Godine 1991. bilo je jasno da se kraj komunističkog režima u Albaniji približava. Te godine su oslobođeni poslednji politički zatvorenici koje je diktatorski režim Envera Hodže (Hoxha) osudio. Među njima je bio i Fatos Lubonja, čovek koji je osuđen na zatvorsku kaznu kada je imao 23 godine, zajedno sa nekim svojim rođacima. U zatvoru je proveo 17 godina.

Nakon što je oslobođen, Lubonja je bio generalni sekretar Albanskog helsinškog odbora — što je organizacija koja se bavi ljudskim pravima — sve do 1993. Godinu dana kasnije osniva Përpjekja (Pokušaj), časopis koji se publikuje i dan-danas.

Lubonji je pisanje sredstvo za beg od pustoši u zatvoru. “To je bilo prirodno, kao potreba i dužnost da podelim dokaz o mračnoj stvarnosti”, objasnio je. Godine 1994. objavio je “Ploja e Mbramë” (“Konačni pokolj”) koji je napisao na papiru za duvan dok je bio u zatvoru.

Kako je učestvovao u javnom životu od devedesetih godina naovamo, piše i dan-danas. Lubonja je jedna od najistaknutijih ličnosti među albanskim izdavačima. Poznat po svojim humanističkim uverenjima, on se otvoreno protivi nacionalizmu. Kroz svoj javni angažman sukobio se sa svim strankama u Albaniji, dok je u svom protivljenju nacionalizmu došao u sukob i sa kosovskim političkim liderima.

Prisutan u medijima duže od dve decenije — kako putem svog časopisa, tako i kao redovni analitičar u medijima — Lubonja redovno kritikuje nacionalizam, jer ga vidi kao jednu od struktura moći koje su odgovorne za situaciju u kojoj se Albanija nalazi.

K2.0 je razgovarao sa Lubonjom o temama kao što su uloga intelektualaca, nacionalizam, “ekonomski fašizam”, kritičko razmišljanje i delovanje.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

K2.0: Ko je, po vašem mišljenju, intelektualac? Šta je uloga intelektualca u društvu?

Fatos Lubonja: Definicija intelektualca se razlikuje od definicije profesionalca. Mi smo profesionalci onoliko dugo koliko radimo kao pisci, naučnici, nastavnici ili nešto drugo, dok radimo u svojoj struci. Postajemo intelektualci kada dospemo u javnost i govorimo za javnost. Uzmite Ajnštajnov primer: Dok je radio na svojim naučnim studijama, on je bio naučnik, ali je postao intelektualac kada je podigao svoj glas po različitim pitanjima, kao što je zagovaranje protiv nuklearnog ratovanja.

Drugi primer je primer francuskih intelektualaca kao što je [pisac] Emil Zola koji je govorio o Aferi Drajfus. To je klasični primer. Naučnici i druge istaknute ličnosti su se okupile da odbrane Alfreda Drajfusa [kapetana u francuskoj vojsci koji je nepravedno optužen da je sarađivao sa Nemcima krajem 19. veka u slučaju koji je opasno podelio francusko društvo].

Na kraju krajeva, ova definicija ne pokriva sve oblasti. Teško mi je da napravim razliku između intelektualca, čoveka, građanina. Ali ako hoćemo pripišemo ovakvu konotaciju osobi koja ima više intelektualnih instrumenata, kulture, znanja, saosećanja, onda možete da više zahtevate od te osobe. Možete da tražite veću empatiju, osećaj pravde ili osećaj indignacije kao ishod nekog zla. Ali i u pogledu hrabrosti da se nešto kaže javno, jer intelektualac mora da bude vrlo hrabar i da radi u interesu javnosti. Ovo zahteva hrabrost, a ne ljudski egoizam koji pronalazi sklonište u ličnim interesima.

