Februara 17. 2017. je obeleženo devet godina otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ove godine je postojala veća prisutnost kosovskih zastava u odnosu na prethodnu proslavu Dana nezavisnosti, ali je, istovremeno, bila osetna normalizacija mahanja ovom plavo-žutom zastavom sa šest zvezdica.

Postalo je normalno mahati ovom zastavom, jer je ovo bio prvi Dan nezavisnosti otkako je Kosovo učestvovalo na Olimpijskim igrama i otkako je kosovska fudbalska reprezentacija igrala prvi put u nekom međunarodnom takmičenju. U oba slučaja, ljudi su vatreno mahali kosovskom zastavom, potvrđujući tako kosovsku nezavisnost i državnost. Ovo mahanje zastavom, zajedno sa drugim svakodnevnim predstavljanjima države, jeste samo deo rutina koje oblikuju i utiču na svet oko nas i koje su ugrađene u našu podsvest.

Reč je o nacionalizmu koji je Mihael Bilig označio kao “banalni nacionalizam” u svojoj istoimenoj knjizi. Objavljena 1995, “Banalni nacionalizam” nije složeno napisana knjiga i sadrži jednostavnu ideju u svojoj srži: taj banalni nacionalizam je svakodnevni fenomen koji je prisutan svuda oko nas i uglavnom je neprimećen. Do trenutka u kom Bilig govori o ovom pojmu, većina akademika koji su pisali o nacionalizmu su ga opisali u njegovom ekstremnom, nasilnom, separatističkom ili iredentističkom obliku. Bilig je svojom definicijom proširio pojam nacionalizma na “zbir ideoloških izraza koji reprodukuju postojeće nacije kao nacije u svakodnevnom životu”.

Ideja nacije, ili države u slučaju Kosova, konstruisana je i ovekovečena u društvu, ali i u umovima pojedinaca. Ipak, kako se, kroz banalni nacionalitam, dešava ovo ovekovečenje pojma kosovske države u našim glavama?

Prema rečima Biliga, to se dešava kada mašemo zastavama na sportskim događajima, kada pevamo narodne pesme i kada koristimo narodne izreke. Banalni nacionalizam je posebno primećen u vestima koje koriste deiktičke reči ili izraze — one čije značenje zavisi od konteksta u kom se koriste, na primer: “ovde”, “ti”, “ja” ili “sledeća subota”. Kada se ove deiktičke reči koriste u kosovskom kontekstu, onda Kosovo postepeno biva normalizovano kao nešto što ujedinjuje građane Kosova. Na primer, na svakom kosovskom televizijskom kanalu, kada god pričaju o “vremenskim prilikama u našoj zemlji”, Kosovo je implicirano u toj konstrukciji, a kada kažemo “premijer”, “predsednik”, “Ustavni sud”, onda mislimo na kosovske institucije. Dok, kada govorimo o predsedniku druge države, mi kažemo, na primer: “premijer Albanije” ili “premijer Rama”.

Isto važi za novine i televizijske vesti. Ako pogledamo, na primer, vesti na KTV ili RTK, one uglavnom započinju sa “domaćim” vestima — odnosno vestima sa Kosova — i onda nastavljaju kasnije sa “regionalnim ili svetskim vestima”. Ovi simboli i izrazi su vrlo efikasni, prema mišljenju Biliga, zbog njihovog stalnog, suptilnog i podsvesnog ponavljanja koje stvara jedinstvo među građanima “države”. Kako kaže Bilig, političke elite praktikuju stalno mahanje državom, kako bi ojačali ili suptilno podsetili narod na njegov nacionalno zajedništvo. Ovo postepeno i stalno mahanje na Kosovu polako sjedinjuje narod sa pojmom Kosova kao države, dok se tako uspeva da zastava postane deo njihovog identiteta kao države.

Komplikovanje teorije

Međutim, upotreba banalnog nacionalizma da se objasni kosovarstvo (šta znači biti građanin Kosova/Kosovar, prim. prev.) ima svoje probleme. Da ste se 17. februara šetali ulicama Prištine, videli biste ljude, zgrade i druge objekte sa kosovskom zastavom, druge sa albanskom, a neke sa obema zastavama. Upravo su to modaliteti razmišljanja koji postoje na Kosovu, a kada je reč o prihvatanju kosovske zastave i kosovarstva kao identiteta.

Prva grupa, poznata kao Kosovarci, prevazilazi koncept kosovske državnosti tako što za sebe pričvršćuje još jednu naciju. Druga grupa se sastoji od albanskih nacionalista koji odbacuju kosovsku zastavu i vide albansku zastavu kao jedinu zastavu koja predstavlja njihov identitet. Dok treću grupu čine oni koji se identifikuju kao Albanci na Kosovu; oni su emotivno vezani za obe zastave.

