrata, da ljudi često rade jedni protiv drugih umesto zajedno. Zaista želim da ohrabrim decu, da ohrabrim sve ljude da u svojim životima urade ono što je najbolje.

Svi smo dovoljno dobri, i tu se ne postavlja pitanje. Ali ja znam ono kad sediš kod kuće i zapitaš se: “Da li sam stvarno dovoljno dobar? Mogu li ja ovo?”

Isprva bih bio vrlo nervozan, na primer, zbog govora koje sam držao. Jer, svi u svojoj glavi imamo taj glasić koji nam uvek govori: “Pa, nisi dovoljno dobar, nemoj ovo da radiš, okrivi sebe, svi će ti se smejati — sve te stvari.”

Mi imamo taj glas, ali imamo i drugi glas. Možda je taj malo tiši i govori nam: “Pa, jesi dovoljno dobar, možeš ti to. Ne moraš da se bojiš krivice ili čega god. Ako daš sve od sebe i ako srcem izađeš na teren, jedino što ostaje jeste da uspeš.”

Mislim da moramo da se sprijateljimo sa ovim glasom, a onom drugom glasu da kažemo: “Ne, hvala! Dovoljno sam dobar. Više te neću slušati ako mi budeš govorio da nisam dovoljno dobar.”

Jer, znam ja ko sam. To je moja poruka svima i drago mi je da neke ljude mogu na taj način da nadahnem. K

Ovaj razgovor je uređen radi dužine i jasnoće. Intervju je vođen na engleskom.„

Naslovna fotografija: Adi Bećiri (Beqiri) / UNICEF