Ilir Boka je bio na putu da poseti prijatelje u Albaniji, kada ga je granična policija zaustavila 18. januara ove godine.

Poteru za četrdesettrogodišnjakom izdao je suhorečki ogranak Osnovnog suda u Prizrenu, a u vezi sa neplaćenom kaznom u iznosu od 800 evra. Kazna je izdata 4. juna 2015. nakon što je Ilira uhvatila gorska služba dok je sekao drveće na lokaciji neka četiri kilometra udaljeno od svog sela Grejčevca.

Ilir izdržava šestočlanu porodicu, uključujući suprugu, majku i troje dece, nezakonito krčeći šumu i prodajući drva. Iako je seča u javnim šumama zabranjena Zakonom o šumama na Kosovu i sankcioniše se novčanom kaznom pod članom 36, Ilir smatra da nema mnogo izbora.

Porodica Boka živi u kamenoj kućici u planinskom selu, 16 kilometara daleko od Suve Reke. Grejčevce ima samo 50 domaćinstava i mnogi stanovnici su ga već napustili, u potrazi za boljim životom negde drugde. Posao u Suvoj Reci je teško naći, zbog čega je siromaštvo realnost mnogih porodica koje tamo žive.

“Šta drugo možete da uradite u ovom našem seocetu na vrhu planine?” upitao je.

Ilir kaže da se trudio da izbegne ilegalnu seču državne šume. Godine 2017, kada su bespovratna sredstva dodeljivana u Suvoj Reci za kupovinu krava muzara za 60 poljoprivrednika, Ilir kaže da je otišao u Opštinu i zatražio pomoć i dvije krave.

“U Opštini su mi kazali, ‘vi obezbedite pet krava, mi ćemo vam dati još pet’”, rekao je. “Gde da nađem pet krava?”

Ilir Boka, 43 godine, jedan je od mnogih koji žive siromašno, a koji su primorani da idu u zatvor jer nisu mogli da plate novčanu kaznu za manje prekršaje počinjene iz preke potrebe. Fotografija: Haljim Kafedžoli (Halim Kafexholli).

Službenik za komunikaciju sa javnošću u Opštini Suva Reka, Rešat Rešitaj (Reshat Reshitaj), kaže da je Opština primila usmeni zahtev, ali nije mogla da odobri isti jer se u kriterijumima Ministarstva poljoprivrede za direktne grantove poljoprivrednicima u okviru Programa direktnih isplata, odsek 6.3, navodi da aplikant mora da poseduje pet krava kako bi dobio sredstva za dodatne krave.

Porodicu Boka državne vlasti smatraju porodicom koja se nalazi u siromaštvu. Oni primaju socijalnu pomoć od 120 evra mesečno, jer niko u ovoj porodici zvanično nema posao, dok je najmlađe dete, Ilirov sin, mlađe od pet godina.

Enver Beriša (Berisha), koordinator za socijalnu pomoć u Centru za socijalni rad u Suvoj Reci, kaže da porodica Boka, čak i pored državne pomoći, živi u ekstremnom siromaštvu.

“Razumljivo je da pomoć koju dobijaju nije dovoljna”, rekao je. “Mnogi napuštaju selo. Većina onih koji ostanu prima socijalnu pomoć.”

Ilir kaže da želi da radi, ne da prosi, te da državne vlasti ne pomažu u tim naporima. “Vlasti dođu do moje kuće samo kada je vreme glasanja”, rekao je.

Poput Ilira, četrdesetjednogodišnji Fljurim Krasnići (Flurim Krasniqi) iz sela Belaćevac, 12 kilometara od Mališeva, takođe je novčano kažnjen zbog ilegalne seče šuma. Fljurim je do 2016. nagomilao 2.000 evra neplaćenih kazni zbog krčenja državne šume.

On, uglavnom, seče drveće u vlasništvu države oko planina Beriša i koristi drvo sa sagorevanje krečnjaka kako bi proizveo tečni kreč koji se koristi za krečenje zidova stambenih zgrada.

Iako je to način da Fljurim izdržava sebe i svoju osmočlanu porodicu, postoje i ekološke implikacije ovakvog delovanja.

“To u znatnoj meri doprinosi povećanju efekta staklene bašte, odnosno proizvodnji ugljen-dioksida”, kaže Afrin Hoti, službenik Agencije za zaštitu životne sredine Kosova. Ova agencija smatra da to predstavlja kršenje Zakona o zaštiti vazduha od zagađenja, iako priznaje da nisu napravili nikakva merenja zagađenosti koju ovakva aktivnosti izaziva na Kosovu.

Tokom procesa jednog topljenja, gde se proizvede 3.000 litara tečnog kreča, Fljurim mora da izvadi kreč u brdskim predelima, kao i 15 do 20 kubnih metara drva za neophodno gorivo. Potrebna je i topionica kreča u podnožju brda pokrivenog grmljem.

Fljurim je izgradio svoju topionicu duboku tri metra i široku četiri metra u podnožju planine Gradina, kako je poznata planina na kojoj leži selo Belaćevac. Čim se upali, vatra ne sme da prestane i temperaturi se ne sme omogućiti da padne. Fljurim kaže da jednom mesečno pali topionicu i da zarađuje maksimum od 300 evra po paljenju.

