Jedan na jedan | Dijaspora

Fisnik Madžuni: Kosovsku dijasporu oblikuje stalna potraga za identitetom i o njihovim pričama treba govoriti

Piše - 14.08.2018

Reditelj o svom filmu “Zvicra” i borbi sa dvostrukim identitetom.

Kada se govori o Kosovu, ne može se zaobići velika zajednica u dijaspori koja živi preko mora. Ljudi sa Kosova su raspršeni na sve strane.

Stereotipi su nastali na Kosovu i u inostranstvu o dijaspori: be-em-veovi, gužve u saobraćaju preko leta i povremeni pokloni od ‘šacija’. Međutim, malo šta se zna o procesu kojim se ljudi podvrgavaju u svojoj rodnoj, ali opet stranoj zemlji; kako je biti Albanac u Švajcarskoj i Švajcarac na Kosovu. Kada imate dva ‘izvora’ identiteta, to može da bude poklon, ali i teret.

U svom igranom dokumentarcu “Zvicra”, Fisnik Madžuni (Maxhuni) pokazuje kako se obrasci razmišljanja u zajednicama dijaspore obnavljaju iznova: ‘Jesam li ja Albanac ili Švajcarac? Mogu da budem i jedno i drugo?’ U svojoj potrazi za identitetom, Madžuni je odlučio da ovu unutrašnju borbu dokumentuje na filmu.

Rođen 1989. na Kosovu, Madžuni je ostao apatrid do 2005, kada je konačno dobio švajcarsko državljanstvo. Kao dete imigranata, smatra da je morao da radi deset puta više da bi bio ravnopravan u društvu, ali je otada završio studije u Ženevi i Londonu, bio diplomatski pomoćnik u Ambasadi Švajcarske u Tokiju, ali je proveo i određeno vreme u Indoneziji i Boliviji.

Madžuni se pojavio na ovogodišnjem DokuFestu prilikom specijalnog prikazivanja “Zvicre”, koje je pratila diskusija sa velikom publikom; sva mesta su bila popunjena. K2.0 se sastao s njim narednog dana da bismo diskutovali o pitanjima kojih se film dotiče.  

K2.0: Zašto ste bili zainteresovani za promišljanje o temi dvostruke nacionalnosti i formiranja identiteta?

Fisnik Madžuni: To je vrlo jednostavno i bitno pitanje. Kao prvo, rođen sam na Kosovu i odrastao tamo do svoje četvrte godine. Zatim sam se preselio u Švajcarsku. Dakle, u osnovi, prvih godina boravka u Švajcarskoj, morao sam da pokušam da razumem ono kroz šta prolazim — postajem Švajcarac.

Bio sam klinac, pa je bilo lakše, ali istovremeno sam morao da izgradim svoj identitet na osnovu nekoliko suvenira i sećanja koja sam imao. Taj identitet je  uglavnom bio građen na onome što su iskazivali moji roditelji, identitet koji su oni imali i onaj koji su hteli na mene da prenesu.

Pitanje dvostrukog identiteta je stvar vrlo lične prirode, ali je i Švajcarska vrlo čudna zemlja u stvari — osoba koja živi u francuskom delu je sasvim drugačija od one koja živi u nemačkom delu. Identitet u Švajcarskoj je nešto što je teško razumeti i primeniti u svakodnevnom životu, jer neko iz Ciriha i neko iz Lozane sasvim su drugačije osobe.

Meni je bilo još teže, jer sam prvo morao da pronađem svoj identitet u Švajcarskoj, a onda van nje. Zamislite da postoji ostrvo na kom žive Albanac, Turčin i Kinez — postavili biste isto pitanje, jer biste morali da razumete kako se razvijate u zemlji u kojoj živite, ali i koja vam je osnova.

To je ono što mi je zaista bilo bitno. Meni je pravljenje ovog filma bio čin psihoterapije, čak iako su u filmu oni koji rade psihoterapiju upravo likovi.

