U proteklih nekoliko meseci, slike i izveštaji publikovani van SAD ukazuju na sistem koji puca po šavovima. Sa najvišim brojem smrtnih slučajeva uzrokovanih Kovidom 19, 41 milionom nezaposlenih, slabim ekonomskim pokazateljima, nepokolebljivom policijskom brutalnošću i sistematskim rasizmom, dugogodišnji mit o izuzetnosti ove zemlje uzdrman je do srži.

Brojne i raznovrsne krize dostigle su prekretnicu ubistvom Džordža Flojda (George Floyd) u Mineapolisu. Zabeležen na video-snimku, ovaj užasni događaj izazvao je bes i inicirao masovne proteste širom zemlje.

Sa predsednikom koji se otvoreno zalaže za nasilno suzbijanje protesta, i koji je na njih odgovorio objavljujući izopačenu sliku na kojoj drži bibliju ispred prepune crkve, može li Amerika stvarno da promeni svoj diskurs pre nego što bude kasno?

Desetine hiljada su izašle na ulice Njujorka, pridružujući se drugima širom SAD, da bi protestovali protiv rasizma i policijske brutalnosti. Fotografija: Amir Husak.

Kako će se ova situacija odraziti na međunarodnu scenu, gde se svakodnevno vodi borba protiv rasizma i policijske brutalnosti?

Svačiji problem

Rasna nepravda i takozvana superiornost bele rase nikada nisu bili isključivi problem Amerikanaca. Iako se konteksti i istorijske putanje umnogome razlikuju, Balkan i celokupna Evropa takođe moraju da se suoče sa time da su i sami bili saučesnici u tlačenju rasnih i etničkih manjina.

Poput Kovida 19, policijsko nasilje i rasizam jesu smrtonosne i rasprostranjene bolesti kojima se odlučno i žestoko moramo suprotstaviti. Protesti u SAD mogli bi da posluže kao nadahnuće potlačenima iz ovog regiona koji, kao prvo i osnovno, nisu zadovoljni katastrofalnom migracionom politikom Evropske unije i rasističkim ponašanjem policije. Oni su pretvorili Mediteransko more i Balkansko poluostrvo u masovnu grobnicu hiljada ljudi koji su bili u potrazi za boljim životom.

Važno je da se setimo, na šta nas podseća i Mišel Aleksander (Michelle Alexander), da zadovoljenje pravde za sve rase (ili rasna pravda) neće biti ostvareno bez preobražaja ekonomskih sistema. Kako vreme teče, moraće da se reše problemi kao što je šteta naneta višegodišnjim merama štednje, lišavanjem socijalnih i javnih usluga, osionim izrabljivanjem radne snage.

Sada je vreme da se izgradi solidarnost, u svakom smislu.

Protesti daju rezultate!

Smanjenje izdvajanja za policijske stanice i ukidanje zakonskih akata kojima se štite policajci — predlozi koji su smatrani ekstremnim i nedostižnim da bi se stvarno realizovali — sada su postali stvarnost, a sve to zahvaljujući protestima.

U stvari, aktuelni protesti mogli bi da budu američka šansa da se ta zemlja oslobodi smrtonosnog zagrljaja belačke supremacije i rasne nepravde.

Da parafraziram američku aktivistkinju po imenu Kianga-Jamahta Tejlor (Keeanga-Yamahtta Taylor), ovaj trenutak je izuzetan po solidarnosti prisutnoj među svim rasnim grupama, jer se pritom nadovezuje na upečatljiv rad pokreta Blek lajvs meter (Black Lives Matter).

Ostali polako primećuju šta se dešava po tom pitanju.

Pitanje i dalje stoji: Kako će protesti da preobraze ostatak sveta? Fotografija: Amir Husak.

Ljudi se širom sveta okupljaju i marširaju u znak podrške protestima. Ulice Londona, Berlina, Pariza, Adelejda i mnogih drugih gradova bile su pune demonstranata koji su, u znak solidarnosti, uzvikivali: “Blek lajvs meter!” (Black Lives Matter, Životi crnaca su bitni). Neki koriste priliku da bi razotkrili i osudili rasizam u svom okruženju, dovodeći u pitanje zataškane narative i pozivajući na dekolonizaciju.

Na primer, demonstranti u Bristolu oborili su spomenik posvećen ozloglašenom trgovcu robljem, Edvardu Kolstonu (Edward Colston), bacivši ga potom u Bristolski zaliv. Demonstranti u Australiji skrenuli su pažnju javnosti na rasno profilisanje i policijsku brutalnost nad urođeničkim narodima, čiji su mnogi pripadnici u proteklim godinama preminuli u policijskom pritvoru.

Ovi simbolični činovi nam poručuju da protesti američkog pokreta Blek lajvs meter već imaju dalekosežni efekat i da bi mogli da preobraze rasne odnose na način koji je dosad smatran nemogućim.

Kako će se to odraziti na Balkan, na kom, paradoksalno, neke od najvažnijih ljudskopravaških inicijativa dobijaju podršku upravo iz američkih institucija, vladinih agencija, nevladinih organizacija i programa za pružanje pomoći?

Policijsko nasilje, predrasude i “upropašćeni gradovi”

Balkan ima svoj autentičan brend prožet rasizmom i policijskim nasiljem, a koji se koristi protiv ljudi sa crnom i braon bojom kože. Kao prvo i osnovno, zajedničko većini zemalja u regiji jeste dugogodišnja i osude vredna diskriminacija romske zajednice i nasilje koje se nad njom sprovodi.

