Davno uspostavljeno i široko priznato pravo na pristup informacijama ozbiljno je ograničeno u mnogim evropskim državama usled nepotpunog sprovođenja postojećeg zakona.

Za slučaj da ste propustili, ove godine se obeležava 250. godišnjica otkako je prvi zakon o transparentnosti usvojen, i to u Švedskoj 1766. Na prvi pogled, čini se da imamo dosta razloga za slavljenje u Evropi — svaka država na ovom kontinentu (osim Kipra i Luksemburga koji imaju nacrte zakona) sada ima zakon o transparentnosti koji pruža građanima pravo na pristup informacijama koje poseduje vlada.

Prodor zakona o transparentnosti u proteklih nekoliko decenija ne znači da je reč o privremenoj modi — važno je setiti se da je to osnovno ljudsko pravo koje priznaje Evropski sud za ljudska prava i druga međunarodna prava i međunarodni sudovi kao što je Međuamerički sud za ljudska prava i Komisija UN za ljudska prava.

Pristup informacijama je, između ostalog, instrument jer pomaže u tome da se olakša građanima da učestvuju u donošenju odluka i da traže odgovornost od nosilaca javnih funkcija, kao i da se bore protiv korupcije, brane građanske slobode i garantuju slobodu izražavanja. Pored toga što je reč o pravu svih, pristup informacijama je esencijalna alatka koja omogućuje novinarima i organizacijama civilnog društva da rade svoj posao kao neko ko nadgleda sprovođenje ljudskih prava u delo, što je deo svakog demokratskog društva.

Iako je mnogo toga postignuto i sve to će se slaviti ove godišnjice, važno je da evropske države nisu preterano zadovoljne, ali i ne zaostaju iza sveta u garantovanju ovog osnovnog ljudskog prava u zakonima i praksi. Nedavne reforme zakona o transparentnosti u Italiji i Grčkoj, na primer, trebalo bi pozdraviti, ali se i dalje pokazuje da postoji dugačak put pre nego što se dostignu međunarodni standardi.

U stvari, Srbija je nedavno ‘svrgnuta’ sa mesta nosioca najkvalitetnijeg zakona o pristupu informacijama. Zamenio ju je Meksiko koji je sada na vrhu svetskog Rejtinga za pravo na informacije (RTI) koji ocenjuje kvalitet zakonskih okvira o pristupu informacijama, a nakon nedavnih reformi meksičkog zakona o transparentnosti.

Samo dve druge evropske zemlje (Slovenija i Hrvatska) se nalaze u najboljih deset na svetu, a kada se gleda samo na Evropu, njih prate druge balkanske države koje, generalno, imaju bolje zakonske okvire o pristupu informacijama od svojih zapadnih evropskih suseda.

Međutim, bitno je zapamtiti da neke evropske zemlje sa starijim i slabijim zakonima jesu transparentnije na mnogo načina za razliku od onih koje imaju savremenije i snažnije zakonske okvire. Uzmite za primer Švedsku i Finsku — i jedna i druga imaju starije i slabije zakone od Azerbejdžana, ali su, bez ikakve sumnje, transparentnije od ove kavkaske nacije bogate naftom. Time se ne treba staviti u drugi plan činjenica da povrh Kipra i Luksemburga koji tek treba da usvoje zakone o transparentnosti, Austrija, Lihtenštajn i Nemačka bi trebalo da preprave svoje aktuelne okvire transparentnosti jer ove zemlje čame na dnu desetoro zemalja na listi RTI.

Iako je korisno upoređivati države i čini se da je to vredno radi ohrabrivanja pozitivnih reformi kod kreatora zakona, važno je da upitamo sebe: da li su građani u mogućnosti da upražnjavaju svoje pravo u praksi? Da li mogu da dobiju informacije koje im trebaju od državnih tela kako bi učestvovali u procesu donošenja odluka, kako bi zahtevali odgovornost od javnih zvaničnika, ili da saznaju kako i zašto se odluke donose?