Fotografija: Tughan Anit (DokuFest)

Dakle, bila je to krupna tema za vas lično. Zašto ste tu temu prikazali na filmu?

Film je posrednik sa kojim trenutno radim, pored pisanja. Ali sam mislio da želim da ono na čemu radim dobije sliku i stvori osećaj pripadanja mestu. Švajcarska je nekako dosadna i nije baš prelepa, iako to ljudi često kažu. Makar je u gradu dosadno. Planine su druga stvar.

Ali, tako je, film je moj izbor. Zašto bih izabrao nešto drugo? Zašto bih ušao u politiku? Nije mi dovoljno stalo do nje da bih to učinio. Napravio sam film zato što je to moje glavno sredstvo izražavanja, ali bi moglo da se promeni. Možda ću nekada početi da slikam… ko zna?!

Rekli ste da vam je bilo teško da odlučite na koju stranu da stanete: albansku ili švajcarsku. Šta mislite danas? Da li ste Albanac ili Švajcarac?

Na švajcarskoj televiziji sam rekao da sam švajcarski reditelj sa Kosova, što nije pravi odgovor na to pitanje…

Valjda na pitanje identiteta odgovaram na sledeći način: za sebe uzimam ono što je dobro, što je korisno. Uzimam ono što mi je bitno i držim ga se. Ako mislim da je neka švajcarska stvar bitna: koristim je. Ako mi je neka albanska stvar vrlo važna, i nju uzmem za sebe.

U stvari, reč je o mešavini — kao kada odete u restoran i umesto da naručite obrok koji je u jelovniku, zamolite konobara da zameni krompir salatom. Uzmem ovo i ono, pa tako mogu da kreiram sopstveni pladanj. Taj pladanj će biti moj identitet koji će me negovati. A la carte.

"Baš i nisam zainteresovan za to da mi neko kaže da li mu se film svideo ili ne, ali priče treba podeliti sa narodom."

Čemu se nadate da ćete postići svojim dokumentarcem?

Glavno postignuće za mene je da, u stvari, napravim film. Uvek radim na više projekata istovremeno, a glavni cilj ovoga jeste da bude iskren, jer je bilo vrlo teško napraviti ga.

Imali smo dosta problema sa finansijama. Desio se jedan trenutak u kom sam pomislio da se film neće realizovati, ali je zatim jedna švajcarska televizija uskočila i napravila koprodukciju. Platili su nam malecni deo novca, da bismo makar mogli da putujemo i platimo zaposlenima.

Pravo dostignuće je to da film prikažemo negde. Niko od ljudi koji tumače likove nije mogao da dođe juče, jer oni imaju svoje poslove i lične stvari, ali je njihova porodica bila prisutna. Cele porodice dvoje njih su došle. Bilo je oko 23 ljudi od samo jednog lika! To je glavno postignuće.

Ne govorim o tome u smislu šta to znači za moju karijeru, jer sebe ne definišem kao reditelja dokumentarnog filma.

Mislila sam na postignuće u širem smislu; da izazovete društvene promene ili učinite da ljudi steknu svest o ovim pitanjima…

Ne, naravno da se nadam brojnim stvarima, Ali je, za mene, glavna stvar da ljudi vide nešto što sam stvorio i izneo u javnost, jer je najgora stvar kada to niko i ne vidi.

Kada je reč o podizanju svesti, nisam baš siguran da li je to pitanje o kom treba da se govori više kao o nečemu što zabrinjava ljude. O njemu treba samo diskutovati. Nisam siguran da li je ‘podizanje svesti’ ispravan termin. Ono što sam zaista nameravao jeste da otvorim raspravu pre nego da ljude osvestim.

Kakvoj se raspravi nadate?

Da ljudi istinski iskorače i progovore o svojim iskustvima. Ne želim da mi neko iznese mišljenje o ovome ili onome. Samo bih hteo da mi neko kaže: ‘Aha, rođen sam u Turskoj, došao ovde i ovo je moja priča, znate.’ Baš i nisam zainteresovan za to da mi neko kaže da li mu se film svideo ili ne.

