Praviti umetnost u periodu socijalističkog realizma u komunističkoj Albaniji bilo je odluka koja je teški teret stavljala na leđa stvaralaca tog vremena. Umetnost, u svim svojim oblicima, duboko je povezana s ljudskom emocionalnošću. Ipak, tokom komunizma u Albaniji, osećajnost se kažnjavala.

Ermela Teli, koja je odrasla u tom periodu, predstavila je svoj film “U socijalističkom raju (nije padala kiša)” na ovogodišnjem izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog i kratkog filma, Dokufest. Njen film je političko i lično istraživanje procesa odrastanja u ekstremno cenzurisano društvo. On prikazuje način na koji je propaganda diktatorskog perioda u Albaniji koristila umetnost za kontrolu javnog i privatnog života, kroz metodu socijalističkog realizma, koja je uvedena kao obavezna kreativna metoda u Albaniji još od 1952. godine.

Cilj ove metode bio je socijalističko obrazovanje naroda i konsolidacija odanosti Partiji rada Albanije (PPSH), pod vođstvom Envera Hoxhe. Književnost i umetnost shvatani su kao “ideološko oružje”, gde su kroz umetnička dela isticana herojska lica socijalizma – radnici, seljaci i partizanski borci – kao moralno i politički čisti. Stil umetničkog stvaralaštva bio je realističan, jednostavan i lako razumljiv, dok se svaka abstraktna umetnost smatrala “dekadentnom”, tj. stranom i nepoznatom narodu.

U istom vremenskom okviru, ali manje obojen umetničkim nijansama, komunistička Albanija je imala oko 1.400 političkih zatvorenika u zloglasnom zatvoru Spaç, u dubokoj planinskoj oblasti Mirdite, blizu grada Repsa.

Tamo su politički zatvorenici radili u rudniku u nehumanim uslovima, s malo hrane i stalnim nasiljem, čime se nastojalo uništiti ne samo njihova tela, već i duh. Većina je bila zatvorena zbog nezadovoljstva režimom, pokušaja bekstva ili zato što su smatrani “klasnim neprijateljima”, čime je Spaç postao simbol najoštrijeg komunističkog represivnog sistema. Jedan od tih zatvorenika bio je i Ermelin otac, koga je ona posetila kao petogodišnja devojčica 1984. godine – poseta koja će ostaviti dubok trag u njenom sećanju i umetničkom stvaralaštvu.

K2.0 je razgovarala s Ermelom Teli kako bi bolje razumela teškoće pronalaženja “plavih” emocija u umetnosti socijalističkog realizma. Pod cenzurom osećanja, Teli prati svakodnevni život, izraze nostalgije i kišu koja je obeležila njeno detinjstvo.

K2.0: Kakav je bio tvoj put do momenta kada si se bavila režijom, računajući izazove i ispunjavajuće aspekte tog puta?

Ermela Teli: U srednjoj školi bila sam jedina u razredu koja nije imala jasnu predstavu o svojoj budućnosti. Škola mi nikada nije bila omiljena, za mene je bila izvor anksioznosti. Ipak, imala sam posebnu ljubav prema času književnosti.

Kasnije sam počela da osećam privlačnost prema umetnosti i vizuelnom izrazu. Prvo mi se dopadala scenografija, ali nisam znala kako da protumačim te želje u sebi, jer nisam dolazila iz ličnog umetničkog obrazovanja. Zatim sam se okrenula želji da se bavim pozorištem. Jednog dana sam saznala da na Akademiji umetnosti u Albaniji – danas Univerzitet umetnosti – postoji odsek za pozorište i odlučila sam da se pripremim za konkurisanje.

Tada sam naišla na grupu koja je snimala film u jednoj prodavnici. Ponudili su mi da probam ulogu u filmu koji su planirali da snime, pod nazivom “Tirana, godina nula”. Otišla sam, probala ulogu i rekli su da žele da budem deo filma. Kada sam se našla na snimanju, pomislila sam: “Ovo je ono što želim.” Jedina uloga koja mi se tada dopala bila je Klara u “Tirana, godina nula”, jer je prikazivala mladu devojku, iskrenu i sa snovima, devojku koja je želela da pobegne. Nije bila žrtva i njen karakter je bio u skladu sa mojim godinama, pristajao je načinu na koji sam ja tada shvatala svet.

