Pletivo vaše bake i jednostavno uniseks odelo nisu uobičajena kombinacija, ali su modni dizajneri Fljaka Jahaj i Bone Reijn udružili snage da stvore upravo to. Produkt njihove saradnje, “Iahai International invites Amsterdam Friends”, biće predstavljen javnosti u njihovoj privremenoj radnji u Galeriji Passenger u Prištini.
Jahaj, kosovsko-švajcarska dizajnerka koja se uspinje do neviđenih visina u svetu mode u Švajcarskoj, nakon što je osvojila prestižnu nagradu za dizajn 2014. godine, već je napravila ručno izrađenu trikotažu u svom zanatskom ateljeu u Prištini, a koja je postala njen zaštitni znak. Ona je 2015. promovirala svoju trikotažnu marku ‘Iahai’ sa sedištem u Cirihu.
Dizajn autorke Jahaj obično ima element multifunkcionalnosti; suknja se može koristiti kao džemper ili haljina. “Ako je u pitanju ručna izrada, onda se u to uloži mnogo napora, mnogo rada, pa zato — zašto da ne idemo dalje od toga, kako bi mušterija mogla da na više načina koristi ovaj proizvod”, objašnjava ona.
Njen saradnik i prijatelj je Bone Reijn iz Amsterdama. Reijn je početkom 2014. dizajnirao seriju crno-belih dvodelnih odela, nazivajući ih BONE. On je “osetio da treba da stvori nešto što ne bi marilo za bilo koje okolnosti, pol, dob ili društvena očekivanja, nešto što bi bilo neizostavni odevni predmet u svačijem životu i garderoberu, pogodno za neformalne i formalne okolnosti, i sa dugotrajnim kvalitetom”, ili makar to stoji na njegovom veb-sajtu.
Pored izlaganja rada, Jahaj, Reijn i dvoje njihovih prijatelja, snimaju svoje putovanje Kosovom kamerama za jednokratnu upotrebu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.
Reijn je u Prištinu doveo i dvoje prijatelja koji će, zajedno sa njim i Jahajom, kamerom za jednokratnu upotrebu dokumentovati njihovu saradnju, ali i neke žene sa Kosova koje su nadahnule njihov rad. Rezultati ovog rada će biti izloženi zajedno sa drugom izložbom rada ovog para u Los Anđelesu, dajući uvid u Kosovo.
Malo pre njihove foto-sesije u sredu, K2.0 je razgovarao sa Jahaj i Reijnom da bi pričali o trikotaži Fljake, Boneovim odelima i o tome kako planiraju da isprave neke greške modne industrije.
Da li je ovo prvo predstavljanje vašeg rada na Kosovu?
Fljaka Jahaj (FJ): Meni je ovo prvi put da sam ugostila prezentaciju na Kosovu i zaista sam zadovoljna što to ne radim sama, jer mogu s nekim da podelim pritisak koji osećam. Ovde mi je došla sjajna podrška iz Amsterdama. Ja se vrlo zalažem za razmene.
Mislim da je Kosovo poprilično zatvoreno. Za Albance koji se vraćaju [na Kosovo] — to jeste kul i čovek može da se proslavi za nekoliko trenutaka, ali je zaista fino kada imate ljude poput Bonea i njegovih prijatelja koji, možda, nikada nisu pomišljali na to da dođu na Kosovo. Oni mogu da iskuse nešto novo i da budu kao mali prozor za Kosovo, a koji daje uvid u ono što se dešava van njega.
Možete li da pojasnite prirodu vaše saradnje?
FJ: Izlažemo proizvod naše saradnje, specijalno izdanje jednog Boneovog odela koje obuhvata moj ručni izrađen tekstilni dizajn. Odela će imati nekoliko stilova, sa različitim elementima tradicionalnog ručnog rada žena Kosova i elemenata tkanina i heklanja, sve uklopljeno u arhetip Boneovih odela.
Odeća je sinteza radova ovo dvoje umetnika, gde se tkanina Jahaj susreće sa Reijnovim oblicima. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.
Bone Reijn (BR): [Arhetip mojih] odela se sastoji iz samo dva pamučna predmeta, poput radničkog odela. Setio sam se ovoga jer sam hteo da se vratim na početni nivo mode. Svi nose isto, poput školskih uniformi. Mislim da je moda precenjena, kulturološki i ekološki, te pokušavam da ubedim ljude da se vrate jednostavnoj odeći i da nose samo jednu stvar.
Da li ovde mislite na negativan uticaj koji modna industrija ima na životnu okolinu?
BR: To je najveća zagađivačka industrija na svetu. Dakle, to je vrlo loše.
FJ: Došlo se do tačke u kojoj je robovlasništvo normalna stvar. Ono što se nekad nazivalo ropstvom, sada se naziva stažiranjem. Kada pričamo o proizvodnji, svi procesi i razni koraci obuhvaćeni time više se ne mogu dokučiti; odakle su došli, ko je to napravio i u kakvim uslovima, sa kojim materijalom, kakve pesticide koriste, itd.
Sve se izmaklo kontroli — luksuzne marke su sve skuplje, dok je jeftini rad sve jeftiniji. Neko između mora da plati, a to svakako nije razvijeni svet, već su to siromašne zemlje. Moraju da nam pruže podršku kako bismo mogli da živimo tim stilom.
Ovakav način života mnogo preispitujem i borim se protiv njega. Ja to radim na svoj način sa svojim rukotvorinama, usporavam taj hitri proces. Ono što sam shvatila jeste da ljudi više ne znaju ništa o kvalitetu ili tradiciji. Ne znaju odakle određene stvari potiču ili kako se prave, te bi bilo sramotno i veliki poraz ako bi se takva tradicija nastavila. Ponekad je dobro zastati i pogledati unazad ili oko sebe i videti kako se stvari mogu promeniti.