Istovremeno, verujem da [intelektualac] mora da pruži viziju celom svetu, mora da ima veći uticaj od drugih kako bi u neku ruku usmeravao svet. Intelektualci moraju da se bore za ono što je moralno. Ali opet, svaki čovek bi trebalo ovako da se ponaša. Međutim, čini se logičnijim da se ove stvari zahtevaju od intelektualaca.

Pominjete saosećanje, indignaciju, viziju sveta i hrabrost kao osobine intelektualaca. U kontekstu aktuelnih trendova u globalizaciji i njihovog odnosa sa sloganom “sve što se može prodati, može da se kupi”, koja je uloga intelektualca u današnjem svetu?

Pomenuo sam drugu karakteristiku koja je ključna: intelektualci imaju dužnost da rade u pravcu da ljudima daju više znanja. Ja vodim časopis čiji je glavni slogan “saznaj nešto da bi bio slobodan”, što je latinska izreka. Cilj ovog časopisa je da kultiviše kritički duh u albanskoj kulturi. To je sposobnost da čovek bude skeptičan, da sagledava određene realnosti, dominantne kulture i moćne ideologije sa kritičke tačke gledišta.

Kada je reč o vašem pitanju o tome kakvu bi ulogu intelektualac trebalo da igra posred fenomena kao što je globalizacija — koja je mejnstrim u današnjem svetu — verujem da je to sposobnost i dužnost da taj fenomen analizira na kritički način. Moramo kritički da sagledamo probleme koji nastaju kao rezultat globalizacije. Moramo da ih naglasimo i da sugerišemo alternative za poboljšanje, za promene i suprotstavljanje.

Ovaj slogan nema nikakve veze sa intelektualcima, jer njihova prevashodna obaveza je da ne budu kupljeni, u smislu da njihova mišljenja ne smeju da služe određenim strukturama vlasti, već da budu slobodni u svom promišljanju kako bi služili javnosti.

Pomenuli ste dominantnu kulturu i intelektualca kao nekog ko promišlja, veruje i živi drugačije, a ne u skladu sa dominantnim normama društva. Kako kosovsko i albansko društvo gleda na intelektualce?

Generalno gledano, naše društvo je bilo i ostalo društvo koje se u velikoj meri prilagođava mejnstrimu. Dolazimo iz kulture koju je režim Envera Hodže nazvao “narodnom inteligencijom”, onom koja ima drugačiji pristup intelektualcima, kao što smo to ranije definisali, jer ih sagledava kao činioce moći. U komunističkoj viziji sveta, “narodna inteligencija” nije bila tu da bi kritikovala, već je služila samo da realizuje ovu viziju — pa je tako bila stopljena sa partijom.

Ovo je teorijski smisao koji se može posmatrati kao način za promenu sveta. Makar u vreme kada su se komunističke partije prvi put pojavile, intelektualci su bili ljudi koji su verovali u partiju i koje je partija ujedinila, kao i ličnosti koje bi se žrtvovale za nju, i tako dalje. Ali u banalnom smislu, ovo intelektualce svodi na ljude koji služe strukturama vlasti i koji od njih imaju koristi. Umesto da kritikuju strukture vlasti, oni su njene sluge u mnogim oblicima.

Socrealizam je imao svoj karakter. Služenje nije bilo samo u obliku propagande, već kroz glumu u duhu te ideologije i sticanje koristi od struktura vlasti. Ovo je bio i ostao obrazac koji je kreirao intelektualce čak i u postkomunističko doba. Zbog ovog nasleđa i potrebe da se preživi u kapitalističkoj eri — u kojoj moć dolazi od novca i porobljava ljude — oni postaju konformistički intelektualci u dominantnoj kulturi.