Nakon prvog filma, dobila sam još nekoliko uloga, ali ne tako dobrih i u veoma lošim filmovima. Bilo je početak 2000-ih. U to vreme, žene u filmovima gotovo uvek su prikazivane kao prostitutke ili emigrantkinje.

Ali si ipak nastavila da prihvataš druge uloge?

Ostale uloge sam morala da prihvatim. Govorila sam sebi: “Ako ih ne prihvatiš, nećeš imati priliku da budeš na setu, posebno jer nemaš filmsko obrazovanje.” Trudila sam se da uloge odigram što profesionalnije, ali kada bih kasnije gledala filmove, bilo mi je neprijatno.

Ipak, to se pretvorilo u veoma vrednu lekciju za mene. Shvatila sam šta znači raditi sa slabim likovima, sa temama koje nisu razvijene ili bez logičnog i umetničkog narativa. Sve to je na kraju postalo svojevrsna škola za mene. Razgovarala sam sa direktorima fotografije, posmatrala kako se scena osvetljava, proučavala svaki detalj.

Zatim, 2009. godine, desila mi se lična ljubavna priča, razočaravajuća, koju sam pretvorila u nemi film. Od tada više nisam mogla da prihvatam uloge koje nisam želela. Bila sam spremna da napravim svoj film, da stvorim svoj realitet. I tako je počelo moje razdoblje filmskog stvaralaštva.

Kako si odlučila da napraviš film o nedostatku kiše u umetnosti socijalističkog realizma?

Još od detinjstva, kiša mi je bila veoma važna, jer se celokupno moje detinjstvo sećam kroz kišne dane. Ona me je podsećala i na dan kada sam videla oca u zatvoru. Prve slike iz prošlosti mi uvek dolaze sa kišom. Mislila sam kako bi bilo lepo da te kišne dane negde pronađem reflektovane, nadala sam se da je možda neko drugi video realnost istim melanholičnim pogledom kao i ja.

Ali tada je to bio problem – morala si da vidiš stvari isto kao svi drugi. Nisi mogla da ih vidiš drugačije, nisi mogla da imaš lični doživljaj stvarnosti. Kiša, siva boja ili tama u slici smatrani su pesimizmom, a pesimizam je bio zabranjen. Morala si da budeš vesela, deo ideološkog tela sreće koje prihvata stvarnost onako kako država određuje, a ne onako kako ti vidiš.

To je bila moja tajna. Videla sam stvari koje nisam mogla nikome da pokažem, jer je postojao nevidljivi zid između mene i drugih. Brzo sam shvatila da ne možeš pričati ni sa kim. Niko ti nije smeo objasniti stvari, jer je bilo zabranjeno objašnjavati.

Kako su godine prolazile, a komunizam pao, ulazim u period adolescencije. Pričala sam porodici o susretu sa ocem u zatvoru, ali mi nisu verovali. Niko mi nije objasnio zašto ga nije bilo kod kuće tako dugo. Sećam se puta nazad iz zatvora – završili smo praveći autostop jer nije bilo autobusa. Padala je jaka kiša. Spaç je bio u planini, skoro potpuno crnoj, poznato je da je bio najstroži zatvor u Albaniji.

Fotografija: Scena iz filma “U socijalističkom raju (ne pada kiša)” 

Ove fragmente koje sam čuvala u sećanju nisu dugo prihvatali, tek posle pada komunizma. Govorili su mi da se ne sećam jer sam bila mala. Izgledalo mi je kao da živim između dve različite stvarnosti – svoje i drugih. To je bio jedan od razloga zbog kojih sam počela da tražim te slike [kiše] i lična iskustva u umetnosti socijalističkog realizma. Mislila sam da umetnost negde skriva te osećaje, signale koji bi mi pokazali da i drugi vide prošlost onako kako ja vidim – sa melanholijom i tugom.

Tražila sam nekoga ko bi mi rekao: “Da, i ja sam video ono što si ti videla, nisi bila luda devojčica.”

Vremenom sam shvatila da i mnogo zreliji ljudi od mene teško izražavaju stvarnost onako kako su je videli, ali u suštini, videli su je isto. Htela sam da započnem dokumentarac kako bih pronašla slike koje nisu političke, neku vrstu skrivene rezistencije, ali nisam uspela da ih nađem.