Fljurim Krasnići je kažnjen na 100 dana u zatvoru zato što nije uspeo da plati kaznu od 2.000 evra. Fotografija: Haljim Kafedžoli.

Novembra meseca, jedan kubni metar drva u Mališevu prodavan je za 40-45 evra, što je iznos koji Fljurim ne može sebi da priušti. Sve do prvih nekoliko godina posle rata 1999, proizvodnja kreča bila je glavna privredna aktivnost stanovnika Belaćevca, ali je Fljurim sada jedina osoba koja aktivno nastavlja svoj rad u ovom selu.

Aprila ove godine, Inspektorat rada Opštine Mališevo zaustavio je Fljurimovu proizvodnju kreča usled nezakonite seče šuma. Dok je prisustvovao inspekciji, gradonačelnik Mališeva Ragip Begaj obećao je da će svima onima koji životno zavise od ovog zanata biti ponuđene poljoprivredne subvencije za kupovinu štala ili staklenika.

Ipak, prema Fljurimovim rečima, Opština nije otada učinila ništa da ispuni to obećanje, pa nije imao drugu opciju nego da nastavi svoj rad.

Artan Paćarizi (Paçarizi), službenik za informisanje javnosti u Opštini Mališevo, kaže da mnogi proizvođači kreča, uprkos tome što su im ponuđene poljoprivredne subvencije, ne žele da napuste svoj zanat. “Ovi ljudi imaju dugu tradiciju u ovome i teško im je da počnu da se bave nečim drugim”, rekao je.

Opština nema preciznu statistiku o broju ljudi koji se bave proizvodnjom kreča, ali Paćarizi kaže da se to najviše praktikuje u selima Novo Selo, Guncat i Belaćevac.

Kada je reč o seči šuma, Ilir i Fljurim su daleko od toga da su jedini koji učestvuju u ovoj ilegalnoj praksi na Kosovu. Prema podacima koje je K2.0 skupilo iz Jedinice Sudskog saveta Kosova za statistiku, tokom 2017. i u prva tri kvartala 2018, ukupno je prijavljeno 4.332 slučaja ilegalne seče šuma, od kojih je 2.617 nerešeno, dok je 585 novčanih kazni i 49 zatvorskih kazni izrečeno.

Samo u Opštini Mališevo, u prva tri kvartala 2018, 53 slučaja krađe šume dovedeno je na sud, od kojih presude u 36 slučajeva tek treba da budu izrečene.

Ono što Ilir i Fljurim imaju zajedničko, pored seče šuma za drvo, jeste da su obojica morali da odsluže zatvorske kazne utvrđene za slučajeve neplaćanja novčanih kazni, jer nisu imali novca da ih plate.

Sa istim ishodom suočili su se brojni prestupnici koji, pod članom 46, stavom 3 Krivičnog zakonika Kosova, mogu da zamene novčanu kaznu zatvorskom kaznom ako nemaju finansijska sredstva da plate; taj izostanak finansijske sigurnosti jeste ono što je često dovodilo do toga da se ovo krivično delo počini.

Prema statistikama Sudskog saveta Kosova, 852 novčanih kazni je prošle godine zamenjeno za zatvorsku kaznu.

Od siromaštva do zatvora

Avgusta 2016, nakon isteka roka 27. jula za plaćanje kazne, policija je otišla u Fljurimov dom da bi ga privela i dovela u stanicu, gde mu je predstavljena sledeća mogućnost: plati kaznu ili ideš u zatvor.

“‘Da li znate sa čime radim?’ upitao sam ih. ‘Sa krečom! Meni je 2.000 evra ogromna suma, čak nezamisliva’”, rekao je.

Kako nije bio u mogućnosti da dođe do novca, Fljurim je bio primoran da odsluži zatvorsku kaznu.

Koja mu je kazna za to što nije platio novčanu? Sto dana u zatvoru u Popravnom centru u Lipljanu.

“Ne znam da li nas je bilo osmoro ili desetoro [u zatvorskoj ćeliji], jer su neki dovođeni, a drugi odvođeni”, kaže Fljurim. “Životni uslovi su bili gadni, bilo je vrlo prljavo, toalet je užasno smrdeo, higijenski uslovi bili su katastrofalni.”

Petnaest dana kasnije, Fljurim više nije mogao da izdrži i stupio je u kontakt sa prijateljima iz Slovenije koji su bili u mogućnosti da mu ustupe 1.700 evra da plati ostatak kazne kako bi mogao da izađe iz zatvora i da pobegne od takvih uslova života.

Direktor Popravnog centra u Lipljanu, Arif Beća (Beqa), kaže da nije bilo žalbi zatvorenika i da su higijenski uslovi sada na višem nivou. Dodaje da je u novembru 2018. samo jedan zatvorenik služio zatvorsku kaznu u ovom centru usled neplaćanja novčane kazne.