Progonjeni u kontinuitetu, Romi se suočavaju sa ekonomskom, političkom i društvenom diskriminacijom, a pod palicom svih vlada u regionu, prethodnih i aktuelnih.

Institucionalno nasilje nad Romima ubedljivo se ogleda u diskriminaciji koja se dešava u pravosudnim organima i u nasilnim policijskim napadima širom Balkana. U tom kontekstu, važno je da primetimo besomučni nastavak normalizovanja raznih oblika tlačenja drugih etničkih zajednica i LGBTQ grupa.

Od 2015. godine naovamo, svedoci smo nabujalog policijskog nasilja nad migrantima koji se nalaze u tranzitu dok putuju takozvanom balkanskom rutom. Izveštaji o zlostavljanju objavljeni su u svim zemljama regiona, ali ću, radi sažetosti, uglavnom spomenuti ono što se događa u Bosni i Hrvatskoj, kao i ono što sam doživeo iz prve ruke.

Vučjak, improvizovani kamp u Bosni koji je šest meseci bio otvoren, predstavlja ružnu sliku migracione politike u Evropi. Fotografija: Amir Husak.

Migranti, od kojih većina beži od sukoba i siromaštva na Srednjem istoku, u centralnoj Africi i južnoj Aziji, upadaju u zamku, zarobljeni između granica i ostavljeni na milosti policijskih pendreka, dubioznih operativaca Međunarodne organizacije za migracije (IOM) i pobesnelih rulja lokalnog stanovništva.

Humanitarci, medicinsko osoblje i zvaničnici Ujedinjenih nacija izveštavaju o sistematskom policijskom zlostavljanju i nasilju, sa migrantima kao žrtvama krađa i prebijanja, te izuzetno uznemiravajućeg ponižavanja.

Pucanje u migrante i njihovo ranjavanje postali su uobičajena pojava, kao kada je hrvatska granična policija u maju 2018. teško ranila dvoje dece migranata.

Slike i izveštaji iz Vučjaka od prošlog leta, zloglasni kamp pod vedrim nebom u severozapadnoj Bosni, zaista su ovaplotili patnju migranata i nehumanost domaćih vlasti.

Sem grupa saosećajnih humanitaraca, volontera Međunarodnog komiteta Crvenoga krsta (MKCK) i lokalnih aktivista, nikog drugog nisu zanimali sumorni uslovi u kampovima.

Smešten na bivšoj deponiji na obodu Bihaća, okružen minskim poljima (zaostalim iz rata devedesetih godina) i gustom šumom, pod palicom lokalne vlasti uspostavljen improvizovani kamp trebalo je da reši “migrantski problem” u regionu. To jest, lokalna vlast je tako htela da nasilno ukloni migrante iz samoga grada.

Pod budnim okom policije, bez tekuće vode i električne energije, kamp je postao ovozemaljsko čistilište u kom je brzo proglašeno vanredno stanje. Posle šest meseci rada, Vučjak je konačno zatvoren u decembru 2019. Ipak, humanitarna kriza je istrajala.

Trenutna situacija odnosi sve više života, jer se migranti suočavaju sa prekomernom iscrpljenošću i povredama nastalim od policijske brutalnosti, neuslovnih prostorija za boravak, fizičkih sukoba i niza raznorodnih bolesti.

U proteklih pet godina, tela brojnih migranata ostavljena su da počinu na lokalnim grobljima, poljima i u šumama, urezujući užase još jedne tragedije u tamošnji odveć otužni pejzaž.

Povrh toga, to što mediji jetko prikazuju migrante samo dodatno produbljuje situaciju, često pretvarajući latentan lokalni rasizam u izlive nasilja i mržnje.

Ozbiljnost ove krize samo dobija na zamahu zbog Kovida 19. Možda nesvesni upadljivih sličnosti sa desničarskim populizmom u SAD i na drugim mestima, regionalne poznate ličnosti iz sveta šoubiznisa nedavno su nagovestile da će se kandidovati za državne funkcije da bi sprečile migrante da nam “upropaste gradove”.

Izgovori joj ime

Jedan od najdirljivijih i najmoćnijih momenata na američkim protestima bile su ovacije imena onih koji su propatili pod policijskom pesnicom: Džordž Flojd, Breona Tejlor (Breonna Taylor), Ahmud Arberi (Ahmaud Arbery)… spisak je dugačak. Predugačak.

Svuda se vide i čuju imena onih koji su podvrgnuti policijskom nasilju. Fotografija: Amir Husak.

Neće se oni vratiti ako im izgovorimo imena, ali je to neophodno da bismo njihove priče stavili u prvi plan, da znamo ko su oni i zašto su imali tako groznu sudbinu.

Pored toga što mu je cilj da iskaže poštovanje prema izgubljenim životima, skandiranje treba da posluži i kao pronicljiv poziv za zadovoljenje pravde.

Ne zaboravimo da balkanska ruta ima sopstvenu tragičnu listu sa imenima. Na protestu u znak podrške pokretu Blek lajvs meter u Zagrebu, koji je održan pre neki dan, jedna devojka je istakla transparent sa natpisom: “Pravda za Madinu Husini (Madina Hussiny)”, šestogodišnjakinju iz Avganistana koju je ubio voz, nakon što je hrvatska policija potisla nazad grupu sa kojom se kretala.

Teško da možemo da izbegnemo sledeće pitanje: Ko među nama prepoznaje to ime i šta nam ono znači?

Naslovna ilustracija: Amir Husak.