Potpisivanje kosovske deklaracije o nezavisnosti 2008. usred mnogo fanfara i pažnje međunarodne zajednice viđeno je kao istorijski trenutak; ljudi su odlazili u kafiće i na ulice kako se talas euforije razmilio po velikom delu stanovništva.

Međunarodna priznanja su ubrzo počela da pristižu, dok su SAD, Velika Britanija i Albanija bile prve zemlje koje su podržale ovu novu državu; desetine drugih su se pridružile u predstojećim danima i nedeljama. Dok je Kosovo ukratko bilo u centru svetske pažnje u pozitivnom smislu reči, ljudi su se zaista nadali da je ispred njih svetla budućnost.

Osam godina kasnije, mnogima se sjaj u očima izgubio. Država je opterećena ekonomskim i političkim problemima, korupcija divlja, građani Kosova su i dalje izolovani od Evrope, i život nije lak većini građana. Ove godine, umesto slavlja na ulicama i trgovima Prištine, planira se masovni antivladin protest.

Mnogima je simboličnost kosovske nezavisnosti i dalje snažna, uprkos svakodnevnim poteškoćama. Osam godina posle 17. februara 2008, K2.0 je pitalo osmoro građana Kosova da razmisle o tome šta im je dan proglašenja kosovske nezavisnosti značio, šta im danas znači i šta će im značiti ubuduće.

Admir Salihu

Godina: 35
Zvanje: advokat
Mesto: Uroševac

Sećam se toga vrlo jasno. Toga dana sam otputovao u Avganistan iz Uroševca, jer sam tada radio u Avganistanu. Sećam se da sam sve s kojima sam putovao zamolio da potpišu moju crveno-crnu zastavu. Poruka je bila ta da slavimo naš dan nezavisnosti sa nacionalnom zastavom po poslednji put, jer ćemo od sada imati svoju zastavu. Toga dana sam istovremeno kupio kosovsku zastavu, a koju sam onda odneo sa sobom u Avganistan. Osamnaestog i 19. [februara] smo nastavili da slavimo sa kosovskom zastavom.

Nadam se da će za 10 godina, trg u Uroševcu, gde radim, ali i Priština, biti plav i žut, i da neće više biti crvene i crne boje kao što ih ima danas. Mislim da je farbanje crvenom i crnom bojom za praznik 17. februara deo folklornog patriotizma više nego što je stvarnost. Imam dvoje dece i njima je ponekad teško da shvate razliku između dveju zastava [kosovske i albanske].

Ilirjana Banjska

Godina: 26
Zvanje: rodna analitičarka
Mesto: Mitrovica/Kampen (Holandija)

Kada je 2008. nezavisnost proglašena na Kosovu, bila sam u Kampenu, što je mali grad u Holandiji, jer sam tamo živela sa porodicom. I sećam se neke magle koju sam imala u svom shvatanju toga što se dešavalo, ali u stvari nisam znala za veliki uticaj koji bi takva situacija mogla da ima – namerno kažem mogla da ima – za Kosovo. Bila sam u dnevnoj sobi sa roditeljima, sa bratom i sestrom, gledali smo taj spektakl na televiziji. Cela i sama svečanost me nije mnogo dirnula; ono što me je najviše dirnulo je kada je moj otac briznuo u plač dok su pevali; mislim, moj otac je tako snažan, Albanac je, krupan muškarac sa brkovima koji nikad ne plače, a onda je briznuo u plač, i tada sam shvatila – ovo je baš važno, na ovo su svi čekali!

Postoji jedna tradicija sa drugim Albancima koje poznajemo iz istog područja, možda ima četiri porodica u istome gradu u kom sam odrastala, a koje su takođe sa Kosova, uglavnom iz Mitrovice, ali i drugih iz regiona. Iznajmili bismo prostorije i slavili bismo tamo zajedno… svirali bismo albansku muziku, igrali i pili i samo tako slavili.

Mislim da u mojoj glavi nije bilo baš najjasnije određeno šta slavimo; samo sam znala da je to „nezavisnost“. Ali kada sednem i o tome razmislim… reč je o slavljenju kraja ere represije i početka nove ere, sa poteškoćama, ali je to nova era u kojoj možete sami da odlučite šta ćete sa svojom državom. Iako to ima svoje mane i nedostatke, kao što se pokazalo, to je i dalje novi početak pokušaja da se storniraju neke greške koje su napravljene u prošlosti.

Ove godine ću slaviti nezavisnost. Kao što znamo, biće organizovan i protest, kom ću takođe prisustvovati. Dakle, biće to zanimljivo slavlje. Mislim da će više biti… ovaj celi protest će biti održan zbog činjenice da nezavisnost nije rezultirala onime što smo zamišljali. Zaista je simbolično što učestvujem u protestima koji imaju veze sa… u stvari, osuđivanjem vlade koja vodi ovu zemlju od sticanja nezavisnosti i osuđujući je zbog grešaka koje je pravila, i što nisu zgrabili šansu koju smo mogli imati kao jedna nezavisna zemlja.