Minimalne standarde za tretman zatvorenika utvrdile su Ujedinjene nacije, gde se navodi da bi smeštaj zatvorenika trebalo da zadovolji njihove zdravstvene potrebe, sa posebnim osvrtom na ventilaciju, grejanje i minimum prostora po zatvoreniku, kao i sanitarnu infrastrukturu. Kosovski Zakon o izvršenju krivičnih sankcija predviđa ove principe, gde član 36 potvrđuje da svaki zatvorenik treba da ima minimum od četiri kvadratna metra u zajedničkoj ćeliji ili osam kvadratnih metara u zasebnoj ćeliji.

Jeton Kabaši, portparol Popravne službe Kosova (PSK), koja upravlja svim popravnim centrima u državi, kaže da ćelije u Lipljanu imaju 12,5 kvadratnih metara za maksimum dve osobe i 35 kvadratnih metara za maksimum od četiri do pet osoba.

Uprkos propisima na snazi, bilo je izveštaja o pretrpanosti i podstandardnim uslovima u drugim zatvorima na Kosovu.

U svom godišnjem izveštaju za 2017, Nacionalni preventivni mehanizam protiv mučenja (NPM), koji postoji u okviru Kancelarije ombudsmana, navodi da Pritvorski centar u Prizrenu ima problem pretrpanosti i nedovoljnih smeštajnih kapaciteta. “Tokom posete, tvrđeno je da su u nekim ćelijama, usled manjka prostora, neki zatvorenici i osuđenici spavali na podu, na starim dušecima i bez dovoljnog broja pokrivača”, navodi se u izveštaju.

Centar ima kapacitet od 92 zatvorenika, dok je tamo tokom posete NPM-a bilo smešteno 100 osoba. Izveštaj navodi da su nedostajali čaršavi, pokrivači i toaletni papir. Ovim zatvorenicima je dozvoljeno da prime ovaj materijal od članova porodice.

Šćipe Malja (Shqipe Mala), direktorka NPM-a, kaže da je Pritvorski centar u Prizrenu ponudio opravdanje za to da su sami zatvorenici zahtevali da ne budu smešteni negde drugde. “Njima je draže da spavaju na dušecima i da budu bliže članovima porodice”, kaže da im je tako rečeno.

Generalno gledano, Malja kaže da ne misli da postoji pretrpanost u zatvorima.

Takvo mišljenje ima i zamenik direktora PSK-a Rasim Seljmani (Selmani), koji kaže da je pretrpanost problem iz prošlosti.

Zamenik direktora Popravne službe Kosova Rasim Seljmani kaže da manjak osoblja i ograničenost prostora ponekad sprečavaju zatvorenike u pritvorskim centrima da budu razdvojeno smešteni, a na osnovu težine krivičnog dela koje su počinili. Fotografija: Haljim Kafedžoli.

Prema navodima PSK-a, zatvori na Kosovu imaju ukupni kapacitet od oko 2.500 zatvorenika. U međuvremenu, avgusta ove godine, samo su 1.532 osobe tamo zadržane.

Fatmire Haljiti (Haliti), advokatica Rehabilitacionog centra Kosova za žrtve mučenja (KRCT), kaže da se u brojnim centrima, kao što su pritvorski centri u Prištini i Gnjilanu, prostor uopšte ne koristi u nekim slučajevima, a da se samo do 30 odsto koristi u nekim drugim slučajevima, usled malog broja osoblja.

Organizacije za nadzor rada više kritikuju kada je reč o higijeni u zatvorima i drugim životnim uslovima. Malja kaže da se neki objekti, kao što su Pritvorski centar u Prizrenu i najpoznatiji kosovski popravni centar u Dubravi, suočavaju sa ovim problemima češće nego drugi, iako se situacija popravila od 2010, kada je sve počelo da bude predmet sve učestalijeg nadzora. NPM je prošle godine preporučio da se Pritvorski centar u Prizrenu renovira.

Pored toga, KRCT je 2017. publikovao izveštaj o ljudskim pravima u popravnim ustanovama, gde se kao “veoma ozbiljni” opisuju problemi u jednom bloku u Popravnom centru Dubrava.

Neki nedostaci izlistani u izveštaju obuhvataju “oštećene i vrlo stare dušeke, vrlo nizak nivo higijene i nepostojanje zatvorskih uniformi”.

Ipak, Malja kaže da se uslovi u zatvorima na Kosovu drastično razlikuju od mesta do mesta.

“Ako postoji najgori zatvor na Kosovu, onaj u Dubravi, postoji i najbolji zatvor, a to je onaj u Smrekovnici [u blizini Vučitrna]”, kaže Malja.

Šćipe Malja, direktorka Nacionalnog preventivnog mehanizma protiv mučenja, koji postoji u Kancelariji ombudsmana, kaže da se životni uslovi razlikuju od zatvora do zatvora. Fotografija: Haljim Kafedžoli.

Variranje uslova je značajno za one pojedince koji su primorani da zamene neplaćene račune za služenje zatvorske kazne.

Seljmani kaže da su oni pojedinci koji kompenzuju novčanu kaznu zatvorskom kaznom uglavnom smešteni u najbližim centrima. Ipak, usled ograničenog prostora, moguće je poslati ih u druge opredeljene blokove, posebno u Dubravi i Smrekovnici.

