Napor između želje za emocionalnim povezivanjem i straha od zahteva koje ono nosi osvetljava jednu osnovnu istinu o ljudskoj prirodi: naša rana iskustva prate nas u svakom odnosu koji kasnije gradimo tokom života. Detinjstvo je naša prva filozofija, neizrečeni okvir koji oblikuje naša uverenja o ljubavi, sigurnosti i poverenju. Kada nas ta rana učenja navedu da krijemo emocije, rizikujemo da izgradimo površne odnose, koji ne odražavaju dubinu povezanosti koju potajno priželjkujemo.

Budući među ljudima, slušajući ih i posmatrajući u svakodnevnom životu, u dubokim razgovorima ili malim trenucima, shvatila sam koliko često funkcionišemo na načine koji nam ne koriste. Jedan od obrazaca koje sam primetila jeste emocionalno zanemarivanje – oblik odsustva povezanosti koji često ima korene u ranim iskustvima s kojima tada nismo znali kako da se nosimo. Kao psihološkinja, imala sam priliku da to vidim ne samo kod drugih, već i kod sebe, i to me navelo da dublje razmislim o načinu na koji odrastamo i kako se povezujemo sa sobom i sa drugima.

Emocionalno zanemarivanje dece od strane roditelja je problem koji često prođe neprimećeno, ali duboko utiče na emocije i dobrobit deteta. To se dešava kada roditelji ne pridaju značaj osećanjima deteta, ne slušaju ga ili mu ne pružaju emocionalnu podršku. Kao posledica toga, deca odrastaju sa neispunjenim emocionalnim potrebama koje ne znaju kako da izraze.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, koje je vidljivo, emocionalno zanemarivanje je suptilnije i ispoljava se kao nedostatak emocionalne podrške i povezanosti. Deca koja odrastaju u takvim uslovima često se suočavaju s poteškoćama u poverenju prema drugima, strahom od emocionalnog otvaranja i sklonošću da izbegavaju sopstvena osećanja.

Posledice nedostatka emocionalne podrške mogu biti velike, ne samo po samopouzdanje i sposobnost upravljanja emocijama, već i po buduće odnose. Prema teoriji privrženosti psihologa Johna Bowlbyja, jake emocionalne veze između roditelja i dece su ključne za zdrav emocionalni razvoj. Kada se te veze ne formiraju kako treba – zbog stresa, nedostatka znanja ili društvenih pritisaka – deca mogu razviti nesigurne oblike privrženosti, čije posledice traju celog života.

Ovi izazovi nisu samo posledica društvenih promena, već često proističu iz obrazaca roditeljstva koji se prenose s generacije na generaciju, duboko utičući na način na koji ljudi funkcionišu i suočavaju se sa emocijama tokom života.

Roditelji, bez obzira na tradicionalne uloge ili pol, često deluju unutar sistema koji oblikuje njihov pristup emocionalnim potrebama dece. U mestima poput Kosova, gde se sudaraju tradicionalne vrednosti i elementi savremenog života, nedostatak emocionalne sigurnosti često se normalizuje i prenosi generacijski. Na primer, neki roditelji mogu biti fizički prisutni, ali nisu u stanju da pruže emocionalnu sigurnost – ne zbog nedostatka ljubavi, već zato što ni sami nisu doživeli takvu podršku. To im otežava da razviju sposobnost da pruže emocionalnu sigurnost kao roditelji.

Koreni zanemarivanja

U mnogim porodicama, prethodne generacije – kao što su bake i dede – bile su usmerene na zadovoljenje osnovnih potreba i često zauzete teškim radom ili ekonomskim problemima, ostavljajući malo prostora za emocionalnu podršku. Na primer, pitanje “Kako se danas osećaš?” možda nikada nije bilo deo svakodnevne komunikacije, i to se smatralo normalnim.