Pristup odbijen

Nedavno istraživanje Ekses info Juropa (Access Info Europe) i partnerskih organizacija je došlo do nalaza da postoji ozbiljan nedostatak transparentnosti kada treba da se sazna kako vlade u Evropi donose odluke.

Istraživanje o procesima donošenja odluka zaključuje da 60 odsto ključnih informacija u vezi sa donošenjem odluka nije dostupno u evropskoj javnosti. Nedovoljno informacija je dostupno i tek se mali broj njih objavi zahvaljujući zakonima u tim državama, uprkos evropskim zakonskim okvirima koji, u teoriji, dozvoljavaju pristup informacijama u vezi sa procesima donošenja odluka, a kao što su beleške sa sastanaka ili dokumenti koje podnose lobisti.

Nisu samo visokoprofilni slučajevi, kao što su pregovori o TTIP-u ili drugi sporazumi o slobodnoj trgovini, ti kojima fali transparentnost. Naše istraživanje je pokazalo da je gotovo nemoguće dobiti informacije od kreatora zakona u Evropi i na nacionalnom nivou, a koji se tiču lobiranja za procese koji su tehničke prirode, kao što je označivanje prehrambenih proizvoda (u ovom slučaju, od strane industrije šećera u Španiji i u EU), zbog izuzetaka u pristupu ili zbog toga što se informacije, prosto, nisu čuvale ni na koji način i zato se gube ili ne beleže.

Kada ključne informacije o politikama i zakonodavstvu nisu dostupne javnosti, time se ometa učešće i nadgledanje od strane javnosti u procesima donošenja odluka.

Slučaj označivanja hrane nije samo izolovani primer — nije nam odobren pristup polovini traženih informacija u 12 evropskih zemalja u kojima smo sprovodili istraživanje, a u mnogim slučajevima je došlo do zloupotrebe korišćenja određenih izuzetaka, kao što je zaštita privatnosti kada je reč o vladi i javnim zvaničnima, ili prosto zato što ove ključne informacije nisu postojale.

Pronašli smo pozitivne slučajeve pristupa beleškama sa sastanaka, prepiskama i/ili dokumentima koje su podneli lobisti — u Irskoj je objavljeno 2,5 megabajta o interakciji sa industrijom duvana, a u UK smo dobili ručno pisane beleške britanskih zvaničnika sa sastanaka u Briselu koji treba da revidiraju pravila o transparentnosti u EU.

Ipak, još posla treba da se obavi.

Vlade širom Evrope moraju ozbiljno da shvate svoju dužnost da dokumentuju informacije u vezi sa procesima donošenja odluka; oni bi trebalo da suze prostor primene izuzetaka u pristupu i uvek treba da uzmu u obzir bilo kakve informacije od javnog značaja koje su u potpunosti (ili delimično) objavljene. Proaktivna publikacija informacija u vezi sa procesom donošenja odluka je i dalje ključna, kao što je vrlo značajno smanjiti vreme koje je potrebno da bi informacije postale dostupne javnosti.

Na kraju, vrlo je važno da se evropski narodi pozabave ograničenjima svojih aktuelnih zakonskih okvira i da se usklade sa evropskim i međunarodnim standardima, kao što je Konvencija Saveta Evrope o pristupu zvaničnim dokumentima koju je potpisalo i ratifikovalo tek devet od 47 članica Saveta.

Evropi je trebalo 250 godina, od prvog zakona o transparentnosti, da bi došla do ovde — u smislu prava na pristup informacijama. Time se još više daj na značaju vladama da obezbede da se pravo na pristup informacijama upražnjava ne samo na papiru, već i u praksi.

Ovaj članak je prvobitno napisan za Osservatorio Balcani e Caucaso kao deo projekta Evropskog centra za slobodu štampe i medija (ECPMF), koji je sufinansirala Evropska komisija. K2.0 je projektni partner ECPMF-a i ponovo je objavilo ovaj članak uz dozvolu. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost projekta i ne može se smatrati da odražava stavove Evropske unije.