Prema rečima direktora Popravnog centra Dubrava, Jetona Memetaja, oko stotinu ljudi koji izmiruju svoje neplaćene kazne boravkom u zatvoru bivaju primljeni svake godine. Avgusta 2018. bilo je 20 takvih zatvorenika u Dubravi.

U međuvremenu u Smrekovnici, od septembra 2018, oko 50 osoba je izmirilo neplaćene kazne boravkom u zatvoru, a prema podacima koje je K2.0 dobilo iz ove ustanove; u septembru je bilo 22 takvih zatvorenika.

Zamenik direktora Popravnog centra Smrekovnica, Muharem (Muharrem) Bajrami, kaže da svi zatvorenici, bez obzira na prestupe koje su počinili, rade zajedno u dvorištu od 7 ujutru do 8 uveče, dok se noću zatvorenici svrstavaju i razdvajaju u skladu sa svojim prestupima.

Ipak, kako se o Smrekovnici generalno govori kao o pozitivnom primeru, advokatica Haljiti iz KRCT-a primećuje da “Smrekovnica ne rešava problem osuđenika za manje prekršaje, jer se ne šalju svi tamo”.

Fizičke posledice zbog vremena provedenog u zatvoru

Za razliku od Fljurima Krasnićija, mnogi od onih koji se nađu u zatvoru nemaju način da pozajme novac za svoju slobodu.

Ilira Boku je policija ispratila sa albanske granice do Osnovnog suda u Suvoj Reci, gde mu je rečeno da može da plati kaznu od 800 evra u ratama. Ipak, ni to nije bilo izvodljivo imajući u vidu njegovu finansijsku situaciju. Kako nije mogao da obeća da će platiti kaznu, presuda je preinačena u 40 dana zatvora.

Istoga dana, Ilir je poslat u Pritvorski centar Prizren. Dodeljeno mu je Krilo C, ćelija 4, sa troje drugih osuđenika koji su tamo već boravili.

“Bila je moja nesreća da sam otišao tamo zimi, jer bi zahladnilo, posebno noću”, kaže Ilir. “Bilo je neke iznošene ćebadi, nekih starih kreveta.”

Pored životnih uslova, Ilir se suočavao sa ozbiljnijim pretnjama. Kaže da ga drugi zatvorenici provociraju i šikaniraju, oni koji su, po njegovom mišljenju, tamo završili zbog težih prestupa. “‘Ne ispuštajte sapun i nemojte posle da kažete nisam znao’, govorili su mi”, kaže on.

Standardna minimalna pravila Ujedinjenih nacija za tretman zatvorenika obavezuju na razdvajanje zatvorenika na osnovu različitih uslova, kao što je težina prestupa, te kaže da bi oni koji borave unutra usled neplaćenog duga trebalo da se drže odvojeno od onih koji su osuđeni na zatvor zbog krivičnog dela.

Pod članom 33 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kada se osuđenik smesti u popravnu ustanovu, moraju se uzeti u obzir godine osobe, vrsta i težina prestupa, istorijat osuđivanja osobe, fizičko i mentalno zdravlje, kao i drugi faktori.

Kada ih je K2.0 upitalo, PSK nije pojasnio za koje su prestupe zatvorenici u Ilirovoj ćeliji osuđeni, gde portparol Kabaši kaže da se to ne može učiniti bez pristanka strana i suda. PSK ne vidi smeštanje Ilira u prizrenski zatvor kao kršenje gorepomenutog zakona i kaže da nijedna žalba nije primljena.

“Nije bilo problema ili izveštaja o nepravilnostima”, kaže Kabaši. “Sve dok se ne objavi izveštaj, [Ilirove izjave] predstavljaju puke tvrdnje.”

Ipak, Ilirova tvrdnja o pomešanosti sa osuđenicima osuđenim za mnogo ozbiljnija dela nije izolovani slučaj.

Drugom bivšom zatvoreniku, dvadesetdevetogodišnjem Kujtimu Krasnićiju (Krasniqi) iz mališevske opštine, izrečena je novčana kazna od 205 evra u julu 2013. zbog prekoračenja brzine dok su se vozili kući njegovim Opel kadetom (Open Kadett) iz 1985; građevinski radnik, koji izdržava petočlanu porodicu, nije mogao da priušti plaćanje kazne, pa je, umesto toga, osuđen na 20 dana u Popravnom centru Lipljan u maju 2016.

To je tada bilo dozvoljeno, ali pod Zakonom o prekršajima, koji je stupio na snagu januara 2017. i počeo potpuno da se primenjuje ove godine, neplaćene kazne za prekršaje poput saobraćajnih trebalo bi kompenzovati kroz zaplenu imovine.

Kujtim Krasnići je zatvoren nakon što nije platio kaznu za saobraćajni prekršaj. Dok je bio u zatvoru, kaže da su ga žiletom napali drugovi iz zatvorske ćelije. Fotografija: Haljim Kafedžoli.