Kroz istraživanje, naišla sam na studiju kritičara i istoričara umetnosti, Gëzima Qëndra, o nedostatku kiše u umetnosti socijalističkog realizma. Ta studija se nalazi u poglavlju zbirke “Socijalistički realizam kao istorija i metoda”, knjiga urednika Raina Ista [umetnik i istoričar umetnosti], objavljena kod izdavača “Pika pa sipërfaqe”. Knjiga je zbirka eseja i studija koje je Isto sakupio od različitih autora. Među njima, poglavlje Qëndra “Le surréalisme socialiste. L’autopsie de l’utopie” [na srpskom: Socijalistički realizam. Autopsija utopije] postalo je ključna tačka mog čitanja.

U tome leži i duhovna lepota ovog istraživačkog iskustva: unutrašnja slika, povezana sa sećanjima i ličnim iskustvima, reflektovana je i duboko proučena kroz tuđi kritički pogled.

Koju si kišu pronašla tokom svog istraživanja i pravljenja filma?

Kiša koju sam pronašla bila je politička kiša. Nisam našla onu kišu koju sam tražila, slike koje su u mojoj glavi bile sasvim jasne. Jedina kiša koju sam našla pojavljuje se u dokumentarcu Dhimitra Anagnostija, “Motivi iz nedeljnog dana”, koji prikazuje ljude kako uživaju u svojim nedeljama. U tom dokumentarcu postoji samo jedna scena kiše.

Dokumentarac prikazuje Tiranu pod sivim nijansama, kafane su pune muškaraca sa strogim pogledima. Za mene je to bio trenutak kada sam pomislila: “Hvala Bogu”, jer je taj materijal pokazivao deo običnog života. To što sam imala toliko teškoća da pronađem to “obično”, pokazuje koliko je filtrirana bila stvarnost.

Kiša nas čini pomalo melanholičnim, stvara stanje u kojem evidentiraš svoju stvarnost u odnosu na ono što se dešava izvan tebe. Nijedan takav emocionalni element prirode nije preveden u lično iskustvo, ali kiša se uvek koristila da pokaže kako revolucionarne snage “biju” kišu i sneg da izgrade državu. Svi filmovi koji prikazuju kišu u vreme komunizma prikazuju sukob sa kišom kao herojski čin: radnici ili proletarijati koji se bore da zaštite branu, dok kiša postaje neprijatelj, a čovek je postavljen nasuprot prirodi.

Kako si napravila izbor protagonista dokumentarca?

U dokumentarcu sam pozvala malo ljudi, iste generacije, rođene u 80-im, jer nisam želela da uključim starije istraživače koji dolaze sa već pripremljenim iskustvom. Dokumentarac je trebao da uključi ljude koji ne prave teoriju, koji imaju subjektivniji pristup proučavanju umetnosti. Htela sam protagoniste svoje generacije, koji su živeli vreme pre i posle pada komunizma. Bilo mi je važno da proverim da li smo i mi navikli da gledamo prošlost na način na koji su je gledali naši roditelji, opravdavajući je.

Kako je tekao proces prikupljanja materijala?

Lični arhivi iz tih godina snimani su od strane mog ujaka, koji je bio novinar na Albanskoj radio-televiziji (RTSH). Imao je prijatelja koji je posedovao osmomilimetarsku kameru. Tada su se snimci pravili kamerama od 16 i 18 mm. Tom kamerom, ujak je snimao porodične situacije, period kada moji roditelji nisu bili tu i kada sam živela sa bakom i dedom.

Kada smo prvi put pogledali te snimke, moj prvi osećaj bio je melanholičan, tužan. Porodica se brinula kako izgledamo na snimcima, jer nismo bili “viša klasa”. I danas mi kažu: “Zašto si objavila te snimke, ne izgledamo lepo”. To je neki drugi tip kompleksa. Ja pričam o duhovnim odnosima, ljudi govore o izgledu. Tako shvatiš koliko je albansko društvo udaljeno u percepciji prošlosti – ne vidi šta se dogodilo duhu, već šta se dogodilo izgledu.

Kada sam ušla u svet filma, rekla sam sebi da će možda jednog dana ti arhivski materijali postati film. Znala sam ih napamet, bio je to arhiv proučen za mene.