Postoji sve veći broj ljudi koji ne želi da kupuje brendirane modne odevne predmete zbog eksploatacije radne snage i životne sredine. Da li i vi pratite ovaj šablon?
BR: Iz razloga što sam otvorio svoj brend i što radim u oblasti mode, imam izbor da ne moram da kupujem odeću, tako da neću da kažem da sam neki previše osvešćeni lik. Ali je dobro postaviti stvari na način koji promeniti pogled ljudi na svet i to je ono što ja pokušavam da uradim sa Boneovim odelima i Fljaka je ista po tom pitanju [u svom radu].
Fljaka Jahaj pokušava da bude osvešćeni kupac i dizajnerka, odbacujući otpad i izrabljivanje koje se dešava u modnoj industriji. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.
FJ: Trudim se da budem što osvešćenija. Znam dosta toga o modi, a što više o njoj znate, to je veća šansa da više nećete moći da učestvujete u tom sistemu. Meni je sasvim odbojno da kupujem stvari sa cenom za koju znate da je nerealna, kada saznate da su nekoga upravo zajebali sa tom cenom.
Došla sam u neke godine i do određenog stepena pameti, pa znam kako da razmotrim neke stvari i da preispitujem ako zaista želim nešto da kupim i da to obučem. Mislim da je moja svest u ovom trenutku važnija od mojih modnih stavova; trudim se da manje kupujem, a više koristim iste stvari. Trudim se da nosim svoje stvari, ali mi to predstavlja veliki problem, jer se osećam kao da promovišem sebe.
Kupujem dosta korišćenih stvari. Imam slobodu da živim u Švajcarskoj, gde su oko tebe stalno suludo bogati ljudi koji svoje stvari u odličnom stanju daju za sitni novac — Burberi, Maks Mara, tako neke stvari. Volim da kopam po prodavnicama sa korišćenim stvarima i buvljacima u Cirihu, gde pronalazim brojne stvari.
U Švajcarskoj poznajem mnogo ljudi koji misle da je čudno to što neko kupuje tuđu odeću, ali mislim da je to deo ovog procesa. Preterano smo proizvodili stvari i sada moramo da ih koristimo iznova. Reč je o krugu koji se sada mora zatvoriti. Mislim da je uvek zanimljivije nositi nešto što pronađete negde, a za čime ste morali dugo da tragate.
Kako ste vas dvoje počeli da sarađujete?
BR: Čudna je to priča. Počeo sam da radim na Boneovim odelima dok sam bio u Amsterdamu, gde sam imao samo stotinu odela, 50 belih i 50 crnih. Prodao sam ih iz svoje kuće i zaradio neki novac od toga, pa sam otvorio prodavnicu onlajn. Onog trenutka u kom smo proizvod publikovali, Fljaka je kupila prvu kolekciju.
Rad Bonea Reijna sa Fljakom Jahaj ranije ih je oboje doveo u Cirih, a sada ih dovodi u Prištinu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.
Video sam njeno ime i potražio je preko Googla, onda na Instagramu. Mislim da sam joj poslao poruku sledećeg sadržaja: “Hvala ti na kupovini”. Ona mi je, možda, bila prvi inostrani kupac ili među prvima. Godinu dana kasnije je stupila u kontakt sa mnom radi privremene prodavnice u Cirihu. Otišao sam sa svim prijateljima, napravili smo muzički šou i bilo je vrlo zabavno. Otada smo ostali u kontaktu.
FJ: Bila je to ravnopravna razmena, uzajamna razmena, sa poštovanjem prema radu onog drugog. Kada sam ugledala njegova odela, pomislila sam da je to nešto što sam tražila već duže vreme. Nešto vrlo direktno i jednostavno, bez mnogo buke, jednostavnost na prvom mestu.
Očigledno je da se šivenje radi preko mašine, ali mi se dopala filozofija uniseksa. Meni je to bilo kao da je neko uspeo da preispita čitav sistem. Sada je prelepo kada se okupimo u Prištini i kada im pokažem odakle sam i kako je sve počelo.
Da li bi se složila sa tvrdnjom da širom sveta postoji trend povratka tradicijama i inkorporisanja istih u modu?
FJ: Verujem da postoji znatna tendencija i velika potreba za time. Ima dosta dizajnera koji prave rukotvorine, zanatske stvari. To je opšte poznata činjenica, svi znaju o tragičnim uslovima u poslu mode, pa tako pokušavaju da refokusiraju i revrednuju stare stvari, umesto da proizvode nove.
Fljaka, čini se da su vaše kosovsko poreklo, ženske haljine i žene iz vaše porodice imali poprilično jak uticaj na vas.
FJ: Moja baka je obožavala tradiciju. Ona je sama radila rukotvorine, pa sam rano saznala kako da pletem i heklam. Bio je to vrlo dragoceni poklon, jer nisam mnogo toga nasledila od imovine, ali sam nasledila ove tradicije i ovo znanje, čemu se moja majka mnogo protivila znajući da time želim da se bavim. Ona oduvek govori da se predivom ne može izgraditi most, da se od toga ne može živeti. Zato se i dalje borim s njom da oda priznanje mom radu (smeh). To je delimično i njena krivica, jer je uvek bila estetski orijentisana, kao i moj otac, što znači da nam je to u genima.
Naučila sam da pletem pre nego što sam naučila da čitam i pišem. Moja baka bi sedela pored ognjišta i ja bih sela u njeno krilo dok je plela — ona me je naučila kako da pletem.