To je bio prvi put da je Kujtim završio u zatvoru, ali mu je ostao fizički podsetnik na taj boravak.

Jedne noći, dok je spavao, kaže da su ga napala dva ili tri zatvorenika s kojima deli ćeliju.

“Posekli su me bikom [žiletom], napravili su mi ožiljke na celim leđima”, rekao je. “Govorili su mi, ‘on nije ovde zato što je dobar čovek; nije tu zbog saobraćajnog prekršaja; ko zna šta je uradio, a nije nam ispričao’.”

Kujtimovi roditelji kažu da je njihov sin izašao iz zatvora sa ožiljcima i povredama na leđima.

Arif Beća iz Popravnog centra Lipljan kaže da nikada nisu primili molbu od Kujtima, iako službenici ovog centra ne negiraju mogućnost da su se ti događaji desili.

Haljiti iz KRCT-a, s druge strane, kaže da njen centar stalno prima žalbe od onih koji završe u zatvoru zbog kazni, a žale se na neprikladni smeštaj.

“Ova kategorija [pritvorenika] često se smešta sa osuđenicima [osuđenim] za ozbiljnija krivična dela i sa dužim kaznama”, kaže Haljiti. “Ipak, postoje žalbe onih koji duže ostaju u zatvoru, tvrdeći da dolazak onih sa kraćim boravkom prekida njihovu rutinu.”

Problem sa razdvajanjem se širi i na pitanja koja ne dotiču one koji završe u zatvoru zbog kazni, a prema rečima službenika Inspektorata za popravnu službu Kosova.

Glavni inspektor Iljber Topali (Ylber Topalli) kaže da, uprkos pokušajima da se odvoje zatvorenici sa velikim razlikama u kaznama, to je nemoguće učiniti u 100 odsto slučajva. Kaže da se ovaj problem javlja zbog manjka prostora ukoliko smeštaj zavisi od prekršaja a ne od ukupnog broja zatvorenika, jer ne postoji čak ni ravnomerna distribucija raznih vrsta prekršaja.

Mnogo više ljudi bi završilo u popravnim centrima da bi isplatili kazne da Zakon o prekršajima nije skoro uveden.

Mustafa Seljimi (Selimi), sudija u Odeljenju za prekršaje Osnovnog suda u Prištini, smatra da je zamena zatvorske kazne za zaplenu imovine “veliko zlo”. Prema Seljimijevim rečima, da li će platiti ili neće platiti kaznu slobodna je volja građanina.

“Zakon je rezultirao stvaranjem haotične situacije u pogledu javnog reda i mira”, rekao je. Sudija Seljimi smatra da bi služenje zatvorske kazne za manje prekršaje trebalo ponovo uspostaviti.

Ipak, takva situacija imala je ozbiljne posledice u prošlosti.

Septembra 2014, nakon što nije platio saobraćajnu novčanu kaznu od 400 evra, glogovački ogranak Osnovnog suda u Prištini osudio je mladića na služenje kazne od 20 dana u Popravnom centru Dubrava.

Posle samo dva dana u zatvoru, mladića su seksualno zlostavljali drugovi iz ćelije; ostale četiri osobe u njegovoj ćeliji osuđene su za krivična dela zbog kojih im je izrečena zatvorska kazna između tri i 17 godina.

“Osoblje iz smena tvrdi da je žrtva iznesena na ćebetu od strane nekih osuđenika i članova osoblja, pa da je onda poslata u bolnicu ove institucije”, stoji u saopštenju KRCT-a za medije koje je objavljeno nekoliko dana posle ovog incidenta. “Nakon pregleda, žrtva je, po preporuci doktora, poslata u Regionalnu bolnicu u Peći.”

Mladić se kasnije ispovedio u televizijskoj emisiji Betimi për Drejtësi, gde je rekao da je, čim je počelo zlostavljanje od osuđenika, zatražio od službenog lica da ga skloni iz te prostorije.

“Službenik mi je rekao, ‘šale se oni’”, kazao je ovaj mladić na snimku. “Kasnije, kada se smračilo i kada nijedan službenik nije mogao da čuje, jedan [zatvorenik] je klimnuo glavom da bi signalizirao drugome. Jedan je ustao i uhvatio kvaku od vrata, drugi je… mene prevrnuo i bacio se na mene, počeo je da me skida… ja sam počeo da vičem, usta mi je zatvorio svojom rukom.”

Glavni inspektor Topali kaže da su u ovom slučaju institucije slabo reagovale. Prema Topalijevim rečima, razlog za to bi mogao da bude taj da je osuđenik stigao u večernje sate, ali nikoga inače ne primaju u pet popodne, pa se napad kojim je hospitalizovan mladić desio dva dana nakon njegovog dolaska.

Topali kaže da su privremene mere suspenzije preduzete protiv tri zatvorska čuvara, kao i mere protiv počinilaca koji su premešteni u druga odeljenja. “Jedan je otišao direktno u Zatvor visoke bezbednosti”, kazao je. “Tamo je počinio samoubistvo kada je shvatio da su preduzete procedure za jedan drugi njegov prestup.”