Kada je otvoren konkurs za sredstva Švajcarskog kulturnog fonda (SCF) u Albaniji, imala sam sumnje oko prijave, ali dobila sam pozitivan odgovor. Nakon toga sam kontaktirala Državni centralni filmski arhiv (AQSHF) za korišćenje njihovih materijala, i njihov pristup istraživanju bio je vrlo dobar. Ograničen budžet me je naterao da izaberem određene materijale i delimično platim iz ličnih sredstava. Inače, istraživanje materijala bio je strastven proces.

Koliko je realan bio socijalistički realizam, s obzirom na to da su umetnici stvarali umetnost u skladu sa stvarnošću koju su poznavali, odnosno komunističkom stvarnošću? Možemo li reći da su oni izražavali ono što su osećali, ili ono što su morali da osećaju?

Fotografija: Scena iz filma “U socijalističkom raju (ne pada kiša)”

Umetnici su bili postavljeni u okolnosti koje je usmeravala država. Trudili su se da unutar tih granica koriste boje i forme, na način koji je donekle omogućavao prikazivanje subjektivnijeg pristupa. Nisu mogli da učine više od toga, inače bi završili u zatvoru.

Da li je postojala svest kod umetnika socijalističkog realizma o upotrebi boja, kako bi komunicirali sa različitim generacijama društva?

Apsolutno da. Umetnici su bili veoma osetljivi. Oni su te podsticali da stvari vidiš iz drugačije perspektive. Bila sam fascinirana umetnošću socijalističkog realizma upravo zato što sam osećala ove tendencije komunikacije.

Da li je bilo teško za tebe da dokumentuješ umetnički prelazak umetnika koje si uključila u dokumentarac – pre, tokom i posle perioda komunizma?

Nije bilo teško, jer pad komunizma predstavlja fazu koja te prirodno vodi ka promeni. To je bila moja dramaturška tačka, otvarala je novo poglavlje. Ali i tada sam unela svoj lični pristup. Za mene, činjenica da je komunizam pao nije značila da sada živimo u demokratskom društvu. Albanija je bila u ratu, ljudi su umirali. A ja sam pad komunizma posmatrala očima rata, a ne oslobođenja. Lični pristup i istorijski pristup u filmu stalno idu zajedno.

Kakav je bio odziv starijih generacija nakon prikazivanja filma?

Film je prvi put prikazan u AQSHF-u. Moj otac je bio na premijeri i izašao je sa suzama. Rekao mi je da je za njega ovo nešto što samo ja mogu da uradim tako dobro. Bilo je različitih reakcija od strane različitih ljudi. Zahvaljivali su mi se što sam filmu dala humaniji, a ne akademski pristup. Neko mi je rekao: “Zašto nisi napravila film samo kao ličnu priču?” Ali za mene je bilo važno da prikažem dva realiteta. Nisam živela samo u ličnom. To je postalo svojevrsni egzotizam – da se prave dokumentarci sa ličnim pričama. Za mene je bilo važno da pristupim oba, jer sam i sama bila podeljena. Za mene postoje dva realiteta: lični i kolektivni. Oni su svakako morali biti zajedno u filmu, jer je naše lično iskustvo suštinski i političko.

Šta film “U socijalističkom raju (ne pada kiša)” znači za tebe na ličnom nivou?

Ono što ja osećam jeste tuga. Plašim se da se stvari neće promeniti, da se neće izgovoriti niti priznati. Neki intelektualci koji su diktaturu iskusili na svojoj koži, poput Fatosa Lubonje, Maksa Vela ili oca Zefa Pllumija, objavili su svoja svedočanstva o dugim godinama provedenim u zatvoru. Taj proces katarze trebalo je da prođe celo albansko društvo. Ali sumnjam da će se to ikada desiti. Zato osećam izvesnu žal za prošlošću, jer je to prošlost koja boli.

A danas, čini se da smo nasledili osećaj straha da se suočimo sa istinom, da otvoreno izrazimo svoje sudove o političkom okruženju koje je Albanija stvorila, od pada komunizma pa sve do današnjih dana. Ljudi se boje da izraze svoje mišljenje, da ne bi ugrozili posao ili bili isključeni iz sistema. Osim različitih aktivista i nekih angažovanih intelektualaca koji pokušavaju da probude često uspavanu svest društva, čini se da će ova kolektivna trauma biti teško prevazići u procesu koji bi omogućio društvu da je prihvati i krene napred, ne dopuštajući ponavljanje onoga što se dogodilo u decenijama diktature.

Članak je skraćen i prilagođen radi jasnoće. Intervju je vođen na albanskom jeziku.