Međutim, storije treba deliti sa ljudima, a sinoć su mnogi iskoračili i rekli: ‘Znaš, došao sam ovde, živeo ovde i film je bio zanimljiv zbog toga i toga…’

Fotografija: Tughan Anit (DokuFest).

Šta mislite, s čim se ljudi u tom položaju najviše bore? Kakva se osećanja pojavljuju kod čoveka kada je dete dijaspore ili “šaci” ili “Albanac” u Švajcarskoj?

Mislim da je najteže, u stvari, razumeti i prihvatiti da se nešto u njima dešava, da se nešto događa. Neki znaju da se nešto dešava u njima, ali ne znaju kako da se suoče sa time. Hoću da oni budu u ovom fazonu: ‘Ej! Znaš šta? Imam one ideje koje se međusobno sukobljavaju! Osećam to i to.’

Na primer, neko dođe kod mene i kaže: ‘Živeo sam u Švajcarskoj, onda se ovde preselio i studirao sam u Francuskoj, a iskreno ne znam, ne osećam se kao Švajcarac, zaista se osećam kao Albanac, ali vidim sebe kao nekog ko bi živeo u Egiptu! Šta je to? Zašto u sebi osećam sukob?’

Hoću da ljudi budu u fazonu: ‘Dobro. Ovo je sukob i trebalo bi da se pozabavim njime.’ Da zatim pokušaju da odrede koji elementi u njima se poklapaju.

I da makar u sebi podele tu priču?

Pa da.

Dakle, namera filma je bila da se čuju priče drugih ljudi?

Tako je, naravno.

Možete li da se prisetite početne tačke stvaranja filma? Da li ste tek ležali u krevetu i razmišljali ‘ej, čoveče, treba da napravim film’?

Ne, vidite, to je zanimljivo, jer ideja nije potekla od mene. Bila je to ideja mog švajcarskog prijatelja, koreditelja, koji je pravi, pravi Švajcarac. Kratko se poznajemo i otkako smo se upoznali, dosta smo govorili o ovoj temi, jer je on bio zainteresovan za Kosovo i tako to.

Oboje smo radili kao nastavnici i očigledno je da smo oboje imali albansku decu u razredu. Viđali smo svu onu decu koja imaju identitetske probleme, ali ne shvataju da prolaze kroz njih.

Mislim da su te ličnosti u filmu zaslužile da budu na filmu, jer su ponosni na ono što su rekli. Iako su neki bili zaista nesigurni.

Pogodila me je devojka sa dugom kosom i dugim noktima u filmu. U početku se ovako ponašala: ‘naravno da sam Albanka’, a na kraju je rekla, ‘ne znam, svakog dana menjam svoje mišljenje’. Mislim da je to bio dirljiv trenutak, jer je shvatila da je vrlo uopštena u svojim pretpostavkama o tome da li je Albanka ili Švajcarka…

Ma da, sasvim! I ona je imala hrabrosti da kaže: ‘Ej, znaš šta? Okej mi je da se nađem u ovom filmu’ — i ti ljudi su zaista zaslužili da budu na filmu. Ljudi koji to vide prvi put ne znaju to, ali su se mnogi ljudi suzdržali, jer su osećali nelagodnost zbog onoga što su kazali.

"Šta je ovo što ljudi kažu da su stopostotno Albanci? Meni je to stvarno sranje."

Ono što sam našao da je zanimljivo bio je fudbaler koji je rekao da: ‘Na kraju krajeva, posle tri generacije, stvoriće se mešovita nacionalnost. Neće se više svoditi na to da odlučite da li ste Albanac ili Švajcarac.’ Da li mislite da je to na pomolu?