Portparol Osnovnog tužilaštva u Peći saopštio je za K2.0 da je muškarac optužen za silovanje preminuo u Zatvoru visoke bezbednosti u Duzu, u blizini Podujeva; istovremeno, troje drugih uhapšenih optuženi su zato što nisu prijavili krivično delo. Portparol Osnovnog suda u Peći izjavio je za K2.0 da su tri osobe optužene za neprijavljivanje zločina kažnjene šestomesečnim zatvorskim kaznama od strane suda.

U saopštenju za medije iz 2014, KRCT je rekao da bi takvi slučajevi mogli da budu sprečeni kada bi osnovni kriterijum za smeštaj osuđenima bio preispitan. “KRCT je čak i ranije izveštavao o neprikladnom smeštanju osuđenika u popravnim institucijama, posebno u Dubravi, gde se ne poštuje osnovni kriterijum, poput prirode i težine prekršaja, visine kazne, itd.”

Žrtva trenutno traži odštetu od Popravnog centra Dubrava pred Osnovnim sudom u Prištini. Advokatica KRCT-a Haljiti, koja zastupa žrtvu, kaže da je nezakonito smešten u ćeliju sa recidivistima — onima koji su služili više zatvorskih kazni. “Zbog kazne od 400 evra vidite koliko je problema i komplikacija stvoreno u životu žrtve”, rekla je.

Malja iz NPM-a je saglasna sa time. “Celo osoblje koje upravlja centrom trebalo je da bude otpušteno zbog ovog slučaja, uključujući direktora Popravnog centra”, kaže Malja.

Međutim, direktor Memetaj, koji se nije na položaju nalazio u vreme incidenta, kaže da očekuje konačnu sudsku odluku Osnovnog suda u Prištini, uključujući bilo koju presudu o dodatnim merama suspenzije za čuvare. “Nisam dobro informisan, ali se čini da tamo nema ničega; čini se da je [žrtva] to simulirala”, rekao je.

Portparol Osnovnog suda u Peći izjavio je za K2.0 da sud ima još tri slučaja koji obuhvataju silovanje u Popravnom centru Dubrava, a koja čekaju suđenje iz proteklih godina, dok su prihvatili i jedan novi slučaj u 2018. (od septembra).

Popravna služba Kosova nije dozvolila osoblju K2.0 da poseti bilo koga ko se u zatvoru nalazi zbog neplaćene kazne, u bilo kom popravnom centru u zemlji, a usled toga što su zatvorenici sami odbili da se sastanu sa nama.

Alternativne mere se retko kada koriste

Uprkos problemima koji se javljaju zbog zamene novčanih za zatvorske kazne, kako kod pojedinaca, tako i u institucijama, alternative su već dostupne u postojećem zakonodavnom okviru Kosova.

Krivični zakonik (član 46, stav 5) omogućuje zamenu kazne radom u zajednici do 240 sati, umesto zatvorske kazne. Manje zatvorske kazne do šest meseci mogu da budu zamenjene za rad u zajednici na isti način (član 48).

Kazna obavljanja rada u zajednici, kao što je čišćenje ulica, parkova, vođenje brige o starijima i drugi angažmani, primenjuje se uz pristanak osuđenih lica i predstavlja blažu kaznenu meru u poređenju sa zatvorom. Međutim, to se retko kada primenjuje na Kosovu.

Prema podacima Sudskog saveta Kosova, 73 slučaja je rešeno 2017. kroz obavljanje rada u zajednici. Probaciona služba Kosova, koja je nadležna za sprovođenje ovih odluka, kaže da je u prvoj polovini 2018. bilo ukupno 32 slučaja zamene novčanih kazni za rad u zajednici, dok je 71 slučaj sa zatvorskim kaznama zamenjen na isti način.

Portparolka prištinskog Osnovnog suda, Mirljinda Gaši (Mirlinda Gashi), kaže da je diskreciono pravo suda da li da zameni kaznu radom u zajednici ili zatvorom.

“Ukoliko se, na osnovu okolnosti nekog slučaja, utvrdi da je kaznena svrha bolje ispunjena zamenom kazne za rad u zajednici, onda sud to čini ex officio”, kaže Gaši. “Međutim, ova odredba nije imperativ, već samo mogućnost.”

Čim sud odluči o radu u zajednici, Probaciona služba odlučuje o vrsti rada i mestu gde će ga obavljati osuđena osoba.

Probaciona služba Kosova ima sporazume sa institucijama kao što su javne usluge i hitne službe, opštinske biblioteke, centri za stručno osposobljavanje, regionalne kompanije za prikupljanje otpada, vodosnabdevanje i sanitariju, sportski centri i druge institucije. Rad bi trebalo sprovesti pod nadzorom Probacione službe i u okviru perioda koji odredi sud.

Međutim, prema rečima bivših zatvorenika koje je K2.0 intervjuisalo, relevantni sudovi nisu preporučivali ovu alternativu.

“Nisam ni znao da postoji takva mogućnost”, kaže Ilir.

Kujtim i Fljurim takođe kažu da nisu bili svesni sudske opcije da zamene svoje kazne radom u zajednici. Obojica kažu da bi radije obavljali koristan neplaćeni rad nego da idu u zatvor.