Za 10 godina ću napuniti 36, sebe vidim van Kosova, ali i dalje slavim sa daljine. I nadam se da će slavlje biti ispunjeno sa više ponosa, a ne sa osećajem i pitanjem: „Zašto slavimo nešto što je tako isprazno?“

Azem Zogaj

Godina: 65
Zvanje: prodavac knjiga
Mesto: Priština

Vrlo smo ushićeno slavili nezavisnost. Sa velikom nadom. Triput sam sa suprugom izlazio u grad, jer je bilo nemoguće voziti zbog velike saobraćajne gužve. Otišao sam da gledam filharmonijski koncert Kosova i Albanije u Prvooktobarskoj areni. Tu su bila i slavlja po gradu.

Otišli smo i u gradski centar, jer je moj sin poznati di-džej, pa smo se nekako izborili sa ekstremnom hladnoćom i ostali do kasno na omladinskom platou. Bilo je mnogo sreće, mnogo nade.

Ali je to sada utišano. I sada zaista ne znam kako ću slaviti ubuduće, jer smo oprezni kada slavimo Dan nezavisnosti.

Aljbuljena Nrećaj

Godina: 26
Zvanje: advokat
Mesto: Uroševac

Moram da se u prošlost vratim osam godina kako bih se prisetila minus 20 stepeni ledene hladnoće, ali su moje emocije i moja radost bili tako jaki da sam se osećala otporno na hladnoću i to mi je dozvolilo da slavim sa svojim sugrađanima u centru grada. Bila sam sa svojom porodicom, ali i sa drugim građanima, a zbog sveg tog entuzijazma smo se ponekad grlili, pa čak i sa ljudima koje nismo poznavali. Ideja sa sastojala iz toga da zajedno slavimo na tako poseban dan.

Ono što znam je da će Dan nezavisnosti zauvek biti u mom sećanju, imajući u vidu da je proglašen u vreme kada sam bila studentkinja na drugoj godini pravnog fakulteta. Dan nezavisnosti je stvorio osećaj slobode i konačno je garantovao obrazovanje koje ima smisla.

Ova slavlja obično imaju porodični karakter, ali nikada nisam voleo ovu decu koja slave. Obično smo moji prijatelji i ja voleli da se bavimo našim neuspesima i uspesima. Dakle, ovaj dan, pored slavlja, mora da obuhvati i element refleksije.

Bekim Šabani

Godina: 43
Zvanje: lokalni politički aktivista Aškalija
Mesto: Priština

Mi, kao i svi drugi građani, jedva smo dočekali 17. februar 2008, iako pripadamo zajednici Aškalija. Nismo se razlikovali od albanske zajednice; imamo istu tradiciju, tako da smo bili uzbuđeni tog dana.

Aškalije su 2008. bile ushićene. Vrlo dobro se sećam kada je naš bivši lider, Sabit Rahmani, učestvovao u sačinjavanju dokumenta o nezavisnosti i potpisao isti, misleći da će to dati mnogo koristi ljudima, bez obzira na etničku pripadnost. Izašli smo do centra Prištine sa celom porodicom i slavili smo do sitnih sati. Neopisiv je osećaj kada je naš predstavnik Sabit Rahmani potpisao deklaraciju.

I danas smo se organizovali da izađemo i slavimo, jer smo jednaki. Slavićemo na Trgu Zahir Pajaziti, kao i svi drugi. Za 10 godina… imajući u vidu kako sve funkcioniše, nadamo se boljem za sve nas – posebno u pogledu zaposlenja. Zapošljavanje je najveći problem aškalijske zajednice; vrlo malo njih radi.

Sanjam da barem neko od nas Aškalija bude zaposlen. Čovek ne može da živi preturajući po kantama za smeće, tako da smo ponekad obeshrabreni jer nas je vlada ostavila na cedilu.

Imer Ahmeti

Godina: 54
Zvanje: nezaposlen, građevinski inženjer
Mesto: Uroševac

Ima mnogo razloga za slavlje i ja ću slaviti kod kuće. Prošetaćemo se, iako će biti ljudi koji neće slaviti. Ne znam šta da kažem za period za deset godina. Ako se ovako nastavi, biće baš nikako.

Ljudi i dalje ne znaju da ovaj dan treba slaviti bez obzira na političku ili ekonomsku situaciju. Država ne slavi onako kako bi trebalo. Treba nam bolji kulturni, umetnički program, ali deluje da nisu zainteresovani za organizovanje bilo čega.

Burim Ljušta

Godina: 35
Zvanje: diplomirani elektro-inženjer
Mesto: Mitrovica

Od 2008. godine čekam da političari reše probleme kao što su oni u zdravstvu sve do onih na sudovima, probleme koji su od primarnog značaja za normalnu, funkcionalnu državu. Očekujem da će političari pronaći zajednički jezik kako bi narodu pružili veliku šansu, čineći da ekonomski razvoj budi primarni cilj. Nadam se da će nam kafići biti prazni, a omladina zapošljena.

Vese Keljmendi

Godina: 23
Zvanje: istraživačica
Mesto: Priština

Najbolji dan za slavljenje Republike Kosovo jeste da se učestvuje u protestu koji će biti organizovan 17. februara. Možda će jedan deo naroda slaviti, ali bi bilo najbolje da se odazovu ovom pozivu. Ne samo protiv Zajednice [opština sa srpskom većinom], već i protiv ključnih problema na Kosovu, poput nezaposlenosti, siromaštva, lošeg obrazovanja, što su, bez ikakve sumnje, glavni uzroci protesta.K

Izveštavanje: Eraldin Fazliju. Fotografija: Ade Mula.