U kontekstima brzih političkih, društvenih i ekonomskih promena, roditeljstvo se često pretvara u čin preživljavanja. Izazovi poput nezaposlenosti, migracija i nedostatka resursa čine da se roditelji osećaju preopterećeno i emocionalno distancirano. Iako se trude da obezbede bolji život za svoju decu, to često dolazi po cenu zanemarivanja njihovih emocionalnih potreba. Ovo nije lični neuspeh, već posledica sistemskih i međugeneracijskih faktora.

Taj obrazac roditeljstva stvara tihi ciklus u kojem nedostatak emocionalne sigurnosti postaje duboko ukorenjeno nasleđe.

Pored toga, iz psihološke perspektive, emocionalno zanemarivanje može se posmatrati i kao nusprodukt kapitalističkog sistema. Kapitalizam, sa svojim fokusom na produktivnost, konkurenciju i materijalni uspeh, često podstiče ljude da posao i postignuća stave ispred izgradnje zdravih emocionalnih odnosa. To stvara ciklus u kojem nedostaju vreme, energija i svesnost za zadovoljenje emocionalnih potreba – kako sopstvenih, tako i potreba dece – čime se produbljuje emocionalna otuđenost unutar porodice i društva.

Uprkos rastućoj svesti o važnosti emocionalnih veza, mnogi ljudi i dalje se suočavaju sa posledicama ovog ciklusa, što objašnjava česte probleme sa stilovima privrženosti i teškoće u uspostavljanju zdravih odnosa. Na primer, odrasla osoba koja kao dete nije doživela emocionalnu podršku može imati poteškoće da se oseća sigurno u vezi ili da se nosi sa emocionalnim konfliktima. To pokazuje da je emocionalno zanemarivanje više od savremenog fenomena – to je nasledstvo koje je oblikovalo način na koji se ljudi suočavaju sa emocijama i odnosima.

Deca odrasla u ovakvim uslovima često se suočavaju s teškoćama u postavljanju zdravih granica, izražavanju svojih potreba i građenju snažnih odnosa kao odrasli. Osoba koja je doživela emocionalno zanemarivanje može osećati nesigurnost i strah od odbacivanja – bilo u ličnim, bilo u profesionalnim odnosima – što utiče i na njeno blagostanje i na kvalitet veza koje gradi.

Zamislite dete koje odrasta u porodici gde je tišina uobičajenija od razgovora i gde se emocije smatraju znakom slabosti. Kada to dete poraste i naiđe na partnera/ku koji/a traži emocionalnu bliskost, ono može imati poteškoća da se otvori i podeli osećanja, iako želi da izgradi vezu. Kada partner/ka pokušava da stvori prostor za nežnost, ta osoba može reagovati nesigurnošću i povlačenjem – ne zbog nedostatka interesa, već zato što je nežnost nešto nepoznato i zastrašujuće.

Istraživanja pokazuju da deca koja dožive emocionalno zanemarivanje imaju veću verovatnoću da se suoče s izazovima mentalnog zdravlja, kao što su anksioznost, depresija i nisko samopouzdanje. Te posledice ne ostaju samo na zanemarenoj deci – one se prenose na njihove odnose, zajednice i kulturu koju zajedno oblikuju.

Upravo u tom praznom prostoru nastaju međugeneracijski promašaji i niču semena emocionalnog zanemarivanja. Posledice se šire kao talasi: odrasli koji se bore sa bliskošću, deca koja vrednovanje traže u spoljašnjim dostignućima i društva izgrađena na tihoj potištenosti.

Da bi se ovaj problem rešio, ključno je da se prizna kako je emocionalno zanemarivanje sistemski problem koji zahteva široke intervencije – uključujući socijalne i ekonomske mere koje promovišu emocionalno blagostanje. To podrazumeva podizanje svesti o važnosti emocionalnog zdravlja, podršku roditeljima u razvoju emocionalnih veština i kreiranje politika koje olakšavaju pritiske s kojima se porodice suočavaju.

Na kraju, da bismo transformisali odnose i izlečili međugeneracijske emocionalne rane, moramo se vratiti onome što je zaista važno: izgradnji sigurnih i dubokih veza sa drugima.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0