Fljorent (Florent) Spahija, pravni savetnik u nevladinoj organizaciji koja se bavi demokratskom odgovornošću, Kosovskom demokratskom institutu (KDI), smatra da bi kazna obavljanja rada u zajednici bila najbolji ishod u većini slučajeva, jer bi osuđenici to koristili da bi se resocijalizovali, mogle bi da im se pojave prilike za zaposlenje, a država istovremeno dobija neplaćeni rad.

Spahija preporučuje da Sudski savet Kosova pokrene pitanje kroz cirkular. On smatra da izbor ne bi trebalo da zavisi od volje osuđenika, već bi trebalo o tome da se odluči putem sudskog naloga. “Ako bi se član 46, stav 5 [Krivičnog zakonika, u vezi sa radom u zajednici] primenjivao, stope žalbe bile bi niže, pa bi se državni poslovi glatkije obavljali”, rekao je.

KRCT je saglasan sa time da bi u kosovskom kontekstu rad u zajednici bio humaniji i prikladniji jer, prema podacima ove organizacije, 15 odsto zatvorenih osuđenika na Kosovu služi kratkotrajne kazne.

Alternativne mere poput rada u zajednici već igraju još važniju ulogu u krivičnopravnim sistemima mnogih zapadnoevropskih zemalja.

Advokatica KRCT Haljiti kaže da Nemačka, na primer, obično šalje osuđenike, posebno one koji služe kazne kraće od devet meseci, na resocijalizaciju, terapiju i alternativne radove. “Da ne govorimo o skandinavskim zemljama, gde zatvaraju [klasične] zatvore”, rekla je.

U Švajcarskoj, na osnovu dokumenta Savezne kancelarije pravde, koji služi da bi se nadgledalo izvršenje kazni izrečenih za krivična dela, kratkotrajne zatvorske kazne se zamenjuju drugim merama, poput rada u zajednici.

Čak i u Sloveniji, prema slovu Krivičnog zakonika, kratkotrajne zatvorske kazne mogu se u mnogim slučajevima zameniti radom u zajednici.

‘Zatvori su izmišljeni za siromašne’

Uvođenje starateljskih kazni za ljude osuđene za manje prestupe takođe je skupoceno za državu.

Prema rečima službenika Popravne službe Kosova, držanje jednog zatvorenika na 24 sata košta državu 28 evra. To obuhvata svakodnevne obroke i piće, higijenski materijal i telefonske troškove. Posledično, mesečni troškovi za jednog osuđenika iznose 840 evra; isto onoliko koliko država potroši za sedam meseci socijalne pomoći koju prima šestočlana porodica Ilira Boke.

Ilirov četrdesetodnevni boravak u zatvoru košta državu Kosovo 1.120 evra; da je Fljurim završio u zatvoru zbog svih neplaćenih kazni, državni račun bi bio 2.800 evra.

Ako bi se 1.532 zatvorenika za koje PSK kaže da su zadržani avgusta uzmu kao pokazatelj za prosečan mesec, to onda znači da država troši oko 1,28 miliona evra mesečno na zatvorenike, bez uračunavanja medicinskih troškova.

KRCT kaže da se Kosovo nalazi na boljem položaju od država kao što su Mađarska, Rusija, Poljska, Albanija, Litvanija, Turska, Kazahstan, Moldavija i Ukrajina kada je reč o svakodnevnim troškovima po glavi zatvorenika.

Memetaj, iz Popravnog centra Dubrava, misli da je ovakva vrsta troškova problematična, jer se tako ne ostvaruje resocijalizacija, posebno ne u slučajevima kratkotrajnih zatvorskih kazni od 30 do 50 dana. Kako je boravak prekratak, on kaže da se resocijalizacija ne može ostvariti; zatvor, u ovim slučajevima, više predstavlja privremeno sredstvo.

Predsednik Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda (CDHRF) Bedžet Šalja (Behxhet Shala) kaže da je ovo pitanje bolje bilo regulisano u vreme Jugoslavije, jer su osuđenici često učestvovali u čišćenju gradova.

“Oni koji ne predstavljaju rizik ne bi trebalo da se drže u zatvorima”, kaže Šalja. “Zašto bi jeli i pili po ceo dan besplatno?”

Ove godine, sve do kraja avgusta, samo je Kancelarija za izvršenje kazni za krivična dela Osnovnog suda u Prištini procesuirala 1.149 slučajeva u kojima su novčane kazne zamenjene zatvorskim kaznama. Ipak, ni u jednom od ovih slučajeva sudski nalog za hapšenje počinioca nije sproveden u delo.

U mnogim ovim slučajevima, očajni socio-ekonomski uslovi primoravaju pojedince sa problemima, ljude koji žive u siromaštvu, da preuzmu odgovornost za krupnije nezakonite operacije.

Kada je gorska straža zaustavila Ilira i kasnije ga kaznila, on je radio za firmu za koju kaže da mu je plaćala 12 evra dnevno. Ipak, on je sudu rekao da je drva uzimao za sebe, pa tako i dalje odbija da otkrije naziv firme za koju je radio.