Ovo pitanje se ne tiče samo politike. Na primer, vizija koju imamo o prošlosti, o nama samima, našim susedima, itd, čini dominantnu kulturu. U jednom trenutku je to bio nacionalni komunizam, sada je to nacionalizam, ponos, identitet, mržnja prema drugima. Sve ovo je deo mejnstrima i često se intelektualci, zarad lične koristi,  pridružuju ovom trendu umesto da mu se protive.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Popričajmo o komunističkoj eri. Proveli ste 17 godina u zatvoru pod režimom Envera Hodže. Tokom vremena provedenog u zatvoru i 30 godina slobode, da li ste uspeli da shvatite zašto su ljudi tako okrutni prema drugim ljudima?

To je teško pitanje, dok bi odgovor na isto bio sam po sebi novina. Ali ako bih to objasnio u jednoj reči, ta reč bi bila neznanje. Ljudi su neobavešteni. Pritom, ovde ne mislim samo na naučno i racionalno znanje, već na emocionalnu inteligenciju… duhovnu i moralnu stranu ljudi. Kada nekome ovo fali, onda je verovatno da će biti okrutni prema drugima i prigrliti ideju o tome. Na primer, okrutnost može da se pojavi kao ishod fanatizma. Kada pomislite da je istina na vašoj strani i da svi drugi greše, onda sebe stavljate u svet istine, a da ne priznajete drugačija mišljenja, druge svetove, druge religije.

Verski fanatizam je sličan ovome, jer ljudi postaju okrutni kada duboko veruju u nešto. Međutim, nesumnjivo je da je ovo mrtva vera, koja čini da ljudi postanu okrutni. Kao što je to slučaj i sa manjkom empatije, nesposobnošću da čovek stane u tuđe cipele, da razume nekoga ko je u bolu. Ovo često potiče i iz neznanja, jer da biste razvili svoju saosećajnu stranu, onda morate da razvijate svoju maštu čitajući knjige, itd. Ono vas probudi u svetu u kom vidite druge ljude, stavite sebe na njihov položaj i iskusite njihova osećanja. To je vrlo složeno.

Kakva je uloga ideologije u ovom smislu?

Da budemo konkretniji po pitanju realnosti koju vidimo: Ljudi postanu okrutni, jer sebe liše odgovornosti tako što od drugih zahtevaju da budu odgovorni; tako da postanu nečiji vojnik. To čini da ljudi budu spremni da ubiju, jer im je tako naređeno, pa tako nemaju moralni osećaj da bi rekli “Ne, neću ovo da uradim iako mi je naređeno”. Neupućeni ljudi, podložni ljudi koji su deo sistema i kojima fale ličnost i odgovornost, mogu vrlo lako da postanu okrutni. Svi ti čuvari koji su nas mučili u zatvoru nisu samo fanatici, već su bili i vojnici koji su ispunjavali naređenja, jer nisu razvili svoje ličnosti.

Pitanje lišavanja ljudi njihove okrutnosti je, takođe, u vezi sa time da ljudima pružite znanje i da oni razviju odgovornosti u odnosu na druge ljude. Ovo je povezano i sa ljudskom slobodom, jer neko može reći “Nisam bio slobodan, zato sam to učinio” i, u nekom smislu, mogao bi da bude u pravu. Dakle, morate da razvijete društvo u kom su ljudi slobodni i odgovorni, a nisu samo lutke koje prate svako naređenje.

Stalno ste govorili o “ekonomskom fašizmu”. Da li možete da pojasnite ovu tezu? Prema vašem mišljenju, da li se ovo samo dešava u balkanskom kontekstu ili je reč o rasprostranjenijem kontekstu?

Svakako je reč o globalnom kontekstu. Ja nisam skovao ovaj termin. “Ekonomski” deo termina upućuje da je on drugačiji od klasičnog fašizma, ako možemo tako da ga nazovemo. Musolinijev fašizam i Hitlerov nacizam se razlikuju od onoga što nazivamo ekonomskim fašizmom. On je potekao od pokreta protiv kapitalizma tokom ekonomske krize dvadesetih godina. Nazivan je nacionalsocijalizmom i imao je izražene crte nacionalizma, nacionalnih interesa, egoizma između nacija, a na neki način je sadržao politike koje možemo označiti socijalnim u ime nacije.