Prve dve grupe su kategoričnije i nužno ne sadrže mnogo ljudi. Kosovarci preispituju albanstvo svog identiteta i pokušavaju da redefinišu ono što znači biti Albanac, dok druga grupa preispituje simbole kosovske nezavisnosti, na primer, tako što odbija da podrži kosovsku fudbalsku reprezentaciju. Međutim, treća grupa je sveobuhvatna i najfleksibilnija.

Zanimljiva stvar o kosovskom banalnom nacionalizmu je da ono ponovo stvara sebe kroz simbole i jezik, ali istovremeno — albanski narodni simboli se drže u životu. Na primer, pre nego što je nezavisnost proglašena, u kosovskim osnovnim školama su se nalazile albanske zastave i fotografije albanskog narodnog junaka, Skenderbega. Od nezavisnosti, u mnogim školama ovi simboli još nisu bili uklonjeni, ali kosovski simboli sada prave društvo albanskim. Đaci 28. novembra crtaju albansku, ali 17. februara crtaju kosovsku zastavu; sem narodnog junaka u školama, mi često sada vidimo uveliko poznatog heroja rata na Kosovu, Adema Jašarija.

Državni akteri, takođe, podržavaju kosovski identitet kao podidentitet u krovnom albanskom identitetu. Kosovski predsednik Hašim Tači je u intervjuu u Albaniji, u mesecu oktobru, odbacio postojanje kosovske nacije (to jest, kosovskog naroda, prim. prev.), rekavši da su Albanci, gde god da se nalaze, ipak Albanci. Istovremeno, Edi Rama se na sličan način izrugivao zamisli o kosovskoj naciji tokom posete Kosovu.

Kako bi se izbegla upotreba reči o izgradnji nacije, kroz podsvesni banalni nacionalizam, Albanci sa Kosova se vrlo pažljivo igraju ovim rečima: pojam “države” i “nacije” su odvojeni od ideje da postoji jedna albanska nacija i dve države sa albanski većinskim stanovništvom; 28. novembar se na Kosovu slavi baš kao što se 17. februar slavi u Albaniji; Skenderbeg se smatra narodnim junakom, dok ljudi Adema Jašarija vide kao heroja iz rata na Kosovu; dok je kosovska olimpijska delegacija paradirala na ceremoniji povodom Letnjih olimpijskih igara 2016, trener Majljinde Keljmendi, Driton Uka, mahao je malom albanskom zastavom koja se nalazila pored kosovskih zastava; ima sportista koji ne igraju za Albaniju, ali ipak pokazuju gest rukama u znaku albanske zastave.

Dvojnost i uzdizanje paralelnog državnog podidentiteta ili regionalnog podidentiteta je vrlo zanimljiv fenomen za očuvanje stabilnosti u balkanskoj bezbednosnoj slagalici, ali istovremeno u velikoj meri zavisi od geopolitičkih okolnosti, od socio-ekonomskog statusa pojedinaca i od toga za šta se zastava vezuje. Kada oni koji stoje pored te zastave jesu političari ili bivši vojni komandanti koji su optuženi za korupciju, Kosovo bude percipirano od strane samih kosovskih Albanaca kao država lopova, kao Kosovo na kom su oni koji poziraju sa kosovskim zastavama isti ljudi koji su se obogatili posle rata. Tako se ne gradi emotivna povezanost sa zastavom u očima mnogih ljudi u srednjoj i nižoj društvenoj klasi.

Dok kada Majljinda Keljmendi ili Rita Ora mašu zastavama, ili kada to čini fudbalska reprezentacija (koju neki nazivaju “reprezentativnim” timom), onda tu ima dosta ponosa. Istovremeno, u vreme kada postoje povećane napetosti sa Srbijom, albanski identitet se osnažuje. Isto se dešava kada Evropska unija ignoriše Kosovo; nacionalistički fitilji se pale, a kosovski Albanci svoje poglede upiru u Albaniju, od koje traže pomoć — a možda čak i nacionalnu uniju.

Bez obzira na to koliko banalni nacionalizam proizvodi i reprodukuje kosovsku državnost i kosovski podidentitet — koji se, takođe, sastoji iz manjina (barem u teoriji) — i bez obzira na to koliko se kosovskim zastavama maše i koliko se one sporo normalizuju u albanskoj podsvesti, činjenica da su kosovski građani siromašni i izolovani ne može da bude prekrivena paralelnom kreacijom podidentiteta kroz zastave i postignuća u sportu, muzici ili filmu. Simbolizam, slike i mahanje zastavom mogu da olakšaju stvaranje državnosti kroz meku moć, ali se tako ne čini mnogo da se poboljša životni standard građana Kosova, bez obzira na njihov etnicitet.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.