“Besmisleno je”, rekao je. “On [vlasnik kompanije] mi je našao posao.”

Pravni savetnik KDI-ja Spahija je godinama nadgledao mnoga sudska saslušanja, pa kaže da postoje brojni slučajevi poput Ilirovog, u kojima su radnici bili zatvarani zbog seče drveća dok su prikrivali veće nezakonite operacije u šumama.

“Desi se ponekad da sud nametne velike kazne za seču šuma, ali se zalaže za to da optuženici otkriju nazive kompanija kada se poseku velike količine”, rekao je.

Prema Spahijinim rečima, optuženici znaju da bi, ako obznane nazive kompanija, postali svedoci, pa bi shodno tome izgubili posao.

“Često sam nadgledao takve sesije, gde sudija ili tužilac navodi optuženika da otkrije naziv, ali on tvrdi da je sekao šumu za potrebe svog domaćinstva, čak i kada je u pitanju 20 kubnih metara drva u kamionu. To se često dešava”, objašnjava Spahija. “Prema tome, kaznu ne trpi samo kompanija, već i osoba koja je uhvaćena na delu. Ipak, zatvori su izmišljeni za siromašne, a ne za one dobrostojeće!”

Posledice ne oseća samo pojedinac, već često i njegova porodica koja se oslanja na tu osobu da zaradi za osnovne troškove.

Dok se Ilir nalazio u Pritvorskom centru u Prizrenu, pored toga što nije primao nikakve prihode za tih 40 dana, socijalna pomoć za porodicu nije bila obezbeđena mesec dana jer niko sem njega nije bio ovlašćen da podigne mesečnu isplatu u Centru za socijalni rad u Suvoj Reci. To je informacija potvrđena u centru.

U Ilirovom odsustvu, njegova majka, supruga i deca morali su da se presele kod svojih rođaka. Naterani su da tamo odu ne samo zbog finansijskih poteškoća, već i zato što su se plašili da noću ostanu u svojoj kući okruženoj šumom.

Šalja iz CDHRF-a kritikuje pravosudni sistem na Kosovu zato što, kako kaže, oni sa “jakim vezama” mogu da se izvuku sa svojim nepočinstvima; Šalja posebno govori o slučaju bivšega gradonačelnika Kačanika, Džabira Žarkua (Xhabir Zharku), koji je uspeo da izbegne pravdu pobegavši u Švedsku nakon što je osuđen na tri godine zatvora zbog ilegalnog posedovanja oružja, kao i o slučaju bivše direktorke Pošte i telekomunikacija Kosova, Ljeme Đema (Leme Gjema), koja je pobegla u Srbiju nakon što je osuđena na trogodišnju kaznu zbog zloupotrebe položaja i potpisivanja štetnih ugovora.

Bedžet Šalja se bori protiv kršenja ljudskih prava zatvorenika, sa naglaskom na povećanu odgovornost države. Fotografija: Agan Kosumi.

Šalja kaže da ljudi koji se oslanjaju na socijalnu pomoć ne bi trebalo da se drže u zatvoru za manje prestupe, jer će tako njihovi već teški uslovi života postati još gori. “Pored osuđene osobe, i porodica pati, kako finansijski, tako i emotivno, pa se posledično krše i ljudska prava”, rekao je.

Predsednik CDHRF-a kaže da bi sudovi i tužilaštva trebalo da budu nemilosrdni prema dobrostojećim pojedincima i kompanijama, a ne samo da budu “slabi”.

“Kompanije zapošljavaju radnike bez ugovora, one siromašne — tj. radnika — koji zatim pati”, kaže Šalja.

Pravni savetnik Spahija kaže da bi Krivični zakonik Kosova, inspirisan u mnogim aspektima zapadnjačkim zakonima, trebalo da doda preventivne mere protiv velikog broja slučajeva i da sprovodi postojeći oštri kazneni pristup. Samo je u 2017. godini 6.500 slučajeva ostalo nerešeno prema podacima koje je Sudski savet Kosova obezbedio za K2.0.

I Šalja i Spahija tvrde da bi državne vlasti trebalo da pomognu u tome da se poveća broj mogućnosti za zapošljavanje siromašnih.

Ipak, kako država ne uspeva da ispuni svoje obaveze, Ilir Boka će nastaviti da seče drveće, pokušavajući da izbegne gorsku stražu. Fljurim Krasnići će, takođe, nastaviti da krči šumu da bi topio krečnjak u podnožju planine koja je u blizini njegovog sela.

Oni će se i dalje suočavati sa optužbama. Pa će, možda, ponovo postati žrtva istog ciklusa u kom oni koji se muče u siromaštvu iznova završavaju u zatvoru.K

Uređivao Artan Mustafa.
Dodatna redakcija: Besa Luci, Džek Bučer (Jack Butcher).
Jezičko uređivanje: Loren Pis (Lauren Peace).

Naslovna fotografija: Haljim Kafedžoli.

Ovaj članak je napisan u sklopu stipendije K2.0 za ljudska prava u oblasti novinarstva, 2018.

Vrati se na monografiju