Ekonomski fašizam upućuje na nasilje koje vrši manjina kako bi zaštitila svoje interese u odnosu na većinu, na druge. Upravo je potreba za zaštitom ekonomskih interesa određene klase ono što uzgaja vlast — koju možemo nazvati oligarhijom. Zajednički element koji ona ima sa fašizmom je nasilje.

Nasilje ima različite oblike, jer nasilje nije nužno fizičko. Nasilje dolazi i kroz medije i verbalnu komunikaciju. Za razliku od Hitlerovih ekstremno desničarskih politika, koje su u vezi sa nacijom, ponosom i osvajanjima, [italijanski filozof] Norberto Bobio (Bobbio) ih opisuje kao nešto što ima karakteristike nasilja koje u svom interesu vrši manjina nad većinom i kako bi održala neravnopravnost.  

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Dakle, možemo li reći da je siromaštvo ključno pitanje našeg društva?

Moramo da razumemo da li je siromaštvo glavno pitanje ili ono potiče iz neznanja. Tek onda možemo da promenimo situaciju. Mislim da to nije jednostavno, da postoji samo jedan problem, jer nismo tako siromašni ako se uporedimo sa drugim zemljama. Imamo ogroman problem, jer nam fali društvena crta, sposobnost da stvorimo društvo u kom su ljudi odgovorni jedni prema drugima. Ovo se može pronaći čak i u siromašnim društvima. Oni su solidarni, ujedinjeni, uprkos tome što su siromašni. Njih religija često ujedinjuje, jer žele da imaju taj osećaj međusobne ravnopravnosti. “Svi smo jednaki pred Bogom”, kako se kaže.

Ja ne verujem u to i nisam vernik, ali je ovo važno. Ovo je najveća greška kod Albanaca: njihova nesposobnost da se ujedine, da osete odgovornost jedni prema drugima. Mislim da je ovo istorijska greška, manjak religije. Oni su bili neuki i nije slučajnost da je naše društvo u većem delu svog postojanja imalo Kanun kao svoj zakon. Šta je Kanun? U suštini, to je društvo pre države. On je uređivao naše odnose jer nismo uspeli da izgradimo mehanizme prema kojima delimo odgovornosti. Rešavamo međusobne probleme. Ti mene ubiješ, ja ću tebe. To je plemensko društvo, gde tribalni i porodični egoizam dominira svime. Ovakvi smo bili doskora i fale nam, sem ovog, drugi mehanizmi da budemo ujedinjeni.

Komunizam je nametnut nasiljem, jer komunizam i nacionalizam ciljaju da prevaziđu individualni i porodični egoizam, ali nisu uspeli. Tako nismo izgradili ni državu ni društvo. Mislim da je ovo glavni problem koji nas onda vodi u siromaštvo, jer siromaštvo proističe iz nesposobnosti da se organizujemo. Velike stvari se grade kroz timski rad, a ne na individualnom nivou.

Nismo sposobni da zajedno izgradimo veliku kuću, pa tako gradimo sami. Na svakom krovu postoji rezervoar za vodu. Šta nam to govori? Pokazuje našu nesposobnost da se ujedinimo i da napravimo sistem za vodosnabdevanje, ako to gledamo u figurativnom smislu. Ako bismo skupili sav naš novac, verovatno bismo imali sistem za vodosnabdevanje koji radi 24/7. Dakle, ne vrti se sve samo oko siromaštva. Oni imaju to malo novca da bi kupili rezervoar za vodu, ali nisu sposobni da veruju jedni drugima… a upravnik kome daju novac ga krade za opštu dobrobit. U tome je problem. Ne radimo za javno dobro.