Naravno da mislim. Mislim, nalazimo se u Prizrenu. Ovde ljudi, uglavnom, imaju albanska imena, ali govore i druge jezike, znate? Imaju različite korene i tako to. Dakle, šta je to što ljudi pominju da su isključivo Albanci? Moji roditelji su Albanci i venčali su se, ali to ne znači da imam rođake koji imaju korene na nekom drugom mestu. Šta je ovo što ljudi kažu da su stopostotno Albanci? Meni je to stvarno sranje.

Ako govorim o sebi, o tome da ću imati decu — nije me briga da li će biti 100 ili 50 odsto Albanci. Ali bih ipak voleo da govore albanski [smeh]. Osećam se kao neki lik na filmu! Ali, eto, to je tako. Vidim da se to približava, jer je nemoguće to izbeći. Nije da to želimo da izbegnemo.

Ali i dalje postoji velika stigma u vezi sa brakom. Albanski roditelji često govore svojim ćerkama i sinovima da se venčaju nekim iz regiona: Žena bi trebalo da bude draga i da se uda za Albanca, a sinovi bi trebalo da budu veliki radnici i da se ožene Albankom. Da li mislite da ono što treba da se dogodi jeste da ova generacija skupi hrabrost da se usprotivi tome i kaže: ‘Znate šta, volim vas, roditelji moji, ali ću da uradim ovo kako ja hoću.’ Da li mislite da takva promena mentaliteta može da se ostvari uz pomoć filmova?

Svakako da može. Mislim, makar se nadam. Juče je neko rekao da nije reč o kvalitetu knjige, slike ili filma. Sve što vidite i u šta ulažete napore da istražite u detalje i čemu posvećujete pažnju promeniće vam život. Bez obzira na to da li je to nešto dobro ili nije, to će promeniti nešto u vašem životu. Očigledno da, kada se nađete na poslednjoj stranici knjige i zatvorite je, ona vam je na neki način promenila život, tako je i sa filmom.

Film je jedna vrsta sumanute zajednice. Znate, juče smo imali, mislim oko 340 ljudi u istoj prostoriji koji gledaju istu stvar. Meni je to vrlo sumanuto kada razmislim o tome.

Meni je vrlo zanimljivo kako ljudi koji dolaze iz drugih kulturoloških područja zadržavaju svoj identitet i zaista ga čvrsto drže uza se. Čak i ljudi koji su rođeni u Švajcarskoj tvrde da su Albanci…

To je izmišljotina, jer oni ne drže svoj identitet. Oni stvaraju novi. Turčin rođen u Nemačkoj nije Turčin. On je kreirao sopstveni identitet koji je kreiran u Nemačkoj. Zašto imamo ‘šacije’? Jer imamo Albance koji odrastaju negde, pa tako kreiraju sopstvenu državu. Mogla bi to da bude ‘Zemlja šacija’.

"To je ono što sam video u studentima koje sam imao. Bojali su se da, ako se ne budu ponašali kao Albanci ili se ne budu pretvarali da su Albanci, neće znati kako da budu Švajcarci."

Ne znam kako je u Švajcarskoj, ali u Nemačkoj imate brojne prostore koje, uglavnom, naseljavaju ljudi iz jednog regiona, kreirajući jednu vrstu ‘supkulture’. Oni stvaraju novi identitet. Da li mislite da to ima neke veze sa ‘otporom’?

U stvari, to je nešto o čemu sam diskutovao sa prijateljima, jer su Albanci, na neki način, vrlo vezani za identitet, zbog istorije. Jer, bilo je pretnji da će se on razvodniti, pa smo se dosta čvrsto držali njega. Tako je, reč je o osećaju otpora zbog straha.

To sam video u studentima koje sam imao. Bojali su se da, ako se ne budu ponašali kao Albanci ili se ne budu pretvarali da su Albanci, neće znati kako da budu Švajcarci. Tako su sebe stavili u tu poziciju, gde mogu da budu deo albanske zajednice. Ipak, to ništa ne znači. Oni nisu Albanci. Oni su Albanci u Švajcarskoj, to je nešto drugo.