Kada govorimo o Albancima, ne možemo da izbegnemo debatu o ujedinjenju Albanaca i identitetu Albanaca na Kosovu i u Albaniji? Na Kosovu se govori o izgradnji nacionalnog kosovskog identiteta. Znamo vaš stav prema nacionalizmu. Da li bi ovo mogao da bude novi nacionalizam?

Nacionalizam i identitet nisu stvari koje je moguće poistovetiti, jer nacionalizam često predstavlja zloupotrebu identiteta; međutim, u smislu da je nacionalizam, pre svega, nacionalni ponos i mržnja prema drugima. Kada tvrdite da je vaš identitet — definisan jezikom, istorijom i drugim elementima — superiorniji u odnosu na druge, to je onda nacionalizam.

Ali to ne znači da ne smete da imate identitet. Hajde da porazgovaramo o tome šta je identitet, šta ga određuje. Ja sam bio, a i dalje sam protiv ideje o identitetu. Kao ljudska bića, mi imamo mnogo identiteta; imate regionalni identitet, verski identitet, profesionalni identitet — mnoge. Ljudi moraju da budu svesni toga. U stvari, mogli bismo da dođemo do tačke u kojoj se protivimo identitetu. Jer se identitet često koristi da bi vas klasifikovao, da bi vas smanjio. Ako Srbin kaže “on/ona je Albanac/Albankinja”, onda ta izjava upućuje na jednu, dve ili tri loše stvari prema mišljenju te osobe. Ili ako Albanac kaže “on/ona je Srbin/Srpkinja”, onda to upućuje na jednu, dve ili tri loše stvari prema mišljenju te osobe. Kada vas etiketiram, onda sam vas umanjio kao čoveka koji ima profesiju, koji je Evropljanin i koji je dobra ili loša osoba. Prosto rečeno, ima hiljadu stvari koje bi mogle da budu vaša osobina.

U vezi sa vašim pitanjem: da li se trenutno gradi kosovski identiet? Da li bi ovo mogla da bude jedna vrsta nacionalizma? Ili ne bi trebalo da gradimo kosovski identitet, jer smo Albanci i nije potrebno da govorimo o identitetu koji nas odvaja od Albanije, jer imamo viziju ujedinjenja sa Albanijom, itd? Ovo su otvorene teme i nemam odgovor na njih.

Ali ako vidimo da ljudi imaju više identiteta, onda je apsurdno reći da je biti Kosovar i Albanac ista stvar. Mogla bi da bude ista stvar jer govorimo isti jezik, ali ima razlika između ovih dveju stvari, kao što ima razlika između osobe iz Korče i osobe iz Skadra. Ako kažemo da ljudi imaju višestruke identitete ili su svesni toga da je reč o složenoj temi, onda možda ova debata ne bi bila toliko naglašena. Jer, najveći rizik je kada usvajate identitet i kada pokušavate da njime manipulišete ljudima.

Ako se kosovski identiet koristi kao protivteža albanskom nacionalizmu, da li bi on mogao da, na kraju, postane vrsta nacionalizma?

Ako na njega gledamo kao takvog, onda može biti vrsta nacionalizma. Kao što sam rekao, identitetima se može manipulisati, kao kada bi se gradio kosovski identitet samo da bi se očuvala vlast [na Kosovu]; mogli bi da se pribojavaju da bi izgubili vlast ako bi se ujedinili sa Albanijom.

Kosovsko pitanje je složenije, jer kada govorimo o identitetu, onda impliciramo nacionalnu državu: ‘Da li ćemo graditi sopstvenu državu ili ćemo se ujediniti sa Albanijom?’ Ovo su dva različita projekta. Izgradnja države je projekat koji upućuje i na nacionalni identitet. Jer, vaša nacionalnost definiše vaš identitet — prema konceptu izgradnje države. Ako država određuje vaš nacionalni identitet, onda Kosovari moraju da budu drugačiji od Albanaca, kao što su Makedonci drugačiji od Kosovara ili Albanaca, uprkos činjenici da su oni Albanci koji žive u Makedoniji. Manje-više, to je švajcarski model.

Ovde to tek treba da se reši. Još nismo postigli konsenzus, jer i dalje imamo projekat izgradnje Velike Albanije i nismo postali predmet nacionalnih država koje su stvorene na Balkanu. Ovo je i u vezi sa našom vizijom sveta. Štaviše, u vezi je sa međunarodnim sticajem prilika, jer su naše države kreirane kao ishod njihovih želja.

Uzmite za primer arapske države. Oni [međunarodna zajednica] je kazala ‘Ovde je Irak, ovde je Iran, ovde je Sirija’ — što je ranije bila velika nacija, ali više nije, jer su je rastočili i kreirali drugačije identitete. Da li će kosovska istorija ovako započeti ili će se ujediniti sa Albanijom da bi se suprotstavila ovoj zamisli, ovo je pitanje volje, ali i pitanje na koje utiče stanje stvari na međunarodnom planu.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Godinama ste zagovornik humanizma. Tvrdite da društvene promene potiču od demokratskih procesa i kategorički se protivite nasilju. U poslednje vreme, a kada je reč o političkoj situaciji u Albaniji, govorite o tome da “premijera treba izvući iz kabineta” i o “građanskoj pobuni da bi se zaustavila katastrofa”. Da li ste promenili svoj diskurs? Ako je to slučaj, zašto?

Humanizam u središte stavlja ljude i njihovu slobodu kao istorijske protagoniste, a u ovom smislu ja jesam humanista. Ne verujem da Bog određuje naš životni put. Ljudi određuju sami svoj put. Kao što je [austrijsko-britanski filozof] Karl Poper (Popper) rekao: “Budućnost zavisi od nas, a mi ne zavisimo od istorijskih neophodnosti”. Dakle, ljudi određuju budućnost. Ljudi uče. Ne postoji determinizam. Ali ono od čega zavisimo jesu istorijska iskustva, od onoga što učimo iz prošlosti.

Svakako da, kada govorimo protiv nasilja, jedna od najbitnijih stvari koje treba da primetimo jeste da nasilje rađa nasilje i da se ništa ne rešava upotrebom nasilja. Nije da je to sve što smo naučili iz iskustva, jer u nekim slučajevima mogu da kažem da njima [političkim liderima] ne bi trebalo dozvoliti da idu u svoje kancelarije. Kada kažem da ih treba vući, ne upućujem na to da ih treba ubiti — jer sam protiv smrtne presude — već da ih treba izvući iz kancelarije. Ima jedna stara izreka: “Kada reči nedostaju, kurac donosi odluke”. Ljudi ponekad dospevaju u ekstremne situacije, jer na kraju krajeva, čak i kada nekoga pritvorimo, mi koristimo nasilje.

Da li smo stigli do ove tačke?

Mislim da jesmo. Mislim da, kada imate premijera koji svakodnevno laže, svakodnevno krade od naroda… čini se da je organizovanje protesta kako bi se zaustavio njegov odlazak u kancelariju prelepa stvar. Kada bi samo ljudi mogli da se dignu i poruče: “Danas ne možeš da uđeš u svoju kancelariju. Blokirali smo ulaz i ovoj kancelariji treba drugačija osoba”. Ne znam kakva je situacija na Kosovu u tom smislu.

Vi biste mogli da kažete, ali šta su to onda slobodni izbori? Na kraju krajeva, morate da očuvate demokratiju, jer ko god da dođe na vlast upotrebom nasilja mogao bi da koristi nasilje i dok je na vlasti — ovo se pokazalo tačnim u celoj našoj istoriji. Pored ovih retoričkih stvari, istina je ta da je mogućnost rotacije [vlasti] ovde [u Albaniji] eliminisana.