Ipak, mislite li da većina isključuje ove Albance? Da li ste osetili neki rasizam u institucijama ili upotrebu rasističkih izraza u medijima na štetu Albanaca u Švajcarskoj? Mislite li da je sveukupna percepcija neutralna ili…?

Mislim da je ksenofobija nešto čega dosta ima u Švajcarskoj i svuda. Ona proističe i iz straha. Oni se boje novih ljudi koji dolaze. Sećam se svoje generacije devedesetih godina. Bilo je vrlo teško biti iskren, ali mislim da je sada to drugačije.

Imao sam jednog belgijskog profesora antropologije i jednog dana on je rekao: ‘Ima li ovde Albanaca?’ Ja i moj prijatelj smo podigli ruku. On je rekao: ‘Žao mi vas je, ljudi, ali to će se promeniti. Video sam Italijane, a zatim su španski iseljenici došli i spasili ih, a potom su Portugalci došli i spasili španski imidž. Sada vi čuvate ugled Portugalaca, jer ste vi, na neki način, gori. Ali ništa se ne brinite, za nekoliko godina će Afrikanci sa severa Afrike i migranti sa Srednjeg istoka doći ovde i oni će vas spasiti.’ To je upravo ono što se dogodilo. Zaista je zanimljivo, jer je to ciklično kretanje na neki način, a zatim se samo stopite sa stanovništvom.

Fotografija: Tughan Anit (DokuFest).

Mislite li da takozvana ‘izbeglička kriza’ koju je Evropa iskusila imala uticaja na način na koji se muslimani Albanci percipiraju u Švajcarskoj?

Mislim da je to tako. Ali kod Bosanaca i Albanaca je bilo nešto ovako: ‘znate da imamo muslimane kod kuće, ali su oni belci i zapadnjaci…’ dakle mislim da religija danas ne igra važnu ulogu u Švajcarskoj.

Dakle, vi imate pozitivan pogled na budućnost kosovskih Albanaca u Švajcarskoj?

Mislim da se ona razvija. Ali ja nisam prava osoba koja će suditi o tome. Ne bi trebalo da iznosim svoje mišljenje o ovome. Ova tema mora da ostane otvorena, baš kao na filmu. Ne bih da nudim laka rešenja, već da podstaknem diskusiju. Mislim da ću predložiti da se o mojim filmovima razgovara za dve godine ili 10 godina.

Da li ste bili žrtva rasizma?

Jesam li? Da, svakako. Mislim da je najgori oblik rasizma koji sam doživeo bio dok sam živeo u Japanu gotovo godinu dana. To je bio najgori oblik rasizma, ali ne zato što sam bio Albanac ili Švajcarac, već samo zato što sam bio ‘belac’. To je svakako bio rasizam, ali sam to proživeo i sada sam dobro.

A u Švajcarskoj?

U Švajcarskoj se to dosta promenilo. Mislim, kao što sam rekao, kao dete… ne znam da li je to rasizam, to je ksenofobija ili neka vrsta diskriminacije u društvu. Ali sam svakako iskusio to u svojoj porodici. Bilo je zaista vrlo, vrlo teško pronaći posao, znate.

Za mene je to sada drugačije, jer vidim da se stvari menjaju. Kada sam video šta se desilo mojim roditeljima i starijim prijateljima koji nisu mogli da nađu posao i bilo im je zaista teško da studiraju, mogao sam da kažem: ‘Ma neka odje**.’ Umesto toga, kazao sam: ‘Ma, znaš šta? Možda će se promeniti nabolje. Da vidimo.’ I mislim da se to zasigurno menja. Ali je istina, doživeo sam to.

Osećate li i dalje da ste žrtva diskriminacije?

Diskriminacija postoji za sve i svuda. Vi ste žena, trebalo bi to da znate.

Naslovna fotografija: Tughan Anit / DokuFest.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.