Pročitao sam izjavu premijera [Ramuša (Ramush)] Haradinaja. Kada je Srpska lista napustila Vladu [aprila 2018.] i kada je većina izgubljena, on je rekao: “Neću napustiti Vladu”. Šta je to? Zar to nije nasilje? Ne znam kako to vi nazivate, ali ja to nazivam nasiljem. Stvar je u tome što je mogućnost rotacije kroz slobodne izbore izgubljena. Ne zato što on koristi nasilje, već zato što je sada zauzeo sve strukture vlasti — ekonomske, medijske i kriminalne strukture vlasti. Sa svojim novcem, sa svojom vlašću, oni stvaraju većinu, neku vrstu putinizma, gde opozicija postoji, ali nikada nema šansu da dođe na vlast. Takva je situacija.

Hoćemo li to da promenimo tako što ćemo vući ljudi ili drugim oblicima otpora? Mislim da bi otpor trebalo da bude miran i ne sme da sklizne u ekstreme, u upotrebu nasilja, ubistva. Međutim, građanska neposlušnost se ne sme isključiti kao forma. U tom sam smislu iskoristio termin ‘vući’. Oni uništavaju [naše kulturno blago], naše pozorište, jer “izgradiću sedam zgrada i neću nikoga za to da pitam”. Ne dovode nikoga na televiziju da bi debatovao o ovim stvarima, jer kažu sledeće: “To nije važno. Nećemo da debatujemo, jer smo već doneli odluku”.

Nesreća je to što su ljudi podložni. Da nisu, ne bi bilo potrebe bilo koga da vučemo. Izraz koji sam tu iskoristio je bio posledica očajanja. Ako se ljudi okupe i protestuju, to je dovoljno. Masovna opozicija ima uticaja. Ovaj premijer je hteo da ovde donese hemijsko oružje [vlada Edija Rame je 2013. odobrila projekat za demontažu hemijskog oružja sirijskog režima u Albaniji]. Ljudi su se okupili i čak su [sa protesta] oterali i opoziciju. To bi bila forma delovanja, ali od podložnih ljudi možete da čujete samo očajnički žal.

Kritikujete način na koji mediji u Albaniji rade. Optužili ste ih da su sluge političara i da menjaju strane kada se desi promena u strukturama vlasti. S druge strane, već duže od dve decenije ste i sami činilac u medijima. Ipak, kažete da ste pokušali da ne stanete na bilo čiju stranu, već da izgurate svoje ideje i svoja ubeđenja. Da li osećate neku odgovornost za afirmisanje ili popularizaciju medija, ili za to što je vaše prisustvo u medijima omogućilo medijskim organizacijama da ostave utisak da se zalažu za kritički osvrt na stanje stvari?

Kritikovao sam ovaj sistem i ne mislim da se mediji ponašaju u skladu sa time ko je na vlasti. Rekao sam nešto što je gore od toga. Uporedio sam naš sistem vlasti sa trospratnom zgradom. Na prvom spratu je oligarhija, na drugom su mediji, a na trećem su politike koje izrađuju kancelarije većine i opozicija. U podrumu se nalazi organizovani kriminal. Imate stepenice ili liftove koji povezuju te spratove. Promene se dešavaju samo u najvišim kancelarijama — kada šef opozicije postane premijer — dok se vlast u donjim spratovima ne menja.

U demokratskom sistemu, podrum bi trebalo da bude zatvor, prvi sprat bi trebalo da bude ekonomija i slobodno tržište, mediji bi trebalo da budu nezavisni, a politička vlast da bude podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Sudsku vlast su stavili u sobu na trećem spratu. Ovo je sistem koji vlada Albanijom. Ponekad o njemu govorim kao o medijskom režimu. Jer je reč o režimu koji koristi medije umesto policije da bi manipulisao ljudima i isprao im mozak, i kako bi sakrio mnoge istine. Medije uglavnom vode neimari. Na primer, oni nikada ne govore o uništavanju morske obale.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Kakva je vaša uloga u svemu ovome?

Da li sam ja odgovoran? Naravno da jesam. To je metafizička odgovornost, kao što je [nemački psihijatar i filozof Karl] Jaspers kazao. Ali ne samo to. U takvoj smo situaciji svi odgovorni. Svako od nas mora da misli da nije uradio dovoljno da bi sprečio ovo zlo. Ako pomislite, “Aha, uradio sam sve što sam mogao. Vi ste krivi”, tada stvari kreću nizbrdo.

Oduvek sam razmišljao da treba da napravimo alternativne medije ili da moramo da vodimo raspravu u okviru ovog sistema. Da li možete da ga preobrazite kada se nalazite u njemu ili kada se nikako ne bavite njime? Ili koristeći instrumente, one koji su nam na raspolaganju, kako bismo ostvarili promene? Ima ljudi koji kažu da je ovo sistem i da je on dobar, a ima drugih koji govore da nije dobar i da se mora menjati.

Kako da promenite sistem? To je filozofsko pitanje. Da li bežite ili ostajete da se borite? Argument je taj da, u okviru koncepta medija u demokratiji, kako tvrdimo, postoji pravo na reklamu koje je regulisano zakonom. Ove reklame se ne prave kako bi se obogatili vlasnici medija, već da se narodu ponudi šansa da progovori javno. Tako je to u principu, iako ovo zloupotrebljavaju. Ako govorite protiv nekoga, onda vas otpuste.

Insistirao sam na drugačijem pristupu. Videvši da vlasnici medija zloupotrebljavaju slobodu i da medijsko tržište nije regulisano u skladu sa slobodnim tržištem, već na njega utiču lični interesi, predložio sam da se ojača nacionalna televizija. Ipak, loša je stvar da u zemlji u kojoj ideje onih koji vrše vlast i kontrolišu sve jesu dominantne, državna televizija je još pod većom kontrolom — samo što je kontroliše Vlada, a ne privatna lica. Vlasnici privatnih medija imaju drugačije interese, pa tako daju malo više prostora. Ja bih se fokusirao na državnu televiziju, ali ne onu koju kontroliše Edi Rama. Ovde vidimo da treba menjati sistem.

Kako?

Najuspešnije bi se to uradilo kreiranjem medija koji nisu finansijski zavisni od ljudi koji imaju sukob interesa. Medija koji nisu u vlasništvu neimara — ljudi koji koriste medije da bi dobili dozvole za gradnju, a ne da bi informisali javnost. Mi smo u ovom sistemu i svi smo odgovorni, a jedina uteha je ta da sam jednom nogom u sistemu a drugom ga šutiram [sistem]. Ali sam čak i ja odgovoran za ovu situaciju i nisam dovoljno učinio, iako sam javno govorio protiv ovih medija, uprkos tome što sam njihov deo.

Ali to nije dovoljno. Ideja se svodi na ovo: ko je više izrabljivao? Da li su oni izrabljivali vas ili ste vi njih? To je validno pitanje. Da je više novinara koji istupaju protiv građevinskih projekata — na primer, ja sam ih kritikovao uprkos tome što su vlasnici medija bili i sami neimari — ja bih zatvorio medije. To nam pokazuje da ljudi moraju da budu ujedinjeni ako žele da promene sistem. Potrebno je mnogo ljudi da bi se uvele promene, jer ako oni [vlasnici medija] čuju samo jedan glas, oni će reći, ‘zadržaću to kao contorno’ [italijanski izraz za prilog]. Ali, da su sve uredničke politike protiv samo jednog, dva ili tri razvojna projekta, oni se više ne bi bavili građevinskom industrijom i njihov medij bi preživeo u zavisnosti od tržišta.

U principu sam zagovornik ideje da morate da se borite sa sistemom iznutra. Ako napustite sistem, onda ne postojite. Ali u Albaniji — i, verujem, na Kosovu takođe — vrlo je teško promeniti sistem. K

Ovaj razgovor je uređen radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na engleskom.

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.